Category: Blog

Posted on

Kuda ide računarstvo

Kako su računari zaista stizali u Jugoslaviju, najbolje pokazuje jedna zaobilaznica.

Početkom osamdesetih godina postojala je zabrana uvoza računara. Mnoge firme su upravo u tome videle šansu da, zaobilazeći zakon, dobro zarade. Klasičan primer je pojava PDP-11 računara na jugoslovenskom tržištu.

Slovenačke firme kao što su „Lesnina”, „Marles” i „Slovenijales” bile su tokom sedamdesetih veliki izvoznici nameštaja i proizvoda od drveta. U tom poslu njihov glavni spoljnotrgovinski partner bila je ljubljanska „Elektrotehna”. Izvozničke firme su bile obavezne da devize koje unesu u zemlju prodaju Narodnoj banci, ali ako su uvozile robu, te obaveze nisu imale. „Elektrotehna” je tu klauzulu iskoristila i formirala preduzeće „Delta”, registrovano za proizvodnju računara.

U to vreme su PDP-11 računari firme DEC bili najprodavaniji mini računari na svetu, pa su odlučili da ih pod svojim imenom prodaju na jugoslovenskom tržištu.

Autohtonu pojavu na domaćem računarskom tržištu predstavljala je grupacija okupljena oko Instituta „Mihajlo Pupin” i programa TIM. Najpoznatiji računari iz te familije bili su TIM-100, TIM-200, TIM-300 i TIM-600.

Softver koji nismo napisali

Pri svemu tome je propuštena šansa da se više uradi na razvoju softvera. Sem časnih izuzetaka, nije bilo izraženijih pokušaja da se radi na sopstvenim verzijama sistemskog softvera.

Legenda kaže da je prevodilac za FORTRAN IV+, razvijen u DEC-u, generisao toliko efikasan kod da bi ga programer teško mogao napisati direktno na mašinskom jeziku.

Šezdesetih i sedamdesetih je u praktičnoj upotrebi bio relativno mali broj programskih jezika visokog nivoa. Projektanti kompajlera su zato mogli ozbiljnije da se uhvate ukoštac sa problemom generisanja efikasnih mašinskih programa. Jer računari su bili znatno sporiji nego danas — gotovo da je svaka suvišna mašinska instrukcija kvarila performanse programa čiji je bila deo. S druge strane, operativni sistem, koji je već uveliko postao nezamenljiv, efektivno je trošio računarsko vreme. Bilo je očigledno da treba naći put ka novim operativnim sistemima, koji će efikasnije realizovati funkcije neophodne za uspešno korišćenje računara.

Bili su to samo neki od problema koji su nametali glavno pitanje: kuda ide računarstvo?

Zrelost, pa preokret

Sedamdesetih godina je klasično računarstvo dostiglo punu zrelost. Primena računara bila je u punom zamahu, operativni sistemi su omogućavali višekorisnički i višeprocesni rad, pojavljivali su se novi programski jezici prilagođeni konkretnim primenama. Veliki računari su polako ustupali mesto mini računarima.

Razvoj poluprovodničke tehnologije i pojava mikroprocesora na početku osme decenije najavili su velike promene. Prvi mikroprocesori su po računarskim parametrima daleko zaostajali za postojećim računarima. Međutim, trebalo je da prođe manje od decenije i po da se situacija promeni.

Neko novo računarstvo

Pored poznatih firmi, na računarskoj pozornici zaigrali su i novi igrači. Mikroračunarske komponente i računari zasnovani na njima demokratizovali su svet računarstva, praktično svako je mogao da razvije sopstveni računar. Počelo je vreme računara iz garaža. Zahvaljujući tome, neke firme su se izdigle do najvećih poslovnih visina, na primer Apple.

Neke firme su se prilagođavale novonastaloj situaciji. Kroz takav proces je IBM tržištu ponudio Personal Computer, koji svi znamo po skraćenici PC. Neke, kao Hewlett-Packard, prebacile su se sa drugih delatnosti i uplovile u vode računarstva.

Ali bilo je i firmi koje nisu prepoznale huk vremena i nestale sa scene. Najupečatljiviji primer je Digital Equipment Corporation. Sledeći viziju svog predsednika Kena Olsena, nisu verovali u mikroračunarsku eru. Kada su to shvatili, bilo je kasno. Iako je njihov mikroprocesor Alpha bio najnapredniji u svoje vreme, drugi su već osvojili tržište. Na kraju su i sami izašli na tržište, pa ih je kupio Compaq, firma nastala na tragovima popularnosti PC računara.

Današnje generacije i ne znaju šta je DEC bio u istoriji računarstva. Ni koliko su njihovi računari PDP-11 i VAX-11 doprineli da računari postanu to što jesu.

Literatura

Flynn, M. J., Directions and Issues in Architecture and Language, IEEE Computer, oktobar 1980, str. 5–22 · Ditzel, D. R., Patterson, D. A., Retrospective on High-Level Language Computer Architecture, Proceedings of the 7th International Conference on Computer Architecture, 1980, str. 97–104 · Wulf, W. A., Compilers and Computer Architecture, IEEE Computer, jul 1981, str. 41–47 · Myers, G. J., Advances in Computer Architecture, John Wiley & Sons, 1982 · Patterson, D. A., Sequin, C. H., A VLSI RISC, IEEE Computer, septembar 1982, str. 8–21

Posted on

Labudova pesma jugoslovenskog računarstva

Početak sedamdesetih godina prošlog veka, sa pojavom prvog mikroprocesora Intel 4004, najavio je revoluciju u računarstvu. Mikroprocesori su sa sobom donosili sopstvenu arhitekturu skupa instrukcija. Zadatak projektanata sada je bio usmeren na povezivanje mikroprocesora sa okruženjem, periferijama. I na tom planu je posao bio olakšan, jer su proizvođači nudili gotova periferijska integrisana kola za tu namenu.

Druga polovina sedamdesetih donela je preorijentaciju obrade podataka sa dotadašnjih mainframe i mini računara na mikroračunare. Njihova relativno niska cena uticala je da više ne budu privilegija bogatih. Dostupnost do nivoa pojedinca značila je svojevrsnu demokratizaciju primene računara.

Kako je „Delta” postala „Iskra Delta”

Razvoj mini računara imao je odraza i na „računarsku industriju” u tadašnjoj Jugoslaviji. Kao država relativno otvorena prema svetu, jugoslovenska preduzeća su bila u prilici da kupuju licence za proizvodnju različitih industrijskih proizvoda. Tokom sedamdesetih to je obuhvatilo i računare, pa su se na tržištu pojavili računari poznatih svetskih firmi, DEC, CDC i Honeywell.

Slovenačko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna” 1974. godine formira preduzeće „Delta”, koje počinje da sklapa računare istog imena. Zapravo se radilo o računarima iz familije PDP-11, koje je proizvodila jedna od vodećih svetskih firmi, Digital Equipment Corporation. Istovremeno „Iskra” iz Kranja pokušava da jugoslovenskom tržištu ponudi mini računar Cyber 18 firme Control Data Corporation.

S obzirom na popularnost PDP-11, slovenačka vlada donosi odluku da „Delta” dalje funkcioniše u okviru sistema „Iskre”, tako da se na tržištu pojavljuje nova firma „Iskra Delta”, koja je nudila računare iz DEC-ovih familija PDP-11 i VAX-11.

U to vreme i Elektronska industrija iz Niša, u saradnji sa američkim Honeywellom, započinje proizvodnju mini računarskih sistema Honeywell Level 6.

Labudova pesma

Poslednji klasični računar projektovan u Institutu „Mihajlo Pupin”, a time i u celoj Jugoslaviji, bio je PMO. Projekat je realizovan od 1980. do 1985. godine, zajednički sa Institutom problema upravljanja iz Moskve.

Računar ipak nije bio sasvim klasičan, jer je realizovan kao RISC procesor. Pominjanje RISC-a budi asocijaciju na RISC I sa Berklija i MIPS sa Stanforda. Ali u isto vreme je i na Balkanu razvijen procesor zasnovan na sličnom konceptu. Čak je imao i bolje karakteristike u pogledu broja registara.

Ali sve je to ostalo nekako u senci. Možda nismo imali hrabrosti ili umeća da sami sebe promovišemo. Istina, naš procesor je realizovan korišćenjem SSI i MSI TTL tehnologije, dok su pomenuta dva bila VLSI projekti.

Tim projektom je spuštena zavesa na jednu delatnost kojom se Jugoslavija svrstala u razvijeni deo čovečanstva. I to u trenutku kada je računarstvo tek postajalo tehnika koja će pokoriti svet.

Šta smo se odrekli

Odlukom da se pažnja posveti razvoju sistema isključivo na osnovu gotovih računarskih komponenata, dobrovoljno smo se odrekli sopstvenog znanja.

Danas više nema ni kritične mase znanja ni kadrova za projektovanje u oblasti računarske tehnike. Sami smo sebe gurnuli u grupu zemalja koje su nekada bile daleko iza nas. A neke su čak i učile od nas, školujući svoje kadrove na našim fakultetima.

Danas nam ostaje da se tešimo nekakvim rezultatima u informacionim tehnologijama. Ti rezultati jesu stvarni, ali današnje generacije, čak i oni koji deluju u toj oblasti, moraju da znaju da to nije računarska tehnika. Tehnika u kojoj smo imali svoje mesto u svetskim razmerama.

Posted on

Ima li u Srbiji računarske tehnike

I sama pomisao na istoriju računarstva predstavlja ogroman izazov. A pri tome ne treba zaboraviti da je ta istorija sažeta u poslednjih sto godina, pa i manje. Gotovo da je teže pisati o istoriji računarstva nego o ratovima koji su se dešavali u isto vreme.

Računarstvo je oblast u kojoj su iskoraci pokušavani na različitim mestima u svetu. Pošto je najtešnje vezano za razvoj elektronike i odgovarajuće tehnologije, logično je gde je došlo do najvećih proboja. Bez dubljeg razmišljanja, računarstvo se danas prevashodno posmatra kao tehnološki problem. Međutim, treba očekivati da se u pozadini intenzivno razmišlja o novim konceptima, koji bi trebalo da ga podignu na višu stepenicu.

Obrnuta sudbina

Uprkos posledicama rata i činjenici da je elektronika ovde ušla tek uoči njega, Jugoslavija se prilično rano uključila u svet računarstva. Nosioci razvoja prvih računara bili su Institut u Vinči i kasnije Institut „Mihajlo Pupin”. Prvi računar razvijen u Jugoslaviji bio je CER-10.

Nažalost, računarstvo u Jugoslaviji, a time i u Srbiji, imalo je pomalo obrnutu sudbinu od one koja je postojala u svetu. Od zemlje koja je bila među pionirima, postali smo zemlja koja je u razvojnom smislu na repu događaja. Umesto toga, postali smo zemlja u kojoj je primena računara postala sinonim za samo računarstvo. A i dostignuća na tom planu su diskutabilna.

Suočavanje sa istinom

Četrdeset i kusur godina ubeđujem i sebe i druge da se bavim računarskom tehnikom. Možda je došao trenutak kada se treba suočiti sa istinom. Jer ima jedno tri decenije kako je taj pojam nekako gurnut u stranu. Za to vreme u prvi plan su izlazili pojmovi kao što su informatika, informacione tehnologije, a danas digitalizacija. A pri tome, da li iz neznanja ili nečeg drugog, svi zaboravljaju da iza svih tih pojmova u savremeno doba stoji, računar.

Kad se pomene računarska tehnika, dovoljno upućeni razmišljaju o projektovanju i o korišćenju, odnosno primeni računara. Gde je tu onda prava računarska tehnika? Bez straha da ću pogrešiti: pod računarskom tehnikom podrazumeva se oblast projektovanja računarskih sistema. To znači i hardvera i softvera, s tim što se kod softvera prvenstveno misli na sistemski softver.

Pitanje koje se mora postaviti glasi: ima li danas u Srbiji prave računarske tehnike?

Korak u budućnost, sa Zvezdarskog brda

Da bi se dao inicijalni odgovor, potrebno je posegnuti malo za istorijom. I to onim vremenom kada su se računari realizovali na osnovu integrisanih kola niskog i srednjeg stepena integracije. Ta kola su u principu bila slobodno dostupna na tržištu, pa je razvoj računara zavisio od sposobnosti inženjera da ga projektuju. To je podrazumevalo specificiranje nove arhitekture i njenu realizaciju u obliku konkretnog uređaja.

Bile su to šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Može se reći da je to bilo zlatno doba i za računarstvo u Srbiji. Vodeću ulogu imao je Institut „Mihajlo Pupin” i njegova Digitalna laboratorija.

CER-10 je bio prvi jugoslovenski digitalni računar. Projektovan je u Institutu u Vinči, a realizovan 1960. godine u Institutu „Mihajlo Pupin”. Izveden je korišćenjem elektronskih cevi, tranzistora, elektronskih releja i feritne memorije. Posle njega je sledio čitav niz računara koji su nosili istu oznaku.

I tada smo bili svet

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih inženjeri Instituta „Mihajlo Pupin” i Instituta problema upravljanja iz Moskve projektovali su i realizovali hibridni, analogno-digitalni računar HRS-100. Za potrebe instituta iz sastava Akademije nauka Sovjetskog Saveza realizovana su tri takva sistema.

Kraj ere računara na bazi diskretnih komponenata predstavljao je specijalizovani sistem PMO, Procesor multiprocesne obrade. Razvoj je tekao od 1980. do 1985. godine. Procesor je bio namenjen kao hardverska podrška radu operativnog sistema, a realizovan je kao RISC mašina.

Njegov razvoj tekao je paralelno sa razvojem RISC mikroprocesora, koji je na Univerzitetu Berkli vodio tim istraživača pod rukovodstvom Dejvida Patersona. Razvoj PMO bio je potpuno nezavisan od njega.

To pokazuje da je i početkom osamdesetih godina prošlog veka u Srbiji postojala kritična masa istraživača i znanja da se uhvati ukoštac sa najsloženijim projektima u oblasti računarske tehnike.

Posted on

Umesto na noge, na glavu

Ovaj tekst nije nastao odjednom. Napisan je aprila 2003. godine, dopunjen avgusta 2006, pa ponovo marta 2012. Svaki sloj nosi svoj datum. Objavljujem ga onako kako je nastajao, jer se iz tih razmaka najbolje vidi šta se u međuvremenu promenilo, a šta nije.

Razmišljanja o načinu unapređenja naučnoistraživačkog rada formalno traju već skoro deceniju. Međutim, razvoj naučnoistraživačkog rada je oblast koja me zanima gotovo trideset pet godina, od vremena kada sam započeo svoj istraživački rad u Institutu „Mihajlo Pupin” u Beogradu.

Ozbiljan naučnoistraživački rad podrazumeva postojanje nekoliko važnih uslova: adekvatne materijalno-tehničke uslove, mogućnost primene ostvarenih rezultata i druge. Uvek sam se zalagao da napori prvenstveno budu usmereni ka razvoju takozvanih primenjenih istraživanja, koja mogu da prerastu u kvalitativno viši nivo istraživanja.

Imajući to u vidu, i bez obzira na to što može delovati krajnje pesimistički, treba konstatovati: u Srbiji ima veoma malo pravog naučnoistraživačkog rada. Razloge treba tražiti pre svega u nedostatku pomenutih uslova, ali moraju se navesti i neki pogrešni koraci koji su sa formalnog aspekta uticali da dođe do erozije naučnoistraživačkog rada. Jer samo dobro utemeljen naučnoistraživački rad može da bude motor razvoja sredine u kojoj se odvija, a istovremeno i motor razvoja na nivou cele države.

U Čačku, 4. marta 2012. godine

Ovaj tekst je inicijalno napisan aprila 2003. godine i mislim da njegova aktuelnost nije sporna.

U međuvremenu su doneti zakoni koji definišu naučnoistraživački i obrazovni rad visokoškolskih institucija u Srbiji. Ono što je veoma važno, Zakon o visokoškolskom obrazovanju uvodi sasvim nove principe rada i jedan sasvim drugačiji obrazovni ambijent, nazvan bolonjski proces. Takođe, u oba zakona je predviđeno da visokoškolske ustanove prođu akreditaciju po oba segmenta delatnosti, kojom će se potvrditi da li zadovoljavaju kriterijume da i dalje deluju na oba polja.

U međuvremenu je, juna 2005. godine, doneta Strategija opštine Čačak, koja predviđa pokretanje aktivnosti na formiranju Univerziteta u Čačku. Sve to zahteva organizovanu aktivnost, koja treba da Tehnički fakultet, ali i visoko školstvo u Čačku, promoviše kao ozbiljan faktor na oba polja u Srbiji.

U Čačku, 4. avgusta 2006. godine

Umesto na noge, na glavu

Zakon o naučnoistraživačkom radu iz 1985. godine uveo je cenzus: koja institucija sme da se bavi naučnoistraživačkim radom. Tada je propisano da institucija, da bi mogla da se nazove naučnoistraživačkom, mora da ima najmanje pet doktora nauka i deset magistara.

Nije potrebno puno razmišljanja da se vidi da je problem naučnoistraživačkog rada umesto na noge postavljen na glavu. Umesto da istraživači stiču akademske titule zato što se bave naučnoistraživačkim radom, de facto je propisano da naukom mogu da se bave samo doktori i magistri. Takav pristup je, nažalost, imao krajnje nepovoljan efekat na razvoj naučnoistraživačkog rada u Srbiji.

Šta se najavljuje

Ministarstva koja uređuju okruženje za rad visokoškolskih i naučnoistraživačkih institucija najavljuju donošenje novih zakona. Iako je i do sada istraživanje bilo jednako važan segment delovanja visokoškolskih ustanova, novim zakonskim projektima predviđa se davanje još većeg značaja naučnoistraživačkoj delatnosti.

U predlogu za diskusiju o politici naučno-tehnološkog razvoja Srbije, koji je predstavio ministar Dragan Domazet, stoji stav da je univerzitet po definiciji prvenstveno naučna ustanova, i da fakulteti bez izraženog naučnog rada ne bi trebalo da budu verifikovani kao fakulteti univerziteta, već samo kao visoke škole, jer naziv fakulteta treba zaštititi od onih koji imaju organizovan samo nastavni, a ne i naučni proces.

Šta bi trebalo uraditi

Da bi se podigao nivo naučnoistraživačkog rada, neophodno je identifikovati: naučne oblasti u kojima postoje realne mogućnosti da se u kratkom roku ostvare rezultati; oblasti za koje postoji interesovanje nastavnika i saradnika; oblasti u kojima već postoji saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu; postojeće rezultate istraživanja koji se mogu ponuditi privredi u okruženju; mogućnosti angažovanja postdiplomaca na praktičnim projektima; i nivo materijalnih sredstava potrebnih za sve to.

Pri tome se treba podsetiti da se Fakultet, u svom Statutu, deklarisao kao institucija koja neguje prilično veliki broj naučnih oblasti. To pri nekoj budućoj verifikaciji može biti otežavajuća okolnost, jer taj skup oblasti realno ne može da se pokrije raspoloživim brojem nastavnika i saradnika u funkciji istraživača. Zato bi primarni zadatak bio identifikovanje onog minimalnog skupa istraživačkih oblasti u kojima trenutno imamo najveće mogućnosti i najznačajnije rezultate.

U Čačku, aprila 2003. godine

Posted on

Jutarnje impresije

Drugi je petak u novembru, dan kada se obično obeležava godišnjica osnivanja Fakulteta. Dolazim rano i lakše nego obično parkiram se na svoje uobičajeno mesto. Čežnjivo gledam prema „šestici”, koja je i jutros zatvorena, znači, frižider još uvek nije pronađen. Ali zadovoljan sam, jer sam jutros stigao pre Vladice.

Spremačice, koje uobičajeno čiste jesenje lišće sa platoa, ukazuju na sumorni novembarski dan. Par studenata puši ispred ulaza, nad kojim se lenjo i naborano nadvio natpis „Dobro došli”. A onda mi pred očima sinu nešto sivo, čega nije bilo sinoć kada sam odlazio. U krugu oko platoa načičkane stoje ogromne sive betonske pepeljare, ili su možda kante za smeće. Da li zaista odbacujemo toliko smeća, ili među nama obitava toliki broj pušača da nam je bila potrebna ova promena? Ili je to možda znak da smo na putu u Evropu.

Hol baš i ne deluje spremno za današnji praznik, ali do podneva ima još vremena. Sve se to da dovesti u red.

Polazim pravo kod Čkala na kafu, a onda me jedan glas prenu iz razmišljanja: „Da li smo mi iz tehničke službe deo kolektiva ili ne?” Nehajno odgovaram: „Naravno da jeste.” A onda shvatam da je administraciji odobreno da na posao dođe posle devet. Pa naravno, praznik je, a to objašnjava i odsustvo živosti na Fakultetu, jer ni nastave nema. Bi mi jasno zašto ima slobodnih mesta na parkingu i zašto nisam video kola nekih od zaposlenih u administraciji. Pomislih da možda ni Čkale nije došao, pa po inerciji poljubih zatvorena vrata.

Sedim i razmišljam

Konačno se nađoh za svojim radnim stolom. I posle rituala koji podrazumeva startovanje računara, sedoh da ovo zapišem.

Nisu ovo prilozi za istoriju Fakulteta, ma kako se on zvao u budućnosti. Ovo je naša realnost, naša svakodnevica o kojoj ne razmišljamo onih običnih dana kada zvanično ne praznujemo. Jer nekima je svaki dan rada u ovom „hramu nauke” praznik, nigde nerad nije tako dobro plaćen. Ali to je već druga tema.

Jutros u „Politici” osvanu članak o Univerzitetu u Kragujevcu, na skoro celoj strani. Tema, izgradnja stanova za mlade naučnike. Kako to „naučnici” gordo zvuči. I Centar izvrsnosti namenjen banci matičnih ćelija. Kako taj naziv zvuči moderno i zagonetno. Mora da se iza toga krije nešto veliko, čim ga treba uviti u oblandu nerazumljivosti.

Nigde ni reči o gradovima koji su svoje fakultete darivali Univerzitetu. Izgleda da smo svi kolektivno postali predgrađa Kragujevca. Ili, kako se kaže u onom starom vicu, „snalazite se sami kako umete”.

I tako jedno sivo novembarsko jutro, dopunjeno sivilom betona kojim je upotpunjena okolina Fakulteta, nametnu neka razmišljanja i teme. Ali to je neka druga priča, koje ću se možda setiti opet jednog prazničkog jutra. Ili dana kada u zgradu Fakulteta ne budem ulazio sa pitanjem: „Šta treba danas uraditi?”

U Čačku, 14. novembra 2014. godine