Do sledećeg susreta sa Banjom Lukom trebalo je da prođe još decenija i po. Ivana, Dankina koleginica i drugarica, izađe sa predlogom da idu u Banju Luku na nekakav generacijski skup. Predložih da ih vozim i da usput posetim kolegu Radoja Milanovića, vratio se iz Australije posle tri decenije i kupio kuću u obližnjem selu Prijakovci. Dogovor je brzo pao, pa nam je preostalo da sačekamo i vidimo hoće li do druženja zaista doći. Ta mala sumnja bila je izazvana događanjima i kod nas i u Republici Srpskoj. Posle majskih praznika bilo je izvesno da idemo, pa sam mogao da razmišljam o ruti.
Klasična ruta podrazumeva vožnju auto-putem kroz Srbiju i Hrvatsku do Okučana, a onda preko Gradiške i Laktaša do Banje Luke. Pošto je u međuvremenu izgrađen auto-put Banja Luka–Gradiška, to je istovremeno i najbrža ruta. Ali podrazumeva dosadnu vožnju kroz ravnicu.
U međuvremenu je Bosna i Hercegovina počela da gradi auto-put koji treba da poveže Posavinu sa Jadranom; za sada je izgrađeno samo petnaestak kilometara od granice sa Hrvatskom do mesta Odžak. Istovremeno su u Republici Srpskoj izgradili auto-put „9. januar”, koji povezuje Banju Luku sa Dobojem. Ako bismo krenuli tim putem, imali bismo samo četrdesetak kilometara klasične magistrale, dužinom je nešto kraće, ali vremenski otprilike isto. Treća varijanta je preko Semberije do Doboja, pa auto-putem do Banje Luke; ali to najvećim delom podrazumeva vožnju regionalnim putevima.
Put u Krajinu
Gotovo sam bio siguran da ćemo ići drugom rutom; ostalo je samo da to saopštim Ivani i Danki. Za prolazak kroz Hrvatsku treba nam pasoš, pa je to unapred bilo dogovoreno kao mogućnost. Rutu saputnicama saopštavam tek kad smo prešli u Hrvatsku. Vreme je lepo, pa je put ugodan. Relativno kratko smo se zadržali na granici Srbije i Hrvatske.
Od Odžaka magistrala vijuga pored reke Bosne, što pejzažu daje dodatnu draž. Nekih petnaestak kilometara pre Doboja stiže se do auto-puta „9. januar”, kojim nastavljamo vožnju prema Banjoj Luci. Put se spaja sa auto-putem koji povezuje Banju Luku i Gradišku, između aerodroma u Mahovljanima i Laktaša. Do Banje Luke nam je preostalo još dvadeset kilometara.
Iako nas navigacija dovodi do samog hotela, na kraju malo lutamo. Ali nam to pruža priliku da čujemo za jednu od znamenitosti grada, ćevabdžinicu „Kod Muje”. Istina, komentari na internetu kažu da sadašnja ćevabdžinica nije ni senka one iz ranijih vremena.
Ivana i Danka se smeštaju, a pošto smo mi došli prvi, Danka i ja krećemo kod Milanovića. Na obilaznici, kojom smo već prošli, prilično je velika gužva, pa sporo napredujemo. Taman je trebalo da skrenemo ka Prijakovcima, javlja se Ivana, pristigli su i ostali i kreće ručak u hotelu. Vraćam Danku u hotel, pa nazad.
U međuvremenu se saobraćaj malo smanjio, pa brzo stižem do skretanja. Prijakovci se nalaze na magistralnom putu koji povezuje Banju Luku i Prijedor. Put je dobar, ali ima dosta vozila. Javljam se Radoju da bih saznao gde tačno treba da skrenem, i krećem u avanturu po Prijakovcima. Još jednom ću tražiti Radojevu pomoć pre nego što stignem pred dom Milanovića.
Sećanje na mnogo toga
Narednih dvadeset četiri sata provešću kod Milanovića, u prijatnom razgovoru sa domaćinima. Podsetićemo se na mladost, studentske dane, ali i na mesta koja su nas posredno povezivala, pre svega Sarajevo i Banju Luku.
Sutradan se Danka javi oko ručka, tačnije pošto su svoj ručak u hotelu privodili kraju. Pozdravih se sa Milanovićima i krenuh za Banju Luku. Čekala su me još dva kruga vožnje do hotela i natrag. Moj boravak u Banjoj Luci se i stvarno sveo na vožnju obilaznicom oko grada. Pri tome sam onako uzgred mogao da uočim neke od znamenitosti — pre svega tvrđavu Kaštel i Vrbas.
Ivana i Danka su me čekale ispred hotela; brzo se spakovasmo i krenusmo natrag. Usput, na benzinskoj stanici, kupih isto ono gorivo koje kupujem i kod kuće, samo pedeset centi jeftinije. Čekao nas je isti put do Beograda. Da se nismo zadržali na granici Hrvatske i Srbije, stigli bismo kući za dana. Ovako nas je Beograd dočekao sa prvim svetiljkama.