Nekoliko kratkih vesti i video-zapisa prenu me iz letargije. „Čačanska banka” je otišla u istoriju i svoje mesto ustupila „Halk” banci. Za trenutak nisam mogao da nađem prave reči ni smer u kome bih uputio svoje misli.
Već četvrt veka me proganja pomisao koliko nismo svesni da je istorija ipak učiteljica života. Nažalost, mi joj više dođemo kao ponavljači, ili su nas, ono malo slobodno mislećih, ućutkali kao što se ućutkuju školski štreberi.
Sudbina „Čačanske banke” podseti me na ovih gotovo šezdeset godina koliko sam sentimentalno vezan za tu ustanovu. Jer dobre dve decenije jeo sam hleb plaćen delimično njenim novcem. A i neki zanimljivi događaji mog detinjstva vezani su za njena zdanja, u koja sam svraćao kao dete njenog službenika.
Kako mogu zaboraviti riku naše Šarulje, koja je u banku krenula za babom. Ili gakanje guske koja je izvila svoj dugi vrat iz kotarice što je baba gurnula pod klupu. Bilo je tu batina koje sam dobio zato što sam ispečatirao ruke, i prekora da kod kuće „ima i baba i banka”.
Uhvati me neka seta, jer je Čačak izgubio još jedan od svojih simbola. Znam da ništa nije večito i da točak istorije mora da ide napred. Možda je tako moralo da bude.
A onda me misli vratiše na Fabriku reznog alata, „Cer”, Fabriku hartije, PKS-Lateks, „1. maj”, Grafopromet, PIK „Čačak”… Bojim se da je premnogo primera da bismo sve to morali da pravdamo sa „možda je tako moralo da bude”.
Put u Honduras
Ponekad mi se učini da je sve čega smo se dotakli u poslednjih četvrt veka, „otišlo u Honduras”, kako vrcavo govori naš slavni sugrađanin.
Neću ni pokušati da nađem opravdanja, niti da bilo koga optužujem. Jer je krug gotovo zatvoren i skoro ništa više se ne može spasiti ili povratiti. Samo bi ovaj lament nad rodnim gradom imao više gorčine.
Ovako, neka ove reči budu mali podsetnik onima koji ostaju ili dolaze posle nas, nauk za budućnost, šta im valja činiti da i oni ne bi za koju deceniju pisali svoje lamente.
U Čačku, 6. novembra 2015. godine