Podsećajući na vremena i mesta kojih više nema, često se zapitam, nije li to žal za mladošću? Iako svako ima pravo da žali za onim što je bilo lepo, ili bar misli da je tako bilo, mora se živeti u stvarnosti. Ako želimo da budemo iskreni, moramo znati da su promene neminovne. Reči koje posvećujem Čačku koga nema više su želja da nas koji smo osetili dah prošlih vremena podsetim na njih, a mlađima predstavim ono što je za moju generaciju bilo od značaja.
S druge strane, tehnologija i civilizacijske tekovine jednostavno su mnogo toga učinile delom istorije. Čak i onda kada to nije bilo nužno.
Odlazak u penziju i češći boravci u Beogradu vratili su me pozorištu i bioskopu. Televizija, a posebno internet doneli su nam i pozorište i bioskop kao sveprisutnu pojavu u našim domovima. Sve vreme sam bio svestan prednosti koje pozorište i bioskop imaju u odnosu na televizor, a pogotovu na računar. Ali pomalo konformizam, pomalo ono poslovično „ima vremena”, i konačno toplina doma, stalno su odlagali taj povratak. I prepuštali ga uglavnom sećanju.
Idemo na FEST
Ljubitelji filma setiće se da se ove godine obeležava pedeset godina od prvog FEST-a. Te 1971. godine, u okviru „festivala svih festivala”, održanog pod sloganom „Hrabri novi svet”, u Domu sindikata prikazani su neki od kultnih filmova, „MASH”, kojim je FEST i otvoren, zatim „O jagodama i krvi”, „Konje ubijaju, zar ne?”, „2001: Odiseja u svemiru”.
Iste te 1971. godine, za Dan Republike, Čačak je dobio treću bioskopsku dvoranu. Prvi prikazani film bio je „Orlovsko gnezdo”, sa Ričardom Bartonom i Klintom Istvudom u glavnim ulogama. Danas, posle pedeset godina, Čačak praktično više nema bioskop.
Ako zanemarim par filmova odgledanih poslednjih godina u Domu kulture, poslednji put u bioskopu sam bio 1996. godine, kada sam u „Sutjesci” odgledao „Podzemlje” Emira Kusturice. Pre Doma kulture, filmovi su, bar u vremenu koje ja pamtim, prikazivani u bioskopima „Sutjeska”, koji se nalazio u Karađorđevoj ulici preko puta Instituta za voćarstvo, i „Prag”, u ulici Dr Dragiše Mišovića. „Sutjeska” je bila rezervisana za premijerne filmove i one sa ozbiljnom tematikom.
U „Pragu” su se filmovi prikazivali reprizno, uglavnom kaubojski i oni sa lakšom tematikom. „Sutjeska” se zvanično i sada tamo nalazi, samo nikako da doživimo onu čuvenu objavu: „Bioskop ponovo radi.”
Šezdesetih godina bioskopi su još uvek bili naš prozor u svet. Pogotovu što su u gradovima poput Čačka bioskopske predstave bile jedini svakodnevni kulturni događaj. U glavnoj ulici, neposredno pored čuvene Ugrenove poslastičarnice, nalazile su se vitrine u kojima je preduzeće „Čačak film” objavljivalo program svojih bioskopa i filmove koji će biti prikazani naredne sedmice.
Sećanje na filmove
Prvi film koji sam gledao bio je domaće ostvarenje „Barba Žvane”, sa Dragomirom Felbom u glavnoj ulozi. Onda je sledio „Prvi građanin male varoši” Puriše Đorđevića. Naravno, bio sam suviše mali da bih shvatio radnju.
Narednih godina u bioskop ću odlaziti zahvaljujući tetki, koja je živela sa nama. Baba me je slala da bih proveravao da li se njena sestričina viđa sa mladićima. Danas, posle više od šest decenija, moram da priznam da baš nisam bio uspešan kao čuvar. Ali sam zahvaljujući toj ulozi odgledao puno filmova. U sećanju mi je naročito ostala „Prodavačica ljubičica” sa čuvenom Saritom Montijel. Valjda zbog istoimene pesme.
Iz školskog doba, pogotovu osnovne škole, uglavnom se sećam kaubojskih filmova. Posle gledanja „Rio Brava”, „Sedmorice veličanstvenih” i „Čoveka koji je ubio Libertija Valansa” beskrajno smo prepričavali pojedine scene i oduševljavali se Džonom Vejnom, Džejmsom Stjuartom, Garijem Kuperom i drugim junacima filmova o američkom zapadu. Kasnije smo počeli da gledamo kriminalističke filmove. A gimnazijsko doba i prve ljubavi doneli su i filmove sa tom tematikom.
Posle svega
Odlazak u bioskop bio je i mera odrastanja. Čak i u gimnazijskim danima nije bilo uputno, da ne kažem da je bilo zabranjeno, odlaziti bez roditelja na predstave od osam sati. Pogotovu što je uvek postojala opasnost da se neko od profesora nađe na istom mestu. Zato su naše carstvo bile poslepodnevne predstave od 16 i 18 sati. A kad se kupovala karta, gledalo se da se dobije mesto na balkonu „Sutjeske”. Ili bar mesto u zadnjim redovima. Tokom leta, u okviru „Sutjeske” radila je i takozvana Letnja bašta.
Na neki način, sa čačanskim bioskopima sam se oprostio odlaskom na studije u Beograd. Filmove sam još gledao tokom letnjeg raspusta, dok nisam definitivno postao stanovnik prestonice. Onda su stigli videorekorderi i odlasci u bioskop postajali su sve ređi. Čak i onda kada sam se vratio u Čačak, poneka premijera, i to retko.
Ponekad požalim što nema bioskopa. Pogotovu otkako sam, u vremenu pre korone, ponovo počeo da odlazim u bioskope kakvi danas postoje uglavnom u beogradskim tržnim centrima. Naravno, razlog su filmovi, jer priznaćete da nije isto gledati film na televizoru i u bioskopu.