Kao i svi gradovi, i Čačak ima svoje kvartove, koji imaju svoja imena. Po pravilu su vezana za objekte koji su se tu nalazili, za ljude koji su tu živeli ili za poslove koji su se tu obavljali.
Zanimljivo je da u Čačku postoje delovi grada koji nose imena kakva se sreću u Beogradu, ali i u drugim gradovima, na primer Košutnjak, Palilula ili Ciganmala. Neki delovi grada imaju jedinstvena imena, kao što je deo Čačka na istočnoj strani koji se naziva Avladžinica. Taj naziv, jedinstven na nivou Srbije, miri helensko, tursko i slovensko-srpsko jezičko i istorijsko nasleđe. Može se prevesti kao prostrano polje za odmor i nadmetanje. Kada je taj deo grada dobio ovo ime, nije poznato. Ali možda nije slučajno da je tamo pedesetih godina prošlog veka bio čačanski hipodrom, a i danas se tu nalazi stadion fudbalskog kluba „Remont”.
Ako bi nekog od mlađih žitelja Čačka upitali gde se nalazi Prćilovica, gotovo sam siguran da ne bi znao. Ali svi znaju gde je hotel „Morava”, koji se upravo tu i nalazi.
Hotel “Morava” nekad – u pozadini se vide zgrade Velike kolonije
Mnogi delovi grada dobili su ime prema stambenim naseljima podignutim na njima. „Velika kolonija” podignuta je za smeštaj porodica radnika fabrike „Sloboda”; i sam hotel „Morava” izgrađen je kao samački hotel za radnike istog preduzeća. U blizini fabrike nalazi se naselje „Mala kolonija”, verovatno izgrađeno za smeštaj radnika koji su radili na izgradnji fabrike, a kasnije korišćeno i za radničke porodice.
U novije vreme dobili smo kvartove „Stari Autoprevoz”, jer je stambeno naselje napravljeno na mestu nekadašnje garaže „Autoprevoza”. Ili „Kaluđerice”, prema naselju čije su zgrade pomalo podsećale na časne sestre. Konačno, „Avenija” je dobila ime prema nazivu izgrađenog naselja — pa se i ulica u njemu tako naziva, iako se zvanično zove drugačije.
Pomalo zaboravljeno
Možda bi ponešto od naziva mesta u Čačku moglo da se nađe i u popularnim pab-kvizovima. Na primer: na šta se misli kad se kaže „Kod table hotel Morave”, „Kod Jezdinca”, „Kod Moravice”, „Kod Proletera” ili „Kod Car Lazara”?
Raskrsnica ulica Kneza Miloša, Kneza Lazara i Amidžine u mom detinjstvu bila je poznata kao „Jezdinac”. Da li se tu nekada nalazila neka kafana ili radnja tog imena, nije mi poznato. Kada je na mestu nekadašnje berbernice otvoren kafić „Čarli”, ova raskrsnica je među mlađim Čačanima postala poznata pod tim imenom. Kafić odavno ne radi, ali dijagonalno od tog lokala postoji popularna picerija „13″, pa se danas često koristi i taj naziv.
Stariji Čačani uglavnom znaju da su simboli pojedinih mesta u gradu bile kafane. Takav je slučaj sa „Moravicom”, „Proleterom” i „Car Lazarom”. Nažalost, od pomenutih kultnih čačanskih kafana radi još jedino „Car Lazar”. Lokalu gde se nalazila „Moravica” odavno je promenjena namena, a zgrade u kojoj je nekada bila kafana „Proleter” na Avladžinici uskoro više neće biti.
Na mestu gde se ulica Svetog Save odvaja od ulice Vojvode Stepe stajao je putokaz ka hotelu „Moravi”. Tu je bila i stanica gradskog prevoza na liniji Atenica–Sloboda. Da bi putnike upozorio na koju se stanicu stiže, kondukter je izgovarao: „Tabla hotel Morave.” I tako Čačani ovu raskrsnicu krstiše istim imenom.
Žitelji ulice Kneza Miloša, odnosno Ivanjičkog sokaka, imali su čast da se u njoj zažive prve ovovremenske novotarije. Bile su to prva picerija „Sendi”, prvi kafić „Čarli” i prvi butik „Aura”. Kad sam već kod ulice u kojoj sam rođen i u kojoj i danas živim, moram da pomenem još dve nekadašnje kafane: onu poznatu kao „Desimirova kafana”, u kojoj se sada nalazi pečenjara „Janković”, i kafanu „Dragačevo”, poznatu kao „Kod Crnogorca”.
Nekih se čačanskih znamenitosti setimo tek kada ih se drugi sete ili ih otkriju. Tako je bilo i sa Spomenikom četiri vere na gradskom groblju. Sećam se da smo o njemu učili u trećem razredu osnovne škole, iz predmeta Poznavanje prirode i društva; tematika te godine bila je, naš kraj. Između ostalog, pominjan je i taj spomenik i njegova jedinstvenost. A bilo je to pre skoro šest decenija. Tu i tamo je kasnije povremeno pominjan, ali uglavnom je izostajala ta njegova jedinstvenost. Proteklih dana smo ga se ponovo setili, povodom posete američkog ambasadora Čačku.
Ponekad se zapitam koliko je toga u Čačku prekriveno velom zaborava. Jer postoji samo u sećanju savremenika, pošto fizički više ne postoji. Poslednja nas je napustila kafana „Tri bagrema”. Generacije rođene krajem prošlog i početkom ovog veka, koje je put do gradskih kafića vodio niz Ivanjički sokak, prolazeći pored zamandaljenog lokala nisu ni pretpostavljale da je tu nekada bila jedna od kultnih čačanskih kafana. Tokom proleća, umesto nekadašnjeg simbola naše ulice, koji je u svojoj pesmi „Krčma kod tri bagrema” ovekovečio Branko V. Radičević, niče još jedna višespratnica. Valjalo bi se podsetiti svega onog što je Čačak nekad bio.
Nekadašnja kafana “Tri bagrema” u ulici Kneza Miloša
Rušenja
Čačak je pre neki dan ostao bez još jednog od svojih simbola. Srušena je kuća poznata Čačanima kao „Vila harmonika”, koja se nalazila na uglu ulica Dragana Vranića i Vojvode Stepe. Nekako istovremeno najavi se da slična sudbina preti i „vili Ivkovića”, poznatoj i kao „crvena kuća”, na uglu ulica Veselina Milikića i Učiteljske. Ne tako davno srušena je i kuća izgrađena u moravskom stilu na uglu ulica Svetog Save i Vojvode Stepe.
Ako krenemo da se prisećamo šta je srušeno u bližoj i daljoj prošlosti, videćemo da je u tome nestalo mnogo toga što se moglo nazvati identitetom našeg grada. Sigurno je da su mnogi od pomenutih objekata, ali i oni kojih se ovde nisam setio, zahtevali temeljnu rekonstrukciju, a možda i rušenje.
Grad treba da se razvija i prati tehnološke i civilizacijske tokove. Tako rade i drugi gradovi u svetu. Ali se trude da sačuvaju svoje simbole, jer time čuvaju i svoj identitet i dokaze o postojanju. Ko je posetio Varšavu, sigurno je obišao njen stari grad. Taj najstariji deo Varšave Nemci su sistematski uništili 1944. godine, posle Varšavskog ustanka. Posle Drugog svetskog rata u potpunosti je rekonstruisan i danas je jedna od najpoznatijih turističkih znamenitosti grada. O restauraciji Drezdena, koji je bio sravnjen sa zemljom tokom savezničkih bombardovanja, ne treba ni govoriti. Sijaset je sličnih primera.
Više od simbola
Neka od zdanja koja sam pomenuo, ali i mnoga druga koja nisam, možda nisu imala arhitektonsku vrednost. Međutim, bila su simbol prošlih vremena i ljudi koji su u njima živeli.
Često sedim sa društvom u nekom od kafića na nekadašnjem korzou. Naravno, najviše se diskutuje o aktuelnim društvenim zbivanjima, a u tim diskusijama Čačak je nezaobilazna tema. Možda više pažnje posvećujemo ljudima, a manje objektima, pogotovu što su i ljudi simboli jednog grada, i što glas o njima daleko nadmašuje priče o objektima. Naročito kada ih više nema, a sećanja na njih izblede. Mnogi će reći da je podsećanje na ljude kao simbole jedne sredine mnogo važnije. Složiću se, jer ljudi čije je delo obeležilo jednu epohu mnogo su više od simbola sredine iz koje su potekli ili u kojoj su delovali. Pogotovu ako sa sobom nose nit koja povezuje čitav jedan prostor.
Međutim, kad su ljudi u pitanju, subjektivna ocena može da izazove burne reakcije. Slovo o ljudima neminovno nosi sa sobom vrednosne kategorije. Nismo svi spremni da, u najmanju ruku, budemo objektivni. Lako se odlučujemo da iskažemo nezadovoljstvo, pa i ozbiljnu ljutnju. Pogotovu danas, u vreme društvenih mreža, interneta i mobilne telefonije. A postoji i mogućnost da nekoga zaboravim. Zato ću se, po mom mišljenju, zadržati na pominjanju objekata i prostora kao simbola grada na Moravi.
Čuveni turski putopisac Evlija Čelebija, prolazeći na svojim putovanjima kroz Čačak, nazvao je moravsku dolinu „Rajskom baštom”. Danas ta dolina baš i ne liči na raj, ali podsećanje na reči znamenitog putopisca ne može nijednog Čačanina da ostavi ravnodušnim.
Pominjanje Čačka nikako ne može da prođe bez pominjanja Zapadne Morave. Pogotovu danas, kada ona zaista deli grad i kada nam, iz potrebe da veza između dva dela grada bude čvršća, fale mostovi. Ali pored mostova, fale nam i oni nekadašnji vrbaci i plaže na kojima su Čačani tokom letnjih vrućina nalazili hladovinu i mesto za odmor.
Malo je danas Čačana koji pamte Moravu od Rastoka do železničkog mosta i sva ona divna mesta na kojima smo se kupali. Današnja čačanska mladež kupa se uglavnom na bazenu, a poneko i u jezeru koje se formira spuštanjem ustave na brani u Sportskom centru „Mladost”. Problemi sa zagađenjem uticali su da Morava, kad je kupanje u pitanju, postane izazov samo za one hrabre.
Ljubićska obala Zapadne Morave
Simboli grada
Nije samo Morava simbol Čačka. Tu su i dve planine koje su neizostavne na svakoj fotografiji grada — Ovčar i Kablar. Pored toga što upotpunjavaju vizuru, Čačani pogledom prema njima često predviđaju kakvo nas vreme očekuje do kraja dana. Koliko sam puta leti, kao dete, pogledao na Ovčar i Kablar nadajući se da neće biti oblaka i da će me otac povesti na kupanje na Moravu. Ne možemo zaboraviti ni Jelicu, sa čijih se serpentina pruža prelep pogled na moravsku kotlinu i grad u njoj. Ni brdo Ljubić, sa sličnom vizurom, ali i kao mesto sećanja na slavne dane srpske istorije, na čuvenu bitku na Ljubiću, koja je bila vesnik konačne slobode od vekovnog turskog jarma.
Pogled na Ovčar i Kablar
Godine na razmeđu vekova uticale su da se grad promeni. Naravno, u nečemu na bolje, ali ima i onoga čime baš i ne možemo da se podičimo. Nekadašnje velike proizvodne fabrike zamenila su mala i srednja preduzeća. Grad je postao fakultetsko središte, a zahvaljujući izgradnji auto-puta Beograd–Južni Jadran i Pojate–Preljina, i važno saobraćajno čvorište u Srbiji.
Pogled na Čačak sa Jelice
U socijalističkoj Jugoslaviji Čačani su se ponosili brojem telefona i automobila u odnosu na broj stanovnika. U obe kategorije zauzimali su drugo mesto, iza Maribora. Telefoni više nisu merilo razvoja, jer oni fiksni polako odlaze u istoriju. A sudeći po gužvama na ulicama i teškoćama u parkiranju, po broju automobila i dalje zauzimamo visoko mesto u državi.
Kad se govori o simbolima grada, onim važnim za same Čačane, kao da polako nestaju. Pre svega se misli na građevine, a još više na ono što je u njima bilo. Pomalo nekontrolisana gradnja poslednjih godina značajno je promenila vizuru grada. Preko noći su nestala neka od kultnih mesta uz koja su odrastale generacije. Iako su mnoga od njih odavno izgubila značaj, u sećanju Čačana opstajala su kao toponimi. Uglavnom se radilo o kafanama, pa je tako nestalo „Tri bagrema”, „Moravice”, „Proletera”, a nedavno i vile „Zlatna harmonika”. Istina, mladi su raskrsnicu ulica Kneza Miloša i Cara Lazara odavno nazivali „Kod Čarlija”, po istoimenom prvom čačanskom kafiću — a i njega odavno nema.
Nisu bolje prošle ni čačanske četvrti. Mnogi, posebno mladi, više ne znaju koji se to delovi Čačka zovu Palilula, Ciganmala, Avladžinica. O Prćilovici da i ne govorim. Zato stariji sigurno ne znaju koji deo grada se zove Mali Voždovac.
Šta treba videti u Čačku
Turizam je odavno prestao da bude zabava; postao je ozbiljna privredna grana. Diljem Srbije špartaju organizovane turističke grupe, a tu je i veliki broj putnika namernika koji boravak u nekoj sredini pokušavaju da iskoriste i upoznaju se sa lokalnim znamenitostima. I Čačak ima šta da ponudi gostima, bez obzira na to da li se ovde nađu namerno ili slučajno. Lokalpatriotama se obično čini da neke druge sredine nude više, a voleli bi da njihova čaršija bude najlepša.
Ranije se putnici namernici nisu puno zadržavali u Čačku; uglavnom nije imao odgovarajuće smeštajne kapacitete. I pored napretka, stanje se ni danas nije naročito popravilo, mislim na hotele koji bi mogli da ugoste turističke grupe. Nažalost, niko nije uočio jednu od bitnih prednosti Čačka, a to je položaj. Odavde je sve na manje od sto kilometara: Kopaonik, Zlatibor, Tara, Vrnjačka Banja. Eto prilike da se ovde smesti grupa i svakog dana odvede na drugo odredište. A za doručak i večeru da im se ponude domaći specijaliteti i, u letnje dane, uživanje pored Morave.
Za pojedinačne putnike ima odličnih apartmana u novoizgrađenim objektima; kad je to u pitanju, Čačani su dobro ispratili turističke novitete. Završetkom auto-puta Beograd–Južni Jadran dobićemo saobraćajnicu kojom ćemo za tri sata biti na moru. Kad se završi auto-put „Moravski koridor”, Čačak će postati jedno od najvažnijih saobraćajnih čvorišta u Srbiji. Ne sme se zaboraviti ni železnička pruga, elektrificirana u oba smera.
Ljudi današnji
Postoji nekoliko kriterijuma po kojima se može vrednovati ono čime se određena sredina predstavlja drugima. Možda se neko neće složiti, ali ljudi su najveća vrednost jedne sredine. Njihova gostoljubivost, susretljivost i pažnja koju ukazuju drugima može da ublaži mnoge nedostatke.
Kad su Čačani u pitanju, poslužiću se jednom ne baš veselom anegdotom. Jedan beogradski prijatelj mi je jednom prilikom rekao: „Čačani su najgori ljudi na svetu.” Nisam stigao ni da upitam za razlog, a on je već pružio objašnjenje: „Čačanin kad te sretne nikad ti neće reći nešto lepo. Umesto toga reći će ti, što si mi nešto ubledeo, čuo sam da si bolestan, čuo sam šta ti se desilo…” Ostavljam drugima da sude o istinitosti ovih reči. Ono što je sigurno jeste da Čačani vole šalu, tako da se dođoš lako može naći u situaciji da bude predmet pošalice kad se nađe u društvu Čačana.
Neki kažu da bar deset odsto svih viceva koji nastanu u Srbiji potiče odavde. Čak i da nije sasvim tačno, dovoljno govori o duhu Čačana. O tom duhu govori i činjenica da je u Čačku pre Drugog svetskog rata postojalo udruženje lažova. Njegov predsednik bio je ovdašnji kafedžija Sreto Jovičić, i sam akter mnogobrojnih anegdota.
Danas, kada su migracije česte i intenzivne, može se desiti da posetilac i ne upozna pravog Čačanina, pri tome mislim na onog žitelja Čačka koji je makar druga generacija koja ovde živi.
Za Čačane važi da im je san da žive u Beogradu. Većina će reći da su razlog veće mogućnosti koje prestonica nudi. Biće da ima i onih kojima je život u Beogradu ipak samo stvar prestiža. Čačani definitivno nisu lokalpatriote, jer iako ih ima puno na uticajnim mestima, to uglavnom nije vidljivo. Čak i kada su zauzimali najviše položaje u državi.
Ljudi prošli
Čačani koji cene da su oni pravi sebe nazivaju Plemićima. Često ih, uglavnom oni neupućeni, nazivaju Grebićima. Pravi Čačani se po pravilu ljutnu na to, jer pravi Grebići su oni sa leve strane Morave, dakle žitelji Ljubića. A to ni danas, kada nema jasne prostorne podele, nije Čačak. Pa mi sa desne strane Morave ipak volimo da kažemo da smo Plemići.
Stari Čačani, ma šta se pod tim podrazumevalo, često se u razgovoru prisećaju sugrađana koji su stekli status legendi. U svojim pisanijama ovekovečili su ih poznati čačanski hroničari, Mile Mojsilović, Milan Đoković, Radovan Marinković. O nekima je trag ostavio i Branko V. Radičević. Ipak, najviše traga ostalo je u kafanskim pričama, kao što su one sa „Štajge” ili iz bifea na „Želovom”. Novo doba donelo je televiziju i internet, pa je ponešto ostalo zapisano i u kultnim emisijama „Zadnji voz za Čačak” i „Krajem naše ulice”. Danas se ponečeg setimo i putem društvenih mreža, na primer, u grupi Čačak kroz vreme na Fejsbuku.
Ne usuđujem se da pomenem neke od tih čačanskih legendi. Razloga ima više. Prvi je što ću nekoga sigurno zaboraviti. A opet, da se ograničim na neke za mene najvažnije, eto belaja, reći će da sam subjektivan. Ovako se nadam da će u tekstovima na ovom portalu biti mesta za najveći broj njih. Jer svako je od njih, manje-više, obeležio prošlost našeg grada. A po nekima je „naša mala varoš”, kako bi rekao jedan od njih, postala poznata izvan granica zemlje.
Nažalost, u ovim smutnim vremenima neke od tih legendi nisu izdržale probu vremena. Ili to možda važi za nas. Možda mi ne umemo da ljudima nađemo pravo mesto u istorijskom kontekstu. Suviše lako smo spremni da ljudska dela uzdižemo i spuštamo, ne čekajući onu pravu istorijsku i životnu distancu.
Tragovi u vremenu
Juče sahranismo Boru Čorbu, Borisava Đorđevića (1952–2024), najpoznatijeg kao vođu grupe „Riblja čorba”. Njegova je želja bila da počiva u rodnom gradu. Eto prilike da Čačak postane mesto hodočašća pravih rokera, onih koji su sa Borom neumorno pevali na njegovim koncertima. Ili će se, koliko sutra, zaboraviti sva ona zaklinjanja u večni pomen. Kažu, dobiće ulicu i spomenik u centru grada. Za razliku od nekih čija se veza sa Čačkom pominje kroz odrednicu rođenja, Bora je ovde našao i svoje konačište.
Možda bismo mi Čačani voleli da ima više onih koji su ime rodnog grada slavili svojim delom. Stremljenje ka višim ciljevima vodilo je rođene Čačane u prestonicu i dalje u svet. Retko su hvatali „zadnji voz za Čačak”, kao što je to uradio Bora. Srećom, ima i onih koji su Čačak izabrali kao mesto konačnog boravišta. U tom pogledu nikako se ne može zaobići vojvoda Stepa Stepanović, sa čijeg grobnog mesta puca pogled na čačansku kotlinu.
Čačani su se najviše odužili Nadeždi Petrović i Disu. Slikarka u rodnom gradu ima galeriju i memorijal, a zahvaljujući njoj u Čačak je stigao i Meštrović. U Disovu čast se već više od šest decenija održava pesnička manifestacija „Disovo proleće”. Nažalost, Disova rodna kuća u obližnjem Zablaću neumitno propada.
Ovih dvadesetak redova nedovoljni su da se setimo svih onih zahvaljujući kojima je Čačak postao poznat širom sveta. To mi i nije bio cilj. Želeo sam samo da potencijalnom čitaocu napomenem šta bi mogao da potraži u našem gradu. Uporni tragač informacija po internetu iznenadiće se koliko je poznatih ličnosti na neki način povezano sa Čačkom.
Okolina
I kad je okolina u pitanju, činilo mi se da neki susedni gradovi imaju više da ponude putniku namerniku. Užice ima Zlatibor i Taru, Kraljevo Goč, Kopaonik i Dolinu kraljeva sa Studenicom i Žičom, Valjevo Divčibare. Međutim, i mi imamo šta da pokažemo. Imamo jedinstvenu vizuru Ovčara i Kablara, pogotovu u ona vedra predvečerja kada Sunce zalazi. Imamo Moravu i bedem.
Ponečega ni sami Čačani nisu svesni, na primer, Suve Morave, jedinstvene oaze zelenila gotovo u samom gradu. Radi se o rečnom ostrvu smeštenom između dva rukavca Morave. Sa malo truda, ostrvo se može pretvoriti u oazu zadovoljstva i uživanja. Pri tome nije nužno da se asfaltira i behatonira; dovoljno je izgraditi poneki drveni objekat i urediti plažu. I eto mesta i za Čačane i za goste.
Ovčarsko – kablarska klisura
Pomenuh Ovčar i Kablar, koji na svojim obroncima kriju desetak manastira. Nažalost, Ovčarsko-kablarska klisura je devastirana nekontrolisanom izgradnjom vikendica i zagađenjem jezera hidrocentrale „Međuvršje”. Možda je poslednji trenutak da se stanje koliko-toliko popravi i ceo ovaj kraj učini pravom turističkom oazom.
Sa brda Ljubića i obronaka planine Jelice pružaju se veličanstveni pogledi na moravsku dolinu. Na Gradini na Jelici nalazi se značajno arheološko nalazište sa ostacima crkava i grada iz ranog srednjeg veka. U okolini Čačka postoje tri banje koje vredi posetiti; svakako je najpoznatija Atomska banja u Gornjoj Trepči, a tu su i Ovčar banja i Slatinska banja.
Sabor trubača u Guči
Pitome padine okolnih brda pune su voćnjaka, pa su poslednjih godina nikle i destilerije voćnih rakija. U njima se proizvode neke od najpoznatijih rakija u Srbiji, kao što su Plazinić, Minić ili Jelički dukat. Ne mogu se zaobići ni nadaleko čuvene manifestacije kao što su Sabor trubača u Guči i Sabor frulaša u Prislonici.
Grad
Pomenuh istoriju, ljude i okolinu, a sam grad nekako ostade u senci. Ako bi se uporedila sadašnja vizura grada sa onom iz prošlosti, moglo bi se uočiti da se površinski nije mnogo povećao. To se odnosi na uže gradsko jezgro, koje se može smestiti u prostor uokviren Moravom i padinom Jelice, gledano od severa prema jugu, i Lozničkom rekom, odnosno Lupnjačom, gledano od istoka ka zapadu.
Tokom vremena grad se proširio preko Lozničke reke prema istoku, izgradnjom industrijske zone, kasarne i bolnice. Tu, na obodu grada, u delu zvanom Avladžinica, izgrađen je i hipodrom, na neki način time se sledilo značenje imena ovog dela Čačka, kao mesta za odmor i uživanje. Ostali delovi grada popunjavali su se kućama, prvo porodičnim, a kasnije i blokovima stambenih zgrada; to se pre svega odnosi na Lozničko i Jezdinsko polje. Tokom vremena razvijala su se prigradska naselja i postajala sastavni deo grada.
Glavne gradske ulice, bar one koje pamte stari Čačani, formiraju krst sa kracima u pravcu strana sveta. Prema zapadu ide ulica Vojvode Stepe, nekadašnja Sarajevska džada. Prema istoku se pružila ulica Dr Dragiše Mišovića; stari Čačani znaju da je to ulica na koju se nastavlja put za Kraljevo, ali tek malo nas zna da se tim putem nekada išlo i prema Beogradu, preko Kraljeva, Kragujevca i Topole. Ulica Kneza Miloša jedna je od onih koje nikada nisu menjale ime od kada su imena prvi put zvanično uvedena; stari Čačani je često zovu Ivanjičkim sokakom, jer se njome preko Dragačeva stizalo do Ivanjice. Najkraći ulični krak je onaj što ide od Crkve do Rampe u Ljubiću, gde se račva na zapad prema Trbušanima i na istok ka Konjevićima.
Građevine
Arhitektura je važan pečat svakog grada. Zato se žitelji gradova, pa tako i Čačani, trude da svojim gostima prikažu najbolje i najlepše iz tog miljea. Nažalost, zub vremena i nemar često dovedu do uništavanja nekada lepih zdanja. U današnje vreme često preovladavaju i, reklo bi se, sitnosopstvenički interesi, tačnije, kod vlasnika zanimljivih zdanja do izražaja dolazi lična korist. Pa na mestu takvih kuća niču višespratnice, bez ikakvog traga o onome što se tu nekada nalazilo.
Čačak ima čime da se podiči u arhitektonskom smislu. Srećom, većina tih zdanja je u javnom vlasništvu, pa se koliko-toliko održava. S druge strane, mali je broj zgrada u privatnom vlasništvu čije su fasade renovirane i samim tim postale reprezentativne.
Zgrada Narodnog muzeja
Najlepše i najznačajnije građevine uglavnom se nalaze u užem centru grada. To su zdanja namenski građena za potrebe ustanova, pre svega administracije, škola i kulture. Ređe su u pitanju porodične kuće bogatih Čačana. Kada Čačani govore o lepim zdanjima, uglavnom navode građevine građene početkom dvadesetog, pa čak i krajem devetnaestog veka. Međutim, to ne znači da u Čačku ne postoje i reprezentativna zdanja novijeg datuma. Nažalost, najčešće se radi o zdanjima koja se ne uklapaju u ambijentalnu celinu u kojoj se nalaze, na primer, Dom kulture iz 1970. godine. Da se nalazi na širem slobodnom prostoru, a ne zaklonjen susednim zgradama, sasvim bi drugačije izgledao.
Poslednjih godina u Čačku je izgrađen veliki broj novih, pre svega stambeno-poslovnih objekata. Opšte je mišljenje da je u tome primat dat interesima investitora, što veći prostor koji se može prodati. Arhitekte su uglavnom ostale uskraćene za mogućnost da mašti daju na volju.
Pisanje ovog teksta započeo sam pre punih deset godina. Nadao sam se da će biti dovoljno vremena da ga završim pred proslavu pedeset godina mature. Šta me je u tome sprečilo, ne znam ni sam. Mogao bih navesti nekoliko razloga, ali to bi bilo samo puko pravdanje. Krajem maja obeležili smo i taj dan kada smo postali akademski građani. Ali nekako nije bilo kao što sam očekivao. Doduše, bio je to dostojanstven skup, kao što i priliči našim godinama. Možda je naš penzionerski status uticao da budemo pomalo suzdržani, pa u tome leži uzrok neispunjenih očekivanja. Srećom, iza nas je ostalo puno toga, tako da ne treba da nas žalosti poneki sitan detalj vezan za dan kada smo se sećali mladosti.
U Čačku, 31. jula 2022. godine
Prisećanje
Dok pokušavam da započnem pisanje, po glavi mi se mota misao, da li ja uopšte treba ovo da pišem. Možda sam mnogo toga zapamtio, ali nisam uvek umeo to najbolje da sročim i upakujem u lepe rečenice. A opet, negde u srcu me nešto tera da baš ja budem taj koji će pokušati da ostavi ovaj trag. O „dečici” koja su tog septembarskog dana postala veliki đaci.
Godine koje su ostale iza nas proredile su naše redove. Nema nekih od nas sa kojima smo se zajedno radovali ili tugovali. Još više su se proredili profesorski redovi. Zato je ovaj trud koji kanim učiniti pokušaj da svima nama ostavim spomen na te ipak lepe gimnazijske dane.
O školi su već mnogi pisali. Istina, ponešto je još uvek skriveno i verovatno će zanavek tako ostati. Ali generacija zaslužuje da o njoj i o onima koji joj pripadaju ostane trag za sećanje. A to zaslužuju i naši profesori. Neko od nas se još uvek ljuti na nekog od njih, do nivoa da ih krivi za svoje životne neuspehe. Mislim da je vreme koje je ostalo za nama ipak ublažilo mnogo toga što je bilo bolno i ružno. Danas sa ponosom gledamo na te kratke četiri godine koje smo proveli u istom stroju.
U iščekivanju
Novi početak, kao i sve one prethodne pa i buduće, dočekao sam sa strahom. Gimnazija nije bila sporna kao mesto nastavka školovanja, ali iskustva iz osnovne škole ostavila su zebnju u mom srcu. Sam početak više je bio zaogrnut plaštom iščekivanja: ko će mi biti razredni starešina, ko budući školski drugovi, i da li će među njima biti neko od mojih drugova iz osnovne škole.
Sve se to razrešilo 1. septembra 1968. godine. Bila je to godina koja se danas pominje kao trenutak kada je mladost Evrope pokušavala da „nađe svoju dušu”, kada su odjeci događaja širom Evrope doprli i do naših prostora. Nas ti događaji nisu previše dotakli. Čekali su nas trenuci izazova, gde nastaviti školovanje. Trenuci u kojima smo na neki način određivali svoju sudbinu, praveći prvi korak u izboru zanimanja. U takvim okolnostima, junska zbivanja u Beogradu i takozvane studentske demonstracije bile su samo eho nečega ipak dalekog.
Novi početak
U to vreme prvi razred je bio zajednički za sve đake, a tek u drugom razredu smo se odlučivali za jedan od dva smera, prirodno-matematički ili društveno-jezički. Gimnazija je tada nosila ime srpskog matematičara, komuniste i revolucionara Filipa Filipovića.
U odeljenju I6 našlo se trideset šest učenika, dvadeset sedam devojčica i devet dečaka. Razredni nam je bio Ratomir Ćosić, profesor fizike. Pošto je Gimnazija imala više odeljenja nego učionica, postojala su takozvana „leteća odeljenja”, ona koja su svaki sledeći čas imala u drugoj učionici. Na samom početku bili smo takvo odeljenje, a onda smo dobili svoju učionicu broj 38 na drugom spratu. Naravno, bićemo mi još nekoliko puta leteće odeljenje, ali pomenuta učionica biće naša baza i naš zvanični dom. Ta praksa će se nastaviti i sledećih godina, samo će nam se baza menjati.
Za očekivati je da ova priča bude hronološki organizovana; valjda je nama inženjerima to logično i prirodno. Međutim, posle toliko godina neka su sećanja jasnija i lakše ih je prikazati, dok je mnogo toga prekrio zaborav. A opet, neka će izroniti na svetlost dana kada dublje zaronim u prošlost.
Ako se tog prvog gimnazijskog dana dobro sećam, onda se kraja, podele svedočanstava, sećam kao kroz maglu. Valjda su nam već tada misli bile okrenute ka budućnosti i izboru životnog poziva. Bio sam gotovo ubeđen da ću studirati fiziku, a onda se elektrotehnika pomalo neočekivano nametnula kao rešenje. Verovatno smo se tog poslednjeg dana gotovo zaklinjali da ćemo se redovno viđati. A onda će nas život raspršiti na razne strane, tako da neke od svojih drugarica i drugova neću videti nijednom od tog junskog rastanka 1972. godine. Neću ih pominjati, jer je to zajednička sramota.
Gimnazija u Čačku
Ovo smo bili mi
U odeljenju je većina đaka bila sa sela ili sa periferije Čačka. Trojka, Marija i Nikola Novaković i Dragan Đorđević, mogla je da se pohvali da su prava gradska deca. Mogao bih se i ja prošvercovati među njih, ali živeo sam sa druge strane mostića, u ulici Kneza Miloša, gde se na neki način završavao grad i počinjala periferija. Samo koju godinu ranije na svom imanju mogli smo da držimo stoku, što je značilo da nismo pripadali gradskom području.
Možda sam nekoga preskočio. Ali tu je godišnji Izveštaj Gimnazije, u kome se mogu pronaći neki odgovori i pomalo osvežiti pamćenje. A možda se neki i neće složiti da ih tretiram kao decu sa periferije.
Prvi dani su bili pomalo turbulentni, jer trebalo je upoznati profesore, a bilo je još uvek i prelazaka iz jednog odeljenja u drugo. Te godine je u Gimnaziju upisano oko tristo pedeset đaka, raspoređenih u deset odeljenja. Godinama kasnije ću saznati da je parna smena tretirana kao „seljačka”, a neparna kao „gradska”. Srećom, mi to tada nismo osećali niti o tome razmišljali. Istina, u odeljenjima I1 i I3 bila su nekako koncentrisana deca iz tada uglednih čačanskih porodica.
Ali za nas to ipak nije bilo od preteranog značaja, pogotovu što je u odeljenju I2 takođe bilo dece iz ne manje uglednih porodica. Osim toga, to nije značilo da su roditelji ostalih đaka bili manje ugledni, bez obzira na mesto življenja i nivo obrazovanja. Dodatni uzrok ovoj, nazovi, separaciji đaka bio je strani jezik koji smo učili u osnovnoj školi. Bilo je to vreme kada je još uvek dominirao ruski. Taj dvoboj između ruskog i engleskog donekle su narušavali đaci koji su završili osnovnu školu u Slatini, gde se učio francuski.
Nismo bili jedini
Da ovo ne bi bila samo priča o odeljenju I6, treba se podsetiti i drugih činjenica — recimo, ko su bile razredne starešine u generaciji koja je upisala Gimnaziju te turbulentne 1968. godine:
I1 — Radoslava Popović, profesor matematike I2 — Mileva Milenković, profesor geografije I3 — Radmila Marković, profesor geografije I4 — Milica Todorović, profesor latinskog jezika I5 — Radenko Kovačević, profesor matematike I6 — Ratomir Ćosić, profesor fizike I9 — Mikoš Protić, profesor fizičkog vaspitanja I10 — Vera Sklopić, profesor francuskog jezika
Časovi fizike i biologije održavani su uvek u odgovarajućim kabinetima, 27 i 41, na prvom odnosno drugom spratu. Za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja spajana su po dva odeljenja, pa su muškarci časove imali u Velikoj sali, a devojke u takozvanoj Svečanoj sali, koja se nalazila na drugom spratu iznad Nastavničke kancelarije, odnosno Zbornice. U prvoj godini nastavu fizičkog imali smo zajedno sa odeljenjem I8. Inače, Gimnazija je zgradu delila sa osnovnom školom koja je takođe nosila ime Filipa Filipovića; njihove učionice nalazile su se u prizemlju i na prvom spratu. Današnja Zbornica Gimnazije bila je podeljena na dve zbornice.
Prve impresije
Pored upoznavanja sa novim drugaricama i drugovima, kao najvažnije pitanje nametali su se nastavnici, odnosno profesori, kako smo morali da ih oslovljavamo. Nekoliko dana po početku školske godine, na jedan od časova stigla je takozvana Naredba direktora, koju je nastavnik koji je držao čas morao da pročita đacima. Naredbom su se đaci upoznavali sa pravilima i načinom vladanja u školi i van nje. Đaci su imali obavezu da u školu dolaze u đačkim bluzama i keceljama, koje su morale da budu teget boje sa amblemom škole zašivenim na levoj strani. Između ostalog, đacima je bilo zabranjeno da posle 20 sati budu na ulici bez pratnje roditelja. Naravno, podrazumevalo se da se ne sme sedeti u kafanama.
Direktor Gimnazije u to vreme bio je Vladislav Popović, u Čačku poznatiji kao Vapa; nadimak je poticao od imena njegovog rodnog sela. Po struci profesor književnosti, važio je za strogog čoveka. Zato niko od đaka nije voleo da zbog, makar i nestašluka, ode na raport kod direktora. Znao je za vreme časova da šparta hodnicima, pa i da uđe na čas i prošeta se učionicom. Pri tome je umeo oštrim glasom da ukaže na eventualni propust u odeljenju ili kod pojedinca. I kroz Gimnaziju, ali i ulicom, kretao se karakteristično, povijen napred, sa rukom zabačenom za leđa i šakom koja je stezala podlakticu druge ruke. Našoj generaciji biće direktor tri godine, kada će ga naslediti profesorka matematike Radoslava Popović.
Tu su bili i profesori
Našem odeljenju predavali su:
Jugoslovenska književnost — Angelina Maričić (Gina) Matematika — Dragan Ivanović (Mas) Fizika — Ratomir Ćosić (Ćole) Biologija — Milivoje Sklopić (Sklopo) Geografija — Mileva Milenković (Mila) Istorija — Stojanka Bajić (Bajićka) Ruski jezik — Radoslav Delević (Delčo) Latinski jezik — Milica Todorović (Mika Latinka) Likovna umetnost — Prvoslav Đorđević (Pipin) Muzička umetnost — Dimitrije Ilić (Diko) Tehničko obrazovanje — Milorad Ilić (Leš) Fizičko vaspitanje — Živorad Stanković (Bija)
Osim Delevića, koji je u Gimnaziji počeo da radi te školske godine, ostali su bili starosedeoci. A neki su već imali i status gimnazijskih legendi.
Časovi su počinjali u 7.30 u prepodnevnoj i u 13 sati u popodnevnoj smeni. Radna sedmica je imala trideset pet časova. Pošto smo u školu išli šest dana u sedmici, svakodnevno smo imali po šest časova, i jedan dan pet. Poslednji, šesti čas u prepodnevnoj smeni trajao je četrdeset umesto četrdeset pet minuta.
Sedeo sam u prvoj klupi u srednjem redu, sa Draškom Todorovićem iz Trbušana. Iza nas su sedele Mariola Pavlović i Ljiljana Brašnjević. Od đaka sa kojima sam učio osnovnu školu, u odeljenju je bila još i Mirjana Zorić.
Nove promene
U drugu godinu ulazimo kao odeljenje II4, prirodno-matematičkog smera. Novo odeljenje je formirano od đaka odeljenja I4 i I6 koji su izabrali ovaj smer. Iako je više đaka došlo iz I4, razredni starešina je Ratomir Ćosić, jer će nam on predavati do kraja školovanja. Što se tiče profesora, promene su minimalne: Jugoslovensku književnost nam predaje Radomir Stefanović (Raško), Tehničko obrazovanje M. Lukić (Mića Jus). Dobijamo i novi predmet, Hemiju, koju nam predaje Radmila Mojsilović.
Prvu klupu u srednjem redu ću naredne tri godine deliti sa danas pokojnim Ljubišom Veljovićem. Bio je to drugi put da zajedno učimo u istom odeljenju: naše školsko drugovanje počelo je u prvom razredu osnovne škole i trajalo do šestog, posle koga je Ljubiša prešao u drugo odeljenje. Gimnazija nas je ponovo spojila.
Pogled na gotovo požutelu fotografiju za trenutak me vraća u prošlost. Od tada je proteklo više od pedeset godina. Mnogih, čija me nasmejana lica gledaju sa fotografije, više nema. Pre nego što pokušam da se setim tih zajedničkih dana, pokušaću da se setim naših imena, onim redosledom kojim nas je zabeležilo oko kamere.
Odeljenje I4 OŠ „Dr Dragiša Mišović”, školske 1960/61. godine
Znam da neka lica na toj fotografiji nedostaju. Siguran sam za Mitrović Sunčicu, Vojičić Slavka, Draškovića i Bisenić Slavicu.
Slika podseća na vreme ispunjeno i lepim i ružnim događajima. Danas, posle pola veka, treba učiniti napor da stvari budu što ružičastije. Nažalost, za neke je to bez značaja, jer ih više nema među živima. Gledajući tu, kako rekoh, gotovo požutelu fotografiju, na um mi pada ideja: da se na dan kada nas je sudbina spojila skupimo i podsetimo na te zajedničke dane. Pažljivi čitalac će primetiti da je ovaj tekst inicijalno pisan pre više od četvrt veka. Nažalost, događaji su nas preticali i ta ideja je do danas ostala neostvarena. A tada nam je i učitelj Branko Plazinić bio živ.
Malo faktografije
Pokušavam da se posle svih tih godina setim nekih faktografskih podataka. Te 1960. godine osnovna škola „Dr Dragiša Mišović” upisala je četiri razreda prvaka. Bila je to tek druga godina rada ove škole. Podignuta je na gradskom obodu, u kraju poznatom pod imenom Prćilovica, preko puta hotela „Morava”. Nekako u isto vreme, između tadašnje ulice Ratka Mitrovića i hotela, prosečena je nova ulica, koja je ponela ime Borisa Kidriča. Idući iz grada, sa njene leve strane tih godina su nikle stambene zgrade.
Oko škole i hotela bilo je puno slobodnog prostora. U pravcu današnjeg Bulevara Vuka Karadžića još uvek su bile njive i livade, sve gore do pruge za „Slobodu”. Dobar deo tog prostora činilo je imanje porodice Obrenović, pa se tamo često mogao sresti i jedan od vlasnika, stari Budimir Obrenović.
Od ulice Kneza Miloša pored škole je vijugala ulica Dragana Vranića. Sastojala se iz nekoliko delova i završavala se tamo gde i danas, na tadašnjoj ulici Ratka Mitrovića, kod „Vile Harmonike”. I dan-danas je to ulica iz više delova, ali više nije blatnjavi sokak pun rupa ispunjenih vodom. U to vreme svakog jutra ovom ulicom slivala se reka đaka. Druga đačka reka stizala je Dragačevskom ulicom, i zajedno smo se tiskali na maloj školskoj kapiji naspram kuće Davida Torbice.
Iako dobro pamtim te dane, mnogih detalja se svakako ne sećam, jer njihovo urezivanje u pamćenje tadašnjih đačića u direktnoj je vezi sa značajem koji je događaj imao za svakog od nas.
Još poneko zapažanje
Kako danas pomalo nadrealistički deluju one mnogobrojne bare koje je trebalo preskočiti ili zaobići na tih par stotina metara, naspram današnjih asfaltiranih ulica i uređenih trotoara. Ili šljaka, kojom je bio posut put i samo školsko dvorište, koja je lako ostavljala tragove na našoj odeći. Danas je sve to zamenilo asfaltirano dvorište sa platanima u mnogobrojnim žardinjerama. Naravno, današnja škola pomalo liči na mali grad, sa tri krila i fiskulturnom salom, nasuprot onog jedinog krila koje kao da je bilo posađeno na poljani.
Potekli su školski dani
Tog septembarskog dana svoje đake prozvali su učiteljice Jovanka Čvorović, Olga Ćirjanić i Olga Minić, i učitelj Branko Plazinić. U školu su me odveli roditelji. Dobro se sećam da je moj otac, kada je video da će mi učitelj biti Branko, napravio svoju čuvenu grimasu. Mnogo godina kasnije saznaću zašto je to učinio, ali neka to i dalje ostane moja mala tajna. Takođe, kasnije ću saznati da je učiteljica trebalo da mi bude Jovanka Čvorović, ali je ona tati rekla da verovatno neće izvesti tu generaciju, jer je njen suprug trebalo da dobije premeštaj u Beograd.
Odeljenje je brojalo četrdeset pet đaka, što je zaista bilo premnogo. U početku sam sedeo sa komšijom iz susednog dvorišta, Srboljubom Danilovićem. A onda nas je učitelj počeo da razmešta, kako smo počinjali da budemo nemirni.
Pokušavajući da se setim tih dana, nekako mi se stalno nameću sećanja koja bih ostavio za vlastitu intimu. Pogotovu što za neke ta sećanja baš i nisu prijatna. Vreme je mnogo toga ispeglalo. Ali neka to ostane samo između mene i ekrana računara.
Tokom školovanja trudio sam se da ne izostajem sa nastave, pa čak ni da kasnim. Ali jedno od retkih kašnjenja desilo se baš u prvom razredu. Trebalo je poneti neki novac u školu, a baba nije imala sitno. Dok je ona skoknula do prodavnice, vreme je neumitno teklo. Kad sam stigao, čas je već uveliko trajao. Prvi čas je bio iz srpskog jezika; učitelj je čitao basnu „Gavran i lisica”. On je u to vreme predavao i likovno vaspitanje starijim razredima, pa nije propustio da basnu ilustruje crtežom na tabli. Kad sam ušao, upravo je završavao crtež. Još tada sam shvatio šta znači nesklad koji se javlja kad istovremeno precrtavaš sa table i pratiš ono što učitelj govori.
Događaji usput
Jedan od događaja po kojima ću zapamtiti prvi razred bilo je totalno pomračenje Sunca, 15. februara 1961. godine. Ta dva sata proveo sam u kući, u zamračenoj sobi, jer je od gledanja u „zaklonjeno” Sunce pretila opasnost od gubitka vida. Naravno, ako se nije gledalo kroz specijalno ili makar nagarevljeno staklo.
Pre neki dan preminuo je još jedan drugar sa te požutele slike iz šezdesetih, Rade Radovanović. Poslednjih godina sreli smo se par puta na ulici; jednom dok je prodavao kupus iz automobila u Nemanjinoj ulici.
„Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba”, govorio je pesnik Branko Radičević pre skoro dva veka. Možda se neko neće složiti sa ovom tvrdnjom ako ni zbog čega drugog, onda zbog poneke dobijene slabe ocene i sankcionisanog nestašluka. A kad je čovek mlad, mnogo toga lakše pregrmi i u poznim godinama o tim danima govori sa ponosom. „Eh, kako je to nekad bilo”, rečenica je koja se često čuje. A obično se čuje kada se povodom nekog jubileja okupi društvo iz različitih nivoa školovanja.
Prethodne godine sam bio u prilici da obeležim dva jubileja: pedeset godina mature u čačanskoj Gimnaziji i isto toliko godina od upisa na Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Bile su to prilike za susret sa starim društvom koje je obeležilo lepu deceniju naših života. Podsetili smo se mnogih lepih, ali i ponekog teškog trenutka. Bilo je tu i prepoznavanja, pogotovu među kolegama sa Fakulteta, jer neki se nisu videli od vremena apsolviranja.
Svaki takav susret ostavlja nam pomalo sete što se nismo češće viđali, ali donosi i nadu da ćemo se ubuduće viđati češće. Seta je tu i zato što susreti nisu potrajali malo duže. Ali iza njih ostaju fotografije koje svedoče o promenama koje smo doživeli. I poneka nova priča za sećanje.
Već duže vremena pabirčim svoja sećanja na školske dane. Ponekad sam aktivniji, a ponekad misli odlutaju na drugu stranu, jer ima i drugih stvari o kojima želim da pišem. I tako u krug. Vrteći se od teme do teme, probaću da nađem dovoljno vremena da se prisetim školskih dana iz svih mojih škola.
Moram da primetim
Kao što rekoh, ovi pokušaji da se setim detinjstva i mladosti nisu od juče. Datiraju još iz vremena kada za njihovo beleženje nisam koristio računar. Bilo je tu različitih povoda zbog kojih sam pokušao da ponešto pribeležim. Sada, kada sam pisanje intenzivirao, shvatio sam da je najmanje ostalo sećanja na osnovnu školu. To je i normalno, jer je od tada proteklo najviše vremena. Uglavnom su to sećanja na neke događaje, koji nisu uvek bili prijatni. Ili su vezana za neke od mojih školskih drugarica i drugova i za dogodovštine sa njima. Zato se ne treba iznenaditi što će, pogotovu kada je u pitanju osnovna škola, izostati hronologija.
Beležeći sećanja na školske dane, nametnula se potreba da pokušam da zabeležim i druge životne trenutke, počev od predškolskih dana, preko radnog veka, i naravno ovih penzionerskih dana. Na kraju treba naći vremena i učiniti trud da se zabeleži ponešto i o korenima.
