Reči kojima se obratio novozaposlenim pripravnicima obeležile su moju inženjersku karijeru. Puno puta ću biti u prilici da ga citiram:
„Drage kolege, nemojte očekivati da se ovde bavite naukom.”
Te reči su svojevrstan spomen na čoveka koji mi je bio prvi direktor. Jer su postale moj stručni vjeruju do današnjeg dana.
Iza pomalo strogog izgleda krila se ličnost kojoj si mogao da se obratiš za pomoć i podršku. Ličnost koja je nalazila razumevanja i onda kada nam se činilo da su sankcije neminovne. Bio je strog kao rukovodilac, ali se kolegama nije mešao u stručnu stranu posla. Kao odličan inženjer sa zavidnom karijerom, imao je na to puno pravo.
Upravo zbog te uspešne karijere često sam se pitao šta ga je nateralo da se sa trideset pet godina otisne u vode rukovođenja. Jer iza njega je u prethodnih osam godina ostalo učešće na nekim od najznačajnijih projekata rađenih u Laboratoriji.
Ponekad su mi se njegovi stavovi činili previše konzervativni. Ali sam vrlo brzo shvatio da drugačije nije bilo moguće. Kada je postao direktor, Laboratorija se nalazila u lošem organizacionom i finansijskom stanju. Na kraju sedamdesetih bila je bitno drugačija nego šest godina ranije, stručna delatnost značajno proširena, Laboratorija kadrovski i organizaciono ojačana. Konačno su došli i odgovarajući finansijski rezultati.
Nažalost, kao mlad inženjer nisam bio u prilici da sa Georgijem bliže sarađujem. Tokom prve dve godine rada samo par puta sam neposredno kontaktirao sa njim. Ipak, i to je bilo dovoljno da steknem dosta dobru sliku. Već 1980. godine napustio je Laboratoriju i prešao na rukovodeće mesto na nivou Instituta. Sa te pozicije koordinirao je, između ostalog, poslove sa institucijama u Sovjetskom Savezu. Pošto sam u to vreme bio angažovan na jednom takvom projektu, naši kontakti su se nastavili. Kada je projekat zapao u krizu, pokazao je maksimalnu taktičnost i umeće da se problemi prevaziđu.
Kasnije sam sa njim i njegovom porodicom uspostavio i privatni kontakt. Zahvaljujući tome upoznao je i moje roditelje. Kad god bismo se videli, nije propuštao priliku da pita za njih i da ih pozdravi.
Pošto sam napustio Institut, retko smo se viđali. Uglavnom povodom nekog događaja. Nažalost, poslednjih godina to je uglavnom bilo na oproštaju od nekog od kolega.
Bili smo komšije i pre nego što smo se upoznali. Markantan, sa belom kosom čak i u tridesetim godinama, nije mogao da bude nezapažen. Bilo da je prolazio peške ili u kolima, zračio je dinamizmom.
Upoznali smo se kada sam počeo da radim honorarno na Fakultetu. Tek je bio izabran za dekana, najmlađeg u njegovoj istoriji. Bio je to trenutak koji će značajno odrediti budućnost Fakulteta. Posle desetogodišnje oseke, počeli su da se zapošljavaju mladi asistenti. Iz privrede je stiglo nekoliko iskusnih inženjera. Iako su se u to vreme prodekani birali nezavisno od dekana, profesor Golubović je uspeo da formira kompaktan rukovodeći tim, koji je naredne četiri godine uspešno vodio Fakultet.
U to vreme je formiran novi Računski centar i nabavljeni savremeni personalni računari. Nastavnici i saradnici bili su u prilici da u potpunosti iskažu svoju inicijativnost, i da pri tome dobiju podršku rukovodstva. Za vreme njegovog mandata osmišljen je studijski program Mehatronike i izvršena transformacija programa za profesora tehničkog obrazovanja u program za profesora tehnike i informatike.
Upornost
Dragan Golubović je bio retko vredan čovek. Odlikovala ga je neviđena upornost i istrajnost da započeti posao dovede do kraja. Ništa mu nije bilo teško, a pri tome sebe uopšte nije štedeo. Zato ni onda kada se niste slagali sa njegovim pristupom poslu niste mogli da ostanete po strani. To nije dozvoljavala energija koju je ulagao u svaki posao. Zbog toga i nije iznenađujuće što se valjda niko od predstavnika Fakulteta u telima Univerziteta nije zalagao za ljude sa Fakulteta kao on. Čak i onda kada je to pomalo ličilo na nemoguću misiju.
Pored vezanosti za struku i posvećenosti usavršavanju nastavnika tehnike i informatike, pokazao je i talenat za obradu drveta. Zahvaljujući tome, iza njega je ostao veći broj duboreza, uglavnom sa religioznim motivima. A ne sme se zaboraviti ni pravo malo etno-naselje koje je podigao u rodnom Lopašu. Da bi ga ogradio pravim prošćem, konstruisao je i napravio mašinu za cepanje proštaca.
Prazna terasa
„Godina korone” nam je proredila susrete, ali smo se čuli telefonom. Poslednji put mesec dana pred smrt.
Prolazio sam često pored njegove kuće, ali ga nije bilo na uobičajenom mestu, na terasi. Pretpostavio sam da su otišli do Vrnjačke Banje. A onda stiže tužna vest. I saznanje da je ostalo mnogo toga neispričanog, nezavršenih poslova i neostvarenih dogovora.
Trebalo je više od decenije da počnemo da se družimo. Valjda nam se putevi nisu ukrštali. On je žurio u svoje Dragačevo, a ja ili u Računski centar ili u Laboratoriju.
Naše intenzivno druženje započelo je polovinom prve decenije ovog veka. Ali i onda se to uglavnom svodilo na redovno jutarnje ispijanje kafe i na razgovore u kojima se nismo uvek u potpunosti slagali. I dalje je žurio u Dragačevo, pa su nam mnogi dogovori, čak i oni obični, ljudski, kao što je krigla piva ili poseta mojoj rodbini u Guči, stalno izmicali.
Otkako smo otišli u penziju, trudio sam se da ga što češće pozovem telefonom. Taman smo se nekako navikli na penziju i planirali da, kad otopli, ostvarimo te dogovore, stiže nas „doba korone”. I opet nas okolnosti nateraše da sve odložimo i pravimo planove za bolje dane.
Rastužila me je vest da se razboleo od kovida i da se nalazi na Klinici u Kragujevcu. Kad je napustio bolnicu, ponovo se vratismo telefonskim razgovorima. Poslednji put nekoliko dana pred smrt.
Na Božić mi se nekako ne dade da ga pozovem i čestitam praznik. Ostavih za sutradan, a onda stiže tužna vest o njegovoj iznenadnoj smrti.
Kakav je bio
Priču o stručnosti i radnim dometima prepustiću drugima. Bio je pre svega dobar čovek, posvećen porodici. Takoreći do poslednjih dana vraćao se korenima i imanju u Rtima. I pre odlaska u penziju odlazio je tamo svaki dan. Jer na selu uvek ima nekog posla.
Dugogodišnji rad u privredi uticao je na to da bude jedan od najprisutnijih nastavnika na Fakultetu. Zato bih se iznenadio kad bih ujutru došao na kafu i naišao na zatvorena vrata. Generacijska bliskost i iskustvo rada u privredi verovatno su bili razlog što smo se slagali po pitanjima rada i razvoja Fakulteta i imali kritičan odnos prema mnogim potezima koji su tamo preduzimani poslednjih godina.
Mislio sam da ću lakše napisati nešto o Čkalu, kako su ga prijatelji zvali. Posle svega ostaje žal što sam, misleći da ima vremena, i sam doprineo da naši dogovori i planovi ostanu samo na tome.
Posle dužeg vremena videli smo se toplog jesenjeg dana 2019. godine. Ništa nije slutilo da će to biti naše poslednje viđenje. Rastali smo se uz obećanje da se sledeći put vidimo porodično. Zato me je vest o njegovoj smrti dodatno iznenadila. O tome koliko me je ta vest ražalostila ne treba ni da pominjem.
Naše prijateljstvo je počelo i trajalo nekako spontano. Nekoliko dana po početku moga rada u Institutu, dok sam samovao u kancelariji, otvorila su se vrata i ušao je do tada nepoznat kolega. Proćelav, sa naočarima u metalnom okviru, pružio je nekako karakteristično ruku i predstavio se: „Ja sam Miladin Dabić.”
S obzirom na to da sam u kancelariji sedeo sam i da me praktično niko nije posećivao, kao da me je ogrejalo sunce. Ispričao je da se nedavno vratio iz Mančestera sa magistarskih studija, da sedi u kancelariji preko puta i da mogu da dođem kad god mi nešto zatreba.
Tokom narednog proleća kratko smo sarađivali u pokušajima da dobijemo projekte u Brodogradilištu „Beograd” i u „Alkaloidu” iz Skoplja. Druženje smo pojačali tokom leta, kada smo se obojica ranije vratili sa godišnjeg odmora. To se pretvorilo u prijateljstvo koje je trajalo više od četiri decenije.
Muzika, tenis i sve ostalo
Kako je u to vreme bila aktuelna hi-fi tehnika, od Dabe sam naučio mnogo toga o pojačalima i drugim muzičkim uređajima. Zahvaljujući njemu, početkom osamdesetih upustio sam se u nabavku svoje linije. Sećam se da me je, kada sam napravio sopstveno pojačalo, koje je podsećalo na njegov „Hafler”, vodio kod nekih prijatelja da ga isprobamo. Često smo razgovarali o muzici, gde se od njega imalo šta naučiti, jer je bio izvanredno muzički obrazovan. Između ostalog, u mladosti je učio solo pevanje.
Kao dete intelektualaca bio je svestrano obrazovan, i to je nesebično delio sa drugima. Uz njega sam počeo da se zanimam za tenis. Pošto je imao prijatelje na televiziji, par puta sam sa njim išao da u masteru gledamo prenose mečeva sa Vimbldona. Bilo je to u vreme kada je iznenada zasijala zvezda Borisa Bekera. Iako se ne bi moglo reći da je bio sportski tip, voleo je sport. Pa je čak u kasnim tridesetim počeo i da skija. I to vrlo uspešno.
Porodica i prijateljstvo
Bio je vrlo posvećen svojoj porodici, supruzi Tanji i ćerki Tijani. Naravno i roditeljima, sestri i njenoj porodici. Naše druženje je preraslo u porodično prijateljstvo. Često sam svraćao kod njega kući da poslušam neku novu ploču, ali i da vidim nešto novo od muzičkih uređaja.
Kad sam napustio Institut, obavezno sam svraćao kod njega prilikom svake posete staroj firmi. Kasnije, kada sam u Beograd uglavnom dolazio na jedan dan, viđanja su nam se proredila. Ali sam se trudio da ga što češće pozovem telefonom. Počeli smo ponovo češće da se viđamo otkako smo kupili stan u Beogradu, pa sam mogao da dolazim češće i da ostanem duže.
Iza njega je ostalo mnogo anegdota, koje se i danas prepričavaju u društvu. Nije se ljutio kada smo se šalili na njegov račun. Posle njegove sahrane odlučio sam da zapišem svoja sećanja na vreme provedeno u Institutu. Taj tekst će delimično biti i omaž Miladinu Dabiću, dragom prijatelju, na koga se nisam ljutio čak ni kada bi učinio nešto što mi nije bilo po volji.
Trebalo je da prođe više od dve godine da bih saznao za njegov odlazak. Poslednji put smo se videli pre nepunih deset godina, kada sam se posle skoro tri decenije ponovo vratio Dalmaciji i Gradcu. Posedeli smo uz neizbežnu lozu na terasi njegovog doma u uvali Bošac, ispod stare kostele, jednog od imenitelja naših zajednički provedenih dana.
Naše prijateljstvo trajalo je više od pola veka, tačnije od 1963. godine, kada sam po drugi put letovao u mestašcu Gradac. On je dolazio iz Zagreba, gde je živeo sa mlađom sestrom i roditeljima, koji su bili rodom iz Gradca. Bio je krupan dečak, stariji od mene dve godine, i uvek je imao neke zanimljive priče. Viđaćemo se narednih desetak godina, prilikom mojih boravaka u Gradcu.
Sredinom osamdesetih slučajno se u Moskvi sretoh sa direktorom Sveučilišnog računskog centra iz Zagreba. Razgovor nas dovede i do Anta. Saznadoh da je jedan od vodećih programera u tom centru.
Poslednji put sam u Gradcu bio daleke 1984. godine. Bilo je to van sezone godišnjih odmora, pa se ne videsmo. A onda prođoše nepune tri decenije do ponovnog susreta. Saznadoh da je i dalje u informatičkim vodama i da radi u firmi „Informare”.
Poslednjih godina redovno smo razmenjivali elektronske poruke. A onda poruke počeše da se vraćaju. Pošto je greška koja je pratila to vraćanje bila neuobičajena, nadao sam se da je reč o prolaznom problemu.
I onda juče nađoh umrlicu u „Slobodnoj Dalmaciji”. Misli mi se vratiše u prošlost. Nestalo je još jedne spone sa detinjstvom, sa bezbrižnim danima, sa zajedničkom zemljom. Podsetih se svih neispričanih priča i nadanja da će još biti vremena da nadoknadimo propušteno.
Iako smo sudbinski vezani zajedničkim mesecom rođenja, naše druženje počelo je tek sa punoletstvom. Od leta 1971. godine, kada nas je povezao gotovo slučajan susret na čačanskom korzou, proteklo je pola veka. I sledeću deceniju bićemo skoro nerazdvojni; negde pri kraju studija viđali smo se skoro svaki dan.
Porodične i poslovne obaveze uticale su da se naše druženje nekako proredi, ali prijateljstvo nikada nije dovođeno u pitanje. Ređem viđanju doprineo je i moj povratak u Čačak, gde je on retko dolazio. Prilikom svakodnevnog prolaska pored kuće njegovih roditelja pogledao bih ne bih li ga ugledao.
Uglavnom smo se viđali prilikom generacijskih proslava. A poslednji put sam ga video na autobuskoj stanici preko puta Mašinskog fakulteta. U dugačkom braon kaputu i sa braon šeširom bio je slika i prilika svog oca Slavka, čak sam na trenutak pomislio da je to Slavko. Vest o njegovoj smrti tog hladnog decembra me je koliko iznenadila, još više rastužila. Jer Mišo je bio čovek sa kojim se imalo o čemu pričati.
Teško mi je da nađem prave reči kojima bih iskazao sećanje na Miša. Jer sve me nekako vraća u dane bezbrižnosti. U dane kada smo znali da za jedno veče obiđemo po nekoliko beogradskih kafana, obično polazeći iz restorana na Hipodromu, gde smo se družili sa džokejima i vlasnicima konja. Ti noćni obilasci i upoznavanje noćnog života Beograda doneli su nam mnogo zanimljivih saznanja, jer nas je u tome vodila zajednička osobina — znatiželja. Ali smo se trudili da ti naši noćni izleti ne izađu iz okvira zabave i ne prerastu u ozbiljnu avanturu.
Mišo je, kao retko ko od mojih prijatelja, posedovao visok stepen empatije prema ljudima iz okruženja — ne samo prema svojim bližnjima. Bio je spreman da pomogne čak i kada je to ugrožavalo njegov komoditet, pa i više od toga. Kao retko ko bio je posvećen studijama, ali ne zato što mu je cilj bio visok prosek. Želeo je da pored teorijskih znanja stekne što više prakse, što je nama gimnazijalcima bio priličan problem.
Sećam se kako je koristio svaki trenutak da ovlada radom na strugu u Laboratoriji profesora Antića, kod koga će diplomirati i kasnije postati asistent. Opredelivši se za termotehniku kao poziv, nije mu bilo teško da se preko leta uputi u Nemačku i upozna se sa radom minhenskih energana koje su radile na otpad. Njegovoj ličnosti određeni šarm davala je i doza tajanstvenosti sa kojom je živeo. Znao je ponekad da „nestane”. Obično bi se vratio bez detaljnijih objašnjenja.
Negde krajem septembra 1980. godine, dok sam brojao vojničke dane u Sarajevu, stigla je od njega razglednica. Ne sećam se šta je poslao, ali sam zapamtio rečenicu napisanu nekako sa strane. Sastojala se iz tri uzastopna septembarska datuma i događaja koji su mu se desili u životu, magistriranje, ženidba i odlazak u vojsku.
Za razliku od njega, koga je porodični život prilično smirio, ja sam i dalje trčao kroz život. Sve nadajući se da će biti vremena za stare prijatelje. Ali vreme i događaji su hteli drugačije. Posle burnih devedesetih, kada se svima novi vek smešio godinama mirnog življenja, stiže tužna vest o njegovom preranom odlasku. I još jedna izgubljena nada da ćemo imati prilike da se setimo „onih naših dana”.
Zagrejanost za jedrenje pokazala se već početkom jeseni iste te 1989. godine, kada smo odlučili da se ponovo otisnemo put Jadrana. Ovoga puta ekipa je bila manja, samo nas sedmoro. Za početak smo odabrali Rovinj.
Rovinj
Do Rovinja putujemo vozom linijom Beograd–Pula, koja ide na zapad sve do Divače, a onda okreće na jug. Poslednja stanica nam je Kanfanar, odakle se autobusom vozimo do odredišta. Marina se nalazi na suprotnom kraju od starog grada, kojim dominira crkva Svete Eufemije; preko puta marine je ostrvo Sveta Katarina.
Cilj jesenje ture je jedrenje na jug do Kornata i povratak u Rovinj. Pošto smo već uhodani u prijem jedrilice, brzo se pakujemo i krećemo put marine u Pomeru, na samom jugu Istre.
Marina u Pomeru
Ne sećam se svih mesta na kojima smo konačili, osim onih na ostrvu Rabu, Raba i Supetarske Drage. Doduše, u Supetarsku Dragu smo se sklonili prinudno, bežeći od čuvene senjske bure, koja nas je uhvatila baš kod Golog otoka. Buru ćemo doživeti i dok smo plovili pored Suska i Unija; tada ćemo se skloniti u jednu od uvala kod Malog Lošinja. Čini mi se da smo jednu noć proveli i u uvali na Premudi.
Ostrvo Rab
Svet je ipak mali
Poslednju noć sidrimo u luci Pula. U to vreme se neke naše kolege nalaze službeno u Puli, pa koristimo priliku da se vidimo. Ujutru se kroz Fažanski kanal, pored Brionskih ostrva, vraćamo u Rovinj.
Dok čekamo autobus za Kanfanar, Kraka i ja uživamo u pogledu sa brda na kome se nalazi crkva Svete Eufemije. U jesen 1989. već se osećala bura koja će narednih godina dovesti do raspada Jugoslavije. Iako će se Istra pokazati kao drugačija regija u odnosu na ostatak Hrvatske, nekako smo se osećali pomalo nelagodno dok smo čekali voz iz Pule koji će nas vratiti u Beograd.
Kraj je bio na vidiku
Godina 1990. bila je po mnogo čemu prekretnica u mom životu. Odlučio sam da napustim Institut „Mihajlo Pupin” i sreću potražim na Tehničkom fakultetu u Čačku. Zbog zaostalih poslova i dalje ću živeti na relaciji Čačak–Beograd. Valjda jedino te godine nisam mnogo razmišljao o troškovima. Putovao sam kao nikada ranije, a bogami ni kasnije; kući sam svraćao tek toliko da promenim garderobu.
S proleća su počeli višestranački izbori, koji su u Sloveniji, a zatim i u Hrvatskoj, značili silazak Saveza komunista sa vlasti. U takvim okolnostima po treći put sam se našao na Jadranu zbog jedrenja.
Ovoga puta smo odlučili da povežemo prethodna dva jedrenja i obiđemo Kornatski arhipelag. Time bismo praktično prokrstarili celu jugoslovensku obalu Jadrana, tačnije onaj njen deo u kome ima mnogo ostrva. Za polazište smo izabrali marinu u Jezerima na ostrvu Murteru.
ACI marina Jezera na Murteru
Postali smo mi i oni
Prema Jadranu putujemo vozom na relaciji Beograd–Split. U Perkoviću presedamo u lokalni voz do Šibenika. Poslednja je dekada juna. Višestranački izbori u Hrvatskoj održani su početkom maja i pobedila je Hrvatska demokratska zajednica. Na košarkaškom igralištu pored stanice iscrtani su njeni simboli i poruke podrške.
Od Šibenika do Murtera ide se autobusom. Pošto imam vremena do polaska, Boško i ja se penjemo do pijace, da vidimo isplati li nam se da tu kupimo voće i povrće za narednih sedam dana. Usput nailazimo na natpise koji pozivaju na smrt Srba. Nimalo se ne osećamo prijatno.
Namirnice kupujemo na Murteru. Meni zapada da nosim džak sa krompirom, pa malo zaostajem za ostalima, koji prilično bučno idu ka marini. Prolazim pored grupe meštana koji sede na parapetu pored trotoara. Čujem komentar: „Ovi mora da su Slobodanovi.”
Po dolasku u marinu čeka nas standardna procedura. Ovoga puta plovimo sa dve jedrilice, sa sedmočlanim posadama. Ne sećam se svih mesta gde smo prenoćili; jednu noć smo bili u marini na ostrvu Žutu, a jednu u uvali Telašćici na Dugom otoku.
ACI marina na ostrvu Žutu
Ja se opraštam…
Poslednje veče provodimo u Vodicama. Sidrimo u samoj luci i izlazimo na večeru u jedan od restorana na rivi. Pomalo se osećamo neprijatno. Pogotovu kada jedan pijan čovek, po svoj prilici građevinski radnik, teturajući se rivom zapeva „Oj, vojvodo Sinđeliću”.
Po povratku u marinu Jezera završavamo administrativne obaveze i žurimo na voz. Par dana po povratku u Beograd pravimo večerinku kod Boška, čime se to jedrenje praktično završava.
Iako je raspad Jugoslavije faktički bio stvar vremena, opet smo odlučili da nastavimo tradiciju. Potvrdio sam svoje učešće u novoj ekspediciji, ali je razvoj događaja uticao da se to, bar što se mene tiče, ne dogodi. Za početak jedrenja ponovo su izabrali Split. Samo jedrenje je uglavnom prošlo bez problema. Ali povratak je doneo silne nevolje. Neki su imali velikih neprijatnosti u vozu koji ih je vraćao u Beograd. Neki su se odlučili za avion, ali je i tu bilo komplikacija.
Iako su se osećale tenzije, još uvek smo se nadali da će Jugoslavija opstati. U martu 1989. godine premijer je postao Ante Marković i počeli su da duvaju vetrovi ekonomskog liberalizma. A društvo iz „Pupina” je našlo novu zanimaciju, jedrenje.
Grupa kolega je u leto 1988. odlučila da preko kompanije ACI Club Yugoslavia iznajmi jedrilicu i obiđe neka od ostrva u središnjem delu Jadrana. To se ponovilo i 1989, kada sam se i ja priključio ekspediciji.
Novi izazov
Krajem juna smo se vozom uputili ka Splitu, gde se u ACI marini nalazila početna tačka naše avanture. Grupu čini dvanaest članova posade. Glavni skiperi su Kraka, Slobodan Ivančević i Komsomolac, Nebojša Vuksanović. Jedrilica, koja će nam biti dom narednih sedam dana, velika je i nova.
Naravno, pravi ugođaj kod jedrenja je kretanje na vetar. Ali kada njega nema, moraju se pokrenuti motori. Kraka je zagovornik jedrenja čak i kada je vetar toliko slab da ne može da naduva jedra. Narednih dana suočićemo se i sa još jednom njegovom strašću, sidrenjem u divljim uvalama, umesto uplovljavanja u neku od ACI marina.
Panorama Splita i ACI marine
Iz Splita krećemo oko tri popodne. Prvo odredište nam je marina u Palmižani na Paklenim otocima, naspram grada Hvara. Iako sidrimo u marini u kojoj postoji restoran, večeramo na jedrilici, što je takođe poseban doživljaj. Tokom plovidbe ješćemo par puta u restoranima, ali doručak i ručak će uvek biti spremani na brodu. Posle večere sledi druženje na palubi uz piće, priču, a ponekad i pesmu.
ACI marina Palmižana na Paklenim otocima
Stražari Jadrana
Na Visu nam je cilj mesto Komiža. Pre toga plovimo do ostrva Biševa, gde se zadržavamo na kupanju. Ne propuštamo priliku da posetimo čuvenu Modru špilju; uspevam da roneći prođem kroz podvodni otvor.
Predveče pristajemo u Komižu i odlučujemo da večeramo u nekoj od konoba. Zbog toga izlazimo na obalu, što baš i nije jednostavno, pošto sidrimo dalje od mola. Boško, dok pokušava da iz čamca pređe na stepenice, ostaje bez oslonca, čamac beži i on pada u vodu. U tom trenutku sam još bio na jedrilici, i to sa fotoaparatom u rukama. Ali jednostavno mi se nije dalo da ovekovečim taj prizor.
Posle večere se vraćamo na jedrilicu. Pošto mi je unutra suviše toplo, odlučujem da spavam na palubi. To će se pokazati kao dobar izbor, pa ću tako i narednih noći.
Ujutru plovimo ka Lastovu. Dan je prekrasan. Kupamo se na Lastovčićima; plaža je od sitnog šljunka, jedna od najlepših na kojima sam bio. Uživanje me čini nesmotrenim, što se završava opekotinama po ramenima. Na Lastovu kupujemo jastoga i Boško se iskazuje kao vrstan kuvar.
Posle doručka jedrenje nastavljamo put Mljeta. Noćimo u uvali Saplunara na južnom kraju ostrva. Pošto smo oplovili ostrvo, sidrimo u Pomeni i obilazimo Mljetska jezera. Popodne plovimo prema Korčuli. Prolazimo pažljivo kroz plitki kanal između Korčule i ostrva Badije, kobilica u jednom trenutku čak zastruže po dnu. Sidrimo u korčulanskoj luci, tako da veče provodimo na kopnu.
Korčula
Šlag na tortu
Narednog dana jedrimo oko Korčule i Pelješca i noć provodimo u jednoj od uvala na špicu Pelješca. Pretposlednjeg dana plovimo oko Hvara i Brača i noćimo u marini u Milni na Braču. Poslednjeg dana prelazimo samo put do marine u Splitu, gde treba da se razdužimo sa jedrilicom.
Milna na Braču
Dok čekamo da se postupak razduženja završi, Boško i ja pijemo kafu u restoranu u marini. Kupili smo „Politiku” i čitamo komentare o mitingu na Gazimestanu, održanom na Vidovdan povodom šeststo godina Kosovske bitke. Prilaze nam dva momka i pitaju da li je slobodno. Dok odgovaramo potvrdno, shvatamo da su to Goran Bregović i Emir Kusturica, bavili su se bojenjem Bregovićeve jedrilice, kojom će krenuti na put preko Atlantika.
Trebalo je da prođe punih osam godina da se ponovo nađem na Jadranu. Više to nije bilo putovanje kroz veliku državu. Sada se ona zvala Savezna Republika Jugoslavija, i od nekadašnje zemlje u njenom sastavu su ostale samo Srbija i Crna Gora. U međuvremenu se na ovim prostorima desilo mnogo toga. Nestala je jedna država koja je za nešto više od sedamdeset godina promenila nekoliko naziva, ali i epiteta kojima su je častili njeni žitelji.
Dva dana pre polaska na odmor u Bečiće, Aleksandra je napunila prvi rođendan, pa je ovo bilo njeno prvo ozbiljno putovanje. A i početak porodičnih putovanja. Smeštaj smo rezervisali preko čačanskog „Autoprevozturista”, u hotelu „Splendid”. Bio je to stari hotel iz socijalističkog perioda, prilično ruiniran, jer su tokom zbivanja devedesetih u njemu boravile izbeglice. Kasnije, kada bude napravljen novi „Splendid”, hvaliću se kako smo tamo boravili.
Biće ovo zanimljivo letovanje, jer će voda tokom celog boravka biti izuzetno hladna, tako da se neću nijednom okupati.
Panorama Bečića
Čekajući novi milenijum
Pošto smo nekako uspeli da spakujemo stvari, uključujući i Aleksandrina kolica, u naš „Jugo”, mogli smo da se uputimo prema Jadranu. Prvu pauzu, radi doručka, pravimo na Zlatiboru. Posle toga počinje saobraćajna avantura: prvo treba savladati krivine dok se spuštamo niz Zlatibor, a onda i kanjon Morače i druge opasne delove puta kroz Crnu Goru. Od Titograda se vozimo dobrim putem ka Budvi. Doduše, imamo problema sa Aleksandrom, koja se na izlasku iz Titograda baš rasplakala.
U Bečiće stižemo relativno rano, tako da možemo da se smestimo i malo odmorimo pre večere. Sobe nisu neudobne, ali su nameštaj, a posebno kupatilo, baš izraubovani. Hrana u restoranu će biti prilično dobra. Konobari tokom večere prave intervju sa gostima u pogledu izbora jela za naredni dan. Doručak je na bazi švedskog stola, što je već počinjalo da bude standard i u našim hotelima.
Sveti Stefan
Sve sem kupanja
Pored svakodnevnog sunčanja na hotelskoj plaži, trudimo se da napravimo izlete u okolinu, uglavnom u večernjim časovima. Tako odlazimo par puta u susednu Budvu, ali i do Kotora i Tivta. Jedan dan smo se provozali sve do Sutomora.
Tokom te šetnje svraćamo u manastir Reževiće, gde je iguman monah Mardarije, rodom iz Gojne Gore. Pošto je on bio prijatelj sa Dankinim dedom i stricem, svraćamo da ga obiđemo i pozdravimo. Danka je kao dete sa stricem i njegovom porodicom kampovala u maslinjaku pored manastira.
Da je voda bila topla, bio bi to prilično ugodan boravak.
U isto vreme, u hotelu „Alet”, letovala je i porodica Stanković, Irena, Zorica i Nebojša. Par puta smo se našli sa njima, a jedan dan sam sa njima išao i na, u to vreme čuveni, buvljak u Tuzi. Kada nismo išli van, šetali smo obalom, uz obavezno svraćanje u odmaralište „Naftne industrije” na odlične kolače.
Malu senku na boravak u „Splendidu” bacilo je skraćivanje boravka za jedan dan. Po našem računu, pretposlednjeg večera boravka, konobar nam je neočekivano saopštio da nam je to poslednja večera. Umesto da proverimo na recepciji da li je to tačno, mi smo se spakovali i posle doručka krenuli da se odjavimo. Recepcioner nas je začuđeno pitao zašto idemo kad imamo još jedan dan. Nismo hteli da se vraćamo, iako je on išao za nama sve do kola, ubeđujući nas da se predomislimo.
Bio je ovo svojevrstan oproštaj sa Jugoslavijom kao turističkom destinacijom. Jer sledeći put kada budem boravio na crnogorskom delu Jadrana, to će biti država Crna Gora. A putovanja će imati odrednicu Tour de Balkan.
Te 1989. godine, kada sam ponovo letovao na Jadranu, ništa nije slutilo da će već za dve godine Jugoslavija biti bivša država.
Vladimir i ja smo odlučili da te godine letujemo u Crnoj Gori, tačnije u Budvi. Ne računajući dva dana provedena u Rafailovićima 1982, ovo je bilo moje prvo letovanje na crnogorskom primorju. Na putovanju su nam se pridružili Snežana i Miodrag Popović. Vladimir i ja smo u Čačak došli dan ranije; sutradan su pristigli i Popovići, pa smo posle doručka kod moje mame Rade mogli da krenemo u avanturu.
Prva destinacija bio nam je Žabljak, gde smo planirali da ostanemo tri dana u hotelu „Durmitor”. Usput svraćamo u manastir Mileševu. A onda preko Jabuke, Pljevalja i Đurđevića Tare stižemo u najviše gradsko naselje u Jugoslaviji, Žabljak.
Početak je avgusta, ali na skoro hiljadu petsto metara nadmorske visine ipak se oseća svežina. Dobro upućeni kažu da je ovo vreme najpogodnije za posetu Durmitoru. Ali mi nećemo biti te sreće, jer će tih dana ovde gotovo sve vreme padati kiša.
Smeštamo se u drveni bungalov pored glavne zgrade hotela, koja postoji još od pre Drugog svetskog rata. Vreme koristimo za obilazak Crnog jezera, Zminjeg jezera i za pokušaje da se popnemo na neki od vrhova Durmitora. Pošto nismo opremljeni za planinarenje, naši pokušaji se uglavnom završavaju u podnožju Velikog medveda i Savinog kuka.
Crno jezero na Durmitoru
Greškom u raj
Sledeće odredište bilo nam je Cetinje i Lovćen. Usput Vladimir i ja želimo da svratimo u Nikšić kod kolege i prijatelja Mila Tomaševića, koji se tamo nalazi kod majke i sestara. Sa Popovićima smo se dogovorili da se nađemo na Cetinju oko četiri sata.
Lutamo na izlasku iz Žabljaka i nalazimo se na putu koji obilazi Durmitor. Iako je makadamski, odlučujemo da se njime spustimo do Plužina i Pivskog jezera, pa tim putem stignemo u Nikšić.
Predivni pejzaži Durmitora, pogled na Prutaš, Sedlo i druge delove masiva, kao da govore da je dobro što smo zalutali. Završni ugođaj pruža pogled na svetlozelenu vodu Pive, zarobljene u jezero hidroelektrane, branom visine preko dvesta metara kod sela Mratinje.
Put prema Nikšiću deo je magistrale Sarajevo–Titograd. Deonica od Foče do Nikšića je skoro završena, tako da se vozimo novim putem izgrađenim po svim standardima. Usput svraćamo do Pivskog manastira, koji je izmešten zbog formiranja akumulacionog jezera.
Brzo nalazimo kuću porodice Tomašević. Ostajemo na ručku i nastavljamo put ka Cetinju. Pošto smo se našli sa Popovićima, penjemo se na Lovćen, uživamo u pogledu na Crnu Goru sa Jezerskog vrha, i preostaje nam da se spustimo u Budvu.
Uživanje, a ništa nije slutilo
Spuštalo se veče kada smo stigli u Budvu. Brzo nađosmo smeštaj, istina, malo podalje od same Budve, u Lastvi Grbaljskoj. Ali u blizini je jedna od najlepših plaža u Crnoj Gori, Jaz. Tu ćemo uživati narednih sedam dana. Svaki dan ćemo odlaziti u Budvu, provodeći tamo jutra i večeri, a napravićemo i par izleta prema jugu Crne Gore i Boki Kotorskoj.
Plaža Jaz pored Budve
Popovići odlučiše da ostanu još par dana, a Vladimir i ja se uputismo kući preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Posetu Vrelu Bune pored Blagaja iskoristismo da u obližnjem restoranu ručamo pastrmku. A kratak predah u Sarajevu pruži nam šansu za posetu Baščaršiji i ćevape kod čuvenog „Želje”.
Iz Sarajeva krenusmo u sumrak. Na skretanju za Sokolac zaustavi nas milicioner, ali samo da bi zamolio da povezemo njegovog kolegu do Čačka.
