Znam da se mnogi neće složiti sa tim da je prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio kraj zlatnog doba Digitalne laboratorije. Ali treba se setiti da smo u to vreme polako napuštali svoju osnovnu delatnost i počinjali da budemo, kako je to plastično rekao jedan kolega, korisnici visokih tehnologija.
Pojava mikroprocesora je na neki način demokratizovala projektantski posao. On je u velikoj meri počinjao da liči na slaganje kockica, a sve više su do izražaja dolazile programerske veštine. Jer su šupljine u hardveru popunjavane softverom.
Godina 1980. donela je lament nad razvojem klasičnih računara i prelazak na razvoj mikroračunara. Nažalost, konkurencija na tom planu pojavila se i u samoj Jugoslaviji. Kašnjenje u prihvatanju PC tehnologije takođe je usporilo dalje opstajanje Laboratorije kao mesta gde se projektuju i prave računari. A neshvatanje i neprihvatanje ideje o projektovanju visokointegrisanih kola imalo je efekat pobadanja glogovog koca u hardversku budućnost Laboratorije.
Ali tada sam već bio sa druge strane.
Paralelno, tih godina postali smo vodeća firma za razvoj trenažera i simulatora za vojne primene. U teorijskom i algoritamskom smislu to je bio važan iskorak. Ali raspad Jugoslavije značio je prestanak delovanja na tom planu. Trebalo je tražiti nove poslovne prostore i izazove, a tamo nas je, zahvaljujući razvoju tehnologije, čekala sve žešća konkurencija.
Nešto za pamćenje
Kad prođe vreme, pogotovu ako se meri godinama, počinjemo da tražimo uzroke svojih navika i ponašanja. Ma koliko se trudili da atmosfera bude što ozbiljnija, rad ni u Institutu nije mogao da prođe bez raznih događaja. Naravno, radije se sećamo onih veselih. Ali bilo je i onih koji ostaju u pamćenju iako ih se nerado sećamo.
Entuzijazam neupućenih
Avgust 1978. godine. Iskoristio sam samo dve obavezne sedmice prvog godišnjeg odmora. Pošto se odmor koristi po kolektivnom principu, nema nas mnogo koji smo počeli da radimo.
Vreme uglavnom provodim sa Dabom, igrajući šah. Nisam neki ljubitelj šaha, jer ne odgovara mom temperamentu. Ali Daba je jako zanimljiv i obrazovan čovek. Pričamo o muzici, sportu i o njegovom boravku u Mančesteru na magistarskim studijama.
Tako čavrljajući, jednoga dana ga upitah: „Evo, ovde sam više od pola godine. Pomalo sam upoznao ljude i njihov odnos prema poslu. Na čemu se zasniva uspeh Instituta?”
On bez razmišljanja odgovori: „Na entuzijazmu neupućenih.”
Prošlo je od tada više od četiri decenije. Često sam tokom tog vremena pominjao tu rečenicu. Ljudi i događaji koji su me za to vreme mimoilazili ponovo su me uveravali u njenu istinitost i svevremenost.
Nažalost, entuzijasti su sve ređa kategorija. A i neupućenih je sve manje.
Velika pauza
Radno vreme u Institutu bilo je od sedam do petnaest sati tokom pet radnih dana. Izuzetak je bio utorak, kada se radilo od sedam do sedamnaest, da bi se ispunila četrdeset dva radna sata sedmično. Tokom dana je bila predviđena polučasovna pauza, koju su zaposleni koristili na razne načine.
Između ostalog, moglo se otići u Restoran društvene ishrane, gde se hrana plaćala novcem ili bonovima za topli obrok, koje smo dobijali početkom svakog meseca. Kada se odlazilo u restoran, obično se govorilo „idemo kod Rajke”, po imenu šefice restorana. Restoran je pripadao ugostiteljskom preduzeću „Višnjica”, koje je od Instituta iznajmljivalo prostor i opremu.
U sklopu restorana postojala je i posebna sala u koju su se vodili gosti i gde je hrana bila a la carte.
Novčani iznos bonova nije bio dovoljan da se svakodnevno odlazi u restoran, pa sam povremeno svraćao tek toliko da se bonovi potroše. Kasnije su bonovi mogli da se troše i u drugim objektima „Višnjice”, pa sam sve ređe odlazio kod Rajke.