Dugo nisam pisao o Čačku. I onom koga nema, a pogotovu onom koga ima. Neke druge aktivnosti su me okupirale poslednjih meseci, pre svega struka, kojoj sam posvetio više od četiri decenije života. Ne može se tako lako zaboraviti.
Sećajući se Čačka svoje mladosti i detinjstva, sećao sam se vremena bezbrižnosti. Vremena koje nam je pružalo perspektivu i izglednu budućnost. Gledajući Čačak iz tog vremena, neminovno se nameće potreba da se ponešto kritikuje i oseti nezadovoljstvo onim što je on danas.
Ali izgleda da kritika danas nije poželjna, jer se po pravilu doživljava gotovo kao čin neprijateljstva. Čak i kada dolazi od ljudi kojima je jedino stalo da grad njihovog življenja bude bolji i lepši. Pogotovu kada dolazi od ljudi koji žele da im poslednji životni krugovi proteknu u zadovoljstvu, a pri tome mogu svojim iskustvom i neobaveznim savetima doprineti da i drugi budu zadovoljni.
Neko će reći da treba pohvaliti ono što je dobro, a ne samo kritikovati. Slažem se, ali pod uslovom da se to ne pretvori u zadovoljenje nečije sujete. Napredak društva, a time i mesta našeg življenja, treba da prati razvoj civilizacije. U protivnom biće postavljeno bezbroj pitanja. A onda su i kritike neizbežne.
Ne treba pominjati vreme i breme koje ono nosi. Svaka generacija treba da ima priliku da pokaže šta zna i može. Ali treba saslušati i druge, pogotovu učeći se na tuđim greškama i na prošlosti.
O Čačku sam pisao imajući u vidu ono što je nekada imao, a što su vreme, a često i ljudi, gurnuli u zaborav. Mnogo toga je ostalo nepomenuto. Nažalost, ima i stvari o kojima se malo ili uopšte ne zna, jer ih je vreme prekrilo kao da nisu postojale. Na primer, da je Čačak bio mesto gde se rodila prva elektronska industrija u Jugoslaviji. A koliko toga još ima?
U Beogradu smo se ponosili onim što Čačak ima, a drugi nemaju. Ali ponosili smo se i onim što Čačak nema, što nismo pravljeni pod kalup. Znali smo i da tugujemo zbog nečega što drugi imaju, a mi ne. Svako ko se oseća Čačaninom zna šta su prave vrednosti i šta je istina o Čačku. Čak i onda kada je u prilici da posegne za ponekom legendom. Ne bi li Čačak, a pomalo i sebe, učinio većim nego što jeste.