Ove godine smo malo poranili, ali sa namerom da ovakvih izleta tokom leta bude još. Planiranu turu prošao sam sa Aleksandrom i Dankom 2006. godine, ali uvek se može videti nešto novo. Trebalo je da idemo i ranije, ali se mnogo toga isprečilo, obično kad se nešto na veliko planira, ograničavajuće okolnosti se lako pojave.
Plan je bio da obiđemo Studenicu i Gradac, a na povratku svratimo i do Žiče. Potajno sam se nadao da ćemo skoknuti i do Sopoćana, Petrove crkve i Đurđevih stupova, ali sam, po običaju, sprovođenje ideje ostavio da se uklopi sa razvojem događaja.
Subota, 14. jul 2018.
Veče uoči izleta pljuštala je kiša, ali sam očekivao da će subotnje jutro osvanuti vedro, što se i obistinilo. Uveče sam natočio gorivo i proverio pritisak u gumama, pa nije bilo prepreka da se tačno u pola osam pojavim pred domom Maričića.
Polaznu maršrutu smo malo promenili: kad smo pošli po Đuku, Aleksa se setio da je zaboravio posudu sa kolačima, pa smo se vratili po nju i onda kroz grad uputili starim putem ka Kraljevu.
Put do Kraljeva je skoro jedna ulica, jer su se sa obe strane smestili nizovi stambenih kuća i poslovnih objekata. O tome vozači, pa i pešaci, malo vode računa.
Prolazimo kroz Trnavu, Balugu, Vapu i stižemo do Zablaća. Podsećam se da sam ovde učio vožnju davne 1974. godine. Ovaj put ka Kraljevu odavno koristim i ne pamtim kada sam poslednji put prošao magistralom od Mrčajevaca. Stari put je kraći i zanimljiviji, a posle rekonstrukcije kolovoz je još uvek dobar. Uži je i praktično sve vreme prolazi kroz naselja, ali ako se pažljivo vozi, pravo je uživanje. Sa desne strane obronci Jelice i Troglava, sa leve plodna Moravska dolina.
Dolina jorgovana
Skrećemo na Ibarsku magistralu i prolazimo kroz Čibukovac i Konarevo. Sa desne strane protiče Ibar, koji je konačno napustio klisuru i pomalo usporio pre nego što će se kod Kamidžore spojiti sa Zapadnom Moravom. Uskoro stižemo do skretanja za Matarušku Banju i eto nas na vratima Doline jorgovana.
Kolovoz je dobar, ali ovaj deo puta poznat je po dugačkim krivinama koje lako zavaraju vozače, pa u njih ulaze prebrzo. A onda se začas nađu na suprotnoj strani kolovoza i nesreće su neizbežne. Pošto nam je ovo dan za uživanje, ne žurim, što drugi vozači koriste za preticanje i onda kada nije dozvoljeno.
Uskoro se sa leve strane ukazuju ostaci srednjovekovnog grada Magliča.
Iako se dolina Ibra najčešće naziva Dolinom jorgovana, koje je, prema legendi, dao posaditi kralj Uroš Prvi u čast svoje supruge Jelene, poznata je i kao Dolina kraljeva ili Dolina vekova. Ti nazivi nas vode u srednji vek, kada je ova dolina krila neke od najvećih svetinja srpskog naroda: Studenicu, Žiču, Sopoćane i Đurđeve stupove. Utvrđeni grad Maglič nosio je titulu zaštitnika, jer je čuvao ne samo manastire nego i celu Rašku. Ovuda je prolazio jedini karavanski put koji je povezivao Moravsku dolinu sa Kosovim poljem.
Ime je dobio po magli koja ga često obavija, dajući mu dodatnu vizuru tajanstvenosti.
Stižemo do Polumira, gde je po legendi Sveti Sava mirio braću Stefana i Vukana, ali su sklopili samo primirje, pa je otud i naziv. Kod sela Cerje, na steni sa desne strane Ibra, uočava se Spomenik ibarskim junacima, podignut 1930. godine.
Studenica
Nekada se u okviru Studenice nalazilo čak četrnaest crkava; danas su sačuvane tri u kojima se vrši bogosluženje, Bogorodičina crkva, crkva Svetog Nikole iz trinaestog veka i crkva Svetih Joakima i Ane, takozvana Kraljeva crkva, zadužbina kralja Milutina iz 1314. godine. UNESCO je 1986. Studenicu uvrstio na listu Svetske baštine.
U Bogorodičinoj crkvi u toku su restauratorski radovi, i to baš oko najznačajnije freske, Raspeća Hristovog.
Obilazimo trpezariju i portu i na kraju ulazimo u Kraljevu crkvu. Građena je u srpsko-vizantijskom stilu i spada u najlepše primere. Živopis je iz dvadesetih godina četrnaestog veka i smatra se vrhuncem stvaralaštva dvorskih slikara kralja Milutina, Mihaila i Evtihija, istih koji su radili živopis Bogorodice Ljeviške, Gračanice, Starog Nagoričana i Žiče.
Posle obilaska malo odmaramo u porti. Broj posetilaca je već priličan. Pokušavamo da u nekom od monaha prepoznamo našeg nekadašnjeg studenta Pavla Miloševića, u monaštvu Vitalija.
Kafa za devedeset dinara
Sledeće odredište je manastir Gradac u dolini Brvenice, zadužbina kraljice Jelene Anžujske.
Marec i Đuka dremuckaju, tako da prolazim kroz Brvenik, gde je trebalo skrenuti. Toga postajem svestan tek u Raški, pa se moramo vraćati.
Pokušavamo da napravimo još jednu pauzu za kafu, ali seoske birtije pored kojih prolazimo ne ostavljaju utisak. Aleksa se šali sa Đukom da će morati da plati skupu kafu u nekom od restorana na magistrali. Ja obećavam da ću refundirati razliku preko sto dvadeset dinara, koliko smo platili tri kafe u Studenici.
Manastir je izgrađen u poslednjoj četvrtini trinaestog veka. Veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke, kraljice Jelene. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.
Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.
Sami smo u porti. Posle obilaska odmaramo ispod velikog duda. Oko nas tišina i mir. Ostajemo tako skoro sat, a onda počinju da stižu posetioci i porta oživljuje.
U Brveniku, na izlasku na magistralu, svraćamo na kafu. Podsećam Đuku da važi ponuda o refundiranju. Međutim, i pored Marecovih predviđanja, kafa je bila još jeftinija, Đuka je ovog puta platio samo devedeset dinara.
Bili smo planirali da usput i ručamo. Marec je poneo ručak, pa tražimo zgodno mesto, ali ne nalazimo ništa pogodno, i on predlaže da se vratimo u Čačak i, ko ljudi, ručamo kod njega na terasi. Predlog se prihvata, pogotovu što smo dobru jagnjetinu mogli da zalijemo i pivom. Što ja, kao vozač, ne bih mogao da priuštim da smo ručali negde usput.