Juče sam konačno postao „civil”. Sad sam samo svoj. Formalno ne pripadam nijednoj instituciji. Naravno, to ne znači da sam zaboravio i gurnuo iza sebe one dane što provedoh u „Pupinu” i na Fakultetu. To bi značilo poništavanje vlastitog bića. Jer na oba mesta sam ponešto ugradio, dodao poneku ciglu u zid. Da li je moglo više, moglo je. Ali to se sada ne može bitno promeniti. I samo bi vodilo neizbežnom lamentu.
Ono što je jedinstveno prožimalo moj život jeste Čačak. Zato ne želim da on ostane, Čačak sa senkama.
Znam da je teško poverovati, pogotovu u ovim našim smutnim vremenima, da sam svoj interes video pre svega kroz zajednički. Zato sam bio toliko kritičan; možda me zato i nisu shvatali. Ne može mi niko reći da sam u kritikama bio ličan, jer sam se koncentrisao na pojavu, a ne na ljude. Pri tome sam se, onako u sebi, trudio da pokažem veru u ljude koji su izazivali potrebu za kritikama.
Sada sam ostao samo građanin. Čačanin sa pomerenim prioritetima i interesovanjima. I do sada sam, tu i tamo, beležio neke crtice iz života koje su onako na mah izazivale interesovanje. Ne znam da li će ih u ostatku budućnosti biti više, ali je red da i one ugledaju svetlost dana. Pogotovu one o Čačku. U protivnom, moj rodni grad će ostati, Čačak sa senkama.
U Čačku, 2. oktobra 2020. godine