Osamdesete su donele nove izazove kad su u pitanju putovanja, a posebno letovanja. Ipak, pokazaće se da letovanja i nije bilo previše. Jer pored toga što će ova decenija doneti i letovanja van zemlje, biće tu i putovanja koja nisu bila letovanja u klasičnom smislu. A biće i tri godine koje ću provesti letujući u Čačku.
Prethodne zime kupih auto i jedva sam čekao da dođe leto i da se otisnem na put. Međutim, zbog obaveza na poslu nisam mogao da se dogovaram sa potencijalnim saputnicima. Zato, kao i prethodne godine, letovanje započeh u Čačku.
U to vreme sam se u Čačku najviše družio sa Racom Žunjićem. Dok smo stajali na našoj kapiji, predložih mu da odemo par dana na more. Pomenu probleme sa finansijama, na šta sam imao spreman odgovor, bolje rečeno, predlog. U to vreme se par naših prijatelja nalazilo na moru, pa je moja ideja bila da pokušamo da ih nađemo i eventualno „ogrebemo” za spavanje ili bar klopu.
Časkom smo isplanirali
On je inače bio planirao da na more ide sa tadašnjom devojkom Dušicom, ali njeni roditelji nisu bili saglasni s tim. Pošto sam kao opciju pomenuo i svraćanje kod nje u Prčanj, konačno se prelomi i saglasi sa putovanjem.
Ja sam nekoliko dana ranije položio vozački ispit. Odluka da i sam vozim po nepoznatim putevima, sa priličnom kilometražom, bila je sama po sebi avantura. Istina, tim putem sam prolazio više puta, a jednom, 1977. godine, sa kolegom Zoranom Damjanovićem putovao sam njime i na more.
Već posle sat i po bili smo u kolima i jezdili put Užica. Bila je to 1982. godina, vreme nestašice goriva, pokazaće se, najviše u Srbiji, jer ni u Bosni, ni u Hrvatskoj, ni u Crnoj Gori nismo imali problema sa točenjem. Krenuli smo sa pola rezervoara, nadajući se da ćemo negde usput uspeti da ga napunimo. Prilika nam se pružila već u Požegi. Na pumpi pored hotela stadosmo u red, sačekasmo jedno pola sata na točenje i mogli smo da nastavimo.
Odredište nam je bilo Sarajevo, gde sam nameravao da svratim kod svog komandira iz Nedžarića, Milana Stanimirovića. Put nas je vodio preko Kremne i Višegrada do Ustiprače, gde se skretalo prema Rogatici i dalje preko Romanije ka Sarajevu.
Neke nove staze
Prethodni put sam ovuda prolazio 1977. godine, kada sam posle diplomiranja išao na more. Tada su u saobraćaj puštene dve deonice puta, od Bele zemlje preko Šljivovice do Kremne, i od Ljubogošte do Sarajeva. Najlošiji deo bio je od Višegrada do Ustiprače, sa prelaženjem s jedne strane Drine na drugu. I sa većim brojem neosvetljenih tunela, sa vodom koja je kapala sa tavanica i rupama u kolovozu.
Na Romaniji nas uhvati kiša, što je za mene, kao relativno neiskusnog vozača, bio priličan izazov.
U Sarajevo smo stigli negde oko šest sati i odmah se uputili na Grbavicu, gde je Milan imao stan. Pozvah ga telefonom i, posle njegovih uputstava, zakucasmo na vrata porodice Stanimirović. Sat-dva provedosmo u prijatnom ćaskanju, a Milan i ja popismo po koju čašicu.
Kada smo se oprostili sa Stanimirovićima, trebalo je odlučiti kuda dalje. Usput smo isplanirali da nas put iz Sarajeva odvede do Zadra, jer smo želeli da obiđemo našeg druga Dragana Erića, koji je tamo služio vojsku.
Vožnja u nepoznato
Kad smo krenuli sa Grbavice, već je bio sumrak. Izađosmo na obilaznicu oko Sarajeva i uputismo se prema Zenici. Za volanom je sada bio Raco. Pošto mi se dremalo, rekoh mu da me probudi kad stignemo do nekog sela, gde bi trebalo da skrenemo prema Travniku.
Prevideo sam mogućnost da oznake tog sela neće biti i da će Raco nastaviti da vozi. Kad sam se probudio, video sam da prolazimo pored velikih industrijskih postrojenja i shvatio da su to visoke peći zeničke železare. Morali smo da se vratimo i skrenemo prema Travniku.
Odmah po skretanju, na jednoj dugoj uzbrdici, Raco na samom prevoju preteče kamion koji mu je davao znak za slobodan prolaz. Na prevoju nas sačeka milicija i napisa prijavu, preticanje na prevoju.
