Oni su simbol naše male varoši, a opet nam je Ovčar uvek nekako bliži. A Kablar nas tako mami zbog pretpostavljenog pogleda na moravske meandre.
Jedini put sam se na Kablar popeo pre više od četvrt veka, 1992. godine, i to peške. U međuvremenu su stigle godine, ali nije iščilela želja za avanturom. I tako se, skoro neočekivano, Danka i ja nađosmo na putu za vrh Kablara.
Nedelja, 31. mart 2019.
Dok smo jezdili put Riđaga, u glavi mi se motala ideja o odlasku na Kablar. U selu smo se zadržali relativno kratko, pa predložih da krenemo put Ovčar Banje i negde usput popijemo piće. Sunčan i topao dan izmamio je mnoge Čačane, a tu su i putnici namernici, tako da u restoranu „Plaža” i na splavovima nije bilo mesta.
Zato iskoristih priliku i predložih da se uspnemo na Kablar, putem koji iza tunela „Mečkovo brdo” vodi na tu stranu. Danka se neočekivano lako složi.
Već od samog skretanja uočavamo da su u toku radovi na proširenju puta ka Rošcima. Dobar deo brda je skinut, a već se postavljaju i ivičnjaci. Tako je nekih tri-četiri kilometra, posle čega se nastavlja uzak asfaltni put koji i nije preterano oštećen. Mora se voziti pažljivo, jer je prilično opterećen, usput smo sreli nekoliko automobila čiji su putnici verovatno imali iste namere kao mi.
Hiljadu kazana
Na ovom pravcu nema mnogo kuća, praktično sve do prilaza vrhu, gde su se smestile kuće familije Čvrkić. Tu je i kazandžijska radnja Milana Čvrkića, koji je zanat nasledio od oca i dede. Kažu da je to jedina kazandžijska radnja na potesu od Kruševca do Valjeva. U njoj je za šezdeset godina postojanja napravljeno oko hiljadu kazana.
Kola ostavljamo gde i većina posetilaca. Tabla kaže da do vrha ima šeststo metara. Sigurno je to više, ali se ipak hrabro upućujemo uzbrdo. Ne žurimo. Usput srećemo one koji su već bili na vrhu, a jedna grupa mladih nas pretiče i ubrzano ode. Stižemo do zaravni na kojoj ima klupa za odmor, pa ne propuštamo tu priliku.
Kota 889
Konačno stižemo na vrh, na kotu osamsto osamdeset devet metara, gde je postavljen stub sa mesinganom pločom na kojoj su označeni vrhovi Srbije i njihove visine. Pred nama puca pogled na Ovčar, Ovčar Banju i dolinu Morave.
Na vrhu je priličan broj izletnika. Ovog puta uglavnom mlađih od nas, pa nam nekako prija što smo uspeli u poduhvatu.
Pogled malo kvari instalacija mobilne telefonije, za čije je potrebe izgrađen i objekat koji je naružio ambijent.
Iza njega se nalazi vidikovac sa koga puca pogled na meandre Zapadne Morave i na čačansku kotlinu. Vidikovac je uređen i ima zaštitnu ogradu, ali znatiželjnici ipak silaze na strme kablarske stene, valjda da bi napravili bolje fotografije.
Predivan pogled sa planine, pogotovu kad je vreme lepo a nije preterano toplo, prosto je očaravajući. Osećaj je takav da se želi što duže ostati. Ugođaj malo kvari izmaglica.
Silazak kroz Caganje
Ponekad silaženje bude teže od uspona, ali ovog puta nije. Brzo stižemo do kola, a onda počinje spuštanje niz Kablar, ali stranom koja pripada ataru sela Rošci.
Silaskom u dolinu Kamenice izlazimo na put koji od Čačka vodi Gojnoj Gori. Deo Rošca u dolini poznat je pod nazivom Caganje. Odavde, iz familije Maslać, potiče Dankina baba po majci Krstina. Vozeći se pored Kamenice, Danka pokušava da se seti gde su kuće njenih rođaka.
Vozim polako, pa tek sada uočavam mnogobrojne vikendice pored Kamenice. Neke su baš velike i arhitektonski sređene, a poneka čak ima i bazen. Pre tridesetak godina ovde smo dolazili na kupanje, kada je važilo mišljenje da je Morava zagađena.
Uskoro ulazimo u atar Prijevora. Prolazimo pored stare škole u koju je išla Dankina majka. Brzo stižemo do Trbušana, danas već predgrađa Čačka. A onda smo začas kući.