Petak, 18. septembar 2015. Versaj
Današnji dan bio je predviđen za posetu dvorcu Versaj, oko koga je nastao istoimeni gradić, nedaleko od našeg Bulonj-Bilankura. Hotelski restoran je u suterenu, pa je u vreme kada gosti u najvećem broju silaze na doručak bolje sići peške nego čekati lift, koji jedva prima četvoro, i to ako su svi manjih gabarita.
Restoran je savremeno opremljen, a ponuda je ona uobičajena u francuskim hotelima. Ali kada se udruže želje gostiju i ponašanje osoblja, sve deluje nekako loše. Turisti pred celodnevni obilazak Pariza žele da se najedu tako da ih to drži do kasnog popodneva, pa uzimaju velike količine suhomesnatog, a osoblje oteže sa iznošenjem novih količina. Zato se na doručak ponekad mora prilično čekati.
U Versaj krećemo u deset sati. Neki saputnici su se odlučili za samostalan obilazak, jer agencije na cenu ulaznice dodaju i prilično skupu uslugu vodiča. S druge strane, Versaj ili Luvr bez vodiča ostaju manjkavi, jer vodič treba da ukaže na ono najvažnije, a samostalno se mnogo toga može propustiti.
Versaj nas dočekuje prohladnim i oblačnim vremenom. Povremeno se probije poneki zrak Sunca, što samo pojačava osećaj veličanstvenosti celog kompleksa, koji je postao uzor za mnoge dvorce i parkove širom Evrope. Versaj je nekada bio de facto prestonica Kraljevine Francuske, a dvorac rezidencija Luja XIV, Luja XV i Luja XVI, sve do Revolucije 1789. Nastao je iz lovačkog dvorca Luja XIII, koji su za Luja XIV dogradili arhitekti Le Vo, Arden-Mansar i drugi, enterijer je osmislio Lebren, a vrtove Andre le Notr.
Brojke su impresivne: oko 700 soba, više od dve hiljade prozora, 67 stepeništa, hiljade slika, skulptura i komada nameštaja. Park se prostire na 815 hektara, sa 200.000 stabala i pedesetak većih fontana, sa Velikim i Malim Trijanonom i Kraljičinim selom.
Pre ulaska u dvorac obilazimo park. Ispred zapadne fasade su dva velika pravougaona bazena, od kojih se odbijaju sunčevi zraci obasjavajući fasadu Dvorane ogledala. Na njima su bronzane statue četiri glavne francuske reke: bradati muškarci okrunjeni trskom, sa veslom ili rogom izobilja u rukama. Spuštamo se i do Oranžerije, kraljevskog voćnjaka, u kome se preko zime čuva više od hiljadu stabala narandži, limuna, šipka i palmi, od kojih su neka starija od dvesta godina.
Kraljevsko šetalište, zvano i „Zeleni tepih“, dugo je 335 metara, sa dvanaest statua i isto toliko vaza. Na njegovom početku zatičemo nesvakidašnju modernu skulpturu, čiji je oblik izazvao velike polemike i proteste, što se vidi i po grafitima ispisanim po njoj.
Središnju osu vrtova čini Veliki kanal u obliku krsta, postavljen tako da pri zalasku Sunca stvara igru svetlosti na vodi. Leti su po njemu plovili brodovi i gondole koje je kralju poklonila Venecija, a zimi su zaleđenom površinom klizile sanke i klizaljke. Voda je u park stizala iz velike pumpne stanice u Marliju, kroz više od 160 kilometara cevi. Ni to nije bilo dovoljno da sve fontane rade istovremeno, pa su puštane samo one pored kojih je kralj prolazio u šetnji. Najpoznatija je Apolonova fontana: bog Sunca u kočiji leti nebom, a paralela sa Lujem XIV, „Kraljem Suncem“, nije slučajna.
Ka dvorcu se vraćamo bočnim šetalištima, pored vrtova sa najrazličitijim drvećem, žbunovima i cvećem. Na platou ispred Dvorane ogledala postavljena su ogromna ogledala, koja turisti koriste za fotografije dvorca iz neobičnih uglova. Ni mi to ne propuštamo, a zatim ulazimo u dvorac.
Iznad glavnog ulaza, u samom središtu dvorca, bila je kraljevska spavaća soba. Tu je Luj obavljao ceremonije ustajanja i odlaska na počinak, kojima se poistovećivao sa izlaskom i zalaskom Sunca. Najraskošnija je ipak Dvorana ogledala, sa sedamnaest ogromnih ogledala naspram prozora koji gledaju na vrtove. Prvobitni srebrni nameštaj trajao je tek desetak godina: kralj ga je 1689. poslao da se pretopi za potrebe rata. Na krajevima dvorane su Ratna soba i Soba mira, a u kojoj će biti primljen strani diplomata zavisilo je od odnosa Francuske sa njegovom zemljom. U Dvorani ogledala proglašeno je 1871. Nemačko carstvo, a 1919. potpisan je Versajski mirovni ugovor, kojim je okončan Prvi svetski rat.
Obilazimo i kraljeve i kraljičine odaje, trpezariju kraljevske porodice i mnogobrojne slike, skulpture i tapiserije. Posle kraće rasprave o mogućim destinacijama na povratku, cela grupa se ipak vraća u hotel.
Pariz sa visine
Nas dvoje se dobro odmaramo pre popodnevnog obilaska. Da bi se Pariz doživeo na pravi način, treba ga videti sa visine: sa Ajfelovog tornja, Kule Monparnas i Sakr-Kera, po mogućnosti sa sva tri mesta. Sakr-Ker smo videli prethodnog dana. Pošto većina posetilaca hrli na Ajfelov toranj, a za vikend najavljuju lepo vreme i velike gužve, predlažem Aleksandri da odemo na Kulu Monparnas.
Na Trokaderu presedamo na liniju 6. Duž bulevara Garibaldi i Paster metro ide iznad zemlje, pa imamo jedinstvenu priliku da posmatramo kako pulsira Pariz na početku vikenda. Vreme je promenljivo, smenjuju se sunčani i oblačni intervali.
Monparnas je ime dobio po brdašcu „Parnas“, koje je u XVIII veku poravnato da bi se izgradio istoimeni bulevar. Od 1910. do Drugog svetskog rata ovamo su se sa Monmartra preselili umetnici i intelektualci iz celog sveta. U kafićima su se rađale nove ideje, ovde je navraćala Pegi Gugenhajm, a još kao nepoznat pisac dolazio je i Hemingvej. Tu epohu zovu „lude godine“. Šezdesetih godina Monparnas postaje poslovna četvrt, a tada je podignuta i Kula Monparnas.
Veoma brzi liftovi za tren nas iznose na vrh zgrade visoke 210 metara, posle Ajfelovog tornja najviše u Parizu. Penjemo se i na krov, dok se nad gradom gomilaju teški sivi oblaci, koje povremeno probija Sunce, praveći veličanstvenu predstavu. Iako pogled mami da ostanemo, spuštamo se na Bulevar Monparnas i šetamo do raskrsnice odakle ka Seni vodi Bulevar Sen Mišel. Mi biramo aleju na sredini Avenije Opservatorije i spuštamo se ka Luksemburškom parku. Iza nas ostaje pogled na Opservatoriju i spomenik maršalu Neju.
Luksemburški park prostire se na oko 23 hektara. Ime je dobio po vojvodi od Luksemburga, od koga je imanje 1612. kupila Marija Mediči, udovica Anrija IV i majka Luja XIII. U središtu je osmougaoni Veliki bazen, okružen geometrijski oblikovanim travnjacima i alejama, sa mnogo statua, među kojima je i statua Svete Ženevjeve, zaštitnice Pariza. Ovde možete uzeti jednu od mnogobrojnih stolica i odneti je gde želite da sednete. Najlepša je barokna Fontana Mediči iz 1624.
Luksemburška palata podignuta je za Mariju Mediči u firentinskom stilu, jer je bila nostalgična za mladošću u Firenci. Ali kraljica nije dugo uživala u njoj: posle sukoba sa kardinalom Rišeljeom morala je da napusti Francusku. Za vreme Revolucije palata je bila zatvor, u Drugom svetskom ratu sedište Luftvafea, a danas je u njoj Senat. Park je ovekovečio Viktor Igo u „Jadnicima“.
Poslednjim atomima baterije foto-aparata snimam Aleksandru ispred palate, kratko se odmaramo i nastavljamo ka Bulevaru Sen Mišel. Kiša počinje da prokapljuje kada stižemo do zgrada Sorbone.
Sorbonu je 1253. osnovao teolog Rober de Sorbon, da bi olakšao teološke studije siromašnim studentima. Od starih zgrada sačuvana je samo crkva. Ovde su studirali Marija i Pjer Kiri, Anri Poenkare, Simon de Bovoar, Marina Cvetajeva, a studirali su ili doktorirali i mnogi poznati Srbi.
Kiša na ostrvu Site
Stižemo i do Bulevara Sen Žermen. Razmišljamo o večeri u nekoj od kafanica u trouglu Sen Žermen – Sen Mišel – Sena, ali se ipak odlučujemo da pređemo na ostrvo Site i vidimo možemo li da uđemo u katedralu Notr Dam, posvećenu Bogorodici. Njena gradnja počela je 1163, a završena je 1345, kao prvo remek-delo gotike.
Nažalost, katedrala je već bila zatvorena, pa krećemo ka Centru Žorž Pompidu, čija arhitektura sasvim odudara od tradicionalnog Pariza. Dok prelazimo Senu, kiša pada sve jače, a ispred Gradske kuće dočekuje nas pravi pljusak.
Gradska vlada je na ovom mestu od 1357. Zgrada čija je gradnja počela 1533. izgorela je 1871, za vreme Pariske komune, kada je bila glavni štab komunara. Obnovljena je do 1882, a fasadu krasi 136 statua znamenitih Parižana.
Kada smo stigli do Ulice Rivoli, shvatili smo da kiša neće skoro prestati i da bi dalja šetnja bila besmislena. Stanica Otel de Vil, na liniji 1, koja se ukršta sa našom linijom 9, bila nam je kao poručena. Ali, umorni od duge šetnje i sa vlagom koja nam se već uvukla u kosti, pravimo grešku i ulazimo u voz u suprotnom smeru. Već na sledećoj stanici to shvatamo, posle presedanja na stanici Franklin D. Ruzvelt nalazimo se u pravom vozu i preostaje nam samo da brojimo stanice do Bilankura.
Nastavak: Pariz (7): Pariz koji kupuje
