Tag: Čačak

Posted on

Nikola Marković (1987 – 2025)

Nikola Marković

Za mene ćeš uvek ostati „mali plavi dečak”. Još od onih dana kada si, jednog nedeljnog julskog dana 1999. godine, sa porodicom stigao sa Kosova. Tih par meseci delila nas je samo ograda.

Ponovo će nas spojiti Fakultet, i više od decenije neću znati da si ti onaj mali plavi švrća sa naočarima iz komšijskog dvorišta. Tu činjenicu saznaću tek na odbrani tvog master rada. I to ne od tebe. Na moje „Pobogu, Nikola, što mi nisi rekao” samo si se osmehnuo i slegao ramenima.

Plava kosa, naočare i nemiran pogled činili su te uočljivim. Ali bio si tih i povučen. I takvog ću te se uvek sećati. I tada sam imao utisak da si omiljen u društvu. Nažalost, to će potvrditi broj ljudi, posebno mladih, na oproštaju sa tobom.

Nismo se viđali često u proteklih deceniju i po, pogotovu tokom poslednje decenije. Ostao mi je u sećanju slučajni susret u Institutu „Mihajlo Pupin”, gde si jedno vreme radio, u jednom trenutku povezalo nas je i mesto na kome smo obojica radili. Retkim viđanjima doprineo je tvoj život i rad van zemlje. Ali nisam propuštao priliku da se kod zajedničkih prijatelja raspitam o tebi. Bilo mi je jako žao što se nismo videli prošle godine, kada si posetio svoje rođake iz mog komšiluka.

Dragi plavi dečače, duboko me je potresla tvoja smrt. Posebno što te je u njoj pratio još jedan tek započeti život. Ne postoje reči koje mogu ublažiti bol tvojih najbližih. Ovih par reči su samo pokušaj da te sačuvamo u sećanju, onakvog kakav si bio. I da žalimo što se češće nismo viđali i družili.

Svet u kome živimo postao je pravo trkalište. A nama preostaje samo nada da ovakvih odlazaka ne bude. I da se srećemo uživo što duže.

Posted on

Ljubiša Veljović (1953 – 2022)

Ljubiša Veljović

Reklo bi se da se znamo ceo život. Spojila nas je osnovna škola, a srednju smo završili u istoj klupi. Konačno, bio sam mu kum kada se venčavao sa suprugom Olgom.

Druženje smo nastavili skoro do njegovog poslednjeg dana. Istina, intenzitet viđanja se tokom godina menjao, jer kao i većina, i mi smo nekako trčali kroz život. Kada je korona malo utihnula, počeli smo da se viđamo sa Prlom i Vitkom, obično u „kafani kod Čolaka”.

Nažalost, na prvom ovogodišnjem okupljanju nije ga bilo. Prle reče da ima problema sa slepim crevom. Nisam želeo da ga uznemiravam, a onda, kao grom iz vedra neba, stiže poruka od njegovog brata Alempija: „Umro mi je brat.”

Sve se to dešavalo uoči obeležavanja pedeset godina gimnazijske mature, čijim je proslavama redovno prisustvovao. A to je značilo i pola veka od koraka u svet odraslih, u koji smo stupili upisom na fakultet.

Za razliku od većine nas, Ljubiša je znao da želi da upiše medicinu i tokom četvrte gimnazijske godine intenzivno se za to pripremao. Radni vek je proveo u Čačku. I pre zasnivanja svoje porodice draža mu je bila porodična atmosfera. Zato sam pomalo bio iznenađen, nisam mu to rekao, što je pristao da se poslednjih godinu-dve relativno često viđamo u kafani.

Posle više od šest decenija druženja mogao bih mnogo toga napisati o Ljubiši, ili Velju, kako smo ga uobičajeno zvali. Retko je za nečiji život vezano toliko anegdota. Negde u papirima koje skupljam još od osnovačkih dana zapisane su mnoge od njih. Svaki ponovni generacijski susret, pa i ovaj poslednji, koji je protekao bez njega, nije prošao bez podsećanja upravo kroz neke od tih anegdota.

Posted on

Dragan Golubović (1947 – 2021)

Dragan Golubović

Bili smo komšije i pre nego što smo se upoznali. Markantan, sa belom kosom čak i u tridesetim godinama, nije mogao da bude nezapažen. Bilo da je prolazio peške ili u kolima, zračio je dinamizmom.

Upoznali smo se kada sam počeo da radim honorarno na Fakultetu. Tek je bio izabran za dekana, najmlađeg u njegovoj istoriji. Bio je to trenutak koji će značajno odrediti budućnost Fakulteta. Posle desetogodišnje oseke, počeli su da se zapošljavaju mladi asistenti. Iz privrede je stiglo nekoliko iskusnih inženjera. Iako su se u to vreme prodekani birali nezavisno od dekana, profesor Golubović je uspeo da formira kompaktan rukovodeći tim, koji je naredne četiri godine uspešno vodio Fakultet.

U to vreme je formiran novi Računski centar i nabavljeni savremeni personalni računari. Nastavnici i saradnici bili su u prilici da u potpunosti iskažu svoju inicijativnost, i da pri tome dobiju podršku rukovodstva. Za vreme njegovog mandata osmišljen je studijski program Mehatronike i izvršena transformacija programa za profesora tehničkog obrazovanja u program za profesora tehnike i informatike.

Upornost

Dragan Golubović je bio retko vredan čovek. Odlikovala ga je neviđena upornost i istrajnost da započeti posao dovede do kraja. Ništa mu nije bilo teško, a pri tome sebe uopšte nije štedeo. Zato ni onda kada se niste slagali sa njegovim pristupom poslu niste mogli da ostanete po strani. To nije dozvoljavala energija koju je ulagao u svaki posao. Zbog toga i nije iznenađujuće što se valjda niko od predstavnika Fakulteta u telima Univerziteta nije zalagao za ljude sa Fakulteta kao on. Čak i onda kada je to pomalo ličilo na nemoguću misiju.

Pored vezanosti za struku i posvećenosti usavršavanju nastavnika tehnike i informatike, pokazao je i talenat za obradu drveta. Zahvaljujući tome, iza njega je ostao veći broj duboreza, uglavnom sa religioznim motivima. A ne sme se zaboraviti ni pravo malo etno-naselje koje je podigao u rodnom Lopašu. Da bi ga ogradio pravim prošćem, konstruisao je i napravio mašinu za cepanje proštaca.

Prazna terasa

„Godina korone” nam je proredila susrete, ali smo se čuli telefonom. Poslednji put mesec dana pred smrt.

Prolazio sam često pored njegove kuće, ali ga nije bilo na uobičajenom mestu, na terasi. Pretpostavio sam da su otišli do Vrnjačke Banje. A onda stiže tužna vest. I saznanje da je ostalo mnogo toga neispričanog, nezavršenih poslova i neostvarenih dogovora.

Posted on

Radomir Slavković (1952 – 2021)

Radomir Slavković

Trebalo je više od decenije da počnemo da se družimo. Valjda nam se putevi nisu ukrštali. On je žurio u svoje Dragačevo, a ja ili u Računski centar ili u Laboratoriju.

Naše intenzivno druženje započelo je polovinom prve decenije ovog veka. Ali i onda se to uglavnom svodilo na redovno jutarnje ispijanje kafe i na razgovore u kojima se nismo uvek u potpunosti slagali. I dalje je žurio u Dragačevo, pa su nam mnogi dogovori, čak i oni obični, ljudski, kao što je krigla piva ili poseta mojoj rodbini u Guči, stalno izmicali.

Otkako smo otišli u penziju, trudio sam se da ga što češće pozovem telefonom. Taman smo se nekako navikli na penziju i planirali da, kad otopli, ostvarimo te dogovore, stiže nas „doba korone”. I opet nas okolnosti nateraše da sve odložimo i pravimo planove za bolje dane.

Rastužila me je vest da se razboleo od kovida i da se nalazi na Klinici u Kragujevcu. Kad je napustio bolnicu, ponovo se vratismo telefonskim razgovorima. Poslednji put nekoliko dana pred smrt.

Na Božić mi se nekako ne dade da ga pozovem i čestitam praznik. Ostavih za sutradan, a onda stiže tužna vest o njegovoj iznenadnoj smrti.

Kakav je bio

Priču o stručnosti i radnim dometima prepustiću drugima. Bio je pre svega dobar čovek, posvećen porodici. Takoreći do poslednjih dana vraćao se korenima i imanju u Rtima. I pre odlaska u penziju odlazio je tamo svaki dan. Jer na selu uvek ima nekog posla.

Dugogodišnji rad u privredi uticao je na to da bude jedan od najprisutnijih nastavnika na Fakultetu. Zato bih se iznenadio kad bih ujutru došao na kafu i naišao na zatvorena vrata. Generacijska bliskost i iskustvo rada u privredi verovatno su bili razlog što smo se slagali po pitanjima rada i razvoja Fakulteta i imali kritičan odnos prema mnogim potezima koji su tamo preduzimani poslednjih godina.

Mislio sam da ću lakše napisati nešto o Čkalu, kako su ga prijatelji zvali. Posle svega ostaje žal što sam, misleći da ima vremena, i sam doprineo da naši dogovori i planovi ostanu samo na tome.

Posted on

Miloš Kuburović (1953 – 2004)

Miloš Kuburović

Iako smo sudbinski vezani zajedničkim mesecom rođenja, naše druženje počelo je tek sa punoletstvom. Od leta 1971. godine, kada nas je povezao gotovo slučajan susret na čačanskom korzou, proteklo je pola veka. I sledeću deceniju bićemo skoro nerazdvojni; negde pri kraju studija viđali smo se skoro svaki dan.

Porodične i poslovne obaveze uticale su da se naše druženje nekako proredi, ali prijateljstvo nikada nije dovođeno u pitanje. Ređem viđanju doprineo je i moj povratak u Čačak, gde je on retko dolazio. Prilikom svakodnevnog prolaska pored kuće njegovih roditelja pogledao bih ne bih li ga ugledao.

Uglavnom smo se viđali prilikom generacijskih proslava. A poslednji put sam ga video na autobuskoj stanici preko puta Mašinskog fakulteta. U dugačkom braon kaputu i sa braon šeširom bio je slika i prilika svog oca Slavka, čak sam na trenutak pomislio da je to Slavko. Vest o njegovoj smrti tog hladnog decembra me je koliko iznenadila, još više rastužila. Jer Mišo je bio čovek sa kojim se imalo o čemu pričati.

Teško mi je da nađem prave reči kojima bih iskazao sećanje na Miša. Jer sve me nekako vraća u dane bezbrižnosti. U dane kada smo znali da za jedno veče obiđemo po nekoliko beogradskih kafana, obično polazeći iz restorana na Hipodromu, gde smo se družili sa džokejima i vlasnicima konja. Ti noćni obilasci i upoznavanje noćnog života Beograda doneli su nam mnogo zanimljivih saznanja, jer nas je u tome vodila zajednička osobina — znatiželja. Ali smo se trudili da ti naši noćni izleti ne izađu iz okvira zabave i ne prerastu u ozbiljnu avanturu.

Mišo je, kao retko ko od mojih prijatelja, posedovao visok stepen empatije prema ljudima iz okruženja — ne samo prema svojim bližnjima. Bio je spreman da pomogne čak i kada je to ugrožavalo njegov komoditet, pa i više od toga. Kao retko ko bio je posvećen studijama, ali ne zato što mu je cilj bio visok prosek. Želeo je da pored teorijskih znanja stekne što više prakse, što je nama gimnazijalcima bio priličan problem.

Sećam se kako je koristio svaki trenutak da ovlada radom na strugu u Laboratoriji profesora Antića, kod koga će diplomirati i kasnije postati asistent. Opredelivši se za termotehniku kao poziv, nije mu bilo teško da se preko leta uputi u Nemačku i upozna se sa radom minhenskih energana koje su radile na otpad. Njegovoj ličnosti određeni šarm davala je i doza tajanstvenosti sa kojom je živeo. Znao je ponekad da „nestane”. Obično bi se vratio bez detaljnijih objašnjenja.

Negde krajem septembra 1980. godine, dok sam brojao vojničke dane u Sarajevu, stigla je od njega razglednica. Ne sećam se šta je poslao, ali sam zapamtio rečenicu napisanu nekako sa strane. Sastojala se iz tri uzastopna septembarska datuma i događaja koji su mu se desili u životu, magistriranje, ženidba i odlazak u vojsku.

Za razliku od njega, koga je porodični život prilično smirio, ja sam i dalje trčao kroz život. Sve nadajući se da će biti vremena za stare prijatelje. Ali vreme i događaji su hteli drugačije. Posle burnih devedesetih, kada se svima novi vek smešio godinama mirnog življenja, stiže tužna vest o njegovom preranom odlasku. I još jedna izgubljena nada da ćemo imati prilike da se setimo „onih naših dana”.

Posted on

Put u Honduras

Nekoliko kratkih vesti i video-zapisa prenu me iz letargije. „Čačanska banka” je otišla u istoriju i svoje mesto ustupila „Halk” banci. Za trenutak nisam mogao da nađem prave reči ni smer u kome bih uputio svoje misli.

Čačanska banka
Zgrada nekadašnje “Čačanske banke”

Već četvrt veka me proganja pomisao koliko nismo svesni da je istorija ipak učiteljica života. Nažalost, mi joj više dođemo kao ponavljači, ili su nas, ono malo slobodno mislećih, ućutkali kao što se ućutkuju školski štreberi.

Sudbina „Čačanske banke” podseti me na ovih gotovo šezdeset godina koliko sam sentimentalno vezan za tu ustanovu. Jer dobre dve decenije jeo sam hleb plaćen delimično njenim novcem. A i neki zanimljivi događaji mog detinjstva vezani su za njena zdanja, u koja sam svraćao kao dete njenog službenika.

Kako mogu zaboraviti riku naše Šarulje, koja je u banku krenula za babom. Ili gakanje guske koja je izvila svoj dugi vrat iz kotarice što je baba gurnula pod klupu. Bilo je tu batina koje sam dobio zato što sam ispečatirao ruke, i prekora da kod kuće „ima i baba i banka”.

Uhvati me neka seta, jer je Čačak izgubio još jedan od svojih simbola. Znam da ništa nije večito i da točak istorije mora da ide napred. Možda je tako moralo da bude.

A onda me misli vratiše na Fabriku reznog alata, „Cer”, Fabriku hartije, PKS-Lateks, „1. maj”, Grafopromet, PIK „Čačak”… Bojim se da je premnogo primera da bismo sve to morali da pravdamo sa „možda je tako moralo da bude”.

Put u Honduras

Ponekad mi se učini da je sve čega smo se dotakli u poslednjih četvrt veka, „otišlo u Honduras”, kako vrcavo govori naš slavni sugrađanin.

Neću ni pokušati da nađem opravdanja, niti da bilo koga optužujem. Jer je krug gotovo zatvoren i skoro ništa više se ne može spasiti ili povratiti. Samo bi ovaj lament nad rodnim gradom imao više gorčine.

Ovako, neka ove reči budu mali podsetnik onima koji ostaju ili dolaze posle nas, nauk za budućnost, šta im valja činiti da i oni ne bi za koju deceniju pisali svoje lamente.

U Čačku, 6. novembra 2015. godine

Posted on

Lutanja

Danas je praznik, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, ili, kako mu danas tepaju, Velikom ratu. Za trenutak sam pomislio da skrenem misli ka tom ratu i zabludama kojima naša istorija obiluje. Ali ipak ću se vratiti osnovnoj temi.

Dan je osvanuo sunčan i vedar, nimalo novembarski. Prosto tera da se ne bude u kući. Posle doručka i kratkog bavljenja poslom sedam u kola i krećem da obiđem imanja. Odavno nisam bio u zabranima u Rtarima i Jezdini. A kanim se proći i kroz Zeoke, kuda nisam prolazio valjda skoro dve decenije, otkako sam napravio šetnju kroz Dragačevo sa Aleksandrom i Baraćem.

Put kroz Beljinu i Pridvoricu u boljem je stanju nego što sam očekivao. Čim se pređe u Lučansku opštinu, na asfaltu ima mnogo više dubokih rupa. Posle nekoliko mrazovitih jutara lišće masovno opada sa drveća, stvarajući pravi tepih žuto-smeđih boja. Dan kao stvoren da se jesen predstavi u pravom svetlu i bojama.

Već prvi pogled na šumu podno brda Klik govori da nije bilo neke prevelike seče. Posle seče ogreva tokom devedesetih šuma je razređena i sada ima jako krupnih stabala bukve. Penjem se onim puteljkom kroz komšijski deo šume. Ovde već ima tragova seče, i to prilično svežih, ostalo je dosta granja, i to prilično krupnog. Na gornjem kraju šume vidi se poneko odsečeno drvo, ali više je sečeno u susednoj cerovoj šumi, gde su nekada bila krupna stabla. Sada je taj deo prilično ogoljen, i to se desilo skoro.

Kroz postojbinu

Upućujem se ka Zeokama. Ovaj deo puta prema Grabovima i dalje je makadamski. Kod Kuveljine vikendice odlazim pravo umesto da skrenem levo, i od tog trenutka počinje moje lutanje na razmeđu Rtara i Zeoka. Odmah mi je bilo jasno da sam pogrešio, ali nisam ni sanjao da sam baš toliko pogrešio, dok jednim sokakom ne dođoh do vrata seoskog dvorišta.

Ispostaviće se da sam stigao do Vranića kuće u Rtarima, i to na prag mojih prijatelja, koji su živeli negde iznad Ranđića u ulici Ratka Mitrovića. Stariji, moja generacija, verovatno zbog bolesti samo šapuće, jer ima otvor na dušniku. Jedva sam poznao nekada krupnog, iako ne tako visokog momka. Mlađi me dočeka rečima: „Ranđiću, šta ti tražiš ovde?” Odmah su se setili gde sam pogrešio, a ja im odgovorih: „Kako bismo se inače ponovo sreli i popričali.”

Pomogoše mi da okrenem na travnatoj stazi, jer je bilo potrebno da se malo i pogura. Stariji me isprati skoro do mesta gde sam napravio grešku.

Nastavih svoje putovanje kroz zavičaj, trudeći se da prepoznam kućice tatinih rođaka koje smo nekada posećivali. Uspeh da prepoznam onu malu lepu kućicu Velibora i Petrije, i nešto dalje Đorđevu kuću. Tamo gde je nekada bila kuća mog dede Stojana, i gde žive potomci njegovog rođaka Krstomira, ima nekih novih objekata. Bacih pogled uz Kareni gaj, ali ne imadoh vremena da zamišljam zime kada su se niz njega u karlicama spuštala mnogobrojna Ranđića deca.

Odavde prema centru sela put je asfaltiran. Vidi se da je asfalt novijeg datuma. Nažalost, uzak je, tako da se vozila teško mimoilaze, a ja naiđoh na par vozila i traktora. U centru sela sada ima više objekata nego nekada.

Povratak

Brzo izađoh na Karaulu i skrenuh levo kroz Jezdinu. Pošto je bilo sušno, put je, iako zemljani, u dobrom stanju. Zastadoh pored šume, koja je nažalost prilično zapuštena. Reklo bi se da je odsečeno poneko drvo; vidljivi su ostaci granja one velike divlje trešnje što je neko odseče pre desetak godina. Posle toga kao da ih niko nije sekao, jer ima par zaista debelih trešanja. Pokušah da se popnem uz kolski put koji vodi kroz šumu, ali zbog lišća je klizavo, pa odustadoh. Kuća ispod šume je sređena, dograđeni su novi pomoćni objekti; a ako i ne stanuju ovde, onda sigurno često dolaze, jer je ispred stajao Opelov kombi.

Posle poplava od pre par godina, kada je bio dosta oštećen, put kroz Jezdinu je sada prilično u dobrom stanju. Brzo stižem u Čačak i prema Kneza Miloša idem starim putem, kojim sam nekad prolazio kada sam išao u vinograd. Nemam vremena da se sećam vremena od pre četiri decenije.

U Čačku, 14. novembra 2015. godine

Posted on

Muzej u komšiluku

Epidemija korona virusa iz temelja je prodrmala svet i unela pometnju u naše živote. Međutim, mnogi su upravo u tom vremenu našli inspiraciju i potrudili se da situacija u kojoj smo se našli dobije sasvim drugu dimenziju. Umesto lamentiranja nad zlom sudbinom koja nas je snašla, našli su volje i želje da makar u deliću naših zajedničkih života od zaborava otrgnu sećanja na vreme u kome smo se nadali da će ceo svet biti naš.

Burni događaji na kraju dvadesetog i početku novog veka, i nametnuta brzina življenja, izmenili su nam živote, pomerili ciljeve, udaljili nas jedne od drugih. A sve vreme je iznad nas lebdela ta ipak tužna misao, biće vremena. A vremena je bivalo sve manje, i tako će biti i ubuduće. Jer mnogih više nema, lična sećanja blede, a onda će se o nekim važnim događajima našeg življenja širiti iskrivljena slika. Ako tome dodamo da oko nas nestaju orijentiri koji nas podsećaju na prošlost, preti nam da sve ono što smo proživeli utone u mrak. A onda shvatiš da treba tako malo da bi se mnogo toga ipak moglo otrgnuti od zaborava.

Komšiluk

Iako sam skoro trećinu svog života proživeo van Čačka, rekao bih da nikada nisam odlazio iz rodnog grada. Ipak, sve je to samo privid, jer vikendi i dani godišnjeg odmora nisu bili dovoljni da nastavim ona druženja iz vremena pre odlaska na studije. Kada sam se vratio u Čačak, pomalo sam se osetio strancem. Nisam imao kopču sa starim društvom, pogotovu onim iz komšiluka. A novo je bilo na nekim drugim gradskim koordinatama. Tu je bilo i ono prokleto — biće vremena. Onda su sledili događaji koji su menjali prioritete, a vreme je prosto letelo. U međuvremenu je život pomalo postao navika. Čak i danas, kada smo zakoračili u zrele životne godine.

Penzionerski dani, a posebno stanje epidemije, naveli su me da se pomalo posvetim prošlosti. Pa tako konačno završih pisanije pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”, koje započeh pre dve decenije. Nastalo je iz želje da od zaborava otrgnem sećanje na jednu od gradskih žila kucavica, ali je više bilo potreba da podstaknem druge, pre svega komšije, da se i sami prisete prošlosti. I da konačno napravimo tekst koji će svedočiti o promenama koje su menjale i naše živote. A te promene poslednjih meseci dobiše ubrzan tok, tako da ona odrednica, rekvijem, sve više dobija na značaju.

Srećom, slične pokušaje, možda pomalo na drugi način, imaju i drugi iz našeg okruženja. Jedan od onih koji pokušavaju dah prošlosti da zadrže u sadašnjosti i budućnosti jeste komšija Rato Smiljanić.

Muzej sećanja

Korona mu je „pomogla” da u roditeljskoj kući napravi svojevrstan muzej. Za njega saznadoh tokom slučajnog večernjeg susreta na ulici. A onda me jedne avgustovske večeri Zoran Barać pozva da posetimo Rata i vidimo šta je to napravio.

Muzej je posvećen vremenu između 1950. i 1980. godine. Za neupućene, simbolika koju nose ove godine mogla bi da ima sledeće značenje: tvorac Muzeja je rođen 1949. godine, pa se može reći da je naredne godine prohodao zemljom čiji će se jedan deo istorije završiti smrću predsednika Tita.

Od tada su prošle pune četiri decenije, a još uvek se vode rasprave o stanju u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Često se, u odsustvu pravih argumenata, potežu oni koji u sebi kriju pretpostavke, šta bi bilo kad bi bilo. Mi koji smo rođeni u prvih desetak godina posle rata uglavnom smo završavali škole i zapošljavali se u periodu na koji se muzejska postavka odnosi. Bez želje da iznosim bilo kakve paušalne ocene tih godina, moram reći da smo mi mladi većinom osećali perspektivu u svom budućem životu. Naravno, bilo je i onih koji su i tada osećali odbojnost prema vladajućem sistemu; uglavnom je to bilo indukovano porodičnim sudbinama tokom rata i posleratnog perioda. Ali i u takvim uslovima, manje-više svako je imao šansu.

Za iznošenje stavova koji bi bliže osvetlili to vreme treba mnogo više stranica teksta. A mnogi su to već uradili ili još uvek rade.

Ništa bez sporta

Muzejska postavka vreme o kome govori osvetljava kroz tri segmenta, Jugoslaviju, Čačak i sport. Zapravo, sport je ta nit koja se provlači i drži na okupu pažnju posetioca. Oni koji dobro poznaju Rata znaju kakav je bio zaljubljenik u sport, posebno u fudbal, koji je, uostalom, aktivno igrao u, kako se to nekada govorilo, nižerazrednim klubovima.

Iako je sport na prvom mestu, mestimično bljesne i informacija koja osvetljava druge segmente života i rada u tadašnjoj zemlji i naravno u Čačku. Podaci o čačanskim firmama, broju njihovih zaposlenih, društvenom proizvodu, broju izgrađenih stanova, samo su kratka ilustracija kako se živelo i radilo u Čačku tih godina.

Što se sporta tiče, uglavnom dominiraju fudbal i košarka, jer je po njima Čačak ipak bio najpoznatiji. Tu je podsećanje na 1962. godinu, kada je Borac pobedom nad OFK Titogradom postao član Druge savezne fudbalske lige. Ali i na izgubljenu utakmicu protiv Borca iz Banjaluke u kvalifikacijama za Prvu saveznu ligu. Oni stariji setiće se i moto-kros trka koje su se vozile u Spomen-parku početkom šezdesetih, na kojima je dominirao Bugarin Čorbadžijev, ali su mu dobro parirali i čačanski vozači Tomo Ilić, Aleksandar Vukajlović i Dragan Milićević.

U Muzeju se mogu videti mnogi autentični eksponati iz vremena koje postavka prati. Posebno su zanimljivi primerci, čak čitavi svežnjevi poznatih časopisa iz tog vremena, stripovi, plakati sa objavama sportskih događaja. Posebno dragoceno svedočanstvo o tom vremenu su filmovi koje je Rato snimao, sada presnimljeni na diskove. Izložena je i kamera kojom su zabeleženi najzanimljiviji detalji Ratovog delovanja kao snimatelja.

Zaboravljeni bob

Posebno zanimljiv eksponat predstavlja replika boba kakvim su se čačanski žestoki momci spuštali niz padine Jelice. Negde početkom šezdesetih godina održane su i dve trke.

Ne zadržah se dugo u razgledanju Muzeja. Podseti me na mnogo toga u čemu sam i lično učestvovao, ili sam bio svedok nekih događaja. Zadržah pravo da zgodnom prilikom ponovo dođem i detaljnije se upoznam sa postavkom. A ako bude prilike, napravim i neku fotografiju.

Nekih mesec dana kasnije započeh sa objavljivanjem kratkih priča o Čačku koga više nema. Ono što je Rato želeo i uspeo da dočara slikom i autentičnim predmetima, ja ću pokušati rečima. Vreme koje ostaje za nama zaslužuje da bude, bez zaborava.

U Čačku, 2. oktobra 2020. godine

Posted on

Cirkus nije otišao

Skoro će pune dve godine kako ne pisah o Čačku i senkama pod kojima se odvija život u moravskoj dolini. Druga interesovanja i obaveze odvedoše me drugim putevima i izgubih ono malo spontanosti što me je navodilo da beležim trenutke u kojima živim.

Juče su bile Zadušnice. Da bih izbegao gužvu i ugrabio malo intime, roditeljske grobove obiđoh danas. Pored tradicionalnog vetra koji pirka, februarska hladnoća i kiša koja kao da slini upotpunjuju patetiku mesta. Možda baš zbog hladnoće na groblju nema mnogo naroda. Sveće planuše tek posle nekoliko pokušaja. Zaklanjajući ih svojim telima, uspesmo da dobrano izgore pre nego što smo krenuli nazad.

Izlazak iz kuće iskoristismo da obavimo i kupovinu. Uglavnom se ona sada obavlja u velikim samouslužnim centrima, kakvih Čačak ima nekoliko. Za trenutak se setih prve samoposluge u Čačku, otvorene u Kuželjevoj ulici, gde se sada nalazi kafe-restoran „Desert”. Biće da se to desilo 1962. godine, dakle pre punih šest decenija.

Sećanje na detinjstvo

Uputismo se u Mega Maxi, koji se nalazi u neposrednoj blizini Železničke stanice. Skoro da nema nijedne ulice koja nije u rupama, sa napuklim ili valovitim asfaltom. O blatu da se i ne govori. Doduše, zima je, ali to ipak nije opravdanje za takvo stanje saobraćajnica u gradu. Pogotovu u gradu koji će za dve godine biti prestonica kulture Srbije. Sigurno je da će biti obećanja, pogotovu sada pred izbore.

Naravno, treba sačekati. Ali setih se jedne anegdote koju sam čuo od voditelja cirkuskog programa, verovatno „Kolorada”, pre šest decenija. U zamišljenom telefonskom razgovoru sa prijateljicom u Zagrebu, pozivajući je da dođe u Čačak, obratio joj se sledećim rečima:

„Draga Slave, evo me u Čačku, ovde mi je puno lepo, pa te pozivam da mi se pridružiš. Ne znaš da dođeš ovamo? Pa to je bar lako. Sedneš na vlak i kad dođeš na stanicu gde nema svetla i gde je blato do kolena, silazi. To je Čačak.”

Da li je ovo i danas čačanska stvarnost, vredi diskutovati. Jer ima puno ulica bez javne rasvete, ili ona gotovo čkilji. Blato nije do kolena, ali ga ima. Ali nam zato plastike ne nedostaje.

Cirkusi, mislim na one prave, odavno ne dolaze u Čačak. Ali po mnogim stvarima, kao da nikada nisu ni odlazili.

U Čačku, 27. februara 2022. godine

Posted on

Čačak sa senkama

Juče sam konačno postao „civil”. Sad sam samo svoj. Formalno ne pripadam nijednoj instituciji. Naravno, to ne znači da sam zaboravio i gurnuo iza sebe one dane što provedoh u „Pupinu” i na Fakultetu. To bi značilo poništavanje vlastitog bića. Jer na oba mesta sam ponešto ugradio, dodao poneku ciglu u zid. Da li je moglo više, moglo je. Ali to se sada ne može bitno promeniti. I samo bi vodilo neizbežnom lamentu.

Ono što je jedinstveno prožimalo moj život jeste Čačak. Zato ne želim da on ostane, Čačak sa senkama.

Znam da je teško poverovati, pogotovu u ovim našim smutnim vremenima, da sam svoj interes video pre svega kroz zajednički. Zato sam bio toliko kritičan; možda me zato i nisu shvatali. Ne može mi niko reći da sam u kritikama bio ličan, jer sam se koncentrisao na pojavu, a ne na ljude. Pri tome sam se, onako u sebi, trudio da pokažem veru u ljude koji su izazivali potrebu za kritikama.

Sada sam ostao samo građanin. Čačanin sa pomerenim prioritetima i interesovanjima. I do sada sam, tu i tamo, beležio neke crtice iz života koje su onako na mah izazivale interesovanje. Ne znam da li će ih u ostatku budućnosti biti više, ali je red da i one ugledaju svetlost dana. Pogotovu one o Čačku. U protivnom, moj rodni grad će ostati, Čačak sa senkama.

U Čačku, 2. oktobra 2020. godine