Odavno se kanim da pišem o čačanskim ulicama. Pre svega zato što su to gradske arterije. Pogotovu danas, kada su automobili neminovno postali njihovi gospodari. Skoro dvadeset godina pišem tekst pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”. Oni dobro upućeni setiće se da se taj tekst odnosi na ulicu Kneza Miloša.
Nažalost, ta moja neefikasnost učinila je da sam tekst već nekoliko puta morao da menjam. Jer se lice moje ulice za to vreme puno promenilo, a izgleda da je tempo promena poslednjih godinu-dve baš pojačan. Tako da ću ponovo da se latim gumice i olovke. A i pri svakom novom čitanju otkrijem nešto što mi se ne sviđa. Ne zato što tekst, kako posle čitanja reče drug iz detinjstva Jovan Nikolić Jof, ima nekrofilski prizvuk. Pre bi se moglo reći da mu fali nešto u organizaciji. A pominjanje mrtvih je neminovnost, jer većinu zdanja koja omeđuju ulicu podigli su, ili su u njima živeli, oni kojih nažalost više nema.
Nažalost, čačanskim ulicama danas retko prolazim peške; uglavnom ih posmatram iz automobila. A onda ne možeš tako lako da uočiš da li se nešto i šta u njima promenilo.
U Čačak se može stići sa četiri strane, baš u smeru strana sveta. Sa zapada se u grad ulazi ulicom Vojvode Stepe, sa istoka ulicom Dr Dragiše Mišovića, sa severa Bate Jankovića, a sa juga ulicom Kneza Miloša. Oko tih ulica, koje formiraju krst, grad se razvijao i gradio. Samo su one menjale imena. Izgleda da se samo ova moja nije dala, jer je posle one geografske odrednice, puta za Ivanjicu, dobila današnje ime.
Ime kao sudbina
Što se tiče novih ulica, gradsko jezgro se nije puno promenilo. Do prosecanja ulice „10″, promene su se desile oko nekadašnjeg Vašarišta, današnjeg Malog parka, gde su prosečene Železnička i ulica Devet Jugovića. Takođe, od bloka zgrada između Skadarske i Kneza Mihaila napravljen je parking.
A neko će se setiti da je nestala mala uličica Đoke Popovića, koja se protezala između hotela „Beograd” i restorana „Takovo”. Deo nje je danas Rimski trg. Preostao je samo uski prolaz između Doma kulture i banke ako se i to nije promenilo.
Umalo zaboravih da pomenem da je do promena došlo i između Gimnazije i Opštine, odnosno Ekonomske škole. Nekada su tu bile dve saobraćajnice, razdvojene parkićem u čijem je centru stajala Meštrovićeva skulptura Nadežde Petrović. Umesto dve ulice napravi se jedna, parkića nestade, a ispred Gimnazije nikne pjaceta na koju premestiše Meštrovićev rad.
Posle dužeg vremena, na toj pjaceti Čačak dobi javnu česmu sa bronzanim kornjačama umesto slavina. Ali kornjače se pokazaše kao lep suvenir, pa su često nestajale sa mermernog postamenta. Pokaza se da su kolekcionari bili uporniji, tako da Čačak ostade bez te zanimljivosti. Pre neku godinu nekada lepu i zanimljivu česmu zameni obična.
Uvek postojeće dileme
Nove ulice su nastajale u novim delovima grada. Ali uglavnom su nekako uske, bez trotoara. Zbog mnogobrojnih parkiranih automobila deluju još uže.
Ipak, izgradilo se nekoliko ulica koje su mogle da budu pravi bulevari. Neke se tako i zovu, Bulevar Vuka Karadžića, Bulevar oslobođenja, Bulevar Tanaska Rajića. Ne treba zaboraviti ni Nemanjinu, Svetog Save ili Balkansku, koje bi takođe mogle da ponesu naziv bulevara. Ali svuda ponešto fali, nešto je nedorečeno.
Inače, Čačak je poznat po ulicama iz više delova. Već sam pominjao ulicu Dragana Vranića, ali primer koji treba pomenuti je ulica Svetog Save. Pre više od šest decenija ova ulica je zamišljena kao transverzala koja je trebalo da poveže jug i sever grada. Danas je samo ulica, čiji završetak izaziva žestoku raspravu. Slično je i sa Balkanskom ulicom, koja zahvaljujući izmenama u urbanističkim planovima nije postala ono zbog čega je prvobitno i projektovana.
Mogao bih navesti još „dobrih” primera, ali shvatih da ovo nije priča o Čačku koga nema. Ulice su naša i te kako realna stvarnost.