2003 – RASIN PERSONAL PORTAL

14. Oktobra 2026.14. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta

Treći dan: Sinaja – Bran – Sinaja

Zamak Bran iz XIV veka poznat je po predanju da je u njemu kraće vreme bio zatočen Vlad Cepeš Drakula. Iako mu je bio prijatelj, ugarski kralj Matija Korvin zatočio je Vlada Cepeša radi dogovora sa Turcima da ne napadaju Ugarsku. Turci su po svaku cenu želeli da ga uklone, jer im je bio veliki protivnik.

Od Sinaje do zamka put vijuga obroncima Karpata, kroz gustu šumu, a na jednoj krivini nailazimo na mečku sa mečetom.

Početkom XX veka zamak je bio rezidencija rumunskog kraljevskog para, Ferdinanda i Marije, a enterijer je preuređen u srednjovekovnom stilu. U „muzičkoj sobi“ svojevremeno je mini-koncert održao i Goran Bregović. Zakonom o restituciji Rumunija je zamak kasnije vratila nasledniku, njujorškom arhitekti Dominiku fon Habzburgu, koji je najavio da će ga prodati i za njega tražio 135 miliona dolara. U podnožju zamka su etno-selo i pijaca suvenira, naravno sa motivima grofa Drakule. Nedaleko od zamka, u steni, nalazi se udubljenje u koje je smešten kovčežić sa srcem kraljice Marije.

Na povratku odlazimo u manastir Sinaja, koji je krajem XVII veka, po povratku sa hodočašća na Sinajsku goru, podigao Mihail Kantakuzino, vrhovni vojni zapovednik Vlaške. Manastiru je, dodavši na kraju slovo „a“, dao ime Sinaja, a isto ime dobilo je i mesto koje je vek kasnije nastalo oko manastira.

Kantakuzina je oduševio manastir Svete Katarine na Sinaju, podignut još u VI veku. Crkva je sagrađena u stilu epohe Konstantina Brankovjanua, tadašnjeg gospodara Vlaške, kada je rumunska umetnost doživljavala procvat. Manastir zovu i Crkvom Karpata.

Posle manastira posećujemo dvorac Peleš, letnju rezidenciju Karola i Elizabete, prvog rumunskog kraljevskog para, jedan od najlepših dvoraca Evrope. Pored njega je manja varijanta, Pelišor.

Dvorac je građen od 1873. do 1914. godine, kada je preminuo i kralj Karol I, koji nije dočekao da vidi završen dvorac u celosti. Istorija rumunske kraljevske kuće zanimljiva je i po tome što je i ona „uvezena“. Posle ujedinjenja Vlaške i Moldavije 1859. za kneza je izabran domaći bojar Aleksandru Joan Kuza. Zemlja je 1862. dobila ime Kneževina Rumunija, a 1866. Kuza je abdicirao i na presto je iz Nemačke doveden princ iz dinastije Hoencolern, Karol I, koji je 1881. krunisan za prvog rumunskog kralja. Njegova supruga Elizabeta bavila se književnošću pod pseudonimom Karmen Silva.

Kraljevski par nije imao dece, pa je Karola na prestolu 1914. nasledio sinovac Ferdinand. Ferdinand (umro 1927) i njegova supruga Marija (umrla 1938), unuka britanske kraljice Viktorije po ocu i ruskog cara Aleksandra II po majci, imali su šestoro dece. Njihovo treće dete, Marija, bila je jugoslovenska kraljica, supruga kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ferdinanda je nasledio unuk Mihaj, ali mu je presto preuzeo otac, koji je Rumunijom vladao kao Karol II od 1930. do 1940. Kralj Mihaj napustio je zemlju 1947.

Kad je o Sinaji reč, treba pomenuti i kuriozitet: negde u brdima pored nje jedan naš čovek drži restoran sa našim specijalitetima. Kažu da je pravi hit među ovdašnjim gurmanima; mesto se mora rezervisati, a gosti dolaze čak iz Brašova, pa i Bukurešta. Mi smo u aranžmanu imali uključenu i večeru, a u Sinaji smo gledali i kulturno-umetnički program, pa smo imali dve zanimljivo provedene večeri.

Četvrti dan: Sinaja – Snagov – Bukurešt

Sinaju napuštamo posle doručka i krećemo ka Bukureštu. Usput svraćamo do jezera Snagov, na čijem je ostrvu crkva u kojoj je sahranjen Vlad Cepeš, kome je ovo putovanje uostalom i posvećeno. Put je sasvim solidan, a pratimo i dvokolosečnu prugu Brašov – Bukurešt. Bio sam pomalo tužan kada sam video da svakih desetak minuta, u oba smera, prolaze kompozicije od po desetak vagona. Kakva razlika u odnosu na naše pruge, kojima, ako ih uopšte ima, idu uglavnom lokomotiva i jedan vagon. Kad bi vagon mogao da ide sam, verovatno bismo i to imali.

Jezero Snagov je tridesetak kilometara severno od Bukurešta. Iako je okolina puna mesta za odmor, većina posetilaca dolazi zbog manastira Snagov na ostrvu, u kome je, po legendi, sahranjeno obezglavljeno telo Vlada Cepeša. Posle obilaska ostrva i manastira vraćamo se na obalu i, posle dužeg čekanja, konačno dobijamo posluženje u lepom restoranu u obliku broda.

Kasno popodne stižemo u Bukurešt, grad širokih bulevara, grandioznih zdanja i pun zelenila, mada je ovogodišnja suša ostavila traga na vegetaciji. Smeštamo se u hotel. Pošto sam prvi put u Bukureštu, ne mogu da procenim gde je hotel u odnosu na ono što se zove centar grada.

U Bukureštu ima šta da se vidi. Iako je pola veka bio iza „gvozdene zavese“, i dalje ga zovu Parizom istoka. Odlazimo u panoramski obilazak grada. Rumunija je kandidat za prijem u Evropsku uniju i to se vidi na skoro svakom koraku: na sve strane su plave zastave sa zvezdama.

Ovo putovanje je dodatno prijatno zato što nema noćnih vožnji, pa svaku noć provodimo u hotelskoj sobi i ne moramo da brinemo o umoru.

Peti dan: Bukurešt

Dan provodimo u obilasku znamenitosti. Između ostalog, obilazimo i Muzej sela, jedan od najvećih muzeja na otvorenom u Evropi. Popodne koristimo za „šoping“, više kao istraživanje šta bi se moglo kupiti nego za pravu kupovinu. Obilazak završavamo ispred grandioznog zdanja Parlamenta.

Ova zgrada, koja još nije u potpunosti završena, posle Pentagona je najveća administrativna zgrada na svetu. U Bukureštu ima još nedovršenih zgrada, koje su u doba Nikolaea Čaušeskua bile zamišljene kao monumentalna zdanja.

Uveče odlazimo na večeru u restoran „Caru’ cu Bere“, čiji bi se naziv na srpski mogao prevesti kao „Kola puna piva“.

Šesti dan: Bukurešt – Krajova – Čačak

Prepodne provodimo u Bukureštu. Obilazimo gradsku crkvu i krećemo kući. Put nas vodi ka Piteštiju, jednom od najvažnijih industrijskih centara Rumunije, gde je fabrika automobila „Dačija“. Između Bukurešta i Piteštija vodi jedan od retkih rumunskih auto-puteva.

Sledeći veći grad je Slatina, sa velikim hemijskim kompleksom, a zatim stižemo u Krajovu. Ovde je veliki elektroindustrijski kompleks, poznat po proizvodnji električnih lokomotiva; tokom sankcija ovde su remontovane lokomotive jugoslovenskih železnica.

U Srbiju se vraćamo preko brane hidroelektrane „Đerdap“. Usput zastajemo kod Donjeg Milanovca, a onda preko Požarevca i Beograda stižemo u Čačak.

Tako se završilo ovo putovanje, koje nam je pružilo priliku da upoznamo „neku drugu Rumuniju“, drugačiju od one o kojoj smo stekli utiske posećujući Temišvar i prelazeći onih pedesetak kilometara od granice do ovog banatskog grada.

← Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

14. Oktobra 2026.14. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

Bližili su se Aleksandrin rođendan i polazak u prvi razred, a ja sam nas prijavio za putovanje po Rumuniji pod nazivom „Drakulina tura“. Danka je krenula pod protestom, što nije bilo obećavajuće. Ali…

Prvi dan: Čačak – Temišvar – Sibiu

Moji susreti sa Rumunijom do tada su se svodili na Temišvar i onih šezdesetak kilometara od granice do njega. Prvi put sam u Rumuniji bio 1998, u vreme kada sam se zbog diskus hernije teško kretao. Jedva sam mogao da pređem dvadesetak metara pre nego što bih zbog užasnih bolova morao da stanem. Temišvar me tada nije previše impresionirao, a pogotovo ne pejzaži koje smo sretali usput. Ipak se sa zadovoljstvom sećam tih aprilskih dana. Srbija je tek izlazila iz perioda sankcija i svaka novina iz sveta, makar to bio svet za koji smo smatrali da je i dalje iza nas, bila je nešto lepo.

Bili smo smešteni u hotelu Politehnike, koji se upravo renovirao. Nalazio se u samom centru grada, preko puta najveće gradske crkve, koju, iako je pravoslavni hram, nazivaju katedralom. Ovaj veliki trg, prava pešačka oaza, zove se Trg pobede (Piața Victoriei). Na jednom kraju je katedrala, a na drugom Opera. Trg je bio poprište dramatičnih događaja iz decembra 1989, koji su doveli do pada Čaušeskua. Po trgu i zgradama oko njega vidi se da je Temišvar deo evropske kulture, jer je kao deo Banata pripadao i ogromnoj Austrougarskoj monarhiji. Nažalost, samo par stotina metara od centra počinju delovi grada sa oronulim porodičnim kućama, drvenim ogradama i ulicama kojima često nedostaje asfalt.

Ove redove o Temišvaru pišem kao utiske iz ranijih godina, jer ćemo se ovoga puta u njemu zadržati samo dva-tri sata, što je svakako premalo da bi se upoznao ovaj ipak simpatičan grad. Posle ovog putovanja, 2003. godine, još dva puta ću posetiti Temišvar, na konferencijama na ovdašnjem univerzitetu. Za te boravke vezane su neke zanimljive dogodovštine i poznanstva, pre svega sa kolegom Dušanom Popovom, jednim od najuglednijih Srba u Rumuniji. Već za nekoliko godina videće se kako se velike promene dešavaju kod naših suseda.

Pri svakoj poseti Temišvaru otkrivao sam poneki sitan detalj iz njegove istorije i današnjeg života.

Ovoga puta navešću samo jedan: Temišvar je 1884. godine postao prvi grad u kontinentalnoj Evropi sa električnim uličnim osvetljenjem, o čemu svedoči i spomen-lampion.

Cilj prvog dana našeg putešestvija je Sibiu, u delu Rumunije koji Rumuni zovu Transilvanija, a Mađari Erdelj. Putovanje je organizovala novosadska agencija „Karpati“, specijalizovana za ture po Rumuniji. Agenciju vodi bračni par Stanković, a naš domaćin i vodič bio je Borivoj Stanković, diplomirani inženjer mašinstva, koji će nas oduševiti poznavanjem istorije, ali i savremenih prilika u Rumuniji.

Sledeći veći grad posle Temišvara je Lugoš (Lugoj). Ovaj grad od pedesetak hiljada stanovnika podario je svetu neke poznate ljude: botaničara Augusta Kanica, holivudskog glumca Belu Lugošija, slavnog po ulozi grofa Drakule, i gimnastičarku Laviniju Milošović, svetsku i olimpijsku šampionku. Posle Lugoša iz Banata prelazimo u Transilvaniju i tu počinju da se menjaju naše predrasude o Rumuniji kao zaostaloj balkanskoj državi.

Prvi grad u Transilvaniji pored koga prolazimo je Deva, poznata po čuvenoj gimnastičkoj školi, iz koje je ponikla i Nadja Komaneči. Gradom dominira tvrđava, koja je imala veliki značaj u vreme Janoša Hunjadija, našeg Sibinjanin Janka, čiji je sin bio ugarski kralj Matija Korvin. Ono što se vidi po dolasku u Transilvaniju dalo mi je ideju da ovim zabeleškama dam naslov „Neka druga Rumunija“: putevi su novi, pokriveni kvalitetnim asfaltom. Već je pala noć, pa samo naslućujemo predele kroz koje prolazimo. A okolo su istorijska mesta: Alba Julija, Hunedoara, Targu Mureš… Dok se vozimo, razmišljam o istoriji koja nas povezuje, a o kojoj tako malo znamo.

Konačno stižemo u Sibiu, gde ćemo prenoćiti. Hotel „Continental Forum“ primer je socrealističke gradnje: veliko, gotovo monumentalno zdanje, sa velikim sobama i visokim plafonima. Veče je prijatno, pa se malo šetamo oko hotela. Mnogo starih zdanja i prilično čist grad. I ovo je neka „druga Rumunija“. Ovde je nekada partijski sekretar bio Niku Čaušesku, najmlađi sin i miljenik vladajućeg bračnog para. Vodič nas upoznaje sa sutrašnjim planom, koji će biti naporan kao i prvi dan. Na kraju putovanja videćemo da smo za šest dana obišli skoro trećinu Rumunije.

Drugi dan: Sibiu – Sigišoara – Brašov – Sinaja

Posle doručka upoznajemo se sa znamenitostima grada. Iako je Rumunija pretežno pravoslavna, u ovom regionu ima dosta potomaka nemačkih doseljenika, Sasa, koji su ovamo dolazili još u srednjem veku. Sibiu je jedan od sedam gradova koje su osnovali, po kojima je Transilvanija na nemačkom dobila ime Siebenbürgen. Zato ovde ima i crkava drugih veroispovesti, a jedna od znamenitosti Sibiua je Evangelička crkva. Obilazimo i Veliki (Piața Mare) i Mali trg (Piața Mică).

Znamenitost Sibiua je i Nacionalni muzej Brukental (Muzeul Național Brukenthal). Samuel fon Brukental, čije ime nosi, bio je guverner Transilvanije pod Habzburzima, a prve zbirke potiču iz 1790.

Gradovi se nižu kao na traci. Posle Sibiua čekala nas je Sigišoara, rodno mesto Vlada Cepeša (Țepeș), poznatijeg kao Drakula, po kome je naša tura i dobila ime. Bio je vlaški vojvoda i vladao je Vlaškom u tri navrata: 1448, od 1456. do 1462. i 1476.

Grad je veoma lep. Iznad njega dominira gornji grad, opasan bedemom sa kulama; bilo ih je četrnaest, a do danas je sačuvano devet. Kule su gradili gradski cehovi, pa po njima nose i imena. Grad je autentično sačuvan iz XV veka. U njemu su srednjovekovna muzejska postavka, soba za mučenje, oružarnica, ali i fenomenalan vidikovac, sa pločicama na kojima su ispisane svetske metropole i udaljenost do njih. Do vrha kule vode strme stepenice, koje škripe pod nogama i stvaraju pravi ugođaj. U rodnoj kući kontroverznog vlaškog vladara je restoran u srednjovekovnom stilu, sa svećama umesto električnog osvetljenja.

Naporno penjanje po gornjem gradu traži odmor, koji pravimo u maloj kafanici u njegovom podnožju. Pijem „hajneken“, kao u bilo kom drugom gradu Evrope. Jer ovo je bila i ostala Evropa. Ta ista Evropa ju je delimično bila izopštila, ali se ni oni nisu previše bunili, bar ne javno. Danka je već odavno svoj otpor prema ovom putovanju zamenila zadovoljstvom što vidi sve ove lepote.

Iz Sigišoare nastavljamo za Brašov, jedan od najvećih gradova Rumunije i važan industrijski centar. Šetnja glavnom ulicom otkriva nam još jedan stari grad. U centru se priprema prostor za večernji koncert Rikija Martina, pa se teško probijamo kroz masu sveta koja se sprema da prisustvuje koncertu ili da ga bar čuje sa odstojanja. Usput nalazimo vremena i za obilazak radnji. Tu i tamo vide se table svetski poznatih firmi. Rumunija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i polako se otvara prema Evropi, pogotovo u razvijenijim delovima zemlje, a Transilvanija to sigurno jeste.

Odlazimo i do čuvene Crne crkve (Biserica Neagră), čiji su zidovi potamneli u požaru u kome je crkva stradala. Potiče iz XIV veka i važi za najveću gotičku crkvu između Beča i Carigrada. Pošto je autobus na suprotnoj strani, još jednom prolazimo glavnom gradskom ulicom.

Kao što se vidi i sa panorame, istorijsko jezgro Brašova dobro je očuvano. Nema novih socrealističkih zgrada; one su uglavnom na periferiji i u novim kvartovima. Stare zgrade su relativno dobro održavane, koliko je to zbog njihove starosti uopšte moguće. Voleo bih da jednog dana vidim i druge gradove Transilvanije, jer sigurno ima još ovakvih lepih prizora.

Posle pedesetak kilometara vožnje stižemo u Sinaju, poznato mondensko skijalište u Karpatima. Ovde se vidi mnoštvo hotela i vila u specifičnom stilu, koji stvara osećaj da ste u nekom drugom, bajkovitom vremenu. Mesto je nastalo oko istoimenog manastira, koji je podigao povratnik sa hodočašća na Sinajsku goru. Sinaja, koja danas ima petnaestak hiljada stanovnika, nalazi se na obroncima Južnih Karpata, u podnožju planinskog lanca Bučeđi i dolini reke Prahove, na nadmorskoj visini između 800 i 1.000 metara, 50 kilometara južno od Brašova i 120 kilometara severno od Bukurešta. Grad je počeo da se razvija kada su između Bukurešta i Brašova izgrađeni pruga i put. Raskošna arhitektura vrhunac doseže u kraljevskom dvorcu Peleš (Peleș), po mnogima najlepšem dvorcu Evrope. Kao turistički centar Sinaja živi tokom cele godine, a zimi je poznato skijalište, sa terenima između 1.400 i 2.100 metara i sezonom od decembra do aprila. Zbog prirode i zanimljive arhitekture često je zovu „perla Karpata“.

Smeštamo se u hotel „Sinaja“, koji još jednom ruši predrasude o Rumuniji: njihov hotel sa tri zvezdice izgleda i nudi mnogo više od nekih evropskih hotela sa više zvezdica. Ima sve što treba planinskom hotelu: tople, ušuškane i prostrane sobe, bilijar, internet-kafe, teretanu, bazen…

Svaki dan je naporan, jer po pravilu obilazimo više od jednog mesta. Za sutra je planirana poseta zamku Bran, a popodne manastir Sinaja i dvorac Peleš.

← Tour de Europe

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta →

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (4): Četvrt veka kasnije

Sreda, 30. april 2003. Pariz

Zvaničnim programom za danas je bila predviđena poseta Luvru. Ono čega četvrt veka ranije nije bilo jeste nova staklena piramida kroz koju se ulazi u muzej. Sve ostalo je tu, a pogotovo ono najvrednije: da Vinčijeva „Mona Liza“ i skulptura boginje Pobede, Nike sa Samotrake.

Posle Luvra šetamo Ulicom Rivoli, koja se pruža paralelno sa Senom pored parka Tiljeri i kompleksa Luvra, nekadašnje kraljevske palate. Rivoli je jedna od najpoznatijih i najdužih ulica Pariza i praktično nastavak Jelisejskih polja. Odlazimo do Centra Pompidu u kvartu Bobur, preko puta koga je Kulturni centar Srbije, pa do Gradske kuće. Preko Sitea prelazimo na drugu obalu Sene, u Latinsku četvrt, šetamo Bulevarom Sen Mišel pored Sorbone i večeramo u jednom od mnogobrojnih restorana oko crkve Sen Severin, između Bulevara Sen Žermen i Sene. Posle izuzetno napornog dana vraćamo se u hotel.

Četvrtak, 1. maj 2003. Pariz

Pretposlednji dan u Parizu imamo slobodan. Cilj nam je da se popnemo na Ajfelov toranj. Metroom odlazimo do palate Šajo i preko Sene se spuštamo na Marsova polja. Pomalo neočekivano, gužva nije velika, pa relativno brzo krećemo. Liftom se penjemo do trećeg nivoa, a ja se sam, peške, penjem i do najviše platforme. Pored samog penjanja na tako visoku građevinu, toranj donosi priliku da se uživa u Parizu iz ptičje perspektive. Pogled luta panoramom, tražeći mesta koja smo već obišli, ali i ona koja nismo stigli.

Šetnju nastavljamo Marsovim poljima do Vojne škole, pa kroz dvorište Invalida, gde su sahranjeni Napoleon, njegov sin i braća, ali i druge znamenite ličnosti, uglavnom generali, poput maršala Foša, i Ruže de Lil, autor „Marseljeze“.

Zatim odlazimo na Bulevar Monparnas, još jedno mesto gde su se početkom XX veka okupljali pariski intelektualci i umetnici, uglavnom siromašni emigranti. Dovoljno je pomenuti neke: Pikaso, Apoliner, Modiljani, Šagal, Breton, Dali, Jonesko, Miro, Hemingvej. Tu su boravili i politički emigranti poput Lenjina, Trockog i Porfirija Dijaza. Ime kvartu dali su još u XVII veku studenti koji su ovde recitovali poeziju, po grčkoj planini Parnas, domu muza. Na Monparnasu je i istoimena kula, višespratnica sa koje se pruža predivan pogled na Pariz; neki kažu i lepši nego sa Ajfelovog tornja, jer se sa nje vidi i toranj. Parižani je ne vole, jer smatraju da svojom visinom ruži vizuru istorijskog jezgra sa relativno niskim zgradama. Tu su i železnička stanica i groblje Monparnas, pariske katakombe i čuveni Pasterov institut. Šetnju povremeno prekidaju naleti kiše, pa se sklanjamo pod tende. Ali kad smo stigli do Luksemburškog parka, stidljivo se pojavilo sunce.

Luksemburški park i palatu naručila je 1615. godine Marija Mediči, udovica kralja Anrija IV. Park se smatra najlepšom zelenom oazom Pariza. U palati je danas sedište francuskog Senata, a u maloj palati rezidencija njegovog predsednika. Pošto smo prošli ceo park, ponovo smo na Bulevaru Sen Mišel. Uskoro pada mrak, a umor nas savladava, pa se vraćamo u hotel.

Petak, 2. maj 2003. Pariz

Poslednji dan u Parizu. Napuštamo ga popodne. Prepodne smo planirali kupovinu u velikim robnim kućama na Bulevaru Osman, a na povratku obilazimo tržne centre oko hotela. I to je oproštaj sa Parizom. Na odlasku svraćamo u Diznilend po one koji su poslednji dan proveli tamo, a usput i u Rems, da obiđemo čuvenu katedralu. U njoj je krunisano čak dvadeset pet francuskih kraljeva, od Luja VIII do Šarla X. A onda pravac Minhen.

Subota, 3. maj 2003. Minhen – Đer

U Minhen stižemo rano ujutru. Zadržavamo se u okolini da obavimo jutarnju toaletu, a onda kreće obilazak: prvo panoramski, pa peške od Karlovog do Marijinog trga. Danku boli stomak, pa ostaje na klupi dok ja obilazim robnu kuću „Kaufhof“ na Marijinom trgu. Kupujem peglu „Tefal“, jer jedino na njoj piše da je proizvedena u Evropi. Pokazaće se da je to bio pogrešan izbor, jer je počela da se kvari čim smo počeli da je koristimo. Posle toga dajem se u potragu za školskom torbom, jer Aleksandra na jesen polazi u školu.

Napuštamo Minhen i krećemo ka mađarskom Đeru, gde ćemo prenoćiti, u hotelu „Danubius“ u starom delu grada, zdanju iz 1904. godine. Đer je inače poznat po velikoj fabrici kamiona „Raba“.

Nedelja, 4. maj 2003. Đer – Budimpešta – Čačak

Posle doručka šetam se oko hotela sa Đorđem Đukićem. Pitam ga u čemu je „kvaka“, pa će Mađarska već sledeće godine postati članica Evropske unije. Lakonski mi odgovara da je isto pitanje postavio jednom visokom činovniku u Briselu, a ovaj mu je odgovorio: „To je stvar politike.“ Gledajući oko sebe, ostaje mi samo gorak ukus u ustima.

Sledeća stanica je Budimpešta. Obilazimo je autobusom, sa zadržavanjem na Trgu heroja, kod Ribarske kule i crkve Matijaša u Budimu i na Citadeli na brdu Gelert. Slobodno vreme dobijamo u glavnoj trgovačkoj ulici, Vaci. Ali nedelja je, pa možemo samo da šetamo. Većina saputnika odlazi u čuvenu poslastičarnicu „Žerbo“ da proba njihovu tortu; većina će se vratiti razočarana, ne toliko kolačem koliko paprenom cenom. Danka i ja šetamo Ulicom Vaci i obalom Dunava pored Elizabetinog mosta, a preostale forinte trošimo na sladoled iz kolica iste te poslastičarnice.

Polazak iz Budimpešte bio je znak da se završava ovo lepo prvomajsko putovanje Evropom. Ostalo nam je još petstotinak kilometara do Čačka. Kad smo stigli kući, već je bio ponedeljak. Čekao nas je novi radni dan.

Ovim putovanjem Danka i ja započeli smo niz putovanja koja će se nizati narednih desetak godina, po Evropi, Aziji i Africi. O njima svedoče putopisi koje sam pisao tokom samih putovanja ili dopisivao kasnije, po sećanju. Trudio sam se da budu što izvornije svedočanstvo o jednom vremenu i o tome kako je putnik namernik video prostore i ljude.

U Čačku, 25. avgusta 2021.

Nastavak: Pariz (5): Nagrada za upis

9. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (3): Uskrs u Beču, kiša na Monmartru

Želeo sam da Danku odvedem na svadbeno putovanje u grad svetlosti. Ta želja mi se tada nije ostvarila. Trebalo je da prođe punih osam godina da stignemo na obale Sene i da bar na trenutak osetimo dah svetske prestonice. Sada mi je ostalo da, uz melodiju francuske šansone, pokušam da saberem bar delić utisaka.

Kada sam pre par meseci pomenuo mogućnost odlaska u Pariz, Danka je posumnjala da će Aleksandra pristati da tih devet dana provede kod babe i dede. Prva provera pokazala je da je bila u pravu. Ali ja sam ostao optimista, i optimizam se na kraju pokazao opravdanim. Mogli smo da počnemo pripreme. Putovanje je trebalo da traje za takozvane prvomajske praznike, ako se još tako mogu zvati, od 26. aprila do 4. maja.

Subota, 26. april 2003. Čačak – Beč

Iz Čačka polazimo oko šest ujutru. U organizaciji iste kragujevačke agencije „Holiday“ iz Čačka putuje još jedna grupa, uglavnom lekara iz Zdravstvenog centra, mada i među nama ima dosta lekara. Idemo preko Kragujevca, gde se ukrcava deo putnika. Prvi ozbiljniji odmor imamo u Mađarskoj, odmah posle granice, kod prodavnice „Kod Žige“, koju naši odmah prekrštavaju u „Žiku“ i koja je očigledno namenjena putnicima namernicima. Nemam volje da menjam novac, a i šta bismo kupovali kad smo par minuta ranije još bili u… Ove tri tačke su posledica neobaveštenosti, jer još uvek ne znam u kojoj državi živimo.

Dok putujemo kroz Mađarsku, pokušavam da vidim šta to oni imaju, pa će sledeće godine postati članica Evropske unije, a mi ne znamo hoćemo li to ikada postati. Bojim se da je to stvar politike, a manje onih objektivnih pokazatelja, ako je i ekonomija to. Ono što je sigurno bolje nego kod nas je auto-put, kojim mimo Budimpešte, pored Tatabanje i Đera hitamo ka Beču. Oko Budimpešte postoji obilaznica, pa ostajemo uskraćeni za pogled na lepi grad na Dunavu. Kod Tatabanje se ne može ne uočiti ogromna bronzana statua sokola, zaštitnog znaka ovih krajeva u srednjem veku.

U Beč stižemo kasno uveče i smeštamo se u hotelu pored aerodroma. Smeštaj se završava veoma efikasno, što nam daje nadu da će i narednih dana biti tako. Soba je čista, sa televizorom, a takav je i doručak na švedskom stolu. Ali već ovde se srećemo sa nekim životnim realnostima: neki gosti pune plastične flaše sokovima iz automata. Srećom, nisu naši saputnici; izgleda da su negde sa juga Balkana ili Turci. Jutro je, nažalost, osvanulo oblačno, sa najavom kiše, što nije obećavalo pred razgledanje Beča.

Nedelja, 27. april 2003. Beč

Uskrs u Beču, prilika da se potucamo jajima ponetim iz Čačka. Ali nema vremena za praznovanje, jer treba videti što više. Ovo je moj prvi boravak u Beču, za čije razgledanje treba više od jednog prepodneva. Autobusom obilazimo gradsko jezgro i novi deo grada pored Dunava, gde su međunarodne institucije. Najduže se zadržavamo kod katedrale Svetog Stefana. Danka i ja, za svoju dušu, razgledamo radnje u blizini, tek da vidimo šta ima i kakve su cene. Obilazimo i kvart sa „šarenim“ kućama arhitekte Fridensrajha Hundertvasera i carski dvorac Hofburg. Zatim odlazimo do dvorca Šenbrun, gde provodimo vreme do polaska za Pariz. Dok neki obilaze dvorac, Danka i ja se penjemo na vidikovac Glorijet, odakle se pruža divan pogled na Beč. Sunce se stidljivo pomalja, ali duva vetar i prilično je hladno. Ipak, posetilaca ima dosta; u restoranu na vidikovcu jedva smo našli mesto za kafu.

Od Beča put nas vodi ka Nemačkoj. Idemo auto-putem koji prati tok Dunava i u Nemačku ulazimo kod Pasaua. Dalje prolazimo kroz Regensburg, Nirnberg, Kajzerslautern i Sarbriken, a noću kod Meca ulazimo u Francusku. Iako uslovi za spavanje u autobusu nisu idealni, na momente dremam. U Francuskoj nas put vodi pored Verdena, gde se tokom Prvog svetskog rata vodila velika bitka između Antante i Nemaca. Bojno polje je puno muzeja i spomenika, a najpoznatija je kosturnica u Duomonu, sa posmrtnim ostacima više od sto hiljada vojnika. Dalje prolazimo kroz Šampanju, poznatu po penušavom vinu, i njen najveći grad Rems, važan za francusku istoriju jer su se u njegovoj katedrali krunisali francuski kraljevi.

Ponedeljak, 28. april 2003. Pariz

U Pariz stižemo oko devet. Sledi panoramsko razgledanje, od Trga Italije, preko Monparnasa, Latinske četvrti i obale Sene, sa zadržavanjem na Marsovom polju, u podnožju Ajfelovog tornja. Zatim odlazimo u hotel iz lanca „Etap“, na Port de Banjole, u blizini groblja Per Lašez i Trga Republike. Hotel je iznenađujuće pristojan, soba čista, sa televizorom. Podela kartica za otvaranje vrata protiče, nažalost, prilično haotično, a ne onako organizovano kao u Beču.

Posle odmora nudi nam se odlazak do groblja Per Lašez, ali umor je jači, a i kiša nas sprečava. Zato oko šest krećemo put Monmartra i crkve Sakr-Ker, usput upoznajući pariski metro. Nisam njime nešto fasciniran, pogotovo što sam još pod utiskom moskovskog, koji je po mojoj skromnoj proceni mnogo funkcionalniji.

Vreme je oblačno, pa se ispred Sakr-Kera ne pruža onako lep pogled na Pariz kakav sam doživeo pre četvrt veka. Silazimo na Monmartr, gde nas hvata kiša. Srećom, kiša u Parizu ne pada dugo, i već posle petnaestak minuta može se dalje. Ali naši saputnici koriste priliku da sednu u kafanu, što ćemo na kraju i mi učiniti, uverivši se da to zadovoljstvo košta: pivo i tonik, dvanaest evra.

Kad je kiša prestala, spustili smo se na Pigal, jedan od simbola Pariza. Nažalost, to više nije mesto koje može da zaintrigira čak ni putnika namernika. Savremena tehnologija učinila je da sve izgleda pomalo otrcano. Naravno, neki „mačo“ muškarci sa Balkana ili neće ili ne znaju da je to samo deo prošlosti. Prvu večernju šetnju Parizom završavamo u Ulici Sen Deni. Ista priča kao na Pigalu.

Utorak, 29. april 2003. Pariz

U hotelu se služi kontinentalni doručak: bokali sa sokom, mlekom, čajem i kafom, korpice sa bagetom, džem i maslac, koliko ko hoće. Ali hotel je veliki i gostiju je mnogo. Posle osam je gužva ogromna, mesto za stolom, pa čak i za šankom, teško je naći, a gosti za sobom ostavljaju nered, prosutu tečnost i smeće. Zato smo od prvog dana počeli da silazimo ranije, da bismo doručkovali na miru. Društvo nam obično pravi Dule Dragićević. Ostali vole da odspavaju. Pa se posle žale.

Drugi dan bio je predviđen za Versaj, jedan od simbola Pariza i cele Francuske. Pokazaće se da doba „kralja Sunca“ i njegovih naslednika nije bilo baš sasvim svetlo. Versaj je dijagonalno suprotno od našeg hotela, pa je trebalo proći ceo Pariz, što je bila prilika da još jednom vidimo njegove čari, ali i veliku saobraćajnu gužvu, koju uspešno savladava jedino metro. Usput se uveravamo u tvrdnju jednog vodiča da Francuska ima veliki prihod od turizma: sva značajnija mesta okupirana su turističkim autobusima. Ista slika čekala nas je i u Versaju, ali i razočaranje onim što sam video u odnosu na ono što sam očekivao. Priče o životu kraljevske porodice, njihovih dvorana i posluge samo su dopunile utisak koji na kraju ostaje.

Enterijer dvorca je, istina, obnova onoga kako je izgledao pre Revolucije 1789, kada je ispražnjen kao simbol samodržavlja Burbona. Na nekoga će možda ostaviti utisak budoari i spavaće sobe Lujeva i njihovih žena ili čuvena Dvorana ogledala, ali najveći utisak ostavlja versajski vrt, sa divnim travnjacima, jezerom i fontanama. Nažalost, previše smo vremena proveli u hladnim zidinama dvorca da bismo duže uživali u stidljivom suncu koje se probijalo kroz visoke oblake.

Povratak kroz zelene aleje Versaja, pored zanimljivih vila utonulih u drveće i cveće, delimično popravlja utisak o dvorcu koji je bio iskaz moći Francuske u minulim vekovima. Sledeće odredište je katedrala Notr Dam, najznačajnija crkva Pariza, na ostrvu Site. Pokušaji da autobusom stignemo do nje upoznaju nas sa popodnevnom gužvom, kada Parižani žure kući posle radnog dana. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, zainteresovani izlaze na pogodnom mestu i do Sitea idu peške. A prilika da se pusti korak pariskim trotoarima neponovljiva je prilika da se osete čari grada svetlosti. Vremena za svetske metropole nikad nije dosta. Od gradova koje sam video, Pariz, Moskva i Sankt Peterburg su bez premca. U Moskvi sam proveo skoro dve godine, i iako sam je prepešačio uzduž i popreko, znam da sam video samo njen delić. Isto je i sa Parizom.

Ulazimo u Notr Dam. Iznutra zaista deluje grandiozno, kako se i očekuje od katedrale koja je, uz one u Šartru i Remsu, najznačajnija u Francuskoj. A sve vreme oko nas lebdi duh njenog zvonara, Kvazimoda. Za veče je predviđena vožnja Senom; ko želi, treba da bude na Konkordu u pola osam. Da prekratimo vreme, odlazimo na Bulevar Osman da zavirimo u velike robne kuće. Taman stižemo da malo pogledamo Galeriju Lafajet i krenemo na zborno mesto. Odlučujemo se da idemo peške, jer mi se učinilo da je tako najbrže. Možda bi i bilo, da u parku Tiljeri nismo pogrešili smer i krenuli ka Luvru umesto ka Konkordu. To smo shvatili tek na kraju parka. Sledilo je vraćanje kroz ceo park i saznanje da je grupa već otišla na pristanište. Srećom, sa mosta Aleksandra III ugledali smo ih i, oštrim hodom, stigli.

Krstarenje je išlo do kraja Sitea na jednu stranu i do zgrade Radio Francuske na drugu. Previše smo očekivali, jer se vožnja skoro u celini odvijala po danu, pa smo samo iz drugog ugla videli ono što smo već videli iz autobusa ili peške. Ništa impresivno. Nešto lepši doživljaj pružio je kraj krstarenja, kada su počela da se pale svetla na Ajfelovom tornju i neboderima Defansa. Od pristaništa krećemo peške kroz šesnaesti arondisman ka Jelisejskim poljima i Trijumfalnoj kapiji. Tu se odvajamo od grupe i švrljamo najčuvenijom pariskom ulicom. Ovde, u hotelu „Le Belmont“ u Ulici Basano 30, boravio sam 1978. godine. Ulicu lako nalazimo, ali hotel ne. Odustajemo, jer mi se činilo da je mnogo bliže Jelisejskim poljima.

Duž Jelisejskih polja su prodavnice svetskih modnih brendova, a u blizini i Jelisejska palata, sedište predsednika Francuske, palata Matinjon, sedište premijera, Američka ambasada i Mala i Velika palata. Na uglu sa Avenijom Džordž V je jedan od najpoznatijih pariskih restorana, „Fuke“. Na kraju se spuštamo ka Konkordu i, savladani umorom, metroom se vraćamo u hotel.

Nastavak: Pariz (4): Četvrt veka kasnije