Prostrani trg Koningsplein, koji povezuje kanale Singel i Herengracht, ne deluje lepo, na njemu se ukršta užurbani lavirint tramvajskih šina, biciklističkih staza i kolovoza. Ali je dobro povezan, pa je odlična polazna tačka za istraživanje. Odavde vode glavne trgovačke ulice i put ka pijaci cveća.
Vozimo se linijom broj 2, za koju kažu da pruža jednu od najlepših tramvajskih vožnji na svetu. Prolazi pored Državnog muzeja, preko kanala Prinsengracht, kroz Leidsplein, središte noćnog života, i pored najvećeg gradskog parka, Vondelparka.
Kod trga Spui izlazimo. Neposredno iza njega skriveno je dvorište Begijnhof, skup srednjovekovnih kuća oko lepog dvorišta, koje je od četrnaestog veka pružalo utočište pobožnim ženama. Prava mirna oaza u srcu grada.
Na trgu Dam
Dolaskom do stanice Dam stiže se u samo srce Amsterdama. Trg čuvaju Kraljevska palata i Nova crkva; naspram palate je nekadašnja glavna pošta, sada tržni centar. Iako se zove „nova”, crkva potiče iz petnaestog veka, „nova” je samo u odnosu na Staru crkvu, najstariju građevinu u gradu.
Trg Dam
Sa ovog trga se za desetak minuta stiže do kuće Ane Frank, a idući na istok, do četvrti crvenih fenjera.
Soba bez struje
Metroom se vraćamo u hotel na odmor. Iako je tek treći dan, već smo se srodili sa linijom koja od Centralne stanice vodi do našeg hotela. Vreme je promenljivo, smenjuju se sunčani periodi i kiša, a hladno je, ispod deset stepeni.
Po povratku prvo moramo da zagrejemo sobu. Grejanje dok nas nema ne radi, jer je struja isključena, ista ona RFID-kartica koja otvara vrata pušta i električnu energiju. Zato se odmah zavlačimo pod pokrivač i tonemo u san.
Grad iza prozora
Posle odmora ponovo krećemo, ovoga puta u četvrt crvenih fenjera. De Walletjes je najstarija i najveća takva četvrt u Amsterdamu, mreža uličica sa oko tri stotine malih stančića u čijim izlozima, iza stakla, žene nude svoje usluge. Prozori su osvetljeni crvenim svetlom, po čemu su takve četvrti i dobile ime.
Danas je to jedna od glavnih gradskih atrakcija, do te mere da lokalne vlasti traže način da ograniče broj turista. Uz stančiće su i prodavnice, muzej seksa, muzej kanabisa i kafići u kojima se prodaje trava.
De Walletjes, četvrt crvenih fenjera
Na zapadnom obodu ovog dela grada nalazi se, pomalo neočekivano, najstarija zgrada Amsterdama, Stara crkva iz trinaestog veka, danas kalvinistička, u kojoj se održavaju i koncerti.
Po sredini Muzejskog trga prostire se veštačko jezerce, koje zimi postaje klizalište. Oko njega je prava muzejska četvrt, pored Državnog muzeja, tu su Moco muzej moderne umetnosti, Muzej dijamanata i, naravno, Muzej Van Goga.
Stigosmo i do Van Goga
Muzej Van Goga otvoren je 1973. godine i poseduje najveću zbirku umetnikovih slika i crteža na svetu, više od dvesta slika i petsto crteža. Pravi vlasnik zaostavštine je Fondacija Van Gog, a muzej ima pravo da je čuva i izlaže. Pored njegovih dela, tu su i slike njegovih savremenika i prijatelja, kao i vodećih francuskih umetnika iz razdoblja od 1840. do 1920. godine.
Muzej Van Goga
Digitalizacija na delu
Za razliku od Državnog muzeja, gde postoje i klasični šalteri, ovde smo se ponovo suočili sa digitalizacijom na delu. Gotovina skoro da nije potrebna, sve se plaća karticom ili telefonom, a karta se preuzima preko aplikacije i koristi kroz QR-kod. Ispred muzeja postoje automati, ali i na njima se plaća isključivo karticom.
Vinsent nas nije oduševio
Sam muzej nije ispunio očekivanja. Ali to je, priznajem, stvar ukusa.
Pogledali smo ono što je najzanimljivije i relativno brzo se našli na Muzejskom trgu. U samoposluzi smo kupili sendviče i osveženje, pa malo posedeli na klupi u parku, uživajući u zubatom jesenjem suncu.
Nešto za sledeći put
Najbolju zbirku moderne umetnosti ima Gradski muzej, Stedelijk, sa delima Pikasa, Sezana, Šagala i Monea, ali i Mondrijana i Lihtenštajna. Njega nismo posetili. Jer obično se kaže da nešto treba ostaviti i za sledeći put.
Pošto nam je ovo prvi dan u Amsterdamu, ne trudimo se da po svaku cenu vidimo što više, pred nama je još pet dana. Uostalom, uvek me je više zanimala atmosfera novih prostora nego same građevine i trgovi. A sa atmosferom Amsterdama smo se brzo srodili, čim smo zakoračili u uske uličice koje vode uzduž i popreko pored kanala.
Vraćamo se do metroa i produžavamo do krajnje stanice na liniji 54, Centralne železničke stanice. Jezgro istorijskog dela Amsterdama, sa kanalima koji se pružaju koncentrično i zrakasto, zaista liči na paukovu mrežu.
Drugi se ne odriču tradicije
Zgrada stanice sagrađena je 1889. godine, dakle kasnije od zgrade železničke stanice u Beogradu, koje smo se tako olako odrekli. Amsterdamska stanica se nalazi na obali glavnog kanala koji vodi do Severnog mora; njena unutrašnjost, posebno peroni i deo koji gleda na kanal, krajnje su moderni. Projektovao ju je arhitekta Pjer Kujpers, u gotskom stilu sa elementima renesanse. Dnevno je koristi skoro dvesta hiljada putnika.
Glavna železnička stanica
Trg Vaterlo
Na povratku nakratko izlazimo iz metroa na trgu Vaterlo, pored reke Amstel. Ime je dobio posle bitke kod Vaterloa 1815. godine. Preko dana se pretvara u buvlju pijacu, zanimljivu turistima. Na trgu su zgrade Nacionalne opere i baleta, Gradska sala i Holandska simfonija, kompleks poznat kao Stopera, kao i crkva Mojsija i Arona.
Buvlja pijaca na trgu Vaterlo
Kuda dalje
Vraćamo se u hotel razmišljajući o planovima za naredni dan. Nekako sam nespremno došao u Amsterdam. Razloga je puno, dužina boravka, oslanjanje na predloge koje očekujem od Milana, koji ipak ima važnijeg posla. Pitao sam za savet i Natašu Mojsilović; njoj se više sviđa Roterdam, a mi smo u Amsterdamu. Računao sam i da ću ponešto naći na internetu, ali veza je slaba, dok se nisam setio da telefon iskoristim kao ruter.
Kao jedno od prvih odredišta nametnuo se Državni muzej, Rijksmuseum.
Pod Noćnom stražom
Muzej je osnovan 1800. u Hagu, a po naređenju Luja Napoleona 1808. preseljen u Amsterdam; od 1885. je na sadašnjem mestu, na Muzejskom trgu, u zdanju koje je takođe projektovao Pjer Kujpers. Posle desetogodišnjeg renoviranja ponovo je otvoren 2013. godine.
Državni muzej u Amsterdamu
Izloženo je oko osam hiljada predmeta, od milion koliko ih muzej poseduje, iz razdoblja između 1200. i 2000. godine. Ovde su dela Rembranta, Halsa i Vermera, a među njima i Rembrantova „Noćna straža”.
Imali smo sreće: tokom naše posete bila je postavljena specijalna izložba „Rembrant i Velaskez”, koja je trajala od oktobra 2019. do januara 2020. Bila je to prilika da se naprave paralele između holandskog i španskog slikarstva prve polovine sedamnaestog veka.
Na Muzejskom trgu
Iza Državnog muzeja pruža se Muzejski trg, prava muzejska četvrt, tu su Muzej Van Goga, Muzej grada Amsterdama, Moco muzej, Muzej dijamanata i Kraljevska koncertna dvorana. Po sredini je veštačko jezerce.
Četvrto septembarsko jutro dočekalo nas je vešću da je u Ljubljani preminuo Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba. Čak ni oni kojima nije bio prirastao srcu nisu ostali ravnodušni. Bez obzira na to da li se nekome sviđao ili ne, mora se priznati da je bio neponovljiva pojava na javnoj sceni.
Namerno se nisam ograničio na rokenrol. Jer je pre četiri decenije književnik Aleksandar Popović proglasio Boru za najboljeg pisca ulične poezije kod nas. Njegovo ime neraskidivo je vezano za „Riblju čorbu”, gde je bio vođa i prvi vokal. Ali Bora je pre svega bio pesnik, i to nesvakidašnji.
Iz njegovih stihova je ponekad izbijala doza buntovništva bez razloga, što je stvaralo i kontroverze, čemu je doprinosilo i njegovo nezgrapno izražavanje privrženosti pojedinim političkim opcijama. To je vidljivo i danas, u trenutku kada se opraštamo od njega. Neodoljivo ostaje utisak da ga zbog toga mnogi svojataju, računajući da će deo njegove slave obasjati i njih. Kao da se svi utrkuju ko će dokazati da mu je bio veći prijatelj. Možda se on sada svemu tome smeje, jer nas je uspešno prevario. Dok se mnogi upinju svojatajući ga, on je bio i ostao svojina svih nas.
Pogledaj svoj dom, anđele
Boru sam upoznao kao gimnazijalca godinu dana starijeg. Pamtim ga kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, u vojničkoj bluzi obojenoj u teget da bi ličila na obavezni školski rekvizit. Bliže smo se upoznali prilikom slučajnih muzičkih druženja u svečanoj sali Gimnazije. Mi smo obično u učionici 31 imali probe školskog orkestra, a on je u sali vežbao sa društvom iz orkestra „Dečaci sa Morave”. Par puta se desilo da pokušamo da zajedno nešto odsviramo.
Kao po običaju, život pun iznenađenja odveo je Boru iz Čačka ranije nego što je bilo planirano. Tamo se brzo uključio u muzička događanja, od učešća u čuvenom mjuziklu „Kosa” do članstva u popularnim beogradskim grupama. Za mene su posebno zanimljive bile „Zajedno” i „Suncokreti”. Jer „Zajedno” je snimila album na kome su bile dve zanimljive numere, „Vizija” i „Goro moja”. Za „Viziju” je Bora napisao muziku, a za „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, muziku je napisao moj kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.
Grupa „Suncokreti” bila je redovan gost na žurkama u KST-u. A jednog dana se u njoj pojavilo još jedno poznato lice iz Čačka, Miodrag Bata Sokić.
Rani mraz, pa Čorba
Te 1977. godine sve je krenulo ubrzanim tokom. Boru sam sreo na „Električar reliju” u maju, i odmah na žurki održanoj tim povodom u KST-u. Ubrzo je napustio „Suncokrete” i sa Balaševićem formirao „Rani mraz”. Godinama će me na to podsećati mural na zgradi ciglane u ulici Veljka Dugoševića, onaj čija je fotografija bila na omotu ploče sa pesmom „Računajte na nas”.
Nepunu godinu kasnije, u avgustu 1978, nastala je „Riblja čorba”. Kada sam prvi put posle toga video Boru, bio je pravi roker.
Poslednji voz za Čačak
Istorija „Riblje čorbe” je poznata i tu se nema šta dodati. Bora se konačno smirio i uhvatio „poslednji voz za Čačak”.
Ove dane mnogi pokušavaju da iskoriste da na sebe prenesu deo njegove slave. Ali takvi smo mi, seća li se neko pesme čije su reči zajedno napisali Bora i Brega? Toga se treba setiti baš sada, u trenutku oproštaja. Pogotovu što se oni koji se „vrate u Čačak” češće prepoznaju po plemićkim odrednicama, a manje po onome što su stekli u belom svetu, pogotovu ako su deo slave poneli sa obala Morave.
Tražeći sliku za ovaj tekst, rešio sam da to bude fotografija iz vremena pre „Čorbe”. Jedva sam našao onu koja me je vratila u vreme kada sam u KST-u slušao „Zajedno”, pa „Suncokrete”. Bilo je to vreme kada nismo tražili da neko umesto nas iskazuje bunt. Vreme u kome smo verovali da nas čeka sjajna budućnost, i nismo sanjali da će doći dan kada ćemo živeti od uspomena.
Borin odlazak je učinio da navre more sećanja, a s njima i preispitivanje: jesmo li mogli više, jesmo li mogli biti bolji. Sećanje na Boru samo je još jedan lament nad generacijama koje su se nadale da su sa ratovima definitivno završile.
Od 16. do 18. septembra 2022. godine na Fakultetu tehničkih nauka održana je deveta međunarodna konferencija „Tehnika i informatika u obrazovanju”, TIE 2022. Konferencija se održava svake druge godine, počev od 2006. Idejni tvorac i organizator, do svog odlaska u penziju, bio je profesor dr Dragan Golubović; kasnije je bio počasni predsednik naučnog odbora. Nažalost, u godini između dve konferencije, u martu 2021, profesor Golubović je iznenada preminuo.
Zato je u okviru TIE 2022 organizovana posebna sesija u njegovu čast, na kojoj su bivše kolege i studenti evocirali uspomene. O životu i radu profesora Golubovića govorili su Ivan Milićević, Natalija Diković, Mirjana Vasilijević, Danilo Stojanović, Miloš Radovanović, Nebojša Mitrović i ja, a putem video-veze i bivši student dr Saša Raković. Sećanju su prisustvovali i članovi njegove porodice, supruga Draga i sin Nebojša.
I sećanja blede
Živimo u vremenu koje guta sve pred sobom. Uskoro će nova TIE konferencija, druga na kojoj profesor Golubović neće učestvovati. Verovatno će se neko setiti njegove upornosti da ta konferencija zaživi i eto, traje već više od dve decenije. Ali to će uglavnom biti sve. Život ide dalje.
Ne sme se, međutim, zaboraviti prošlost. Jer da nije bilo prošlosti, ne bi bilo ni sadašnjosti. Skloni smo da se postavljamo kao da sve počinje od nas, kao da ono ranije nije valjalo. A zaboravljamo da će isto tako neko posle nas reći da ni naše vreme nije valjalo.
Profesor Golubović je, kao retko koji kolega sa Fakulteta, posedovao izuzetnu energiju i upornost. Te osobine donele su korist sredini u kojoj je delovao, ali i mnogim pojedincima. Nažalost, skloni smo da upravo zbog stečene koristi zaboravimo one koji su nam je omogućili.
Upravo zato što osećam da sećanje na profesora Golubovića bledi, pišem ove redove.
Sesija u čast profesora Golubovića na konferenciji TIE 2022
U proteklih skoro šest decenija nismo se mnogo puta videli, iako smo živeli gotovo u komšiluku. Bila je moj poslednji živi gimnazijski profesor, bar od onih koji su živeli u Čačku. Predavala mi je hemiju tokom sva tri razreda.
Ne sećam se da li smo je zvali onim poslovičnim „Hemičarka”, ili je već tada imala nadimak Mojsa, po kome će je pamtiti kasnije generacije. Tako će biti poznata i posle, jer je nastavila da podučava generacije budućih studenata medicine i stomatologije. Često sam znao da kažem da su ona i profesorka biologije zaslužile da im se u Gimnaziji postave obeležja zahvalnosti. Jer su, zahvaljujući njima dvema, čačanski đaci pokazivali zavidne rezultate na prijemnim ispitima i na taj način pomalo maskirali manjak znanja stečenog u školi.
Predmet koji nisam morao da učim
Hemija je jedan od onih predmeta koji mi tokom gimnazije nije predstavljao baš nikakav problem. Nije mi bila zanimljiva kao fizika ili matematika, ali sam je na neki način voleo. Čak sam kod kuće pokušavao da izvedem neke od eksperimenata koje smo radili na časovima, na primer onaj sa izdvajanjem bakra kada se gvožđe potopi u vodeni rastvor bakar-sulfata, plavog kamena. Tome je svakako doprinela i Radmila.
Nekima je pomalo smetala njena ekstrovertnost u komunikaciji sa đacima. Ja to, srećom, nisam doživeo. Da li zato što sam bio mirniji od drugih, ili zato što me je, osim što me je cenila, čak i volela.
Zatvoreni krug
Tokom devedesetih je njena ćerka Nataša studije elektrotehnike, započete u Sarajevu, nastavila na Tehničkom fakultetu u Čačku. Koristio sam priliku da je povremeno pozdravim. Nažalost, Radmila nije dolazila na naše proslave mature, ne zato što ne bi došla, već zato što smo počeli da pozivamo samo razredne starešine, a ona nije imala odeljenje u našoj generaciji.
Iako je odavno bila zakoračila u devetu deceniju života, njena smrt me je pomalo iznenadila. Bio sam sprečen da odem na sahranu.
Ovim je, na neki način, zatvoren profesorski krug mog gimnazijskog odeljenja. Jer u Čačku više nema živih profesora koji su nam predavali.
Pošto smo dugo pešačili do mesta za preuzimanje prtljaga, na sam prtljag čekali smo svega par minuta. Malo sam strepeo od carine, jer je Aleksandra „talična” pa je uvek zaustavljaju i pretresaju. Ali sve je prošlo bez problema.
Dok smo čekali, ugledah Milana, a i on nas. Sačekasmo njegovu majku, sestru i sestrića, pa zamolismo Milana da nam pomogne oko početnog snalaženja, kako da sa aerodroma stignemo do hotela. Usput kupismo i karte za gradski prevoz za svih sedam dana.
Iako nam je Milan tačno objasnio put, uspesmo da zalutamo. Posle nekoliko presedanja domogosmo se stanice Amsterdam Bijlmer Arena, u neposrednoj blizini stadiona na kome Ajaks igra svoje mečeve. Stadion se prvobitno zvao Amsterdam Arena, a posle smrti Johana Krojfa dobio je njegovo ime.
Johan Krojf Arena
Čim smo izašli iz stanice, na stotinak metara ugledasmo hotel, easyHotel, smešten ispod same Arene.
easyHotel
Potpis prstom
U hotelu nas je čekao još jedan susret sa savremenom tehnologijom, jer se prijavljivanje vrši elektronski. U web-aplikaciju se unose samo podaci koji nedostaju. Na kraju sam morao i da se potpišem na ekranu osetljivom na dodir; očekivao sam da će mi ponuditi neku „olovku”, ali ispade da to moram prstom. Prijavljivanje se završava izradom RFID-kartica, koje će nam omogućavati ulazak u hotel, lift i sobu, ali i korišćenje električne energije.
Soba u easyHotelu
Nameštaj u sobi je krajnje skroman. Nedostaje ormar, pa ćemo stvari sve vreme držati u koferima. Imamo samo jednu stolicu i tabure, često zauzete stvarima, tako da se oseća prilična teskoba.
WiFi je dobar za telefone, ali sa laptopom nikako ne uspevam da se povežem. U jednom trenutku prekorih sebe što sam ga uopšte poneo, a onda se setih da telefon mogu da iskoristim kao ruter. Kupovina telefona neposredno pred put pokazala se kao pun pogodak; vrlo brzo će se ispostaviti da bismo se bez njega teško snašli u Amsterdamu.
U mirisu trave
Pošto smo se odmorili, krenusmo u upoznavanje grada. Odlučismo da počnemo od Kineske četvrti, u starom delu, blizu Centralne železničke stanice.
Metroom u Amsterdamu upravlja gradska kompanija GVB. Postoji pet linija, ukupne dužine četrdeset devet kilometara, sa trideset devet stanica; metro je otvoren 1977. godine. Zanimljivo je da na stanicama linije 52 stoje umetnička dela, ptica na peronu stanice Noord, skulptura od opeke koja predstavlja sedam vrata na Noorderparku, izloženi istorijski predmeti na Rokinu.
Izlazimo na stanici Nieuwmarkt, što znači „nova tržnica”. Iz metroa se izlazi na prostran trg nad kojim dominira dobro osvetljena građevina, kafe In de Waag. Preko dana su tu štandovi sa robom karakterističnom za Amsterdam.
Pogled niz kanal
U nastavku trga je kanal Geldersekade, sa čije se leve strane nalazi kineska četvrt. Pored kanala i u bočnim uličicama je mnoštvo malih restorana, ne samo kineskih, nego iz cele Evrope, Azije i Južne Amerike. Iako je ponedeljak, ulice su pune ljudi, uglavnom mladih. Pošto je Holandija prilično liberalna po pitanju „lakih droga”, na ulicama se oseća miris trave.
Bicikli na sve strane
Izlaskom na ulicu susrećemo se sa jednim problemom, biciklima. U Amsterdamu, a i u celoj Holandiji, ima ih zaista mnogo. Više puta ćemo čuti da svaka porodica poseduje po tri do pet bicikala. Uglavnom su to oni stari, koji se koče „kontrom”. Biciklističke staze su svuda, najčešće na trotoarima, i reklo bi se da biciklisti imaju prednost čak i nad pešacima. Bicikli su parkirani na sve strane, uredno zaključani, jer ako to vlasnik ne uradi, gotovo je sigurno da ih neće zateći gde ih je ostavio.
Borba sa preprekama
Veče je hladno, a padala je i kiša, pa ne mogu da se odmaram na klupama, kojih ovde ne manjka. Srećom, ima puno mostova i ograda na kanalima, pa se bar mogu povremeno nasloniti, ali i tu su prepreka bicikli.
Ovakve četvrti su deo duše gradova. Na prvi pogled reklo bi se da su za turiste, ali ovo je deo pravog Amsterdama, onog koji karakterišu kanali, koji poput paukove mreže prekrivaju stari deo grada.
Moja prva poseta Holandiji bila je neuspešna. Tačnije, očeva bolest me sprečila da „zemlju lala” vidim još 1991. godine. Bilo je to proleće koje je definitivno najavilo buru na prostorima Jugoslavije.
Putovanje je bilo organizovano u režiji sindikata Fakulteta. Na povratku u Čačak grupa je prošla auto-putem Zagreb–Beograd drugog maja, baš na dan kada su policajci hrvatskog MUP-a pokušali da preuzmu policijsku stanicu u Borovu Selu, i kada je došlo do pogibije policajaca. Tada sam pomislio da je dobro što ipak nisam putovao.
Druga prilika propuštena je kada je koleginica vodila grupu na te prostore; razloga se ne sećam, a sada to nije ni važno. I onda, pomalo neočekivano, stiže poziv od bivšeg studenta Milana Jelisavčića da posetim Amsterdam. Razlog je bio prisustvo odbrani njegovog doktorata. Reagovah „na prvu loptu” i odlučih da putujem.
Zemlja lala
Od prvog januara 2020. Holandija se zvanično zove Nizozemska. Reč je sastavljena od neder (nisko) i land (zemlja). Raniji naziv Holandija značio je „šumovita zemlja”, neki bi rekli, Šumadija.
Na prvi pogled je mala zemlja, sa nešto preko četrdeset hiljada kvadratnih kilometara. Ali ima oko osamnaest miliona stanovnika, što je čini jednom od najgušće naseljenih zemalja na svetu. Nastala je na močvarnom području uz Severno more; zemljište su bukvalno otimali od mora, pa je često ispod njegovog nivoa, ispresecano kanalima za odvodnjavanje. To im nije smetalo da imaju jednu od najrazvijenijih poljoprivreda na svetu, a poznati su i kao veliki proizvođač cveća, posebno lala.
Simboli Nizozemske — lale i vetrenjače
Nagoveštaj kraja
Trebalo je da prođu bezmalo tri decenije da ponovo dođem u priliku da posetim Holandiju.
Novembar nije baš mesec za upoznavanje jedne koloritne zemlje. Kao stari nepopravljivi optimista, nadao sam se sopstvenoj karmi i mogućnosti da baš ti dani budu pravo vreme za uživanje. Nade će se u velikoj meri ispuniti; čak će i nebo nad Evropom tokom letova biti uglavnom vedro, pa sam mogao da uživam u pogledu na predele Mađarske, Austrije i Nemačke iz ptičje perspektive.
Pogled na Amsterdam iz vazduha
Ovo sećanje počeo sam da beležim posle otprilike godinu dana. Zato sam i zapisao: proteklo je godinu dana od boravka u Amsterdamu. To putovanje je bilo okidač za beleženje uspomena na prošlost i razmišljanja o svakodnevici. Istovremeno, bilo je i nagoveštaj kraja lagodnog života, samo dva-tri meseca kasnije zadesiće nas pandemija korona virusa, koja i sada, na kraju 2020, drma ceo svet.
Dok pišem ove redove, sa setom se sećam kišovitog i prohladnog Amsterdama i svih onih planova za penzionerske dane. Ni sada, kada sedim u kućnoj izolaciji zbog zaraženosti najbližih, ne napušta me optimizam. I nada da ću ponovo moći da napišem neku rečenicu o iskustvima sa novih putovanja.
Hotel Regency House, u kome sam bio smešten, nalazi se u blizini Royal Nationala, gde sam boravio prvi put.
Hotel Regency House
Pošto je dan neočekivano bio lep, čim sam se raspakovao i malo odmorio krenuo sam u obilazak. Kako mi je glavno odredište bio Brajton, bilo mi je važno da vidim odakle polazi voz i da se raspitam ima li jeftinijih karata. Otišao sam do železničke stanice Viktorija, gde sam našao menjačnicu i zamenio novac, bila je nedelja. Iskoristio sam priliku i da odem na čuveni Spikers korner u Hajd parku.
Brajton
Sutradan poranih da na vreme stignem na konferenciju. Voz od Viktorije do Brajtona putuje oko sat vremena; često staje na usputnim stanicama, jer puno ljudi iz Londona radi u obližnjim gradovima.
Pogled na Brajton iz vazduha
Od stanice se glavna ulica spušta prema obali. Iako postoji gradski prevoz, biram pešačenje, to je najbolji način da se oseti duh jednog grada.
Konferencija se održava u hotelu „Metropol”. I ona i izložba uz nju vezane su za vojnu tematiku, pa se ispred hotela okupila manja grupa demonstranata. Najupečatljiviji transparent je, „Dole ubice”.
Hotel “Metropol” u Brajtonu
Tri dana zaredom ujutru odlazim u Brajton i vraćam se u London popodne. Po povratku odmah nastavljam šetnju, pokušavajući da upoznam ono što nisam obišao prvi put. Između ostalog obilazim i Barbikan centar, koji 1978. godine još nije bio izgrađen.
Barbikan centar
Dva filma i jedna sednica
Ovaj boravak iskoristih da pogledam premijere dva filma, „Nesalomive”, u kome je ulogu Eliota Nesa tumačio Kevin Kostner, i „Dah smrti” iz serijala o Džejmsu Bondu, sa Timotijem Daltonom.
U tržnom centru Trokadero slučajno sretoh kolegu Ivana Vojvodića, koji je nešto ranije otišao na konferenciju u Portsmut.
Za ovo putovanje vezana je još jedna zanimljivost. Tokom mog boravka u Engleskoj, u Beogradu je održana čuvena Osma sednica Centralnog komiteta. Bio je to jedan od vesnika raspada Jugoslavije i teških dana koji su nas čekali u devedesetim.
Čudna su ta moja sećanja na putovanja. Neka su bila davno, a imam utisak da pamtim svaki detalj. Nekim gradovima i predelima želim da se vratim, a opet me znatiželja vuče ka novim meridijanima.
U Londonu sam bio dvaput, 1978. i 1987. godine. Danas, kada sam razapet između vraćanja starom i novih izazova, ne znam da li me London toliko privlači. Naravno, kad bih mogao mašti da pustim na volju, odmah bih se spakovao i krenuo. Oba putovanja desila su se bez prethodnog planiranja.
Prvi boravak je praktično bio moj prvi izlazak u veliki svet. Tokom studija najdalje sam otišao van Jugoslavije dvaput do Trsta. Već su bili potpisani Osimski sporazumi, pa je Trst i pravno bio deo Italije. Ipak, još se čuo onaj eho iz pedesetih, „Trst je naš”. I London je tada bio naš. Iz njega nam je stizala popularna muzika; Bitlsi i Stonsi su već bili klasika.
Boravak u velikom gradu nosi mnogo izazova. Najveći je šta videti za relativno kratko vreme. To će me pratiti svih ovih godina. Zahvaljujući mladosti, London sam pokušao da upoznam pešačeći i to je nesporno bio moj ideal u upoznavanju sveta.
Panorama Londona
U četvrtak, 8. septembra, preminula je britanska kraljica Elizabeta Druga. Setih se da sam prilikom prvog boravka u maju 1978. video pripreme za obeležavanje njenog rođendana, marširanje škotske garde i paradiranje konjanika u Vajtholu.
Aranžman jeftiniji od karte
Odlazak u London bio je istovremeno i moj prvi let avionom. Putovali smo preko „Jugotursa”, nastalog u okrilju velike spoljnotrgovinske firme „Geneks”. Zajedno sa drugom ćerkom kompanijom, „Aviogeneksom”, bio je jedan od najvećih propagatora turizma u tadašnjoj Jugoslaviji.
„Aviogeneks” je u floti imao avione sovjetske proizvodnje. Moj prvi let bio je manjim Tupoljevom Tu-134; pošto se radilo o čarter-letu, sleteli smo na manji londonski aerodrom Stansted. Smeštaj je bio u hotelu Royal National na Rasel skveru.
Zanimljivo je da je nekoliko putnika koristilo taj aranžman da bi jeftino doputovali u London svojim poslom, jer je cena aranžmana bila manja od cene karte na redovnoj liniji. Sa nama je bio i čuveni disk-džokej Čupko, koji je putovao zbog koncerata grupe Jethro Tull. Pored nas je sedela i devojka koja je išla na promociju doktorata.
Doručak bez ograničenja
S obzirom na to da smo dolazili iza gvozdene zavese, smeštaj je bio sasvim dobar. To kažem iz današnje perspektive, jer mi je do tada hotelski smeštaj bio prilično nepoznat. Soba je imala i televizor sa par programa.
Imali smo kontinentalni doručak, ali se sve moglo konzumirati u neograničenim količinama, što u uslovima u kojima sam boravio u Londonu nije bilo loše. Mogao sam da preskočim ručak i tek uveče pojedem nešto.
Hotel je bio u blizini Britanskog muzeja, pa smo mogli peške do njega. U blizini je i Totenhem Kort roud, sa mnoštvom prodavnica tehničke robe, naročito hi-fi uređaja koji su tih godina ulazili u modu. Nedaleko je i Oksford strit, sa robom primerenom džepovima običnih ljudi, a mi smo sigurno spadali u tu kategoriju.
Što se tiče mesta koja je trebalo obići, imao sam sreću. Kolega Miladin Dabić se malo pre mog puta vratio sa školovanja u Engleskoj, pa sam od njega dobio preporuke.
Panorama Trafalgar skvera
Šest dana
Za šest dana obišli smo Siti, prostor oko Vajthola, Spikers korner. Naravno i ceo prostor oko Bakingemske palate, uključujući Grin park i Sent Džejms park, i ulicu Mol koja vodi od Trafalgar skvera do palate. Nismo propustili da se od Oksford strita i Ridžent strita spustimo do Pikadili sirkusa. Od muzeja bili smo u Britanskom muzeju, Nacionalnoj galeriji i Madam Tiso.
Bakingemska palata
Od velikih trgovina obišli smo Selfridžis i Harods. Odgledali smo i jednu predstavu u Vajtholu. Tokom boravka igralo se finale Kupa šampiona u fudbalu između Liverpula i Briža, pa smo imali prilike da vidimo kako izgleda London kada ga okupiraju navijači.
Povratak u Beograd doneo je jedno zanimljivo poređenje. Dok je naš avion rulao ka aerodromskoj zgradi, za poletanje se spremao Kvontasov Boing 747 na letu za Sidnej. Učinilo mi se da je njegov motor veći od celog našeg aviona.
Devize iz Trstenika
Drugi put se u Londonu nađoh iznenada. Zapravo, odredište mi nije bio London nego Brajton, konferencija i izložba posvećena vojnoj opremi. Na nju je trebalo da ide tadašnji zamenik direktora Laboratorije, ali se zbog izmenjenih okolnosti ja nađoh u avionu.
Pre puta je trebalo obaviti niz poslova, a na raspolaganju su mi stajala samo dva dana. Bilo je to vreme kada su devize svakim danom bivale skuplje, a Institut mi je umesto funti isplatio dinare. Morao sam da se snalazim. U to vreme je takozvani šticung bio osam do deset odsto, ali otkrih da se u Trsteniku švajcarski franci mogu kupiti za samo dva odsto iznad zvaničnog kursa. Pre puta odoh do Čačka, pa u Trstenik, pa natrag u Beograd i to sve za manje od dvadeset četiri sata.
Panorama Londona
Da bih stigao u London, morao sam prvo da odletim do Zagreba, a tek onda direktnom linijom do Hitroua. Pre nego što ćemo stići do zapadnih predgrađa, avion je dugo nisko leteo iznad grada. Nedeljno jutro je bilo vedro i sunčano, pa su putnici mogli da uživaju u pogledu iz ptičje perspektive.
