Skoro će pune dve godine kako ne pisah o Čačku i senkama pod kojima se odvija život u moravskoj dolini. Druga interesovanja i obaveze odvedoše me drugim putevima i izgubih ono malo spontanosti što me je navodilo da beležim trenutke u kojima živim.
Juče su bile Zadušnice. Da bih izbegao gužvu i ugrabio malo intime, roditeljske grobove obiđoh danas. Pored tradicionalnog vetra koji pirka, februarska hladnoća i kiša koja kao da slini upotpunjuju patetiku mesta. Možda baš zbog hladnoće na groblju nema mnogo naroda. Sveće planuše tek posle nekoliko pokušaja. Zaklanjajući ih svojim telima, uspesmo da dobrano izgore pre nego što smo krenuli nazad.
Izlazak iz kuće iskoristismo da obavimo i kupovinu. Uglavnom se ona sada obavlja u velikim samouslužnim centrima, kakvih Čačak ima nekoliko. Za trenutak se setih prve samoposluge u Čačku, otvorene u Kuželjevoj ulici, gde se sada nalazi kafe-restoran „Desert”. Biće da se to desilo 1962. godine, dakle pre punih šest decenija.
Sećanje na detinjstvo
Uputismo se u Mega Maxi, koji se nalazi u neposrednoj blizini Železničke stanice. Skoro da nema nijedne ulice koja nije u rupama, sa napuklim ili valovitim asfaltom. O blatu da se i ne govori. Doduše, zima je, ali to ipak nije opravdanje za takvo stanje saobraćajnica u gradu. Pogotovu u gradu koji će za dve godine biti prestonica kulture Srbije. Sigurno je da će biti obećanja, pogotovu sada pred izbore.
Naravno, treba sačekati. Ali setih se jedne anegdote koju sam čuo od voditelja cirkuskog programa, verovatno „Kolorada”, pre šest decenija. U zamišljenom telefonskom razgovoru sa prijateljicom u Zagrebu, pozivajući je da dođe u Čačak, obratio joj se sledećim rečima:
„Draga Slave, evo me u Čačku, ovde mi je puno lepo, pa te pozivam da mi se pridružiš. Ne znaš da dođeš ovamo? Pa to je bar lako. Sedneš na vlak i kad dođeš na stanicu gde nema svetla i gde je blato do kolena, silazi. To je Čačak.”
Da li je ovo i danas čačanska stvarnost, vredi diskutovati. Jer ima puno ulica bez javne rasvete, ili ona gotovo čkilji. Blato nije do kolena, ali ga ima. Ali nam zato plastike ne nedostaje.
Cirkusi, mislim na one prave, odavno ne dolaze u Čačak. Ali po mnogim stvarima, kao da nikada nisu ni odlazili.
U svim prethodnim objavama sam ih pominjao. A i u ovo doba korone jedna su od najčešće spominjanih odrednica. Naravno, radi se o kafanama. Danas ih, u duhu vremena u kome živimo, obično nazivamo restoranima i kafićima, valjda nam ono „kafana” zvuči nekako previše arhaično. Da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju. I ovako će neko osporavati moju terminologiju, posežući čak i za etimologijom srpskog jezika. Ali o čačanizmima ću pisati drugom prilikom.
Broja im se ne zna
Ne znam koliko sada ima ugostiteljskih objekata u Čačku. Legenda kaže da je u predratnom Čačku, koji je imao jedva desetinu današnjeg broja stanovnika, bilo preko sto kafana. Samo na potesu od Raskrsnica, onih u ulici Vojvode Stepe, do Pošte, priča se, bilo ih je jedanaest. Danas ih je sigurno više. Ali ono što se nije menjalo jeste da su i tada i danas bile značajno mesto društvenog života Čačka.
Moje „druženje” sa čačanskim kafanama počelo je još od malih nogu. Naravno, tamo sam odlazio sa roditeljima, koji baš i nisu bili, kako se to kaže, kafanski ljudi. Uglavnom su to bili izlasci sa povodom. Leti u baštu „Prvi maj” ili na terasu hotela „Morava”. Ponekad smo, na povratku iz nedeljnih šetnji, svraćali u kafanu „Tri bagrema”. Za decu je uglavnom bio rezervisan sok od maline.
Povremeno smo odlazili „Kod Crnogorca” na roštilj. Za mene su i danas pojam ćevapčići koje je pravio roštiljdžija Pero. Kafanu je držao Vojo Munitlak i zvanično se zvala „Dragačevo”. Poreklo kolokvijalnog naziva „Kod Crnogorca”, kako su je svi zvali, do danas je za mene ostalo tajna.
Igrale su jedno leto
Restoran “Proleće”
U vreme kada sam počeo da izlazim u kafane, sve se nekako vrtelo oko hotela „Morave” i „Lovca”. Kada sam se skrasio u Beogradu, tokom vikend-boravaka u Čačku uobičajio sam da subotom popijem prepodnevnu kafu u „Proleću”. A onda je 1984. godine obnovljena kafana „Belvi”. Tih godina leti se teško moglo naći mesto u njenoj bašti pod krošnjama starih lipa.
Restoran “Belvi”
Stigle su zamene
Pre nego što će i ovde početi da caruju kafići i picerije, Čačak je imao neka svoja kultna kafanska mesta. Mlađe generacije, pogotovu one rođene na kraju milenijuma, i ne sećaju ih se. Možda to nisu bile kafane sa najboljom hranom, ali imale su neki šmek koji im je obezbedio dugogodišnje trajanje. Stariji i sredovečni Čačani sećaju se „Tri bagrema”, „Moravice”, „Takova”, „Proletera”. Nažalost, nijedne od tih kafana više nema. U lokalima u kojima su se nalazile danas se obavljaju neki unosniji poslovi.
Neko će se sigurno setiti da je „Takovo” petkom pre podne bilo svojevrsna muzička berza. Tačnije, ovde su se sklapali poslovi vezani za angažovanje muzičkih orkestara po čačanskim kafanama, ali i šire. Pomenuo sam samo one kafane čije se trajanje proteglo na čitavu drugu polovinu dvadesetog veka. Od tih starih kafana ostala je da radi samo „Car Lazar”.
Kafana “Car Lazar”
Povremeno su se pojavljivale neke nove kafane, koje su goste privlačile svojim menijem, ali su najčešće bivale kratkog daha. Neke su bile popularne zbog muzike koja je vikendom zabavljala goste. Ali su se muzički afiniteti gostiju, pogotovu novih generacija, brzo menjali. Ko se još seća kafane „032″, koju je držao poznati čačanski košarkaš Mićo Vidaković? Devedesetih će početi sa radom „Stari grad”, kasnije „Romansa”.
Sigurno sam poneku kafanu i zaboravio, jer mnoge su „igrale samo jedno leto”. A generalno gledano, samo sam skinuo mali sloj patine sa delatnosti koja sigurno ima svoje mesto u istoriji našeg grada. Objekti u kojima su se nalazile više ne podsećaju na njih. Zato će kafane morati da ostanu u ovakvim sećanjima.
U njima su se pričale priče
Ovo podsećanje na čačanske kafane završiću pričom, a možda i anegdotom, vezanom za poznate čačanske kafedžije. Jedan od njih svakako je bio Sreto Jovičić, vlasnik kafane „Ovčar” u čačanskoj Paliluli. Na mestu nekadašnje kafane devedesetih godina sazidana je nova zgrada; u lokalu do ulice danas je muški frizerski salon. Stotinak metara uz ulicu, samo sa suprotne strane, nalazila se kafana koju je držao Žiko stolar.
Jednog dana, dok je čekao potencijalnu mušteriju, Sreto pređe kod komšije i naruči za njih dvojicu po rakiju. Pošto je ispiše, Sreto izvadi dinar, plati i vrati se u svoju kafanu. Kako nije bila baš neka navala gostiju, kasnije Žiko pređe kod Sreta, naruči po rakiju i plati istim onim dinarom.
I tako su njih dvojica ceo dan častili, a onaj dinar sa početka priče na kraju ostade kod Sreta.
Možda je ova priča nastala baš u kafani „Ovčar”, gde je tridesetih godina osnovano udruženje lažova. Dobilo je ime „Sreto Jovičić”, po svom predsedniku. O tim vremenima i događajima može se više naći u zabeleškama čačanskih hroničara Mila Mojsilovića (Samo je jedan tvoj grad) i Rodoljuba Petrovića.
Jedno od najtoplijih leta koje pamtim podsetilo nas je na značaj vode za život na Zemlji. Informacije o problemima u vodosnabdevanju i mogućim restrikcijama nekako lakonski primismo, bar sudeći po perionicama automobila, koje su poslednjih godina postale pravi hit u Srbiji, jer sve rade punom parom. Moram da pohvalim svoje komšije, koje gotovo sve imaju pobijene pumpe u dvorištima i sa njih, uz električne pumpe, zalivaju travu i rastinje. Zadovoljan sam što je i moja porodica među njima.
Istina, mnogi u vreme nestašice vode više brinu o tuširanju, pranju automobila ili zalivanju, a manje o vodi za piće. Jer odavno uglavnom piju flaširanu vodu, bez obzira na to što se sve više postavlja pitanje njenog kvaliteta.
I onda se mi malo stariji setimo vremena kada je voda iz gradskog vodovoda zaista bila privilegija. Kada su tek stanovi u novogradnji, početkom pedesetih godina, priključivani na gradski vodovod, i kada su u kupatila instalirani električni bojleri. Krajem tih pedesetih, u stanovima u Velikoj koloniji, u kupatilima su još uvek korišćeni bojleri u kojima se voda zagrevala na drva.
Širenjem vodovodne mreže počele su i u dvorištima, čak i na periferiji grada, da se pojavljuju česme. Mislim da smo mi u naše dvorište, baš tamo gde je počinjala čačanska periferija, iza „Desimirove” kafane, uveli vodu 1956. godine. Ali paralelno je ostala stara dobra pumpa. Koja i dan-danas radi.
Gde su bile česme
Bilo je to vreme u kome se dobar deo građana snabdevao na javnim česmama. Bile su one tada nasušna potreba.
Sećam se takvih česama na početku ulice Filipa Filipovića, kod Pošte. U Amidžinoj ulici, na raskrsnici sa ulicom Kneza Miloša. U Lominoj, na raskrsnici sa Hajduk Veljkovom. U Dragiše Mišovića, preko puta kafane „Car Lazar”. Na raskrsnici Ljubićske i Bate Jankovića, kod kafane „Moravica”. Moguće da sam neku zaboravio.
Sve su bile iste, ozidane ciglom, sa betonskim koritom i rešetkom. Voda je izlazila iz onih starih mesinganih slavina.
Ostaje samo žal
Sećanje na čačanske česme podseti me i na izvore u okolini Čačka, o kojima sam već pisao, one koje sam upoznao pešačeći sa ocem po padinama Jelice, kako sa ove čačanske strane, tako i u Dragačevu.
Godine koje su došle učinile su da mnogi od tih izvora budu kaptirani, čime su stanovnici okolnih sela dobili vodu neophodnu za svoja domaćinstva. Istovremeno je bivalo sve manje onih koji su peške putovali od svojih kuća do grada, pa su putnicima namernicima izvori sve manje bili potrebni kao mesto da zastanu, odmore se i ugase žeđ.
Oni koji danas otkrivaju čari čačanske okoline pešačeći po okolnim brdima često se iznenade kad otkriju koliko na njima i danas postoji izvora.
Nedelja je dan koji se po svemu razlikuje od drugih dana u sedmici. Čak i sada, kada smo mnogo toga izjednačili. Kao da grad utihne, ulicom prođe tek pokoji automobil. Malo je življe oko ručka, jer se tu i tamo čuju sirene automobila koje najavljuju nečiju svadbu. A istim povodom se oglašavaju i trubači.
Nedelja je dan kada smo se mogli okupiti povodom jedne od onih porodičnih svetinja, nedeljnog ručka. Radnim danom kuhinjom je vladala moja baka Ljubica, a u nedelju je vlast preuzimala mama. Tako se svaka nedelja pretvarala u praznik, sa gozbom kojoj sam se kao dete radovao.
Nedeljni ručak je podrazumevao odlazak na pijac i nabavku potrebnih namirnica. Kada pijac poče da radi do popodnevnih sati, mama će ponešto kupovati i na povratku sa posla. U jednom delu mog detinjstva nedeljni odlazak na pijac imaće kultno značenje.
Tri pijace
Nedeljno kupovanje imalo je tri komponente: kupovinu voća i povrća, kupovinu sira i kajmaka, i kupovinu mesa.
Moji odlasci na pijac nisu bili isključivo vezani za odlazak sa majkom u kupovinu. Mnogo češće sam pijac posećivao sa bakom. Istina, ti odlasci su nekako bili iznuđeni, jer baka nije imala gde da me ostavi. Tako sam imao sreću da kao dete od tri-četiri godine osetim čari pijace. Kako one zelene, na kojoj se prodavalo voće i povrće, tako i velike pijace koja se svakog petka formirala na vašarištu kod Železničke stanice, tamo gde je sada takozvani Mali park. Zeleni pijac se nalazio odmah pored, gde se danas seku Železnička i ulica Devet Jugovića. Postojao je i poseban Mrsni pijac, gde su se prodavali mlečni proizvodi; taj blok zgrada i danas postoji, između ulica Miloša Obilića i Dr Dragiše Mišovića.
Onda se sve promeni
Zeleni pijac se premesti na sadašnju lokaciju. Veliki, odnosno stočni pijac preseli se u Ljubić. A umesto velikog i zelenog pijaca niče park i novogradnja na novoformiranom trgu, koji se sve do kraja osamdesetih zvao Trg Đure Salaja. Mrsni pijac još neko vreme ostade na starom mestu, gde su mu društvo pravile kasapnice, pa se i on preseli u okvir zelenog pijaca, gde je čak dva puta menjao lokaciju.
Pogled na Čačanski pijac
Novo vreme donese nove uzuse. Pojaviše se takozvane piljarnice, u kojima se prodavalo voće i povrće. Pomalo je toga počelo da se prodaje i u običnim radnjama. A sa pojavom velikih samouslužnih radnji, one postadoše male pijace.
Ali ništa ne uspe da zameni pijac. Jer on nije samo mesto gde se kupuje voće, povrće, beli mrs, u proleće rasad povrća i cveća. On je mnogo više od toga. On je mesto susretanja. Mesto gde možeš sresti pomalo zaboravljenog prijatelja. Pa čak i drage ljude iz Beograda, koji su došli u posetu zavičaju.
Danas, kada i sebe i druge ubeđujemo da živimo u petoj brzini, pijac te pomalo vrati u stvarnost. Jer obilje izložene robe te tera da prvo malo razgledaš, pre nego što pitaš za cenu. Istina, novi trgovci su cene po pravilu istakli. Možda zato i nema više onog cenkanja kao nekada, pa nema ni onih pitanja: „Može li jeftinije na veću količinu?”
Moja majka je nekada znala prodavce, znala je odakle dolazi roba. Danas toga više nema, jer robu uglavnom ne prodaju oni koji su je proizveli. Možda se to pomalo zadržalo na odeljenju mlečnih proizvoda.
Ponuda na pijaci je nekada odražavala sezonu. Zauvek ću se sećati da su se prve trešnje prodavale na vezice. Zahvaljujući proizvodnji u plastenicima, pogotovu kad je povrće u pitanju, danas ponekih proizvoda ima tokom cele godine.
Pijac za večnost
Činilo mi se da ću sećanje na čačanski pijac izneti sa više poetike. Jer nisam bio samo kupac, već i prodavac. Setih se da sam negde posle prve godine gimnazije na pijaci prodavao trešnje. Kasnijih godina i breskve.
Svoje umeće u prodaji breskvi i grožđa više sam praktikovao ispred „Slobode”. Tamo se svakog radnog dana, od 13 do 14.30, uspostavljao pijac na kome su ljudi iz okoline prodavali svoje proizvode.
Ono što su mnogi sa indignacijom odbijali, izgleda da se desilo, ponovno ujedinjenje Jugoslavije. Radi se samo o simboličkom zajedništvu, koje prevazilazi i okvire nekadašnje zajedničke države. Ali pokazuje da na svetu postoji dovoljno zajedničkih tačaka koje ljude mogu da ujedine.
Da ne bi bilo nedoumice, govorim o pozivu da se danas, 31. januara 2025. godine, bojkotuju veliki trgovinski lanci. Optuženi su da su međusobnim dogovorom postigli da cene u njihovim prodavnicama budu visoke, što im omogućava veliku, a neopravdanu zaradu. Ono što nam je potrebno, predlaže se, treba nabaviti u onim pomalo zaboravljenim radnjama u komšiluku. Osokoljeno relativno dobrim odzivom građana, udruženje potrošača je poziv i ponovilo, predloživši da se bojkot održi i od 10. do 14. februara.
Ova situacija me vrati u detinjstvo, kada nije bilo savremenih supermarketa. Kada su se namirnice nabavljale u takozvanim radnjama kolonijalne robe. Takva jedna radnja postojala je u mom neposrednom komšiluku; da bih iz svog dvorišta došao do nje, trebalo je da pređem mostić kojim je ulica premošćavala kanal.
Novotarije
Početkom šezdesetih godina, u prizemlju novosagrađene zgrade u Kuželjevoj ulici, trgovinsko preduzeće „Partizan” otvorilo je prvu samoposlugu. Bila je to velika novost za građane. Više nije bilo proizvoda koji su se prodavali na meru, osim takozvane delikatesne robe, odnosno suhomesnatih proizvoda. Takođe, proširen je i asortiman.
Za Prvi maj 1963. godine u Čačku je otvorena prva robna kuća, takođe preduzeća „Partizan”. To je već bio kulturološki šok, jer je na jednom mestu mogla da se kupi roba zbog koje se ranije moralo obići nekoliko prodavnica.
Ali to i dalje nije imalo značajniji uticaj na klasičnu trgovinu, jer su pojedine specijalizovane prodavnice po pravilu nudile širi asortiman. Tokom šezdesetih i sedamdesetih jedina vidljivija promena u navikama kupaca odnosila se na kupovinu odeće: konfekcija i gotovi odevni predmeti sve više su potiskivali takozvanu metražnu robu.
Krajem osamdesetih pojaviše se male prodavnice, takozvane piljarnice, koje su pored kolonijalne robe nudile i voće i povrće. Taj tip prodavnica bio sam već upoznao dok sam živeo u Beogradu. Takve su, na primer bile male prodavnice trgovinskog preduzeća „Jabuka”.
Piljarnice postadoše dominantan vid prodavnica tokom devedesetih, kad je bila u pitanju nabavka proizvoda za svakodnevnu upotrebu. Pandan njima, kad su u pitanju obuća i odeća, postadoše butici. U njima se prodavala prevashodno roba iz uvoza, neretko švercovana, a često i kradena, posebno po Italiji. Bio je to dug koji su trgovina, ali i građani morali da plate nastupajućoj tranziciji. Da li zato što naša tranzicija još uvek traje ili iz nekog drugog razloga, tek piljarnice i butici opstaju. Pogotovu piljarnice, jer ih ima gotovo na svakom ćošku, pa je nekako ugodno skoknuti do njih, čak i u papučama.
Novi milenijum donese takozvane tržne centre, koji bi mogli da se nazovu savremenim robnim kućama. Samo se sada radilo o objektima koji su objedinjavali čitav niz malih radnji specijalizovanih za prodaju određenih vrsta proizvoda, često poznatih proizvodnih marki. U okviru tržnih centara po pravilu postoje i odeljenja za prodaju namirnica.
Izazovi
Tranzicija donese propadanje poznatih trgovinskih preduzeća. Zahvaljujući tome, u Čačku nestadoše „Partizan” i „Stjenik”. Bili su toliko moćni trgovački igrači da u Čačku nikada nije otvorena robna kuća beogradskih „Robnih kuća”.
Supermarket “Interex” u Preljini
Prvi supermarket u Čačku, tačnije u Preljini, otvorila je firma „Interex”, franšiza francuskog trgovinskog lanca „Intermarché”. U isto vreme postojao je i domaći supermarket firme „Visol”; nažalost, nije izdržao utakmicu sa nadolazećom konkurencijom. A to je pre svega bio slovenački „Merkator”, koji je tržni centar u Čačku otvorio 2005. godine.
Tržni centar “Mercator”
I pored početnih dobrih rezultata, privredna kriza uticala je da brend „Merkator” bude zamenjen brendom „Roda”. Kada sam bivšeg studenta, tada rukovodioca u tržnom centru, pitao za razloge te promene, odgovorio mi je: „Menadžment u Novom Sadu je zaključio da građani Čačka više nemaju kupovnu moć da bi kupovali u Merkatoru.”
Trgovinsku sliku Čačka upotpuniće kasnije supermarketi Maxi belgijskog lanca „Delhaize”. Njihov najveći objekat je Mega Maxi, nekadašnji Tempo u blizini železničke stanice. Da se predstavi Čačanima nije propustio ni domaći lanac DIS. Konačno, u Čačak stiže i nemački Lidl. Treba pomenuti da u blizini osnovne škole „Ratko Mitrović” postoji i supermarket ruskog lanca „Svetofor”. Pored njih, u Čačku postoje i prodavnice lokalnih preduzeća MD Produkt 92 i Harizma Pro Team.
Zanimljivu pojavu na čačanskom trgovačkom nebu predstavljaju prodavnice firme KMN. One zaslužuju mnogo više od par rečenica. Za sada ću reći samo ovo: odrastao sam na kajmaku koji je pravila moja baka. A onda sam imao priliku da upoznam kvalitet kajmaka koji je pravila moja tašta. Iskreno sam mislio da takav kajmak niko ne pravi i da više neću jesti kajmak kada ona prestane da ga pravi. Ali kada sam probao „Mladi Julin kajmak”, koji se prodaje u KMN, ipak sam morao da promenim mišljenje. Naravno, nije to kajmak za poređenje sa taštinim, ali bar je standardnog kvaliteta.
Ponešto još ima
U ovoj pisaniji o Čačku koga nema uglavnom sam se sećao onoga čega više nema u gradu na Moravi. Ovoga puta sam pomalo odstupio od toga, jer sam prikazao i ono što danas baštine Čačani.
Sigurno ima onih kojima nedostaje ono nekadašnje kupovanje potrebnih namirnica na početku meseca. Bila je to prilika da se u spisak ugura i neka mala lična želja, najčešće dve štangle čokolade za kuvanje, jer se ona mlečna tek pojavljivala i pomalo je bila luksuz. Odlazak u današnje supermarkete nužno zahteva da se ponese spisak, jer izazovi koji stoje u rafovima lako skliznu u kolica, a onda se čudimo što je račun podugačak.
Kada je polovinom devedesetih u susednom dvorištu otvorena piljarnica, radila je dvadeset četiri sata. Bilo je to vreme kada nam društvene mreže još nisu bile zamenile porodična druženja. Kada bi stigli gosti, pošto bih utvrdio šta bi želeli da piju, odlazio sam u piljarnicu u kupovinu. Po pravilu su se bunili, dok im ne bih objasnio da nam je ostava udaljena isto koliko i piljarnica, i da zbog toga obično ne nabavljam piće unapred.
Već duže vremena kupujem u supermarketima. Uglavnom pratim takozvane akcije; ponekad zaista bude nešto jeftinije. Ali zbog onog nepostojećeg spiska uglavnom kupim i ono što nisam planirao, pa mu sve dođe na isto. Možda bojkot, kome ću se pridružiti, donese malo promene u navikama.
