Jedno od najtoplijih leta koje pamtim podsetilo nas je na značaj vode za život na Zemlji. Informacije o problemima u vodosnabdevanju i mogućim restrikcijama nekako lakonski primismo, bar sudeći po perionicama automobila, koje su poslednjih godina postale pravi hit u Srbiji, jer sve rade punom parom. Moram da pohvalim svoje komšije, koje gotovo sve imaju pobijene pumpe u dvorištima i sa njih, uz električne pumpe, zalivaju travu i rastinje. Zadovoljan sam što je i moja porodica među njima.
Istina, mnogi u vreme nestašice vode više brinu o tuširanju, pranju automobila ili zalivanju, a manje o vodi za piće. Jer odavno uglavnom piju flaširanu vodu, bez obzira na to što se sve više postavlja pitanje njenog kvaliteta.
I onda se mi malo stariji setimo vremena kada je voda iz gradskog vodovoda zaista bila privilegija. Kada su tek stanovi u novogradnji, početkom pedesetih godina, priključivani na gradski vodovod, i kada su u kupatila instalirani električni bojleri. Krajem tih pedesetih, u stanovima u Velikoj koloniji, u kupatilima su još uvek korišćeni bojleri u kojima se voda zagrevala na drva.
Širenjem vodovodne mreže počele su i u dvorištima, čak i na periferiji grada, da se pojavljuju česme. Mislim da smo mi u naše dvorište, baš tamo gde je počinjala čačanska periferija, iza „Desimirove” kafane, uveli vodu 1956. godine. Ali paralelno je ostala stara dobra pumpa. Koja i dan-danas radi.
Gde su bile česme
Bilo je to vreme u kome se dobar deo građana snabdevao na javnim česmama. Bile su one tada nasušna potreba.
Sećam se takvih česama na početku ulice Filipa Filipovića, kod Pošte. U Amidžinoj ulici, na raskrsnici sa ulicom Kneza Miloša. U Lominoj, na raskrsnici sa Hajduk Veljkovom. U Dragiše Mišovića, preko puta kafane „Car Lazar”. Na raskrsnici Ljubićske i Bate Jankovića, kod kafane „Moravica”. Moguće da sam neku zaboravio.
Sve su bile iste, ozidane ciglom, sa betonskim koritom i rešetkom. Voda je izlazila iz onih starih mesinganih slavina.
Ostaje samo žal
Sećanje na čačanske česme podseti me i na izvore u okolini Čačka, o kojima sam već pisao, one koje sam upoznao pešačeći sa ocem po padinama Jelice, kako sa ove čačanske strane, tako i u Dragačevu.
Godine koje su došle učinile su da mnogi od tih izvora budu kaptirani, čime su stanovnici okolnih sela dobili vodu neophodnu za svoja domaćinstva. Istovremeno je bivalo sve manje onih koji su peške putovali od svojih kuća do grada, pa su putnicima namernicima izvori sve manje bili potrebni kao mesto da zastanu, odmore se i ugase žeđ.
Oni koji danas otkrivaju čari čačanske okoline pešačeći po okolnim brdima često se iznenade kad otkriju koliko na njima i danas postoji izvora.