Tag: Hercegovina

Iz Beograda nam poslaše otpornike veće snage, koje preuzesmo narednog jutra od konduktera voza koji je išao prema Pločama. Ali ispostavi se da su zabunom na ispravljačkoj ploči, u jednoj grani ispravljačkog mosta, umesto ispravljačke diode ugrađene zener-diode. I to samo na jednom uređaju. Rešismo da popodne pokušamo da potrebne diode nađemo u nekom od radio i TV servisa.

Zaboravih da kažem da nas je u Mostaru dočekalo pravo letnje vreme. Na put smo pošli u zimskoj garderobi, a sada smo morali da zavrćemo rukave, jer je sunce nemilosrdno pržilo. Po takvom prekrasnom vremenu krenusmo Rade i ja da obilazimo servise.

Poseta servisima „EI” i „RIZ”, koji su bili u blizini hotela, prođe bez rezultata. Pošto je servis „Rudi Čajavec” bio malo podalje, predložih da se ne mučimo, ali me Rade ipak nagovori da odemo. Kad smo serviseru pokazali diodu, on samo sleže ramenima i, pokazavši na vrata magacina, reče: „Uđite tamo i pogledajte.” Čim sam bacio pogled na police, ugledah nalepnicu sa nazivom nama potrebne diode. Radi svake sigurnosti kupismo dve.

Konačno predah

Pošto smo sutradan izvršili potrebne izmene i proverili ispravnost uređaja, mogli smo da odahnemo. Posao je bio završen i mogli smo da ga knjižimo kao realizaciju u prvom kvartalu. Ostalo nam je samo da narednog jutra predamo uređaje u magacin, dobijemo potvrdu o realizovanom poslu i krenemo kući.

Barbarić predloži da to veče odemo na jagnjetinu i proslavimo uspešno završen posao. On mi je pokazivao put.

Posle jedno pola sata ugledah tablu sa oznakom mesta, Lištica. U meni se probudiše neprijatne asocijacije. Malo se opustih kad Žarko reče da je to njegovo rodno mesto. A i restoran u koji smo se uputili bio je udaljen svega stotinak metara.

Jagnjetina je zaista bila izvrsna. Ali desi se zanimljiv slučaj: dok smo večerali, napolju nešto puče. Prva asocijacija mi je bila da se nešto desilo našem automobilu sa beogradskim tablicama. Rade i ja istrčasmo napolje i konstatovasmo da je na kamionu koji je prolazio pored kafane pukla guma.

Avantura i na povratku

Major Kurić se vraća sa nama za Beograd. Njemu se žuri da stigne što pre. Posle odmora u Milićima kod Zvornika nudi se da on dalje vozi.

Na ulazu u Beograd milicija zaustavlja sva vozila. Ispostavlja se da on nema dozvolu kod sebe, a prethodno je vozio baš brzo. Traži od mene da izvršimo „leteću izmenu” za volanom, što je nemoguća misija. Milicija nas zaustavlja tek toliko da pogleda putnike u vozilu.

Kad sam se vratio u stan, saznajem da je tog dana u Beogradu ubijen turski ambasador i da je milicija vršila raciju tražeći odbeglog atentatora.

Mostar usput ili na dan

Ostali boravci u Mostaru, pre raspada Jugoslavije, bili su ili zadržavanja usput ili ciljani jednodnevni boravci.

Kratko se zadržah u Mostaru već u julu te iste 1983. godine, u sklopu putovanja organizovanog za kolege iz Instituta problema upravljanja iz Moskve. Prošetali smo Kujundžilukom do Starog mosta. Kroz Mostar, ali bez zadržavanja, proći ću i krajem istog meseca, vraćajući se sa letovanja u Cavtatu.

Naredna dva boravka bila su jednodnevna. Prvi put u februaru 1985. godine, kada sam sa Jasnom išao na obeležavanje četrdeset dana od smrti njenog ujaka. A onda i tokom prvomajskih praznika, kada smo proveli par dana u Sarajevu. Tada posetismo i grob Alekse Šantića na pravoslavnom groblju na Bjelušinama.

Mostar se dugo opirao. Uglavnom sam kroz njega prolazio putujući na more, prvo „Ćirom”, a onda, kada su Ploče povezane sa Sarajevom prugom normalnog koloseka i kada je pruga elektrificirana, na odredište se stizalo za par sati.

Prvi put sam u Mostaru bio 1965. godine, na povratku sa mora. Uveliko je bila završena Jadranska magistrala, a iz Gradca je postojala redovna autobuska linija za Sarajevo, uostalom, drugo ime za Makarsku rivijeru bilo je Bosanska rivijera. Vozač je u Mostaru pravio pauzu, pa smo imali priliku da se malo prošetamo gradom. Sećam se samo hotela „Bristol” i mosta koji je kod njega prelazio na drugu stranu Neretve.

Ja se malo zapio u vinariji

Do pravog susreta sa Mostarom došlo je tek 1982. godine. Kao što sam pomenuo u sećanjima na Sarajevo, Vesko i ja smo uoči 8. marta krenuli službeno u Mostar, ali preko Sarajeva.

Prolaskom kroz Ivanski tunel, kao da smo se našli na drugoj planeti. Snežno i mrazovito Sarajevo zamenila je topla dolina Neretve.

Smestili smo se u hotel „Ruža”. Bio sam fasciniran enterijerom hotela, ušuškanog u zelenilo iznad Neretve. Kroz hotel je bila navedena voda iz Radobolje, koja se ispod hotela uliva u Neretvu, pored Starog mosta. Enterijer je urađen u drvetu, što dodatno daje draž tom mestu.

Dok smo se peli prema sobi, na odmorištu zapažamo čoveka kako na aparatu za čišćenje obuće crnom pastom maže bele patike. Samo smo se pogledali i odmahnuli glavom.

Dogovorili smo se sa majorom Gazibarom da se u neko vreme nađemo sa njim i njegovim kolegom, i odgledamo finalnu utakmicu svetskog prvenstva u rukometu, Jugoslavija protiv Sovjetskog Saveza. Kada smo se našli, konstatovali smo da je Gazibarin kolega upravo onaj čovek koji je čistio cipele u hotelu „Ruža”. Pošto je malo kasnio, izvinjavajući se, stalno je ponavljao: „Ja se malo zapio u vinariji.”

Pretpraznički Mostar

Posle utakmice, koju je naša reprezentacija nažalost izgubila, krenuli smo u večernju šetnju Mostarom. U blizini hotela nalazila se pešačka zona sa čitavim nizom kafanica i kioska sa hranom. Ovde ćemo se naučiti da pijemo lozu od trideset stepeni, što se pokazalo kao veoma zavlačita, jer se ne primeti kad počne da te hvata.

Pošto kolege često dolaze poslom, prepustili smo njima da nam budu domaćini i diktiraju šta ćemo da vidimo. Pokušali smo da odemo u restoran „Širaz”, ali s obzirom na to da je praznično veče, to se pokazalo kao nemoguća misija. Zbog toga smo veče završili u hotelskom restoranu. A i tu smo teško našli slobodan sto, jer su gosti večeri bili Predrag Cune Gojković i Minja Sovilj.

Latismo se posla

Prepodne provedosmo u fabrici „Soko”, upoznajući se sa sistemom za aerofotoizviđanje, za koji je trebalo da razvijamo sistem za testiranje.

Posle popodnevnog odmora ponovo izađosmo u šetnju. Kada smo pokušali da nađemo restoran za večeru, ispostavi se da većina ne radi, jer je praznik. U restoranu u blizini železničke stanice zatekosmo samo gazdu. Pošto je dao slobodno osoblju, pa i kuvarici, ponudi se da nam on spremi dalmatinsku pržolicu. Pošto smo bili gladni, pristadosmo po principu „daj šta daš”. Ali kad smo dobili ogroman komad svinjetine sa roštilja, svi su bili zadovoljni.

Gorak ukus na kraju

Narednog dana u prepodnevnim časovima završismo preostala ispitivanja i spremismo se za povratak u Beograd. Za Sarajevo smo se vraćali popodnevnim vozom, sa ciljem da stignemo na večernji avion.

Sa Gazibarom i njegovim kolegom sedimo u restoranu u blizini stanice. On izvadi blokče da nam saopšti koliko treba da mu damo novca za troškove tokom boravka u Mostaru. Obračuna nam sve što smo pili i jeli, a on plaćao. I usput nam naplati i prevoz od Sarajeva do Mostara, a sam se ponudio da nas poveze, jer je ionako bio u poseti bratu u Sarajevu.

Sedosmo u voz sa malo gorkog ukusa u ustima.