Tag: Makedonija

Šetamo se duž Širokog sokaka upoznajući znamenitosti Bitolja. To su Sahat-kula, ili Saat-kula, kako kažu Makedonci, Ajdar-kadi, Jeni i Isak džamija, crkva Svetog Dimitrija. Na kraju sedamo na terasu hotela „Epinal” na kafu sa ratlukom. Nažalost, konobar donosi samo kafu, bez „lokumčeta”, iako je pri naručivanju potvrdio da ono obavezno ide uz kafu.

Cvetan nas vraća do Fakulteta gde su nam ostala kola, i opraštamo se sa Bitoljem žureći put Skoplja.

Tri po tri godine

S obzirom na to da se konferencija ICEST održava kao trijenale, postalo je uobičajeno da svake treće godine dolazim u Ohrid. Jednostavno, tradicija je da Tehnički fakultet iz Bitolja konferenciju organizuje na Ohridskom jezeru. To pruža priliku da ponovo posetim i sam Bitolj.

Ovoga puta sam na konferenciju putovao sa Dejanom i Vladimirom. Pošto se Vladimir vratio dan ranije, u povratku putujemo samo Dejan i ja. Dejan nikada nije bio u Bitolju, pa je to bio razlog više da svratimo i malo prošvrljamo po gradu.

Pre nego što smo se našli na Širokom sokaku, pokušao sam Dejanu da pokažem i druge delove grada. Nažalost, zalutasmo u uskim uličicama. Nekako se dokopasmo ulice Makedonska falanga, u kojoj se nalaze Železnička stanica i Tehnički fakultet. S druge strane ulice je Gradski park, a iza njega takozvana Gradska promenada, koju Bitoljčani popularno zovu Infarkt staza. Promenada se nastavlja na glavnu ulicu, čiji je zvanični naziv Maršala Tita, ali je svi zovu Širok sokak.

Pošto smo se parkirali, šetamo. Ovde se nalaze brojne prodavnice, restorani, opera, galerije, kafići i klubovi. Tu su i arhitektonski simboli grada, nasleđe staro nekoliko vekova. Šetnju završavamo na Trgu Magnolija, na kome se nalazi statua Filipa Drugog Makedonskog. Širok sokak se proteže i dalje, sve do Bulevara 1. maj, koji ide obalom reke Dragor. Pored spomenika Filipu, na trgu su i Sahat-kula i dve džamije, Ajdar-kadi i Jeni.

Pošto je podne već prošlo, a čeka nas dug put do Čačka, dalje se ne zadržavamo. Iako nas neodoljivo mame kafići duž Širokog sokaka.

Makedonsko trijenale

Bitolj i mene je opet povezala famozna brojka tri, jer sam se na Širokom sokaku ponovo našao kroz tri godine. Opet je to bilo na povratku iz Ohrida; konferencija ICEST bila je samo povod da se ponovo prošetam pored jezera. Konačno mi je ovoga puta društvo pravila Danka.

Ka Čačku krećemo u nedeljno jutro, pa imamo prilike da vidimo da je život ovde pomalo usporeniji nego kod nas. U duhu punog liberalizma, kod nas nedeljom sve radi kao i svakog radnog dana. Ovde to nije slučaj. Planirali smo da se Cvetanu javimo tek pošto doručkujemo, ali nikako ne uspevamo da nađemo pekaru. Zato doručak obavljamo u kafiću „Bure” na Trgu Magnolija.

Po običaju, sunčano i toplo nedeljno jutro izmamilo je ljude, koji uveliko kafenišu po kafićima duž Širokog sokaka. Srećom, nedelja je, pa sam parking našao brzo, i to nasred Širokog sokaka. Kao i kod nas, nedeljom je besplatan.

Pre nego što smo doručkovali i pre nego što sam se javio Cvetanu, prošetali smo gradskom pešačkom zonom. Posle zajedničke šetnje sa Dragicom i Cvetanom, preostalo nam je da popijemo kafu i ispričamo se. Bitolj napuštamo u nadi da neće proći ponovo tri godine do novog susreta.

U trenutku kada ovo pišem, navršavaju se te tri godine. Planiram da se ove godine ponovo uputim na jug Balkana. Makar da ne izneverim tradiciju.

Do novog, reklo bi se, pravog viđenja sa Bitoljem došlo je trinaest godina kasnije, 2003. godine. Drugu godinu zaredom letovali smo u Pefkohoriju, ovog puta putujući kolima, tako da smo imali autonomiju u kretanju. Odlučismo da na povratku kući svratimo u Bitolj i posetimo porodicu Mitrovski.

Umesto prema Evzoniju, produžismo ka Edesi i dalje ka graničnom prelazu između Grčke i Makedonije. Dan je bio prilično topao, a naša Korsa nije imala klimu.

Iznad Edese prolazimo kroz ogromne plantaže trešanja. Prolazimo Pelagonijom, nizijom koja se pruža od Prilepa na severu do Kozanija na jugu. Negde sa desne strane puta pogled puca ka planini Nidže i njenom vrhu Kajmakčalanu. Na ničijoj zemlji između prelaza Niki sa grčke i Medžitlija sa makedonske strane uočavamo skupinu izbeglica. Do Bitolja nam je preostalo petnaestak kilometara; put od granice izlazi pravo na Partizansku ulicu, tako da nam je lako da stignemo na odredište.

Dok smo stajali na raskrsnici, pored nas se zaustavi „zastava 101″ sa ženom za volanom. Intuitivno pomislih da je to Cvetanova supruga Dragica, verovatno je videla kola sa čačanskom registracijom i pomislila da su to gosti koje je očekivala. Pokazaće se da sam u pravu, jer dok sam tražio mesto za parkiranje, stiže i ona sa ćerkicom Tinom.

Posle ručka i odmora, uveče izlazimo u grad u šetnju. Praktično prvi put sam na glavnoj ulici, poznatoj kao Širok sokak. Ulica je pešačka zona i tog junskog večeri bila je prepuna šetača. Kao nekad na čačanskom korzou.

U Bitolju se zadržavamo samo to veče. Jutro donosi nastavak putovanja: preko Prilepa i prevoja Pletvar spuštamo se u Tikveško vinogorje. Kada smo stigli do auto-puta, čekalo nas je još četiristo pedeset kilometara do Čačka.

Red je da upoznam Bitolj

Kroz Bitolj ću ponovo proći tek nakon deset godina, 2013. Konačno sam rešio da posle duže pauze ponovo učestvujem na konferenciji ICEST, koju zajednički organizuju fakulteti iz Bitolja, Niša i Sofije, svake treće godine po jedan. Nekako se ustalilo da Bitoljčani konferenciju organizuju u Ohridu, pa je te godine bio njihov red. Kroz Bitolj, tačnije obilaznicom oko njega, prolazimo na povratku iz Ohrida.

Te 2016. godine na konferenciju putujem sa kolegom Slobodanom Đukićem. Posle prijatnog trodnevnog boravka u Ohridu krećemo kući. Đuka ranije nije bio u Bitolju, a ni ja nisam baš neki poznavalac „grada konzula”. Zato se dogovaramo sa Cvetanom da svratimo i da nam malo pokaže grad.

Dogovor je bio da mu se javim kad stignemo i parkiramo se kod Tehničkog fakulteta. Pošto smo već ušli u jul, stižemo u Bitolj praćeni suncem. Cvetan brzo stiže na Fakultet; usput je želeo i da objavi rezultate ispita. Međutim, po običaju ga je čekalo iznenađenje, Fakultet je bio zaključan. Mogao sam samo da ga utešim činjenicom da je i kod nas to čest slučaj.

Pomalo novog, pomalo sećanja

Preko puta Tehničkog fakulteta nalazi se Gradski park, koji u Bitolju zovu Infarkt park, jer se njime najčešće šetaju srčani bolesnici i oni koji su preživeli infarkt. Iznad parka je takozvano Tumbe Kafe, ili Brdo za kafenisanje, jedno od najpoznatijih mesta za rekreaciju Bitoljčana; u blizini je i Železnička stanica.

Setih se svog prvog boravka u Bitolju iz 1964. godine, kada smo iz Skoplja, na putu za Ohrid, doputovali šinobusom.

Prošetasmo do gradskih bazena. Ljubazni čuvar nam dozvoli da ih obiđemo, jer još nije bilo kupača. Cvetan nam predloži da pre nego što se spustimo u grad posetimo Herakleju i Partizansko groblje. Ovde se nalazi i srpsko vojničko groblje, sa grobovima poginulih u balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Konačno odlazimo u centar grada, gde se na bitoljskom korzou upoznajemo sa ostalim znamenitostima. Ulica se zvanično zove po Josipu Brozu Titu, ali je Bitoljčani uglavnom nazivaju Korzo ili Širok sokak. Proteže se od trga na kome se nalazi Sahat-kula praktično sve do Herakleje. Postoji projekat da se napravi jedinstvena pešačka transverzala, koja bi išla od Stare bitoljske čaršije, preko Širokog sokaka, sve do antičkog lokaliteta Herakleja.

Zanimljivo je da su fasade zgrada u Širokom sokaku najvećim delom rekonstruisane početkom ovog veka. U mnoge su se vratili strani konzulati, tako da Bitolj ponovo postaje Konzulski grad.

Konzulski grad sam prvi put posetio još kao dete, pre punih šezdeset godina. Trebalo je da prođu pune dve decenije da bih ga ponovo nakratko posetio. Do sledećeg viđenja prošla je gotovo decenija i po. I tek za taj boravak s pravom se može reći da je bio istinski susret sa gradom podno Pelistera. U naredne dve decenije rado ću mu se vraćati, ali ipak će to biti samo kraći boravci, reklo bi se, više proputovanja.

Ali krenimo redom.

Prvi put, 1964.

U Bitolj sam stigao jedne julske noći 1964. godine, iz Skoplja, na proputovanju za Ohrid. Stigli smo truckavim šinobusom, prepunim putnika. Verovatno sam dremao, tako da se ne sećam kroz koja smo mesta prolazili. Jedino se sećam razgovora putnika pored nas, da voz u Bitolju čeka autobus za Ohrid, i da zbog broja putnika neki možda neće uspeti da ga uhvate.

Zato sam nestrpljivo čekao dolazak. Ne obaveštavajući roditelje o svojoj nameri, istrčao sam iz voza, našao autobus i zauzeo mesta. Bili su pomalo ljuti zbog mog postupka, ali i zadovoljni što smo odmah mogli da nastavimo put.

U Bitolju smo se ponovo obreli posle par dana, ali smo se zadržali svega nekoliko sati, do polaska voza za Skoplje. Bio je mrak i sećam se samo kafanice u čijoj smo bašti večerali ćevapčiće. Ostali su mi u sećanju, jer su izazvali moju pažnju, bili su deblji i kraći od onih naših čačanskih iz tog vremena.

Bitolj na sat vremena

Trebalo je da prođe dvadeset jedna godina da se ponovo nađem u Bitolju. I ovog puta bio nam je usputna stanica na putu ka Ohridu.

Vraćali smo se sa letovanja iz Grčke. U Makedoniju smo stigli kasno uveče i odlučili da prespavamo u Negotinu na Vardaru pre nego što nastavimo put. Do Bitolja nas je čekalo stotinak kilometara. Imali smo nameru da svratimo kod našeg kolege Cvetana Mitrovskog. Moja tadašnja supruga je želela da što pre stigne na Ohrid, tako da nismo prihvatili ljubazan poziv domaćina da ostanemo na ručku. Naš drug Vladimir je ostao kod Mitrovskih, a nas dvoje smo produžili.

Prethodno smo malo lutali centrom grada dok nismo našli kuću naših prijatelja. Tako da ni ovog puta nisam stigao da bolje upoznam grad.

Dva puta za sedam dana

Na ponovni dolazak u Bitolj trebalo je da prođu četiri godine. Bilo je to u sklopu kratkog letovanja u Grčkoj, koje smo Vladimir i ja proveli krajem avgusta 1990. godine. Bila je to godina koja je po mnogo čemu bila labudova pesma jednog dela mog života. Između ostalog, i poslednje putovanje u Makedoniju kao deo zajedničke države.

Cilj našeg puta bio je Krf, pa smo odlučili da u Grčku uđemo preko prelaza u blizini Bitolja. Pre toga smo do Makedonije putovali preko Kosova, što je već na početku putovanja donelo avanture, o tome sam pisao u nekoj drugoj priči.

U to vreme nije bilo auto-puta, tako da se trebalo boriti sa gužvom na magistralama kroz Srbiju i Makedoniju. Negde oko tri sata, sa puta prema Đevđeliji, u gradiću Gradsko smo skrenuli prema Prilepu i dalje Bitolju. Stigli smo kada su počele da se pale prve svetiljke.

Porodica Mitrovski se u međuvremenu preselila u stan u Partizanskoj ulici. Ni ovoga puta nisam imao priliku da upoznam grad. Partizanska ulica ide južnim obodom grada i nastavlja se na ulicu kojom se u Bitolj ulazi sa strane Prilepa. Pošto smo bili umorni, nije nam bilo do šetnje, pa smo veče proveli u druženju sa domaćinima. Posle doručka put nas je vodio prema Florini, odnosno Lerinu, a za to nije bio potreban prolazak kroz grad.

Isti scenario odigrao se i sedam dana kasnije, kada smo ponovo svratili kod naših dragih prijatelja. Prethodno je sledila vožnja iz Atine po kišovitom danu, tako da smo u Bitolj stigli mrtvi umorni. I ovoga puta nam je bio potreban odmor, pogotovu posle obilne večere kojom su nas ugostili domaćini.

I tako, posle četiri boravka u Bitolju, grad još uvek nisam bio upoznao.