Ustali smo na vreme, odjavili se iz hotela i stigli na peron. Ali avantura nije bila završena. U vreme predviđeno za dolazak voz se nije pojavio, a nije se uključio ni ekran sa najavama polazaka, pa pomislismo da nešto opet nije u redu. Ponovnim pogledom na red vožnje utvrdismo da voz za aerodrom vikendom uopšte ne saobraća.
Pošto nismo smeli da čekamo prvi jutarnji, potražismo drugi prevoz. Ispostavi se da odmah pored železničke postoji autobuska stanica sa koje autobusi idu do aerodroma. Požurismo tamo i, kad se autobus pojavi, odahnusmo. Nismo se ni ljutili što naša sedmodnevna karta ne važi za tu liniju, pa smo morali da kupimo nove, srećom, mogle su da se plate karticom, kao i sve u toj zemlji.
Kumić na aerodromu
Posle prijavljivanja i predaje prtljaga čekala nas je poduža šetnja do izlaza. U čekaonici za ukrcavanje sretosmo kumića Jovana Vraneša, dolazio je sa društvom na utakmicu AZ Alkmar–Partizan.
Pokazalo se ispravnim što sam doplatio za rezervaciju sedišta: bila su u redu kod izlaza za slučaj opasnosti, pa smo mogli da ispružimo noge tokom više od tri sata leta.
Na beogradskom aerodromu čekali su nas pešačenje, pa neviđena gužva na pasoškoj kontroli i čekanje duže od pola sata. Ali preuzimanje prtljaga i odlazak po kola do parkinga nisam ni osetio.
Konačno smo mogli da se uputimo kući.