Tag: Vojska

Šta je bilo posle?

Boravak u Sarajevu ostavi na mene pozitivan utisak i zauvek me veza za grad na Miljacki. Već 1982. godine ponovo se sretoh sa nekadašnjim komandirom Milanom Stanimirovićem, na proputovanju ka moru svratih kod njega na Grbavicu. Tada je već bio oženjen i imao ćerkicu. Ponovo se videsmo polovinom osamdesetih, kada je dobio prekomandu u Zemun i kada je sa porodicom privremeno živeo u Kaluđerici. Videćemo se tek posle više od dve decenije, kada je već bio general u penziji; u penziju je otišao sa položaja načelnika Uprave za vezu Vojske Srbije i Crne Gore. I danas smo u kontaktu.

Naredne, 1983. godine, dva puta prolazih kroz Sarajevo. Pokušah sa Stupske petlje da uočim nekadašnju kasarnu. Prilika da ponovo svratim pruži mi se tek 1984. godine, tokom Zimskih olimpijskih igara, ali imali su zabranu poseta kasarni, pa i pored svih nastojanja i molbi dežurni na portirnici nije hteo čak ni da pozove nekog od starešina.

Međutim, već u junu posetih svoju nekadašnju kasarnu i družih se sa starešinama. Bilo je dosta onih koji su tu bili i četiri godine ranije. Posedesmo, bogami, od 9 do 17 sati u kafani „VIS” preko puta kasarne. Ostatak dana i noći provedoh sa zastavnikom Ivanom Carom u obilasku sarajevskih kafana, tako da putovanje u Gradac, umesto u subotu, nastavih tek u nedelju.

Odsustvo

Bio je to na neki način oproštaj sa kasarnom u Nedžarićima, koju ću videti tek četvrt veka kasnije. Do 1989. godine skoro svake godine sam prolazio kroz Sarajevo, a za prvomajske praznike 1985. tamo ću provesti čak i par dana.

Dođoše nesrećne devedesete. Jugoslavija se raspade po svim šavovima. I prođe tačno dve decenije, a da ne bejah u prilici da se spustim niz Bembašu ulazeći u Sarajevo. Ostadoh željan ćevapa i kolača sa Baščaršije.

Sarajevu se vratih 2009. godine. Nije to više bio onaj veseli grad kakav sam ga zapamtio iz vojničkih dana. Onda je to bio pravi kosmopolitski grad, kakvih je u Jugoslaviji u to vreme bilo malo. Nakon toga počeh nekako često da dolazim u Sarajevo.

Povratak u realnost

Poslednji put boravih tamo u martu 2019. godine. Sa Jahorine se spustih u Sarajevo sa idejom da kolegi pokažem malo od dragog grada. Iako je bila zima, grad nas dočeka na Suncu. Čak je bilo dovoljno toplo da posedimo napolju u kafiću pored sebilja na Baščaršiji.

Put sa Jahorine nas nanese pored aerodroma do Ilidže. Kad smo došli do studentskih domova, odlučih da prođem pored mesta na kome sam proveo tačno četiri meseca skoro četiri decenije ranije. Ne sećam se kako se ulica pored kasarne tada zvala; sada je to Aleja Bosne Srebrene, po zajednici bosanskih franjevaca.

Kada sam stigao do nekadašnje kasarne, nje više nije bilo. Od svih građevina koje su se nalazile na prilično velikom prostoru ostalo je samo polusrušeno zdanje gde je nekada bila trpezarija. Sve zgrade u kojima su bile prostorije našeg bataljona, uključujući komandu i magacine u voznom parku, srušene su. Takođe i zgrade u kojima se nalazila jedinica VOJIN i veterinarska jedinica. U delu gde je bila stražara i komanda izgrađeno je par novih objekata, u kojima je smeštena Agencija za pružanje usluga u vazdušnoj plovidbi. Ražalosti me to što videh. Požurih da što pre odemo.

Gde smo danas?

Od tih dana o kojima pisah prošlo je više od četrdeset godina. Doneli su mi poznanstvo sa više od dve stotine drugih vojnika i starešina. Mnogih se i danas živo sećam. Po završetku služenja vojske, život me usmeri ka novim izazovima. Žurio sam da što više naučim i sam stvorim. Nisam ni sanjao buru koja će nas stići samo deceniju kasnije.

Drugove iz vojske sam sretao onako sporadično. Sa nekima me je spajao posao, neke sam sretao u prolazu. Kapetana Pečenčića sretoh u redu za voznu kartu na železničkoj stanici. Kapetana Markovića, sada kao potpukovnika, videh na televiziji kao načelnika srednje vojne škole. Oprostih se sa njim kada sam ugledao čitulju u novinama.

Sve vreme sam se nadao da ima vremena da se ponovo sretnemo. Pogotovu što je većina vojnika bila mlađa od nas koji smo matori otišli u vojsku. A onda nas huk separatizma razdvoji i nađosmo se svako u svom toru. Iako nas je najmanje bilo iz Beograda, rat promeni sliku, pa u njemu nađoše svoje mesto mnogi. Jednog dana u Beogradu sretoh Andriju Stojića, koji je ovamo stigao iz Splita. Prepoznao me je iako se susret desio posle više od dvadeset godina, ali sam i ja njega prepoznao. Kada proradi internet, pokušah da nađem staro društvo. I danas to radim.

I dalje tragam

Evo, danas, 27. oktobra 2022. godine, uspostavio sam kontakt sa Nedeljkom Suvajcem i Davorom Vitulićem. Sa njima i sa Dušanom Kolnikom najviše sam se družio tokom boravka u Školi rezervnih oficira. Sa Kolnikom sam se sreo jedne hladne februarske večeri davne 1988. godine u Ljubljani.

Ne računajući Miodraga Stojanovića, koji živi u Beogradu, najduže sam u vezi sa Borisom Sterleom iz Ljubljane. Uspeo sam da nađem i Ratka Vojvodića, na Floridi. Nakratko sam se čuo i sa Milanom Mikulićem iz Zagreba, ali je veza brzo utihnula. Povremeno se čujem i sa Andrejem Borlakom. Bilo je pokušaja da uspostavim kontakt i sa drugima, ali očito neuspešnih. Ali i dalje tragam.

Bilo bi mi drago da mi se javi svako ko je služio u 63. klasi ŠROV ili 321. bataljonu veze u Nedžarićima.

Bližio se kraj

Tokom vojničkih dana u Sarajevu dva puta sam bio na vanrednom odsustvu, prvi put početkom septembra, a onda i pred sam kraj vojnog roka. Za dolazak u Čačak koristio sam „Raketin” polazak u 20 sati; u Čačak sam stizao u dva posle ponoći. Za povratak sam koristio isti autobus, koji je za Sarajevo polazio iz Čačka u pola tri posle ponoći. Bilo mi je lepo tih dana u Čačku, jer se već naslućivao kraj. Pogotovu što je septembar nagovestio dolazak jeseni i kraj vremena pogodnog za šetnje Sarajevom i okolinom.

Prilikom prvog odsustva, početkom septembra, jedno veče izađoh u Dom kulture na disko-veče. U jednom trenutku se na mene baci „čopor” vojnika. Ispostavi se da su to bili moji klasići iz Škole rezervnih oficira veze (ŠROV), koji su dobili prekomandu u Gornji Milanovac, pa su često dolazili u Čačak. Obradovah im se, a i oni meni.

Krajem oktobra stigoše hladni dani, ali i mlada vojska. Bataljon se popunjavao vojnicima koji su osnovnu obuku prolazili u Somboru, to je bio najveći regrutni centar za obuku u okviru RV i PVO. Te jeseni je došlo do velikih promena u organizaciji služenja vojnog roka. Pre svega, doneta je odluka da svi služe vojni rok u trajanju od godinu dana, i to odmah po završetku srednje škole. To se odnosilo i na one koji su te jeseni upisali fakultete. Da bi se oslobodile kasarne za mladu vojsku, uvede se skraćenje za one koje je čekalo petnaest meseci službe.

Neka nova vojska

A vojska koja je započela službu po starom imade skraćenu obuku. Zahvaljujući tome, u Nedžariće stigoše vojnici sa nepunih mesec dana obuke, umesto standardna tri meseca. Pošto nisu prošli kompletnu obuku ni vojnički dril, nova vojska je izgledala kao da je puštena s lanca.

U to vreme vodnici stažisti dobiše nove spavaonice iznad trpezarije. Mene je mrzelo da se zbog dvadesetak dana „udobnog” smeštaja selim, tako da ostadoh sa vojskom u zajedničkoj spavaonici. Bilo je tu zanimljivih dogodovština sa novom vojskom, onih pravih vojničkih.

Jedan vojnik izmoli komandira da ide kući, jer mu prijatelj nije vratio skupe bubnjeve. Vrati se sa gomilom hrane, ali ništa ne podeli sa ostalima; sve je držao u kaseti pod ključem. Ipak zaboravi teglu sa slatkim, čini mi se od kupina, pa je se ostali dokopaše. Slatko pojedosmo kupine, a njemu ostavismo tek jedan red i praznu teglu na kaseti. Kako je ujutru praskao na drugara koji je spavao iznad njega! Ipak je shvatio poruku.

Dobismo novog desetara, iz okoline Valjeva. Odmah je počeo da primenjuje pravilo službe. Nažalost, nije shvatio da se ovo novo društvo za manje od mesec dana u Somboru nije baš upoznalo sa tim pravilom, pa ga brzo odvikoše od strogosti. Pošto je četni evidentičar otišao kući, Stanimirović za novog postavi jednog bezličnog momka iz Pule. Trebalo je da bude na nekom od objekata na Jahorini, ali je vešto odglumeo psihičku nestabilnost, pa su ga vratili u Nedžariće.

Čekajući kraj

Jedno jutro, dok sam obavljao dužnost mlađeg dežurnog, u kasarni nastade strka. Uskoro se razjasni stvar: prevrnuo se TAM koji je dovozio hranu iz centralne kuhinje. Vozio ga je onaj simpatični Risto iz Resena. Srećom, nije bilo velike štete, a ni on ni suvozač nisu imali povreda.

Dok pišem ova sećanja, naviru mi i drugi detalji iz vojničkog života i teraju me da još ponešto zapišem. Posle više od četiri decenije, sve je to samo sećanje, uglavnom lepo. Kako bih voleo da ponovo sretnem te ljude.

Približi se početak novembra, kada se završavao moj vojni rok. Sedmicu pre „skidanja”, kako to vojska kaže, proveo sam sedam dana u Čačku. Tako da sam se u Sarajevo vratio da bih se oprostio sa svima koje sam tamo upoznao, ali i sa samim Sarajevom, koje će za mene doživotno ostati jedan od mojih gradova. U vojničkim krugovima se pomalo osećala euforija zbog najavljenog skraćenja vojnog roka za one koji su služili godinu i po.

Skoro da je bilo nemoguće ući u neki od mnogobrojnih sarajevskih kafića, a da te ne časte pićem. Jedno veče Desimir iz Raške i ja se zatekosmo u kafiću „Lisac” u Titovoj ulici. Počeše da pljušte pića sa svih strana. Bešika se napuni, a napolju lije kiša. Srećom, ispred je bila stanica tramvaja, pa istrčasmo i krenusmo ka Nedžarićima. Ulica u kojoj se nalazila naša kasarna bila je prilično mračna, a i bešika dotle izdrža.

Sarajevo je plakalo

Konačno, u četvrtak, 6. novembra 1980. godine, postadoh civil. Obukoh se u „civilku”, razdužih opremu i mogao sam da krenem na obližnji aerodrom. Ali kiša je padala kao iz kabla, a do aerodroma nije bilo prevoza. Srećom, tu se zadesi zastavnik Okošanović, komandir pozadinskog voda. Naredi Ristu da upali TAM i sva trojica se uputismo u Butmir. Tako se oprostih sa kasarnom u Nedžarićima. I krenuh u nove radne pobede.

Sećanja

Iako u Sarajevu i okolini ostadoh samo četiri meseca, po sećanjima i meni samom se čini da je to bilo mnogo duže. Kao što sam rekao, u bataljonu su tada preovlađivali podoficiri. Najviše ih je bilo takozvanih klasića, koji su u Nedžariće stigli posle završene podoficirske škole u Kraljevu. To je bila njena poslednja klasa, pošto je škola zatim preseljena u Rajlovac pored Sarajeva. Pošto su bili godinu dana mlađi od mene, brzo sam se sprijateljio sa nekima od njih, posebno sa starijim vodnikom Milanom Mišićem, rodom iz okoline Novog Sada.

Među starešinama nađoh i jednog relativno bliskog rođaka, Desimira Savićevića. Kada dođe do raspada Jugoslavije, on će se nastaniti u Čačku i radiće na aerodromu u Lađevcima. Stanovaće u mom komšiluku, ali će, nažalost, preminuti pre neku godinu.

Dobar deo podoficira nalazio se u fazi doškolovavanja, sa ciljem da jednog dana postanu oficiri. To se u to vreme moglo postići završavanjem Akademije, nekog fakulteta ili više škole. Mišić je studirao Višu PTT školu, vodnik Milevski Akademiju, a vodnik, čini mi se, Tečić, Ekonomski fakultet. Svi su kuburili sa matematikom, pa sam im ja bio dobrodošao kao pomoć. Jedno vreme sam morao da pravim raspored časova da bih svima mogao da izađem u susret.

Od vojnika sam se najviše družio sa četnim evidentičarom Željkom Milošem iz Osijeka i sa Savom Stojanovićem, evidentičarom u Drugoj četi. On je bio rodom iz okoline Leskovca, studirao je matematiku u Nišu, pa brzo nađosmo zajedničke poznanike. Inače, trudio sam se da sa vojnicima održavam korektan odnos, iako im nisam bio neposredni starešina, i da im kao stariji budem od pomoći. Oni su to umeli da cene.

Džimi

Kada sam stigao u Nedžariće, jedan od prvih vojnika koje sam upoznao bio je Nedžmi Hajredinaj iz okoline Zvečana. Vojnici su ga zvali Džimi. Bio je vojnik naše čete. Relativno brzo sam stekao njegovo poverenje, jer ga jednostavno nisam ignorisao. Sve vreme je boravio u Nedžarićima, uglavnom bez obaveza. U razgovoru mi je rekao da je oženjen i da ima sina. Čini mi se da je bio pedeset devetog godišta, dakle, imao je jedva dvadeset godina. Uglavnom je švrljao po kasarni bez nekih obaveza, što nije smetalo ni starešinama ni vojsci.

Uvek je sa njim bilo nekih zgoda, uglavnom šaljivih. Jedne prilike, kada sam bio komandir straže, došao je i pitao me da li može da ode u komšiluk kasarne, gde navodno ima devojku. Naime, u delu kasarne koji se nalazio uz ulicu što se spuštala prema Stupu postojao je bogaz koji su vojnici koristili da se iskradu napolje. Dozvolio sam mu, uz uslov da se vrati do pet sati. Vratio se na vreme i pitao može li da ostane još pola sata. Pošto je bio poslušan, dozvolio sam mu dodatno vreme.

Kad je u jedinicu stigao novi desetar, koji je stvari posmatrao kao da ima đozluke, nastali su problemi sa Džimijem. Jednostavno, hteo je da ga nepotrebno disciplinuje, a to nije bilo potrebno. Trebalo mu je malo vremena da to shvati. Kad sam se u oktobru vratio sa odsustva, zatekla me je vest da je Džimi napravio glupost: upalio je kampanjolu i, pošto nije znao da vozi, zakucao se u zid magacina. Odmah sam znao da je u tome imao „pomagače” i lako sam ih otkrio. Bila su to tri dobra momka, dvojica iz naših krajeva i jedan Slovenac. Džimi je završio u intendantskom vodu. Po kasarnskom krugu išao je sa velikim tranzistorskim prijemnikom na ramenu i pravio se blentav.

Čeda

Prođe nekoliko godina od mog boravka u Nedžarićima. Svratih do jednog kolege koji je živeo na Novom Beogradu. Dok sam čekao da neko otvori vrata, na susednim vratima videh ime Čedomir Dimitrijević. Podseti me na zastavnika istog imena i prezimena iz Tehničkog voda. Kad uđoh, prvo upitah kolegu za komšiju. Lakonski mi odgovori: „Ma, neki dosadni zastavnik.” Nije mi bilo teško da saberem dva i dva.

U bataljonu je postojao Tehnički vod, čiji je zadatak bio da održava sredstva veze. Čini mi se da je komandir voda bio zastavnik Đukanović. Relativno brzo sam upoznao zastavnika Čedu, koji je vodio radionicu u Nedžarićima. Iznenadio sam se opremom kojom je radionica raspolagala, bilo je tu boljih instrumenata nego što smo ih mi imali u Institutu. Recimo, najsavremeniji Tektronixov analizator spektra, osciloskopi.

Kad je saznao da sam inženjer sa iskustvom, Čeda je odmah rešio da me iskoristi da ga naučim da koristi analizator spektra. Tu je došlo do „sukoba” dve koncepcije, što me je na kraju i oslobodilo muka. Ja sam želeo da ga sa mogućnostima analizatora upoznam na praktičnim primerima. Međutim, on je izvadio uputstvo od nekih hiljadu strana i tražio da krenemo od početka, stranicu po stranicu. Smatrao sam da je to besmisleno, ali je on bio uporan, toliko da mi se, na moje veliko zadovoljstvo, zahvalio na saradnji.

Vojnici

Iako je od tada prošlo više od četiri decenije, sećam se mnogih vojnika sa kojima sam delio vojničke dane. Pored Mike i mene, u bataljon kasnije dođoše još dvojica stažista. Obojica pravnici, jedan iz Nikšića, drugi iz Bijeljine. Nažalost, ne sećam im se imena. Rekoh već da sam se dosta družio sa četnim evidentičarom Željkom Milošem iz Osijeka.

Sećam se vojnika iz Novske, koji je znao da se napije; jednom je u kasarnu došao toliko pijan da sam morao da ga kupam u toaletu. Ili lenjog Sava sa Bukovice kod Ivanjice, pamtim kako su me njih dvojica prepali da se ne poubijaju prilikom smene straže. Morao sam da razdužim nove čizme koje su njemu odgovarale, jer sam žurio na avion, a on nije došao na vreme u magacin.

Ili onu trojku, Pantelića iz Prilika, malog iz Ribnice i Alojza Permea iz Celja, koja je bila nerazdvojna. To je ona trojka koja je upalila kampanjolu i omogućila Džimiju da se zakuca. Sećam se i malog Rista Jovanovskog iz Resena, koji me je dobro izrezilio zato što je morao da čeka na regularnu smenu straže. Nije znao da su dežurni oficiri iz dosade krenuli da kontrolišu kako komandir straže obavlja dužnost.

Bilo je i drugih, ali su sećanja pomalo izbledela. Jedan vojnik koga sam upoznao i sa kojim sam skoro svakog dana u vreme ručka porazgovarao postaće kasnije poznat celoj Jugoslaviji. Bio je to Bogić Bogićević, koji će dogurati do člana Predsedništva SFRJ. U to vreme bio je predsednik omladine BiH, a kasnije će istu funkciju vršiti i na nivou Jugoslavije.

Starešine

Već sam pomenuo neke od starešina. Komandanta bataljona Boža Vrliku retko smo viđali; radni dan uglavnom je provodio u svojoj kancelariji. Njegovog zamenika, majora Redžepagića, redovno smo viđali, jer je stalno špartao kasarnskim krugom. Delovao je vojnički strogo, ali u suštini nije bio takav. Sećam se kako je rezolutno sprečio raspisivanje poternice za dvojicom vojnika koji su bez dozvole napustili jedinicu i otišli kući.

Naš komandir čete Milan Stanimirović bio je pravi starešina, iako je imao samo dvadeset sedam godina. Imaće lepu vojničku karijeru, stići će do generalskog čina. Njegov zamenik, potporučnik Muhamed Radonja, nije mi se svideo već na prvi pogled. Tek završene Akademije, sa oreolom prvaka RV i PVO u bacanju kugle, svoje pravo lice pokazivao je na sportskom terenu. Posle marende smo obično igrali fudbal ili košarku. Nisu mu bile dovoljne ni snaga ni visina, bio je izrazito grub. I uvek je cinično reagovao ako bi mu neko ukazao na to.

Kao što sam rekao, najveći broj starešina, u to vreme podoficira, bio mi je blizak po godinama. Pošto je naš bataljon bio operativna jedinica, uglavnom su boravili na objektima na Jahorini. Kada nisu bili na smeni, nisu imali mnogo obaveza u kasarni. Na jutarnjem sastanku komandir bi obično podelio zadatke, a posle sastanka starešine su se po pravilu okupljale u komandi, gde su se prepričavali događaji od prethodne večeri.

Pošto se radilo o mladim ljudima koji još nisu zasnovali porodice, izlazak u grad bio je logičan izbor. Sarajevo je u to vreme, po mogućnostima za provod mladih, bilo daleko ispred Beograda. Starešine su se kretale u krugu poznatih sportista, u to vreme Sarajevo je bilo jedan od vodećih sportskih centara Jugoslavije. Zahvaljujući tome upoznao sam, recimo, Željka Vidovića, beka FK Sarajevo i reprezentativca Jugoslavije.

Odoh u plavce

Julske praznike provedoh u Čačku. Uveče 7. jula stigoh u Beograd i zajedno sa Miodragom Stojanovićem krenuh vozom za Sarajevo. Stigosmo u ranu zoru. Do polaska tramvaja vreme provedosmo u vojnoj kancelariji na autobuskoj stanici. Od tramvajske stanice Nedžarići do naše kasarne ima par stotina metara. Pošto smo došli oko pet sati, stražar na kapiji nas odvede u komandu. U sedam počeše da dolaze starešine i krenu naš vojnički život u 321. bataljonu veze RV i PVO JNA.

Vrlo brzo ćemo saznati da naš bataljon opslužuje Rezervno komandno mesto RV i PVO. S obzirom na značaj jedinice i objekata na kojima se nalaze njene starešine i vojnici, potpisaćemo izjavu da smo sa tim upoznati i da to ima nivo „državne tajne”. Rasporediše nas u Prvu četu, čiji je komandir bio poručnik Milan Stanimirović, a njegov zamenik potporučnik Muhamed Radonja. Pošto je jedinica pripadala RV i PVO, zadužismo plave uniforme. Komandant bataljona bio je potpukovnik Božo Vrlika, a njegov zamenik major Hasan Redžepagić.

Iako ću u Sarajevu, odnosno Nedžarićima, provesti nepuna četiri meseca, iz ove perspektive izgleda kao da sam tamo proveo mnogo više vremena. Vrlo brzo shvatih da je atmosfera sasvim drugačija od one u kojoj sam bio u Beogradu, nezavisno od toga što sam od prethodnih sedam meseci više od polovine proveo u režimu vanrednog stanja. U suštini, za vojsku u kasarni u Nedžarićima nije bilo mnogo posla: davanje straže, požarstvo, dežurstvo i održavanje higijene.

Dani su uglavnom proticali jednolično, ali ne i nezanimljivo. Mi stažisti smo spavali sa ostalom vojskom, ali nas ujutru niko nije terao da ustajemo rano. Ustajali smo tek toliko ranije da prisustvujemo jutarnjoj smotri, koju je komandir čete vršio odmah iza sedam sati. Nakon toga smo prisustvovali četnom sastanku starešina, na kome su raspoređivani radni zadaci za taj dan. Posle sastanka obično je sledilo sedenje u komandi uz kafu.

Neko novo iskustvo

Starešine su uglavnom bili mladi ljudi, najviše njih od dvadeset šest do dvadeset sedam godina. Uglavnom su to bili podoficiri koji su završili podoficirsku školu u Kraljevu. Oficiri su većinom imali završenu Vazduhoplovnu akademiju u Rajlovcu. Bilo je i nekoliko onih koji su završili Letačku akademiju u Zadru, ali zbog različitih problema nisu mogli da lete, pa su posao našli u ovakvim jedinicama.

Tokom kafe mogle su se čuti različite informacije iz sarajevske čaršije. Pošto je bio aktuelan prelazni rok u fudbalu, dosta se pričalo o tome gde će pojedini sarajevski asovi nastaviti karijeru. U to vreme se mnogo pričalo o prelasku Safeta Sušića u „Partizan”. U 9.30 se išlo na marendu, a posle toga su sledile sportske aktivnosti.

Pošto sam osetio kakav režim vlada u jedinici, prilikom jednog od prvih telefonskih razgovora zatražio sam od mojih da mi pošalju sportsku opremu, tako da sam mogao da budem aktivan učesnik sportskog života u bataljonu.

Kao stažista imao sam pravo da svaki dan izlazim u grad. To sam na početku boravka u Nedžarićima izdašno koristio: čim bi starešine otišle kući, oblačio sam izlaznu uniformu i odlazio u grad. Vrlo brzo sam shvatio da je to besmisleno, jer je Sarajevo u letnjim danima baš toplo i nije nimalo zgodno bazati ulicama po vrućini. Zato sam posle ručka počeo prvo da odem na popodnevni odmor, pa sam u grad izlazio tek kada sunce malo posustane.

Obaveze stažiste

Vodnici stažisti nisu imali mnogo posla. Povremeno smo vršili dužnost komandira straže i takozvanog mlađeg dežurnog bataljona, to je podrazumevalo da dežuram noću umesto dežurnog oficira. Tokom obe ove dužnosti doživeo sam zanimljive dogodovštine.

U dva navrata smo po sedam dana proveli na Jahorini: krajem jula na predajnom centru, a u drugoj polovini septembra u komandnom objektu. Jedinica na predajnom centru živela je poput jedne porodice. Za takav način života najzaslužniji je bio komandir jedinice, stariji vodnik Vladimir Vujović. Nažalost, poginuće tokom bombardovanja 1999. godine, na brdu Straževica kod Beograda.

Posada centra je brojala desetak vojnika, koji su se starali o uređajima preko kojih se obezbeđivao radio-saobraćaj u okviru službi RV i PVO. Imali su svog kuvara, koji je spremao hranu, ali ne prema službenom jelovniku, već prema dogovoru sa vojnicima. U to vreme kuvar je bio Zlatko Borko iz Čakovca, u građanstvu profesionalni kuvar u tamošnjem hotelu. Za Dan ustanka BiH, 27. jula, okrenusmo jagnje na ražnju.

Boravak u komandnom centru pamtim po hotelskom smeštaju: zasebna soba, vojnik te poslužuje tokom obeda, a posle ručka sportske aktivnosti u fiskulturnoj sali. Jednog dana izađoh da se prošetam oko objekta i naiđoh na borovnice. Zauzet branjem, ne primetih da se navukla gusta magla. Srećom, orijentisah se po lavežu pasa na prijavnici i nađoh put za povratak.

Jednog dana se sa starešinama kampanjolom izvezoh do radara u blizini vrha Jahorine. U objektu na vrhu stalno se nalaze dva vojnika iz našeg bataljona. Jedan od njih nije silazio u Nedžariće punih sedam meseci, nije ni čudo što je dobio medalju za vojničke vrline.

Nije kako je kazano

Na sastanku vojničkog kolektiva, nešto pre Nove godine, saznasmo da od odlaska kući nema ništa. Da to pravo može da iskoristi samo određeni broj pitomaca. Komandir predloži da to budu oni koji imaju malu decu, što je sasvim bilo u redu. Doduše, bilo je i par izuzetaka. Zahvaljujući intervenciji, pored njih je na novogodišnje odsustvo otišlo još nekoliko pitomaca. Iskoristih priliku da dobijem prenoćište, pa se 30. decembra nađoh van kasarne. U kasarnu sam morao da se vratim do ponoći 31. decembra.

Avantura u avanturi

Planirao sam da „pobegnem” u Čačak, pa sam se shodno tome organizovao. Zamolih sestru Tanju da na stanici preuzme torbu sa civilnom odećom koju će moji poslati. Pošto sam izašao iz kasarne, odmah sam otišao kod ujaka Vladana, presvukao se i pravac autobuska stanica. Poslednji dan 1979. godine bio je ponedeljak.

Prošetao sam se po Čačku i kupio kartu za 17 časova. Dan je bio lep, ništa nije najavljivalo avanturu koja me je čekala u večernjim časovima. Posle ručka poče da pada kiša, a kad je autobus napuštao stanicu, poče i sneg. Na Rudniku je već bila prava mećava. Bilo je to ono vreme kada su od prevoja prema Zagrađu postojale samo dve trake. Nekako mi je i dan-danas utisak da smo Rudnik prešli u pravom trenutku i da je posle nas došlo do zastoja.

Ka Beogradu je bila prava mećava, ali nekako smo išli dalje. Konačno smo se zaustavili na mostu između Žarkova i Banovog brda. Na njemu su se poprečila neka vozila i dalje se nije moglo. Pošto sam izgubio nadu da ćemo proći, istrčao sam iz autobusa, prešao most i uhvatio autobus 33 do Zelenog venca. Preseo sam na autobus 16 i konačno stigao do Braće Grim. Bilo je već 23 sata.

Ujna i ujak su otišli na doček, a ključ su mi ostavili kod komšija. Presvukao sam se i zatim se autobusom 47 odvezao do Autokomande. Autobus dalje nije išao, pa sam ostatak puta pretrčao i u kasarni se pojavio pre ponoći. Tako sam u novu 1980. godinu ušao posle prave male avanture i kroz dubok sneg. Prvi novogodišnji dan proveli smo u čišćenju snega. Još uvek je sve bilo nekako romantično. A onda su događaji počeli da nas sustižu.

Početak kraja

U subotu, 5. januara 1980. godine, nije bilo naznaka da će se u našim vojničkim životima sve iz korena promeniti. Pošto sam imao izlazak u grad, da ne bih gubio vreme, obukao sam izlaznu uniformu pre odlaska na ručak. Malo nas je iznenadilo obaveštenje da je posle ručka sazvan zbor pitomaca obe klase. Vreme je bilo tmurno, najavljujući sneg.

Pitomcima se obratio načelnik Škole, major Bogdan Poparić, u prisustvu svih starešina. Upoznao nas je sa situacijom koja je nastala posle ulaska vojske Sovjetskog Saveza u Avganistan. Pomenuo je i bolest druga Tita, koji je posle Nove godine hospitalizovan u Kliničkom centru u Ljubljani, gde mu je zbog komplikacija amputirana noga. Nakon toga nam je saopštio da se uvodi vanredno stanje i da se redukuju izlasci u grad. Ako se dobro sećam, umesto dva puta sedmično, po novom smo u grad mogli da izlazimo dva puta mesečno.

Na kraju nam reče: „U takvim situacijama ja mogu da sprovedem i druge mere, kao što je, na primer, UZBUNA.” Svi su ga posmatrali pitajući se, o čemu ovaj priča. Međutim, on onda usplahireno ponovi: „Rekao sam UZBUNA!” Tek tada smo shvatili šta nam valja činiti i krenuli da postupamo po naređenju. Na neki način, tada se kod mene prvi put javio otpor prema vojsci.

Možda je razlog bio krajnje ličan, jer sam imao dogovor sa dvojicom stažista da idemo na košarkašku utakmicu. Ali sam definitivno shvatio svu krutost vojničkog razmišljanja i postupanja. Na kraju sam ipak otišao na tu utakmicu, iako nisam imao izlazak u grad. Posle utakmice smo zaglavili u restoranu „Zona Zamfirova”, a u kasarnu smo se vratili preskačući ogradu. Zbog toga sam imao problema sa drugim pitomcima, čak me je u krevetu zatekla kesa sa vodom. Ali moralo se ići dalje.

Nova pravila

Odjednom smo se našli u izmenjenim uslovima vojničkog života. Kao Prvi vod dobili smo status takozvanog interventnog voda. To je značilo svakodnevno nošenje čizama i uprtača. Osim uvedenih ograničenja u pogledu izlaska u grad, život u kasarni se odvijao ustaljenim tokom. Polovinom januara započete su aktivnosti na preseljenju iz baraka u obližnju zidanu zgradu.

Useljenje u nov prostor donelo je malo svetla u naš jednolični vojnički život. Više nismo spavali u krevetima na sprat. Prvu noć u novom prostoru proveo sam kao mlađi dežurni u praznoj baraci. Noć hladna, napolju pada sneg. Tišinu će u jednom trenutku narušiti tandrkanje oklopnih vozila koja se spuštaju Bulevarom Crvene armije prema Autokomandi. Tokom sutrašnjih vesti na televiziji saznajemo da su oklopna vozila iz gardijske brigade raspoređena oko beogradskog aerodroma.

Vreme sporo protiče. Svaki dan imamo po sedam časova. Da nije svakodnevnih časova telegrafije, u ostalim predmetima bi se našlo i ponešto zanimljivo. Najviše mi smeta što sam se posle više od tri godine ponovo vratio u školsku klupu. To donosi sa sobom različite dileme. Usput primećujem da sam počeo da mršavim. Kažu da se u vojsci obično ugoji, kod mene je, na moje veliko zadovoljstvo, došlo do obrnute situacije. Početkom marta starija 62. klasa odlazi u prekomandu.

Kada koju sedmicu kasnije stiže nova 64. klasa, mi postadosmo stari vojnici. Nekako se najviše družim sa Dušanom Kolnikom iz Maribora, Nedeljkom Suvajcem iz Srpca i Davorom Vitulićem iz Divače. Pošto nam obojici telegrafija ide slabo, družim se i sa Stevom Radakovićem. Kako stalno imamo provere brzine prijema i slanja telegrama, koristimo prilike da pobegnemo sa časova RSB, obično se ponudimo zastavniku koji održava akumulatorsku stanicu da odnesemo akumulatore na punjenje.

Svakodnevica

Vreme obično provodimo u kantini na Akademiji. Kapetan Stanislav Haldek nam stalno preti izbacivanjem iz Škole. Čak je naš slučaj izneo na nastavničkom veću. Pošto smo jedino mi ostali neocenjeni, morali smo da se pojavimo na času radi provere i nekako smo prošli. Kada su na red došle provere, ponovo smo morali da pomognemo zastavniku oko akumulatora.

Sa prvim prolećnim danima krenusmo na vežbu. Za razliku od prethodnih klasa, koje su na osposobljavanje u opštevojničkim znanjima odlazile na neki od poligona, mi smo to obavili na poligonu u Bubanj potoku. Svako jutro su nas autobusima odvozili tamo, a uveče smo se vraćali u kasarnu. Srećom, kiša je padala samo prvog dana, kada smo vršili bojevo gađanje iz pešadijskog oružja. Narednog dana ogreja sunce i tako ostade sve vreme vežbe. Pošto smo posle ručka imali sat vremena odmora, čak uhvatih i malo boje.

Od događaja tokom vežbe u sećanju mi je ostalo kopanje rovova na visu iznad Kružnog puta i kretanje po azimutu od skretanja za Ripanj do baze u Bubanj potoku. Konačno smo imali priliku i da „ogaravimo” puščane cevi, naravno, manevarskom municijom. Ali to smo platili vanrednim čišćenjem oružja.

Dani obično počinju slušanjem biltena o stanju predsednika Tita. Postala su nekako jednolična, jer je stanje uglavnom nepromenjeno. Kako proleće napreduje, napetost u našim vojničkim životima se smanjuje. Koristim prijateljstvo sa Dušanom i Davorom da češće izlazim u grad, jer oni uglavnom nemaju potrebu da idu van kasarne. Nekako se dokotrljasmo nadomak maja.

Dođe i taj dan

Oko prvomajskih praznika izlazim svaki dan u grad, kao da je stanje najnormalnije. Konačno dođe nedelja, 4. maj 1980. godine. Posle ručka, sa Zoranom Krstićem i Acom Videnovićem, odoh na Partizanovu utakmicu. Posle utakmice krenuh kod profesora Bogosava Kovačevića. Zadržah se prilično kratko, jer se malo posle 19 sati zatamni ekran i spiker Miodrag Zdravković izgovori istorijske reči: „Umro je drug Tito.”

Požurih u kasarnu, kako nam je i savetovano da uradimo ako se nađemo u gradu. Taksi uhvatih tek kod opštine Novi Beograd. Toplo, sunčano nedeljno veče. Na ulicama puno ljudi, veseo žamor dece. Niko nije svestan šta se upravo dogodilo. Za najnoviju vest nije znao ni taksista koji me vozi na Banjicu. U džepu imam samo „crvenu” i sve vreme razmišljam šta će biti ako račun bude veći. Srećom, bio je malo manji.

Sledećih šest dana nije bilo izlazaka iz kasarne. Svaki slobodan trenutak koristimo da pratimo šta se dešava oko sahrane predsednika Tita. Pratimo putovanje voza od Ljubljane do Beograda, dolazak stranih državnika i polaganje venaca na kovčeg izložen u Saveznoj narodnoj skupštini. Nama je dodatno zanimljivo, jer počasnu stražu drže oficiri iz Školskog centra veze, između ostalih, naš komandir voda Ljubodrag Marković i komandir čete Ratko Pečenčić. Sećam se kako je major Nevenić, koji nam je predavao Taktiku veze, uporno nameštao traku na vencu koji je položio italijanski predsednik Sandro Pertini, sve dok ne bude po njegovom. U jednom trenutku mi se učinilo da će Nevenić lupiti po ruci starog Pertinija.

Dan kada je Jugoslavija tugovala

Konačno, u četvrtak, 8. maja, cela škola je sedela u sali i na televizoru posmatrala tok sahrane. Tog dana sam bio dežurni Škole. Par puta sam izašao ispred zgrade. Nad Beograd se bila nadvila neopisiva tišina. Nije se čuo čak ni cvrkut ptica.

Vanredno stanje potraja do subote. Negde u pola tri bi sazvan zbor. Okupiše se svi komandiri i njihovi zamenici, ali sa tašnama u rukama i mantilima prebačenim preko ramena. Kapetan Pečenčić nam kratko reče: „Danas od 15 sati prestaju sve vanredne mere.” I više uzgred dodade: „Nemojte sad svi da odete u grad.” Sledila je rasprava među pitomcima, čiji je red za izlazak.

Povratak u normalu

Od ponedeljka iz čizama pređosmo u cipele, a skidosmo i uprtače. Polako se približavao kraj školovanja i počelo se razmišljati o tome gde ćemo ići u prekomandu. Početkom juna odosmo na vežbu u Boždarevačke šume u blizini Barajeva. Tokom vežbe rešavasmo zadatak u okviru koga je trebalo postaviti centar veze, i to na groblju u selu Trbušnica, na putu između Lazarevca i Aranđelovca. Na tom groblju nađoh spomenike sa prezimenom Ranđić; bila ih je bar polovina. Inače, četvrt veka kasnije, radnje koje smo preduzimali tokom rešavanja postavljenog zadatka, sve do predstavljanja najboljeg rešenja, popularno će se zvati, radionice. I biće predstavljene kao nešto što je nedostajalo našoj organizaciji rada.

Poslednje dve sedmice prođoše u polaganju završnih ispita. Završih školu sa devet desetki i tri osmice. Naravno, jedna je bila iz čuvenog Radio-saobraćaja, a druge dve iz Fizičkog vaspitanja i Obaveštajno-bezbednosnog osiguranja. Poslednja tri dana škole proveo sam u Stacionaru na Vojnoj akademiji, jer sam zaradio neku virusnu infekciju zbog koje mi je temperatura skočila na čak 39,2 stepena.

Iako je Pečenčić predlagao da ostanem u Beogradu kao asistent na Akademiji, načelnik škole major Poparić, kad je čuo da sam studirao u Beogradu, nije hteo ni da čuje. Pošto mi je zaista bilo svejedno gde ću naredna četiri meseca provesti, ako to već nije Beograd, u spisak želja uneo sam, „po potrebi službe”. I tako dobih prekomandu za Sarajevo. Tačnije, za jedinicu stacioniranu u kasarni u naselju Nedžarići.

Pred odlazak u vojsku iskoristih par dana odmora da odem sa društvom u Rim. Kako to biva, moji za rodbinu i prijatelje napraviše ispraćaj. I tako 5. decembra 1979. godine u 20 sati stigoh na kapiju Školskog centra veze na Banjici u Beogradu. Do kasarne me je dovezao kolega iz „Pupina” France Presetnik, koji se i sam nešto ranije vratio iz vojske. Bio je to poslednji dan za okupljanje 63. klase Škole rezervnih oficira veze. Mi koji smo došli u popodnevnim časovima provedosmo noć u jednoj od za to namenjenih soba. Sutradan krenusmo u zaduživanje opreme i upoznavanje starešina. I tako krenu vojnički život.

Pored novopridošle klase, u Školi je bila i 62. klasa, koja je vojni rok započela u septembru 1979. godine. Načelnik Škole bio je major Bogdan Poparić, a klase, odnosno čete koje su im odgovarale, bile su podeljene u tri voda. Svaka četa je imala svog komandira. Naš komandir bio je kapetan prve klase Ratko Pečenčić. Ja sam bio razvrstan u Prvi vod, čiji je komandir bio kapetan prve klase Ljubodrag Marković.

Komandiri ostalih vodova bili su poručnik Jovišević i vodnik-stažista Zoran Krstić. U našem vodu zamenik komandira bio je vodnik-stažista Joso Vidović. Škola je bila smeštena u montažnim objektima u krugu Školskog centra veze, u blizini stadiona fudbalskog kluba „Crvena zvezda”. Mesto gde se sa tadašnjeg Bulevara Crvene armije skretalo u tadašnju ulicu Veljka Lukića Kurjaka nazivalo se Šarena ćuprija. Ulaz u kasarnu bio je iz ulice Veljka Lukića Kurjaka, koja se danas zove Pavla Jurišića Šturma.

Krenuše vojnički dani

Sledilo je prilagođavanje na jednolične vojničke dane. Ustajanje, jutarnja higijena, jutarnja gimnastika, doručak, odlazak na nastavu. Možda mi je baš to predstavljalo najveći problem. Posle dve godine ponovo sam se vratio u školsku klupu. I to sedam časova svakoga dana, od 7 do 14 sati. Zadatak Škole rezervnih oficira veze bio je da odškoluje oficire koji će u rezervnim jedinicama JNA vršiti funkcije organa veze. Zbog toga smo morali da se upoznamo i sa stručnim predmetima i sa predmetima koji će nam dati vojničko obrazovanje.

Ovako je to izgledalo

Tokom školovanja, koje će trajati sedam meseci, trebalo je da savladamo dvanaest predmeta. Meni će najveći problem predstavljati Radio-saobraćaj, koji smo skraćeno zvali RSB. Praktično najveći deo vremena učili smo Morzeovu azbuku, odnosno telegrafiju. Prijem mi je definitivno išao slabo, dok sam u predaji čak bio i dobar. Ovo je pomalo bio nastavak porodične tradicije, pošto je moj otac kao vojnik bio telegrafista.

Časove smo imali na različitim mestima, neke u učionicama u objektu gde su nam bile spavaonice, a ostale u amfiteatru i laboratorijama Vojne akademije. Pokušavam da se setim nastavnika koji su nam predavali, ali nekako mi slabo ide. Za sada se setih samo majora Nevenića i potpukovnika Roknića i Milčanovića. Setih se i onog nalickanog kapetana Đorovića, koji nam je predavao predmet vezan za obaveštajno-bezbednosne poslove.

Opšte vojne predmete predavale su nam naše neposredne starešine, kapetani Pečenčić i Marković. Posle časova sledio je ručak, zatim popodnevni odmor i popodnevno samoučenje. Posle večere, do povečerja, sledilo je gledanje televizije, sređivanje stvari i slično. Izlazak u grad imali smo sredom, subotom i nedeljom, s tim što je svako pojedinačno mogao da izađe svaki drugi izlazni dan.

Pored navedenih obaveza, morali smo da održavamo higijenu u prostoru u kome smo boravili, kao i u sanitarnom čvoru. Takođe, svaka jedinica je imala svoj reon u kasarnskom krugu o kome je vodila računa. Moje odeljenje, čiji sam komandir bio, imalo je zadatak da održava mali park u blizini kasarnske prijavnice. U tom parku su, tokom lepog vremena, vojnici primali posete.

Sve lepo kratko traje

Iako je bio decembar, snega još nije bilo. Relativno brzo sam se navikao na vojničke dane, pogotovu što smo imali redovne izlaske u grad. Osim što nisam mogao da se krećem kud hoću i kad hoću, nije bilo neke velike razlike. Zapravo, najveći problem mi je predstavljalo ponovno sedenje u klupi i učenje. Pogotovu svakodnevni časovi telegrafije, koja mi baš nije išla.

Telegrafiju nam je predavao kapetan Haldek, koji je bio zaljubljen u nju. Valjda zato nije imao razumevanja za nas koji za nju nismo imali dara. Možda je mnogo toga moglo da se promeni vežbanjem. Ali ja nikako nisam mogao da se naviknem na to da posle dve godine ozbiljne struke moram da se vratim korak unazad i da se bavim nečim što mi verovatno nikada neće trebati u životu.

Izlaske u grad koristio sam da obiđem rodbinu i prijatelje. Nova 1980. godina se brzo približavala. Očekivali smo da ćemo za praznik ići kući, kao što je prethodna klasa išla za Dan Republike. Ništa nije najavljivalo da će nadolazeća godina po mnogo čemu biti sudbinska. Polako sam se navikavao na kolektiv. Otprilike polovinu vojnika u vodu činili su inženjeri elektrotehnike, ali je približan broj bio i onih rođenih 1959. i 1960. godine. Bilo je i porodičnih ljudi sa malom decom.

Od početka sam najbliži kontakt ostvario sa Dušanom Kolnikom iz Maribora i Stevanom Radakovićem iz Kladova. Dule je bio godinu mlađi, a Steva godinu stariji od mene. Obojica su bili diplomirani inženjeri elektrotehnike. Steva je fakultet završio u Nišu, pa smo utvrdili da imamo zajedničke prijatelje i kolege.

Ovo proleće miriše na rat. Kada su nam, pre dvadeset tri godine, nad glavama tutnjali avioni i šištale krstareće rakete, nadali smo se da je to samo prolazna epizoda u nadmudrivanju svetskih moćnika. Ali ovog proleća ukrajinskim stepama se valja čelik. Ustežem se da kažem da ne sluti na dobro. Ne smem ni da razmišljam kako je onim ljudima kojima smrt preti sa svih strana. Naravno, nije vreme za patetisanje. Ali ovo nije nešto što se dešava tamo nekima, već tu, nadomak naših granica. U Evropi koja se valjda nadala da joj se neće desiti nesreće kao što su bili Prvi i Drugi svetski rat. A o ratovima iz prošlosti da i ne govorimo.

Nadali smo se da su ljudi toliko svesni da shvate da je život samo jedan i da ga nećemo učiniti boljim ako drugih ljudi nestane.

Odrastao sam u zemlji gde smo se „nadali da će večno biti mira, a spremali kao da će sutra biti rat”. Zato je svakoga punoletnog građanina, sposobnog za vojsku, čekalo služenje vojnog roka. Iako je tu i tamo bilo „ekscesa”, može se reći da smo živeli u miru. Zbog toga su neki tih dvanaest ili petnaest meseci doživljavali kao suvišnost u svom životu. Ali i pored osećaja da nas je vojska u nečemu uskratila i prekinula, kasnije smo se kroz priču rado sećali tih dana. Čak i onih koji nisu bili prijatni.

Posle više od četiri decenije, otkako sam bio vojnik, ipak se rado sećam tih dana. Jedino što mi nekako unosi negativan osećaj jeste to što sam morao da na godinu dana prekinem posao koji me je u prethodne dve godine ispunjavao. Čak ni taj život u stilu „in the machine” nije mi preterano teško pao.

U Čačku, 13. marta 2022. godine

Ovako je počelo

Već sam se bio pomirio s tim da ću u vojsku otići u septembru 1979. godine. Čekala me je Škola rezervnih oficira u Zagrebu. Poslove na kojima sam radio u Institutu priveo sam kraju i čekao da stigne zvaničan poziv. Umesto njega, dobih poziv da dođem u Vojni odsek, gde mi saopštiše da mi se odlazak u vojsku odlaže za decembar i da ću ići u Školu rezervnih oficira veze u Beograd. Nisam baš bio oduševljen ovom promenom, ali ništa nisam mogao da promenim.

Obratih se tehničkom direktoru Laboratorije Dejanu Živkoviću s molbom da mi nađe posao koji bih mogao da radim naredna tri meseca. On mi ponudi da završim projekat Adaptera magistrale između glavnog računara i upravljačkog mikroračunara na simulatoru leta aviona. Projekat je započeo kolega Voja Josimović, ali je i sam prekinuo rad na njegovoj realizaciji zbog odlaska u vojsku. U naredna tri meseca uspeću da realizujem postavljeni zadatak, a takođe i da isprojektujem i realizujem uređaj za testiranje modula Adaptera magistrale. Osim toga, radio sam na projektovanju, realizaciji i ispitivanju još nekih modula u okviru simulatora leta aviona.