Cunjajući po Sarajevu, prođoh pored poslovnice JAT-a. Svratih i pitah ima li karata za večernji let. Na moje iznenađenje, dobih potvrdan odgovor. Izvadih čekovnu knjižicu i kupih kartu. I tako izbegoh još jedno celonoćno klackanje u vozu.
Povratak na mesto…
Sledeći boravak u Sarajevu, kasnije te 1984. godine, trebalo je da traje kratko, tačnije, jedno prepodne. Iskoristio sam odlazak na ETAN u Split da svratim u Sarajevo, obiđem nekadašnju kasarnu i poznate u njoj. Zatim sam želeo da otputujem do Gradca, obiđem Ujdure i konačno stignem u Split. Iz Beograda sam krenuo vozom u četvrtak veče, planirajući da petak prepodne provedem u Sarajevu i u petnaest sati se vozom uputim ka Jadranu.
Ali stvari su se odvijale drugačije.
Odmah po dolasku produžio sam za Nedžariće. Zatekao sam starešine kako posle jutarnjeg sastanka kafenišu u Komandi. Iznenadio sam ih svojim dolaskom. Posle kafe, negde oko devet, prešli smo preko puta u čuvenu kafanu „VIS“, Vojnici i starešine i tu ostali do pet popodne.
Moj voz je odavno bio otišao, a bili smo i malo zagrejani, pa odlučih da nastavim boravak u Sarajevu. To će zapravo biti upoznavanje sa svim onim što nisam imao prilike da doživim četiri godine ranije. Društvo će mi praviti zastavnik Ivan Car i ispostaviće se da boljeg vodiča nisam mogao dobiti, jer gde god smo se našli, on je bio poznat. Krenuli smo od hotela „Evropa”, preko Baščaršije, i konačno završili u ponoćnim satima u restoranu „Topola” na Ilidži.
Prespavah u stanu kod Cara. Iz mamurluka me povrati kisela teleća čorba iz frižidera. Izgleda da je uvek ima, jer su mu ovakve večeri, kao prethodna zajednička, uobičajene.
Za Ploče krenuh tek sutradan oko podne. Na rastanku obećah Caru da ću obići njegovu porodicu u Beogradu. A onda me voz odnese ka Gradcu i starim dobrim prijateljima.
Sarajevo za razbibrigu
Nov susret sa Sarajevom desio se tokom prvomajskih praznika 1985. godine. Moja tadašnja devojka Jasna imala je tetku u Sarajevu, pa smo odlučili da tih par dana provedemo tamo, pogotovu što je tetka odlučila da praznike provede kod brata u Beogradu. Stan je bio na Koševu.
Sarajevo će nam biti samo baza, jer ćemo vreme provoditi na izletima po okolini. Nažalost, vreme nas nije poslužilo, pa je tokom obilaska Romanije čak počeo da promiče i sneg. Jedan dan smo posvetili odlasku do Mostara, odakle je bila rodom Jasnina majka. Za razliku od hladnog i kišovitog Sarajeva, Mostar nas je dočekao okupan suncem.
Nije slutilo na kraj
Letovanje 1989. godine nije nagoveštavalo da će samo dve godine kasnije Jugoslavija kao zemlja biti samo lepo sećanje.
Vraćajući se iz Budve, gde smo proveli desetak dana uživajući u kupanju na plaži Jaz, Vladimir i ja smo odlučili da se kući vratimo preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Prolazak kroz Sarajevo koristimo da svratimo na Baščaršiju i počastimo se čuvenim ćevapima kod „Želje”.
Kad smo promakli pored Bembaše, već se smrkavalo. Avgustovska noć, koja nas je čekala na putu, kao da je slutila da će se uskoro trajno spustiti nad jednom zemljom. A koja se tako ponosno zvala Jugoslavija.
One Reply to “Tour de Yugoslavia (19): Nije slutilo kraj”