Ostala je samo gurmanska priča
Prođoh juče Ibarskom magistralom. Nije baš da nema saobraćaja. Vreme je ručku, pa pomislih da negde svratim. Međutim, gužva ispred nekih od poznatih restorana, posebno onih bliže Beogradu, odvrati me. Restorani kao „Kod Momčila”, „Srbija”, „Zavičaj” ili „Kale” još uvek imaju dosta gostiju.
Iako sam vozeći se magistralom verovatno prešao više nego što je dužina Ekvatora, nisam bio poklonik njenih kafana. Najverniji sam ostao kafani „Srbija” u Meljaku, jednoj od prvih u Srbiji gde su služili nepristojno velike porcije. Jedna od onih koje me nisu ostavile ravnodušnim je i „Takovo” u Dićima; sećam se stare kafane sa njenim izvanrednim vrućim lepinjama i kajmakom. Kasnije ću po isti specijalitet često svraćati u „Zlatnu dolinu” u Ugrinovcima.
Čitam tekstove na internetu koji podsećaju na Ibarsku magistralu. Uglavnom se osvrću na krah ugostiteljstva zbog otvaranja auto-puta, i uglavnom su objektivni. Ali me iznenađuju komentari, mahom negativni.
Kako ljudi imaju kratko pamćenje. Zaboravljaju kada je magistrala bila žila kucavica Srbije. Činjenica je da je odnela veliki danak u ljudskim životima. Ali niko vozače ne tera da svrate u kafanu i popiju. Ili da voze brzo. O preticanju da i ne govorim, juče sam doživeo da me najmanje tri vozila preteknu baš na punoj liniji. Isti taj čovek vozi i auto-putem, i dobar deo njih brže od ograničenja.
Na auto-putu za sada postoji samo jedan lanac brze hrane, u blizini Uba. Ubuduće se i ne može očekivati nešto što bi bio domaći specijalitet. Možda se neko odluči za komplet lepinju, ali za to bolje sačekajmo nastavak auto-puta od Požege.
Možda će se nešto i održati
Jedna od konstanti Ibarske magistrale svakako su Mrčajevci. Magistrala i danas prolazi kroz samu varošicu. Ali uskoro će se i to promeniti, jer se i nad ovim delom nadvila sudbina koju je doživeo pravac ka Beogradu.
U očekivanju kada će takozvani Moravski koridor minuti mimo varošice, još poneki putnik se zadrži u Mrčajevcima. Iako uslovi za parkiranje nisu baš pogodni, ono što zaustavi putnike jeste ponešto od slave pokojnog Milovana Baralića, čoveka koji je ovde otvorio prvu pečenjaru u Jugoslaviji. Ona i danas postoji.
Mlađe generacije su već odavno zaboravile čika Obrena Pjevovića, čije su pesme pronele slavu Mrčajevaca. Ali se još uvek sećaju „mrčajevačkog slavuja” Miroslava Ilića. Nekako odavde niz magistralu prema Kraljevu rođeni su neki od najpoznatijih narodnih umetnika, Lepa Lukić, Snežana Đurišić, Tozovac, Novica Negovanović. Da pomenem samo neke.
Duša Srbije
Otvaranjem Moravskog koridora, slavu Ibarske magistrale ostaće da pronosi onaj njen krak koji od Kraljeva ulazi u dolinu Ibra. Ta dolina, poznata i kao Dolina jorgovana i kao Dolina kraljeva, svedok je razvoja srednjovekovne srpske države. U prošlosti je magistrala bila glavna spona Kosova i Metohije sa centralnom Srbijom.
Sudeći po komentarima na društvenim mrežama, pojedinci se trude da Ibarsku magistralu gurnu u zapećak. Međutim, nije loše, onako, za svoju dušu, proći makar njenim delom i osetiti duh Srbije. Makar to bili samo ostaci, kao što je mnogo toga uz magistralu ostatak jednog vremena.
Izgubiti Ibarsku magistralu značilo bi izgubiti dušu Srbije.