Želeo sam da Danku odvedem na svadbeno putovanje u grad svetlosti. Ta želja mi se tada nije ostvarila. Trebalo je da prođe punih osam godina da stignemo na obale Sene i da bar na trenutak osetimo dah svetske prestonice. Sada mi je ostalo da, uz melodiju francuske šansone, pokušam da saberem bar delić utisaka.
Kada sam pre par meseci pomenuo mogućnost odlaska u Pariz, Danka je posumnjala da će Aleksandra pristati da tih devet dana provede kod babe i dede. Prva provera pokazala je da je bila u pravu. Ali ja sam ostao optimista, i optimizam se na kraju pokazao opravdanim. Mogli smo da počnemo pripreme. Putovanje je trebalo da traje za takozvane prvomajske praznike, ako se još tako mogu zvati, od 26. aprila do 4. maja.
Subota, 26. april 2003. Čačak – Beč
Iz Čačka polazimo oko šest ujutru. U organizaciji iste kragujevačke agencije „Holiday“ iz Čačka putuje još jedna grupa, uglavnom lekara iz Zdravstvenog centra, mada i među nama ima dosta lekara. Idemo preko Kragujevca, gde se ukrcava deo putnika. Prvi ozbiljniji odmor imamo u Mađarskoj, odmah posle granice, kod prodavnice „Kod Žige“, koju naši odmah prekrštavaju u „Žiku“ i koja je očigledno namenjena putnicima namernicima. Nemam volje da menjam novac, a i šta bismo kupovali kad smo par minuta ranije još bili u… Ove tri tačke su posledica neobaveštenosti, jer još uvek ne znam u kojoj državi živimo.
Dok putujemo kroz Mađarsku, pokušavam da vidim šta to oni imaju, pa će sledeće godine postati članica Evropske unije, a mi ne znamo hoćemo li to ikada postati. Bojim se da je to stvar politike, a manje onih objektivnih pokazatelja, ako je i ekonomija to. Ono što je sigurno bolje nego kod nas je auto-put, kojim mimo Budimpešte, pored Tatabanje i Đera hitamo ka Beču. Oko Budimpešte postoji obilaznica, pa ostajemo uskraćeni za pogled na lepi grad na Dunavu. Kod Tatabanje se ne može ne uočiti ogromna bronzana statua sokola, zaštitnog znaka ovih krajeva u srednjem veku.
U Beč stižemo kasno uveče i smeštamo se u hotelu pored aerodroma. Smeštaj se završava veoma efikasno, što nam daje nadu da će i narednih dana biti tako. Soba je čista, sa televizorom, a takav je i doručak na švedskom stolu. Ali već ovde se srećemo sa nekim životnim realnostima: neki gosti pune plastične flaše sokovima iz automata. Srećom, nisu naši saputnici; izgleda da su negde sa juga Balkana ili Turci. Jutro je, nažalost, osvanulo oblačno, sa najavom kiše, što nije obećavalo pred razgledanje Beča.
Nedelja, 27. april 2003. Beč
Uskrs u Beču, prilika da se potucamo jajima ponetim iz Čačka. Ali nema vremena za praznovanje, jer treba videti što više. Ovo je moj prvi boravak u Beču, za čije razgledanje treba više od jednog prepodneva. Autobusom obilazimo gradsko jezgro i novi deo grada pored Dunava, gde su međunarodne institucije. Najduže se zadržavamo kod katedrale Svetog Stefana. Danka i ja, za svoju dušu, razgledamo radnje u blizini, tek da vidimo šta ima i kakve su cene. Obilazimo i kvart sa „šarenim“ kućama arhitekte Fridensrajha Hundertvasera i carski dvorac Hofburg. Zatim odlazimo do dvorca Šenbrun, gde provodimo vreme do polaska za Pariz. Dok neki obilaze dvorac, Danka i ja se penjemo na vidikovac Glorijet, odakle se pruža divan pogled na Beč. Sunce se stidljivo pomalja, ali duva vetar i prilično je hladno. Ipak, posetilaca ima dosta; u restoranu na vidikovcu jedva smo našli mesto za kafu.
Od Beča put nas vodi ka Nemačkoj. Idemo auto-putem koji prati tok Dunava i u Nemačku ulazimo kod Pasaua. Dalje prolazimo kroz Regensburg, Nirnberg, Kajzerslautern i Sarbriken, a noću kod Meca ulazimo u Francusku. Iako uslovi za spavanje u autobusu nisu idealni, na momente dremam. U Francuskoj nas put vodi pored Verdena, gde se tokom Prvog svetskog rata vodila velika bitka između Antante i Nemaca. Bojno polje je puno muzeja i spomenika, a najpoznatija je kosturnica u Duomonu, sa posmrtnim ostacima više od sto hiljada vojnika. Dalje prolazimo kroz Šampanju, poznatu po penušavom vinu, i njen najveći grad Rems, važan za francusku istoriju jer su se u njegovoj katedrali krunisali francuski kraljevi.
Ponedeljak, 28. april 2003. Pariz
U Pariz stižemo oko devet. Sledi panoramsko razgledanje, od Trga Italije, preko Monparnasa, Latinske četvrti i obale Sene, sa zadržavanjem na Marsovom polju, u podnožju Ajfelovog tornja. Zatim odlazimo u hotel iz lanca „Etap“, na Port de Banjole, u blizini groblja Per Lašez i Trga Republike. Hotel je iznenađujuće pristojan, soba čista, sa televizorom. Podela kartica za otvaranje vrata protiče, nažalost, prilično haotično, a ne onako organizovano kao u Beču.
Posle odmora nudi nam se odlazak do groblja Per Lašez, ali umor je jači, a i kiša nas sprečava. Zato oko šest krećemo put Monmartra i crkve Sakr-Ker, usput upoznajući pariski metro. Nisam njime nešto fasciniran, pogotovo što sam još pod utiskom moskovskog, koji je po mojoj skromnoj proceni mnogo funkcionalniji.
Vreme je oblačno, pa se ispred Sakr-Kera ne pruža onako lep pogled na Pariz kakav sam doživeo pre četvrt veka. Silazimo na Monmartr, gde nas hvata kiša. Srećom, kiša u Parizu ne pada dugo, i već posle petnaestak minuta može se dalje. Ali naši saputnici koriste priliku da sednu u kafanu, što ćemo na kraju i mi učiniti, uverivši se da to zadovoljstvo košta: pivo i tonik, dvanaest evra.
Kad je kiša prestala, spustili smo se na Pigal, jedan od simbola Pariza. Nažalost, to više nije mesto koje može da zaintrigira čak ni putnika namernika. Savremena tehnologija učinila je da sve izgleda pomalo otrcano. Naravno, neki „mačo“ muškarci sa Balkana ili neće ili ne znaju da je to samo deo prošlosti. Prvu večernju šetnju Parizom završavamo u Ulici Sen Deni. Ista priča kao na Pigalu.
Utorak, 29. april 2003. Pariz
U hotelu se služi kontinentalni doručak: bokali sa sokom, mlekom, čajem i kafom, korpice sa bagetom, džem i maslac, koliko ko hoće. Ali hotel je veliki i gostiju je mnogo. Posle osam je gužva ogromna, mesto za stolom, pa čak i za šankom, teško je naći, a gosti za sobom ostavljaju nered, prosutu tečnost i smeće. Zato smo od prvog dana počeli da silazimo ranije, da bismo doručkovali na miru. Društvo nam obično pravi Dule Dragićević. Ostali vole da odspavaju. Pa se posle žale.
Drugi dan bio je predviđen za Versaj, jedan od simbola Pariza i cele Francuske. Pokazaće se da doba „kralja Sunca“ i njegovih naslednika nije bilo baš sasvim svetlo. Versaj je dijagonalno suprotno od našeg hotela, pa je trebalo proći ceo Pariz, što je bila prilika da još jednom vidimo njegove čari, ali i veliku saobraćajnu gužvu, koju uspešno savladava jedino metro. Usput se uveravamo u tvrdnju jednog vodiča da Francuska ima veliki prihod od turizma: sva značajnija mesta okupirana su turističkim autobusima. Ista slika čekala nas je i u Versaju, ali i razočaranje onim što sam video u odnosu na ono što sam očekivao. Priče o životu kraljevske porodice, njihovih dvorana i posluge samo su dopunile utisak koji na kraju ostaje.
Enterijer dvorca je, istina, obnova onoga kako je izgledao pre Revolucije 1789, kada je ispražnjen kao simbol samodržavlja Burbona. Na nekoga će možda ostaviti utisak budoari i spavaće sobe Lujeva i njihovih žena ili čuvena Dvorana ogledala, ali najveći utisak ostavlja versajski vrt, sa divnim travnjacima, jezerom i fontanama. Nažalost, previše smo vremena proveli u hladnim zidinama dvorca da bismo duže uživali u stidljivom suncu koje se probijalo kroz visoke oblake.
Povratak kroz zelene aleje Versaja, pored zanimljivih vila utonulih u drveće i cveće, delimično popravlja utisak o dvorcu koji je bio iskaz moći Francuske u minulim vekovima. Sledeće odredište je katedrala Notr Dam, najznačajnija crkva Pariza, na ostrvu Site. Pokušaji da autobusom stignemo do nje upoznaju nas sa popodnevnom gužvom, kada Parižani žure kući posle radnog dana. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, zainteresovani izlaze na pogodnom mestu i do Sitea idu peške. A prilika da se pusti korak pariskim trotoarima neponovljiva je prilika da se osete čari grada svetlosti. Vremena za svetske metropole nikad nije dosta. Od gradova koje sam video, Pariz, Moskva i Sankt Peterburg su bez premca. U Moskvi sam proveo skoro dve godine, i iako sam je prepešačio uzduž i popreko, znam da sam video samo njen delić. Isto je i sa Parizom.
Ulazimo u Notr Dam. Iznutra zaista deluje grandiozno, kako se i očekuje od katedrale koja je, uz one u Šartru i Remsu, najznačajnija u Francuskoj. A sve vreme oko nas lebdi duh njenog zvonara, Kvazimoda. Za veče je predviđena vožnja Senom; ko želi, treba da bude na Konkordu u pola osam. Da prekratimo vreme, odlazimo na Bulevar Osman da zavirimo u velike robne kuće. Taman stižemo da malo pogledamo Galeriju Lafajet i krenemo na zborno mesto. Odlučujemo se da idemo peške, jer mi se učinilo da je tako najbrže. Možda bi i bilo, da u parku Tiljeri nismo pogrešili smer i krenuli ka Luvru umesto ka Konkordu. To smo shvatili tek na kraju parka. Sledilo je vraćanje kroz ceo park i saznanje da je grupa već otišla na pristanište. Srećom, sa mosta Aleksandra III ugledali smo ih i, oštrim hodom, stigli.
Krstarenje je išlo do kraja Sitea na jednu stranu i do zgrade Radio Francuske na drugu. Previše smo očekivali, jer se vožnja skoro u celini odvijala po danu, pa smo samo iz drugog ugla videli ono što smo već videli iz autobusa ili peške. Ništa impresivno. Nešto lepši doživljaj pružio je kraj krstarenja, kada su počela da se pale svetla na Ajfelovom tornju i neboderima Defansa. Od pristaništa krećemo peške kroz šesnaesti arondisman ka Jelisejskim poljima i Trijumfalnoj kapiji. Tu se odvajamo od grupe i švrljamo najčuvenijom pariskom ulicom. Ovde, u hotelu „Le Belmont“ u Ulici Basano 30, boravio sam 1978. godine. Ulicu lako nalazimo, ali hotel ne. Odustajemo, jer mi se činilo da je mnogo bliže Jelisejskim poljima.
Duž Jelisejskih polja su prodavnice svetskih modnih brendova, a u blizini i Jelisejska palata, sedište predsednika Francuske, palata Matinjon, sedište premijera, Američka ambasada i Mala i Velika palata. Na uglu sa Avenijom Džordž V je jedan od najpoznatijih pariskih restorana, „Fuke“. Na kraju se spuštamo ka Konkordu i, savladani umorom, metroom se vraćamo u hotel.
Nastavak: Pariz (4): Četvrt veka kasnije