putovanja automobilom – RASIN PERSONAL PORTAL

September 3, 2026September 3, 2026

Tour de Yugoslavia (28): Kad vojnik časti posetioce

Put smo nastavili preko Donjeg Vakufa, Bugojna i Kupresa, i oko ponoći stigli na planinu Cincar iznad Livna. Stali smo pored puta i odspavali do jutra.

Put smo nastavili pored Buškog blata i preko Ciste Provo se spustili na Jadransku magistralu kod Brele. Na benzinskoj stanici na izlasku iz Splita prema Šibeniku smo se umili i doručkovali. Pre nego što smo se uputili ka Zadru, svratili smo na slapove Krke kod Skradina i prepodne proveli u kupanju.

U Zadar smo stigli nešto posle vremena za ručak, jer smo računali da će Dragan tada moći da izađe u grad. U kasarnu smo stigli taman na kraj ručka, sačekali Dragana da uzme dozvolu i presvuče se, pa krenuli u grad. Pošto smo ipak bili na nekakvom letovanju, otišli smo prvo na plažu Kolovare da se okupamo. A onda u neki restoran sa samoposluživanjem, na ručak. Ručak je platio vojnik Dragan, što je bilo sasvim u duhu devize našeg letovanja.

Noć na plaži

Već je bilo veče kada smo se oprostili od Dragana. Trebalo je naći mesto za počinak. Zato krećemo ka jugu i tražimo pogodnu lokaciju. Zaustavljamo se kod Pirovca. Lokalnim putem se spuštamo do plaže i tu, u kolima, provodimo noć.

Posle buđenja nastavljamo put. Svraćamo u Šibenik, da kupimo nešto za doručak i konačno se javimo kući. Kada operaterki u telefonskoj centrali kažem da tražim broj u Čačku, ona mi otpeva refren onog hita Lepe Brene koji se tog leta vrteo po celoj Jugoslaviji, onaj o Čačku i šumadijskom rokenrolu.

Usput svraćamo do Splita i konačno, u vreme ručka, stižemo u Bašku Vodu, gde letuje naš drugar Zoran Gavrilović sa devojkom. Popodne provedosmo sa njima na plaži. Bilo je jasno da od prenoćišta nema ništa. Družismo se sa njima do kasno uveče i nastavismo put. Parkirasmo se pored magistrale, malo zaklonjeni rastinjem, i tu provedosmo noć, ponovo u kolima.

Povratak u detinjstvo

Naše sledeće odredište bio je Gradac, koji je od Baške Vode udaljen pedesetak kilometara. U Gradcu sam ponovo posle pet godina.

Moj drug Zdenko se u međuvremenu oženio i dobio sina Ivana. Odlazimo u Brist, odakle je nevesta Smiljana, na kupanje. Uveče odlazimo sa mlađim Ujdurima na večeru. U Gradcu ostadosmo dve noći i krenusmo dalje.

September 2, 2026September 3, 2026

Tour de Yugoslavia (27): Letovanje sa idejom

Osamdesete su donele nove izazove kad su u pitanju putovanja, a posebno letovanja. Ipak, pokazaće se da letovanja i nije bilo previše. Jer pored toga što će ova decenija doneti i letovanja van zemlje, biće tu i putovanja koja nisu bila letovanja u klasičnom smislu. A biće i tri godine koje ću provesti letujući u Čačku.

Prethodne zime kupih auto i jedva sam čekao da dođe leto i da se otisnem na put. Međutim, zbog obaveza na poslu nisam mogao da se dogovaram sa potencijalnim saputnicima. Zato, kao i prethodne godine, letovanje započeh u Čačku.

U to vreme sam se u Čačku najviše družio sa Racom Žunjićem. Dok smo stajali na našoj kapiji, predložih mu da odemo par dana na more. Pomenu probleme sa finansijama, na šta sam imao spreman odgovor, bolje rečeno, predlog. U to vreme se par naših prijatelja nalazilo na moru, pa je moja ideja bila da pokušamo da ih nađemo i eventualno „ogrebemo” za spavanje ili bar klopu.

Časkom smo isplanirali

On je inače bio planirao da na more ide sa tadašnjom devojkom Dušicom, ali njeni roditelji nisu bili saglasni s tim. Pošto sam kao opciju pomenuo i svraćanje kod nje u Prčanj, konačno se prelomi i saglasi sa putovanjem.

Ja sam nekoliko dana ranije položio vozački ispit. Odluka da i sam vozim po nepoznatim putevima, sa priličnom kilometražom, bila je sama po sebi avantura. Istina, tim putem sam prolazio više puta, a jednom, 1977. godine, sa kolegom Zoranom Damjanovićem putovao sam njime i na more.

Već posle sat i po bili smo u kolima i jezdili put Užica. Bila je to 1982. godina, vreme nestašice goriva, pokazaće se, najviše u Srbiji, jer ni u Bosni, ni u Hrvatskoj, ni u Crnoj Gori nismo imali problema sa točenjem. Krenuli smo sa pola rezervoara, nadajući se da ćemo negde usput uspeti da ga napunimo. Prilika nam se pružila već u Požegi. Na pumpi pored hotela stadosmo u red, sačekasmo jedno pola sata na točenje i mogli smo da nastavimo.

Odredište nam je bilo Sarajevo, gde sam nameravao da svratim kod svog komandira iz Nedžarića, Milana Stanimirovića. Put nas je vodio preko Kremne i Višegrada do Ustiprače, gde se skretalo prema Rogatici i dalje preko Romanije ka Sarajevu.

Neke nove staze

Prethodni put sam ovuda prolazio 1977. godine, kada sam posle diplomiranja išao na more. Tada su u saobraćaj puštene dve deonice puta, od Bele zemlje preko Šljivovice do Kremne, i od Ljubogošte do Sarajeva. Najlošiji deo bio je od Višegrada do Ustiprače, sa prelaženjem s jedne strane Drine na drugu. I sa većim brojem neosvetljenih tunela, sa vodom koja je kapala sa tavanica i rupama u kolovozu.

Na Romaniji nas uhvati kiša, što je za mene, kao relativno neiskusnog vozača, bio priličan izazov.

U Sarajevo smo stigli negde oko šest sati i odmah se uputili na Grbavicu, gde je Milan imao stan. Pozvah ga telefonom i, posle njegovih uputstava, zakucasmo na vrata porodice Stanimirović. Sat-dva provedosmo u prijatnom ćaskanju, a Milan i ja popismo po koju čašicu.

Kada smo se oprostili sa Stanimirovićima, trebalo je odlučiti kuda dalje. Usput smo isplanirali da nas put iz Sarajeva odvede do Zadra, jer smo želeli da obiđemo našeg druga Dragana Erića, koji je tamo služio vojsku.

Vožnja u nepoznato

Kad smo krenuli sa Grbavice, već je bio sumrak. Izađosmo na obilaznicu oko Sarajeva i uputismo se prema Zenici. Za volanom je sada bio Raco. Pošto mi se dremalo, rekoh mu da me probudi kad stignemo do nekog sela, gde bi trebalo da skrenemo prema Travniku.

Prevideo sam mogućnost da oznake tog sela neće biti i da će Raco nastaviti da vozi. Kad sam se probudio, video sam da prolazimo pored velikih industrijskih postrojenja i shvatio da su to visoke peći zeničke železare. Morali smo da se vratimo i skrenemo prema Travniku.

Odmah po skretanju, na jednoj dugoj uzbrdici, Raco na samom prevoju preteče kamion koji mu je davao znak za slobodan prolaz. Na prevoju nas sačeka milicija i napisa prijavu, preticanje na prevoju.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (26): Vožnja kroz Banja Luku

Do sledećeg susreta sa Banjom Lukom trebalo je da prođe još decenija i po. Ivana, Dankina koleginica i drugarica, izađe sa predlogom da idu u Banju Luku na nekakav generacijski skup. Predložih da ih vozim i da usput posetim kolegu Radoja Milanovića, vratio se iz Australije posle tri decenije i kupio kuću u obližnjem selu Prijakovci. Dogovor je brzo pao, pa nam je preostalo da sačekamo i vidimo hoće li do druženja zaista doći. Ta mala sumnja bila je izazvana događanjima i kod nas i u Republici Srpskoj. Posle majskih praznika bilo je izvesno da idemo, pa sam mogao da razmišljam o ruti.

Klasična ruta podrazumeva vožnju auto-putem kroz Srbiju i Hrvatsku do Okučana, a onda preko Gradiške i Laktaša do Banje Luke. Pošto je u međuvremenu izgrađen auto-put Banja Luka–Gradiška, to je istovremeno i najbrža ruta. Ali podrazumeva dosadnu vožnju kroz ravnicu.

U međuvremenu je Bosna i Hercegovina počela da gradi auto-put koji treba da poveže Posavinu sa Jadranom; za sada je izgrađeno samo petnaestak kilometara od granice sa Hrvatskom do mesta Odžak. Istovremeno su u Republici Srpskoj izgradili auto-put „9. januar”, koji povezuje Banju Luku sa Dobojem. Ako bismo krenuli tim putem, imali bismo samo četrdesetak kilometara klasične magistrale, dužinom je nešto kraće, ali vremenski otprilike isto. Treća varijanta je preko Semberije do Doboja, pa auto-putem do Banje Luke; ali to najvećim delom podrazumeva vožnju regionalnim putevima.

Put u Krajinu

Gotovo sam bio siguran da ćemo ići drugom rutom; ostalo je samo da to saopštim Ivani i Danki. Za prolazak kroz Hrvatsku treba nam pasoš, pa je to unapred bilo dogovoreno kao mogućnost. Rutu saputnicama saopštavam tek kad smo prešli u Hrvatsku. Vreme je lepo, pa je put ugodan. Relativno kratko smo se zadržali na granici Srbije i Hrvatske.

Od Odžaka magistrala vijuga pored reke Bosne, što pejzažu daje dodatnu draž. Nekih petnaestak kilometara pre Doboja stiže se do auto-puta „9. januar”, kojim nastavljamo vožnju prema Banjoj Luci. Put se spaja sa auto-putem koji povezuje Banju Luku i Gradišku, između aerodroma u Mahovljanima i Laktaša. Do Banje Luke nam je preostalo još dvadeset kilometara.

Banja Luka — *Hotel “Vila Vrbas” u Banjoj Luci*

Iako nas navigacija dovodi do samog hotela, na kraju malo lutamo. Ali nam to pruža priliku da čujemo za jednu od znamenitosti grada, ćevabdžinicu „Kod Muje”. Istina, komentari na internetu kažu da sadašnja ćevabdžinica nije ni senka one iz ranijih vremena.

Ivana i Danka se smeštaju, a pošto smo mi došli prvi, Danka i ja krećemo kod Milanovića. Na obilaznici, kojom smo već prošli, prilično je velika gužva, pa sporo napredujemo. Taman je trebalo da skrenemo ka Prijakovcima, javlja se Ivana, pristigli su i ostali i kreće ručak u hotelu. Vraćam Danku u hotel, pa nazad.

U međuvremenu se saobraćaj malo smanjio, pa brzo stižem do skretanja. Prijakovci se nalaze na magistralnom putu koji povezuje Banju Luku i Prijedor. Put je dobar, ali ima dosta vozila. Javljam se Radoju da bih saznao gde tačno treba da skrenem, i krećem u avanturu po Prijakovcima. Još jednom ću tražiti Radojevu pomoć pre nego što stignem pred dom Milanovića.

Sećanje na mnogo toga

Narednih dvadeset četiri sata provešću kod Milanovića, u prijatnom razgovoru sa domaćinima. Podsetićemo se na mladost, studentske dane, ali i na mesta koja su nas posredno povezivala, pre svega Sarajevo i Banju Luku.

Sutradan se Danka javi oko ručka, tačnije pošto su svoj ručak u hotelu privodili kraju. Pozdravih se sa Milanovićima i krenuh za Banju Luku. Čekala su me još dva kruga vožnje do hotela i natrag. Moj boravak u Banjoj Luci se i stvarno sveo na vožnju obilaznicom oko grada. Pri tome sam onako uzgred mogao da uočim neke od znamenitosti — pre svega tvrđavu Kaštel i Vrbas.

Ivana i Danka su me čekale ispred hotela; brzo se spakovasmo i krenusmo natrag. Usput, na benzinskoj stanici, kupih isto ono gorivo koje kupujem i kod kuće, samo pedeset centi jeftinije. Čekao nas je isti put do Beograda. Da se nismo zadržali na granici Hrvatske i Srbije, stigli bismo kući za dana. Ovako nas je Beograd dočekao sa prvim svetiljkama.