Na području Srbije postoji nekoliko lokaliteta poznatih po tome što se na njima nalazi veći broj manastira. Među njima su svakako najpoznatiji Kosovo i Metohija, Fruška gora i Ovčarsko-kablarska klisura.
Klisura koju je Zapadna Morava prosekla između Ovčara i Kablara jedna je od najlepših u Srbiji. U njoj se danas nalaze i dva veštačka jezera, napravljena posle Drugog svetskog rata za potrebe hidrocentrala. U centralnom delu, ispod Kablara i uz samu reku, nalazi se termalna banja koja je od davnina privlačila bolesnike.
U takvom predelu, kroz koji vijuga magistralni put što povezuje centralnu Srbiju sa zapadnom i dalje sa Crnom Gorom i Hercegovinom, smestilo se deset manastira i dva sveta mesta. Zbog prirode i tolikog broja manastira, ovaj kraj se u narodu često naziva Srpska Sveta Gora.
Na desnoj strani Zapadne Morave su Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Svete Trojice i Sretenje. Na levoj Blagoveštenje, Ilinje, Jovanje, Nikolje i Uspenje. Uz njih, tu su i crkva Savinje, posvećena Svetom Savi, i crkva-pećina Kađenica.
Za razliku od manastira podizanih pre dolaska Turaka, koje su gradili vladari i velikaši, manastire u ovoj klisuri gradio je narod, pa im se ktitori uglavnom ne znaju.
Preobraženje
Pogled sa Kablara na manastir Preobraženje
Manastir je 1910. premešten sa mesta ispod litica Kablara, zbog izgradnje pruge Čačak–Višegrad; tamo gde je prvobitno stajao sada je železnička stanica Ovčar Banja. Prvi pomen u pisanim izvorima je iz 1525. godine.
Obnovu je 1938. pokrenuo episkop Nikolaj, sa željom da novi manastir podseća na ohridske hramove, gde je ranije bio episkop. Preobraženje je muški manastir u kome monasi nemaju materijalna dobra i žive po jerusalimskom tipiku, po kome žive i hilandarski monasi. Pod njegovom upravom su i dve obližnje svetinje, crkva Savinje i pećina Kađenica.
Vavedenje
Manastir Vavedenje
Nalazi se pored samog magistralnog puta, osam kilometara od Čačka, na ulasku u klisuru. Po predanju su ga sagradili Sveti Sava i njegov otac Simeon, ali se po turskim izvorima prvi put pominje 1528. godine. Odlukom crkvenih vlasti 1933. manastirska crkva postala je parohijska za obližnja sela.
Vaznesenje
Manastir Vaznesenje
Na obroncima Ovčara, pretpostavlja se da je sagrađen u dvanaestom ili trinaestom veku. Do 1937. bio je u ruševinama, kada ga je obnovio vladika žički Nikolaj. U manastiru je postojala prepisivačka škola; po četvorojevanđelju prepisanom ovde 1570. može se pouzdano tvrditi da je u šesnaestom veku postojao. Do 2012. bio je ženski, a otada muški.
Svete Trojice
Manastir Svete Trojice
Nalazi se na zapadnim padinama Ovčara, u ataru dragačevskog sela Dučalovići. Prvi pouzdan pomen je sa početka sedamnaestog veka, sa natpisa na zapadnim vratima. Pred Drugi svetski rat obnovio ga je vladika Nikolaj; već 1941. dvaput je bombardovan. Tokom rata u njemu su boravili budući patrijarh Pavle i otac Justin Popović. Crkva je stradala i u zemljotresu 1965. godine.
Sretenje
Manastir Sretenje
Prema predanju, sa vrha Ovčara bačena je kruna, korona, pa se gledalo gde će pasti, da bi se tu gradila crkva. Po tome se brdo iznad manastira zove Koronjsko.
Ovo je prvi manastir koji sam posetio. Bilo je to 1964. godine, kada sam sa ocem pešačeći stigao iz Čačka do vrha Ovčara; povratak je vodio pored manastira. Kratko smo se zadržali u porti, poslužili se šećerom i vodom koju su nam ponudile kaluđerice, i nastavili put. Posetiću ga još pet-šest puta, praktično svaki put kad sam se na Ovčar peo peške. Poslednji put početkom ovog veka, ali sada je do njega vodio asfaltni put, porta je bila sređena a konak novoizgrađen.
Blagoveštenje
Manastir Blgoveštenje
Pod Kablarom, na levoj obali, iznad same hidrocentrale. Arhitektonski elementi ukazuju da je mogao biti sazidan u vreme procvata raške škole, ali natpis iznad ulaznih vrata kaže da je hram podignut 1602. godine.
Ilinje
Manastir Ilinje
Na brdu iznad Blagoveštenja, podigli su ga blagoveštenjski monasi kao svoj metoh. Temelj ranije crkve mnogo je veći od današnje. Ikonostas je darovao sam vladika Nikolaj. Za sada nije „živi” manastir — u njemu nema monaha.
Jovanje
Manastir Jovanje
Do njega se može doći putem koji prati trasu stare uskotračne pruge. Prema nadgrobnim spomenicima smatra se da je postojao i pre Kosovskog boja. Stara crkva je 1954. potopljena prilikom izgradnje hidrocentrale Međuvršje. Vuk Karadžić je zapisao da je Jovanje bilo lavra iz koje se upravljalo ostalim manastirima u klisuri. Današnji manastir podignut je 1957. i po stilu je jedna od najlepših crkava u klisuri.
Nikolje
Manastir Nikolje
U podnožju Kablara, u ataru sela Rošci. Prema ikoni iz 1489. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju, zna se da je postojao u petnaestom veku. Vuk je zabeležio da je u Nikolju nekada živelo i do tri stotine kaluđera.
U njemu je utočište nalazio narod krijući se od Turaka; među njima i Miloš Obrenović sa porodicom. Zato je 1817. u porti sagradio konak, koji se i danas zove po njemu.
Nikoljsko jevanđelje
Nikolje je bilo poznat prepisivački centar. Ovde je napisano i čuveno Nikoljsko jevanđelje, koje je tokom Prvog svetskog rata nestalo iz arhive Narodne biblioteke u Nišu. Kasnije se pojavilo u Dablinu, gde se i danas nalazi.
Uspenje Presvete Bogorodice
Manastir Uspenje Presvete Bogorodice
Najmlađa od svih svetinja u klisuri, na Jovanjskom brdu, vidljiva sa svih strana. Vuk Karadžić je 1820. zabeležio predanje da su više manastira na bregu ostaci nekakve kule koju zovu Gradina, i da je pod zvonarom bila pisarnica gde su se knjige pisale, a pod pisarnicom tamnica.
U turskim izvorima pominje se 1536. godine. Obnovio ga je vladika Nikolaj pred Drugi svetski rat, sa željom da na uzvišenju iznad Jovanja sagradi grobnicu sebi i potonjim žičkim episkopima. Gotovo pola veka stajala je prazna i zapuštena, kao metoh Jovanja. Dolaskom monahinje Naume za igumaniju, uz pomoć naroda, nastavljeni su radovi na crkvi, konaku i porti.
Crkve i manastiri su svakako više od verskih objekata, i to ne samo u Srbiji. Kroz istoriju su bili izraz moći država i njihovih vladara. Pored dvorova i carskih palata, crkveni i manastirski kompleksi bili su prilika da se pokaže graditeljsko umeće pojedinaca, ali i snaga države i sposobnost vladara da narednim pokolenjima ostavi značajna zdanja.
U Srbiji su najznačajniji sagrađeni u srednjem veku, za vladavine Nemanjića. Iako su mnogi bili devastirani, naročito za turske vladavine, ili ih je načeo zub vremena, na prostoru Srbije i drugih zemalja koje su ranije bile u sastavu srpske države ostalo je dovoljno velelepnih sakralnih objekata koje treba posetiti, bez obzira na to da li ste vernik ili ne.
Na ovim stranicama izneću svoja sećanja na posete manastirima i crkvama.
Studenica
Vladimir Petrović, pisac prve naučne monografije o Studenici, napisao je da nijedan srpski manastir nema tako dugu i svetlu istoriju, niti je ostao tako duboko urezan u pamćenje srpskog naroda.
Moj prvi susret sa Studenicom desio se davne 1966. godine. Istorijska sekcija osnovne škole „Dr Dragiša Mišović”, koju je vodila pokojna nastavnica istorije Dana Barać, organizovala je obilazak Žiče, Studenice i Sopoćana.
Bogorodičina crkva u manastiru Studenica
Jednom dvanaestogodišnjaku sami manastiri, monaški život i freske nisu bili od posebnog značaja. Ali povezivanjem sa Nemanjom, Stefanom Prvovenčanim, Savom i njihovim naslednicima, sve je to dobijalo pravu dimenziju. Kasnija saznanja samo su popunjavala mozaik sećanja na vreme kada se stvarala istorija na ovim prostorima.
Đoto i Studenica
Ovim manastirima vratio sam se posle bezmalo dvadeset godina, u jesen 1985. Bio je to dvodnevni izlet sa prijateljima u Dolinu vekova, ili kraljeva, ili jorgovana, kako kome odgovara. Pored pomenutih, posetili smo tada malo poznati manastir Crna Reka u blizini Ribarića. Do njega od Ribarića ima nekih dva i po kilometra, koje smo morali da pešačimo, jer šumski put baš nije bio pogodan za mog „keca”. Zatekli smo samo četiri monaha, uključujući igumana koji će koju godinu kasnije postati vladika raško-prizrenski Artemije.
Freska “Hristovo raspeće” u Studenici
Nekoliko meseci ranije, tokom boravka u Padovi, posetio sam Đotovu kapelu Scrovegni. Đoto se smatra začetnikom modernog slikarstva. Međutim, kada sam video freske u Bogorodičinoj crkvi u Studenici, setio sam se da su one slikane skoro sto pedeset godina pre Đota.
Žiča
Manastir Žiča
Žiču sam prvi put video na tom istom izletu istorijske sekcije 1966. godine. Manastir se nalazi nadomak Kraljeva, a njegova crvena boja vidi se izdaleka. Zadužbina je Stefana Prvovenčanog i sedište prve srpske arhiepiskopije.
Sopoćani
Manastir Sopoćani
Sopoćane pamtim po freskama, pre svega po čuvenom Uspenju Bogorodice. Zadužbina je kralja Uroša Prvog. Ponovo sam ih posetio na onom izletu iz 1985. godine.
Gradac
Manastir Gradac
Manastir Gradac, u dolini Brvenice, zadužbina je kraljice Jelene Anžujske. Izgrađen je u poslednjoj četvrtini trinaestog veka; veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.
Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.
Kad sam odlazio u penziju, rekao sam svojim mlađim kolegama: „Sada je došlo vreme da se radujem vašim, a ne sopstvenim uspesima.”
Ima dosta primera uspešnih bivših studenata. Jedan od njih je Dejan Nikolić iz sela Gostinica kod Užica. Već sedam godina je uspešan preduzetnik i vlasnik firme koja se prvenstveno bavi proizvodnjom mašina za obradu drveta. Posebno sam zadovoljan što je pod mojim mentorstvom uradio oba diplomska rada i tako okončao studije mehatronike na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Sa suprugom Željanom, koja je takođe moj diplomac, i dvoje male dece živi na porodičnom imanju, podalje od gradske vreve.
Odavno sam se kanio da ga posetim i vidim kako se može biti uspešan, a istovremeno relativno daleko od putnih pravaca, koji se danas pominju kao bitan preduslov uspešnog poslovanja.
Pošto se bliži jesen i kišno vreme, što može biti prepreka odlasku u ruralnu sredinu, odlučujem da iskoristim preostale dane, iako Sunce još uvek nemilosrdno prži. Društvo će mi praviti drugar i kolega Miško Kukić, koga to što Dejan radi jako zanima.
Utorak, 8. septembar 2026.
Iako smo planirali da na odredištu budemo što ranije, udovoljavamo Dejanovoj želji da dođemo oko petnaest sati, jer bi želela da me vidi i njegova supruga, koja radi kao profesor u Tehničkoj školi u Užicu. Zato iz Čačka krećemo u trinaest.
Dejan mi je preporučio da dođemo iz pravca Požege, preko sela Karan. Pošto je Miško vozač, njemu prepuštam da predloži rutu. Izabrao je da do Požege stignemo starom magistralom kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. To i meni odgovara, jer tim putem, bar od Ovčara do Požege, nisam odavno prošao.
Kroz Požegu
Put prolazi kroz samu Požegu, kroz čije neke delove uopšte nisam prolazio, na primer kroz kraj gde se nalazi požeška crkva. Iako je građena pre manje od sto godina, svojom fasadom od sige ostavlja utisak, kao i prostrana, lepo uređena porta.
Dalje prolazimo pored železničke stanice. Požega je važno železničko čvorište: ovde se pruga Beograd–Bar spaja sa krakom koji preko Čačka vodi ka Kraljevu, a dalje prema Kragujevcu, Raškoj i Stalaću. U okviru stanice nalazi se i Muzej stare železnice, za koji ovog puta nemamo vremena.
Nastavljamo putem prema Karanu. Usput treba da prođemo kroz Lunovo Selo. Stara trasa uskotračne železnice dodirivala je atar tog sela, koje se nekada zvalo Dobrodol. Nažalost, danas je to prigradski deo Požege sa mnogobrojnim poslovnim objektima, tako da se obeležja nekadašnje pruge ne mogu uočiti.
Čekanje u pogrešnom selu
Kada smo stigli u centar Lunovog Sela, ja pomislih da smo već u Karanu. Pošto je dogovor bio da se nađemo tamo, Miško i ja čekamo Dejana u hladu ispred obližnje škole. Kada se Dejan javio, shvatamo da smo još uvek u Lunovom Selu, pa nastavljamo put.
Dejan nas sačekuje na terasi mesne kafane. Ljubazno nas nudi ručkom, ali se mi zadovoljavamo samo pićem.
Bela karanska crkva
Znamenitost ovog sela je bela crkva iz četrnaestog veka, jednostavne bele spoljašnosti po kojoj je i dobila ime.
Gostinica
Od Karana do Gostinice, tačnije do porodičnog doma Nikolića, ima nekih pet-šest kilometara. Put je prilično uzan, ali prekriven asfaltom. Ispočetka se penje, a kada smo se ispeli na venac brda počinje spuštanje. Prolazimo kroz voćnjake, dominira šljiva.
Poslednjih par stotina metara je posuto rizlom, koja je utabana. Dočekuje nas Željana sa decom. Dvorište je lepo sređeno, sa velikom porodičnom kućom. Parkiramo se ispred cilja našeg izleta, radionice u kojoj Dejan stvara.
Bili smo u prilici da vidimo gotovu CNC mašinu, spremnu za isporuku. Uz posluženje, kako dolikuje domaćinskoj kući, razgovor se vodi oko mašina koje Dejan pravi i oko iskustava sa studija na Fakultetu tehničkih nauka.
Zaključak sa povratka
Na povratku za Čačak kažem Mišku: „Eto, kad imaš kvalitetan proizvod, nije neophodno da živiš pored auto-puta da bi bio uspešan.”
Uz komentarisanje onoga što smo videli u Gostinici, stižemo nazad u Čačak.
Prvi i jedini put na Divčibarama sam bio davne 1962. godine. Bilo je to vreme kada sam Srbiju upoznavao zahvaljujući majčinom radu u banci.
Moram priznati da sam puno puta prošao blizu Divčibara, ali ponovni odlazak se prosto nije nametao. Čak ni onda kada je Aleksandra, dok je bila u vrtiću, ovde boravila u sklopu boravka u prirodi.
Pošto su prvomajski izleti postali gotovo tradicija, predložih da ove godine posetimo Divčibare. Nametnule su se gotovo slučajno, pročitah kako nisu ništa manje lepe od Zlatibora, ali su dosta slabije posećene.
Subota, 2. maj 2026.
Jutro osvanu sunčano i prilično toplo. Na put krenusmo odmah posle doručka. Odlaznu maršrutu sam odmah znao: Čačak–Jančići–Gojna Gora–Duškovci–Tometino Polje–Divčibare. Prema karti, tim putem ima nešto preko pedeset kilometara.
Put do Jančića je dobro poznat, jer smo njime prolazili prilikom odlazaka i povrataka sa Kablara. Vijuga dolinom reke Kamenice, koja je sedamdesetih i osamdesetih bila glavna kupališna oaza Čačana. Danas ovde niču vikendice, čak i mnogo lepše nego nekada; mnoge imaju svoje bazene, što ukazuje na status vlasnika.
Pogled na Ovčar i Kablar i dalje Čačak iz Gojne Gore
Gojna Gora se nalazi na visoravni sa koje puca pogled čak do Čačka. A i Ovčar i Kablar odavde imaju drugačiju vizuru. Iako je dan vedar, prema Čačku ima izmaglice, pa pogled i nije baš idealan.
Devojačke bare
Panorama Divčibara
Divčibare se nalaze u centralnom delu planine Maljen. Često se tretiraju kao posebna planina, dok se u suštini radi o visoravni. Ime, devojačke bare, lokalitet je dobio u spomen na tragičnu smrt jedne mlade devojke. Administrativno najvećim delom pripadaju Valjevu, od kog su udaljene trideset sedam kilometara.
Noć u autobusu
Divčibare sam jedini put posetio davne 1962. godine. Majka je radila u čačanskoj banci i oni su imali običaj da organizuju izlete. S obzirom na to da se tada radilo i subotom, obično se polazilo subotom popodne, prenoćilo na odredištu i vraćalo u nedelju.
Za taj boravak vezana je jedna zanimljivost. Kad smo stigli, ispostavilo se da prenoćište nije obezbeđeno, pa se postavilo pitanje gde će grupa od četrdesetak „turista” provesti noć. Deo putnika je noć proveo u autobusu. Pošto sam bio najmlađi u grupi, noć sam proveo na zadnjem sedištu, sa glavom u majčinom krilu. Najveći deo muške populacije odlučio se za noćnu šetnju Divčibarama, da bi pred zoru odmor potražio u senu.
Vidikovac ispred apartmana
Kranovi na sve strane
Ispred restorana “Radov vajat”
Majsko podnevno Sunce mami da se posedi napolju. Praznik je na Divčibare doveo puno turista, prednjače Beograđani i Novosađani, ako je suditi po registracijama. I ovde je izgradnja u punom zamahu. Možda ne kao na Zlatiboru, ali na sve strane se vide kranovi i objekti u izgradnji.
Posle kafe nastavljamo ka Valjevu. Cilj nam je vidikovac „Paljba”. Pošto je na istoj strani kao i onaj prethodni, pogled je sličan, samo ovde ima mnogo više ljudi koji bi hteli da im pogled zaluta prema Drini ili da naprave fotografiju za uspomenu. Pojedinci nemaju osećaj za meru, to jest za potrebu drugih da i oni uživaju u pogledu, pa se zadržavaju predugo na platou.
Preko Suvobora
Vraćamo se putem preko Mionice, gde skrećemo prema Ljigu. Posle pet-šest kilometara stižemo do skretanja za selo Struganik, rodno mesto vojvode Živojina Mišića. Odavde nas put vodi preko suvoborskih sela, Planinice, Brajića i Teočina. Sa leve strane ostaje nam vrh Suvobora, a sa desne Ravna gora.
U ataru sela Brezna prelazimo put Gornji Milanovac–Pranjani, a zatim stižemo u Srezojevce. U tom selu, u porodici Vukomanović, rođena je knjeginja Ljubica, supruga knjaza Miloša, i njen bratanac Aleksa, profesor Liceja u Beogradu i suprug Mine Karadžić.
Pejzaž iz Gornje Gorevnice
Odavde je put dobro poznat i brzo stižemo u grad. Praznični izletnički dan završavamo u gostionici „Mladost”, uz girice.
Odlazeći u penziju, nadao sam se da ću tokom prolećnih, letnjih i lepih jesenjih dana moći da napravim bar jedan izlet mesečno. Pod izletom sam podrazumevao odlazak u neki deo Srbije do koga se stigne u toku jednog dana, obilazak nekog istorijskog ili kulturnog lokaliteta, ručak i povratak kući.
Nažalost, mnogo toga je ometalo ispunjenje tog plana. Ipak, bilo je godina kada sam uspevao da ostvarim makar delić.
Prošlog vikenda otvorena je deonica auto-puta između Pakovraća i Prilipca, dobra prilika da se provozamo tih dvadesetak kilometara i lično proverimo kako je urađeno. I da li sumnjama kojima nas mediji zasipaju ima mesta. Usput smo odlučili da odemo do Zlatibora, prošetamo, popijemo kaficu i vratimo se.
Četvrtak, 10. jul 2025.
Danas je Dan nauke u Srbiji. Izgleda da su to zaboravili baš oni koji taj dan treba da slave, takozvani srpski naučnici. Ali razmišljanja na tu temu treba prepustiti njima, jer ovo je dan kada treba uživati.
Krenusmo odmah iza podneva. Put do Pakovraća, pređen već toliko puta, više nam je bio nužda nego nešto što traži pažnju. Pažnju nam jedino privuče porodica roda, koja obitava na stubu u Beljini.
Selo koje je nestalo
Danka odmah primeti da je, gledano sa trase auto-puta, selo Pakovraće nekako nestalo. Navikli smo na vizuru koju pruža vijugavi put pored kuća, a sada kao da selo gledamo sa visine.
Vrlo brzo stižemo do prvog tunela. Laz, sa dužinom od dve hiljade šesto odnosno dve hiljade sedamsto metara, trenutno su najduži tuneli u Srbiji.
Tunel Laz je probijen kroz masiv Jelice i na drugom kraju izlazi u atar sela Rtari. Iako sam to selo dobro upoznao prolazeći njime i peške i kolima, sa auto-puta sve izgleda drugačije. Izlaz iz tunela nalazi se između dva puta koja od Čačka vode prema Dragačevu, jednog koji preko Pakovraća, Rtara i Markovice ide ka Lučanima, i onog čuvenog Rankovca, najkraće veze od Čačka do Arilja.
Iz Rtara auto-put prelazi u Markovicu, pa u Negrišore, i konačno izlazi u selo Krstac, gde se nalazi petlja Lučani, a odmah iza nje ulaz u tunel Munjino brdo. Izlaz je u Prilipcu, gde je i kraj do sada realizovane trase.
Šta valja, a šta ne
Što se tiče auto-puta, deluje dosta dobro. Putniku ne može promaći da je, pored dva tunela, izgrađen veći broj mostova i da na pojedinim delovima trasa leži na stubovima. Očigledno je i da su u osiguranje okoline ugrađene ogromne količine betona, zaštitnih ograda i zvučnih barijera.
Da li ima propusta u izvođenju, tek treba da se vidi, sve će zavisiti od uslova u kojima će se koristiti. A priori reći da nešto ne valja ili da je sve savršeno krajnje je neozbiljno. Pogotovu takvi stavovi ne smeju dolaziti iz redova struke. I kada se zaključci donose na osnovu medijskog rekla-kazala.
Ono što će biti problem jeste uključenje na put Požega–Arilje i kasnije na magistralu ka Užicu, na takozvanoj Ariljskoj rampi. Od kružnog toka u Gorobilju do rampe ima nekih šest kilometara, tako da je dužina puta ista bez obzira ide li se od Pakovraća magistralom ili auto-putem. Ali mora se reći da se auto-putem ide brže i sigurnije.
Zlatibor kao grad
Zlatibor se poslednjih godina drastično promenio. Definitivno je postao mali grad, sa više visokih zgrada nego neki gradovi u Srbiji. I dalje se gradi, tamo gde je nekada bila autobuska stanica i veliki parking niče nekoliko ogromnih zgrada.
Centar Zlatibora su takozvane Kraljeve vode, gde je nekada bilo malo selo Kulaševac, nazvano po istoimenom izvoru. Kralj Aleksandar Obrenović je 1893. tu boravio i obećao tadašnjem predsedniku opštine Petru Mićiću da će Zlatibor postati turistički kraj. Na Preobraženje iste godine podigao je česmu na izvoru, i od tada se mesto zove Kraljeva voda. Posle Drugog svetskog rata, u spomen na poginule partizanske ranjenike iz 1941, dobija naziv Partizanske vode; 1995. preimenovano je u Zlatibor, pa često dolazi do mešanja imena mesta i planine, posebno među turistima.
Pogled na jezero
U naselju vlada prilična gužva. Problem je parkiranje, ali ipak nalazimo jedno mesto. Do Kraljevog trga pored jezera je vrlo blizu.
Konačno kafica
Do tada nam je put protekao bez kiše, ali je na planini ipak bilo hladno, tako da su jakne koje smo poneli bile dobrodošle. Za potpuni užitak nedostajalo nam je jedino Sunce.
Sedamo u baštu obližnjeg kafića i uz pogled na jezero prepuštamo se, kao što će račun pokazati, prilično skupom uživanju.
Jagnjetina po meri
Pošto je vreme ručku, kao logičan izbor nameće se jagnjetina. A gde drugde nego u Mačkatu.
Restoran “Pastir” u Mačkatu
Veliki parking, i baš nepopunjen, obećava da nema gužve. Pošto je pravo vreme ručka, očekujemo da će jagnjetina biti baš kako treba, mlaka. Sve je bilo kao što smo očekivali. Usluga brza, konobar ljubazan, jagnjetina po meri.
Dok smo ručali, progrejalo je Sunce.
Krug
Od Prilipca do Pakovraća tih devetnaest i po kilometara prelazimo za petnaest minuta. Vreme je lepo i sunčano, putujemo na istok, pa nam svetlost ne bije u oči.
Nadomak Pakovraća zauzeti smo raspravom o utiscima sa prve vožnje ovim delom auto-puta. Zbog toga nepažnjom promašim skretanje za Čačak, što znači da ćemo morati da se isključimo tek u Preljini.
Izgradnja auto-puta Beograd–Čačak još više je smanjila mogućnost, ili potrebu, da se na toj relaciji potraži neka druga ruta i bar malo upoznaju nepoznati delovi Srbije. Odavno se kanim da na povratku iz Beograda, kada sam bez obaveza, posetim neko od mesta u blizini te glavne saobraćajnice. Dodatni razlog što se retko odlučujem za to jeste činjenica da se u Čačak najčešće vraćam sam.
Ovoga puta mi je društvo pravila Aleksandra, pa sam joj predložio da malo skrenemo sa puta. Rado je prihvatila, iako joj nisam unapred rekao gde idemo.
Zapravo, ni sam nisam bio siguran gde bih želeo da svratim. Onako na prvu, pao mi je na um manastir Rajinovac u blizini Grocke. Za njega sam čuo kada je pisac Gordan Mihić odlučio da bude sahranjen na manastirskom groblju.
Sreda, 14. maj 2025.
Smederevski put je prilično opterećena saobraćajnica. Obilazni put oko Beograda, kojim smo krenuli, izlazi na njega u selu Leštani. Prolazimo pored Boleča, a onda se put spušta ka Dunavu, kroz plantaže trešanja i bresaka. Konačno stižemo do Grocke.
Pošto smo prešli reku Gročicu, putokaz pokazuje da za Rajinovac treba skrenuti desno. Pratimo navigaciju i stižemo do naselja Begaljica, koje mi je više poznato po onom usponu na niškom auto-putu kod petlje Mali Požarevac. Ne uočavamo skretanje pa produžavamo ka centru, ali brzo okrećemo.
Manastir Rajinovac
Manastir se nalazi na uzvišenju, sa parkingom iza velike gvozdene kapije. Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice. Prvi put se pominje u turskom popisu s početka šesnaestog veka, kao manastir Sveti Rajko. Prvobitna crkva nije sačuvana; ranije su više puta rušene i obnavljane.
Sadašnja je jednostavna izdužena građevina, zidana od lomljenog i tesanog krečnjaka i peščara, u sredini prilično velikog i lepo uređenog dvorišta. Ikonostas je rad nepoznatog autora s kraja devetnaestog veka; u manastir je prenet iz kapele Vojne bolnice u Beogradu 1952. godine.
Na manastirskom groblju je avgusta 2019. sahranjen Gordan Mihić. Kratko se zadržavamo. Odlazeći, pogled nam puca na okolne brežuljke iza kojih se krije dolina Dunava.
Pokajnica
Dolazeći ka manastiru, pada mi na pamet da bi sledeće odredište mogla biti Pokajnica kod Velike Plane. Do nje ne moramo natrag na Smederevski put, pored manastira prolazi put koji od Grocke vodi ka Umčarima, gde postoji izlaz na niški auto-put.
Usput prolazimo kroz Pudarce; po kućama bi se reklo da je u pitanju bogato šumadijsko selo.
Crkva brvnara Pokajnica
Crkvu brvnaru podigao je 1818. godine knez smederevske nahije Vujica Vulićević. Pošto je pomogao u ubistvu Karađorđa godinu dana ranije u Radovanjskom lugu, podigao ju je u znak pokajanja, po čemu je i dobila ime. Od 1954. je manastir, a od 1992. ženski.
U neposrednoj blizini je hotel „Plana”, ali sve deluje zapušteno.
Radovanjski lug
Do Radovanjskog luga imamo nepuna četiri kilometra, ali me navigacija baš ne vodi dobro, pa se pomažemo alternativom na Aleksandrinom telefonu. Sa glavnog puta do mesta gde je Karađorđe prvobitno sahranjen silazi se kroz šumu uskim, ali novim asfaltnim putem.
Mesto prvobitnog Karađorđevog groba
Spomen-kompleks se nalazi u gustoj šumi u ataru sela Radovanje i obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda, crkvu posvećenu Svetom arhangelu Gavrilu poznatu kao Crkva Zahvalnica, parohijski dom, letnju pozornicu i ulaznu kapiju. Crkva je izgrađena po projektu arhitekte Vasilija Androsova i predstavlja minijaturu oplenačke crkve.
Trag koji nije dovršen
Posle kraćeg zadržavanja put nastavljamo ka Topoli, do koje ima nešto više od četrdeset dva kilometra. Vodi nas preko Rače, a zatim preko Viševca, Đurđeva i Natalinaca.
Pošto smo tokom ovog izleta posetili mesta vezana za život Đorđa Petrovića, od rođenja u Viševcu, preko života u Topoli, do smrti u Radovanjskom lugu, ovom kratkom putopisu nadenuh naziv „Karađorđevim tragom”.
Da bi se trag zaokružio, ostaje da se poseti spomenički kompleks u Topoli, Karađorđev grad i spomen-crkva na Oplencu.
Obilazak Goča sam odavno planirao. Istina, o tome sam razmišljao u sklopu izleta sa „čičama”, koje smo prestali da upražnjavamo zbog pandemije.
Na Goču sam bio samo jednom u životu, tamo negde 1963. ili 1964. godine. Bili su to oni čuveni izleti koje je organizovala banka u kojoj je radila moja majka. Čak imam i par fotografija sa tog izleta. Goč me je kao odredište privlačio jer se radi o planini, i zbog mogućnosti da se sa nekog od njenih vidikovaca uživa u pogledu na okolinu.
Prilika da želju ispunim ukazala se prvog maja ove godine.
Četvrtak, 1. maj 2025.
Lep praznični dan pružio nam je priliku da malo izađemo van kuće, kao što se to obično kaže.
Kuda se uputiti kod nas po pravilu izaziva polemike, jer se stalno postavlja pitanje ko treba da iznese predlog. U principu ja uvek imam neku ideju, ali se pomalo plašim da je iznesem, jer ne znam kako će ostatak porodice na to reagovati. Zato mi je uvek lakše da neko drugi predloži odredište i tu po pravilu dođe do male svađe.
Ovoga puta na izlet smo krenuli samo Danka i ja, tako da sam rekao da imam ideju i da će videti kuda idemo. Kada smo se uputili prema Kraljevu, gotovo odmah je pogodila da idemo na Goč.
Iako smo krenuli prilično kasno, oko trinaest sati, nisam previše žurio. Naravno, uputili smo se starim putem prema Kraljevu. Koristim navigaciju, ali se ponovo pojavljuju situacije u kojima ne poslušam ono što mi preporučuje, pa sa glavnog puta skrećem na pogrešnom mestu i naravno lutamo. Ipak, brzo se nalazimo na pravoj stazi.
Prvomajski uranak
Put u početku vodi kroz sela, ali vrlo brzo ulazimo u područje gde je oko nas samo šuma. Uglavnom bukova, ali ima i dosta četinara. Put je dobar i nije previše strm.
Vrlo brzo nailazimo na ljude koji su izašli na prvomajski uranak. Što idemo dublje u planinu, sve ih je više. Put prati rečicu, pa gde god je neka livadica pored nje nailazimo na parkirana kola, postavljene roštilje, kamp-opremu, a ponegde je razapet i šator. Na Goču ima jako puno vikendica i sve su ih gotovo zauzeli izletnici. Praktično nema slobodnog mesta gde bi moglo da se zastane. I retke kafane su pune gostiju.
Pogled koji nije pukao
Ovaj obilazak Goča više je ličio na panoramsko razgledanje. Nažalost, sve vreme prolazimo kroz šumu, tako da nam se nijednom nije ukazala prilika da pogled „pukne” u daljinu.
Kada smo se popeli na planinski venac, gužva je postala baš velika. Sa obe strane puta parkirana vozila, a pešaci pomalo neoprezno šetaju kolovozom.
Nastavljamo ka Vrnjačkoj Banji sa idejom da tamo predahnemo i popijemo piće. Ali će to ostati samo lepa želja, ispostaviće se da je u Banji ogromna gužva, bez mogućnosti da se nađe pristojno mesto za parkiranje. Zato nastavljamo ka magistrali Kruševac–Kraljevo i krećemo kući.
Moto ferijalaca je bio „Upoznaj domovinu da bi je više voleo”. Izgleda da je trebalo da nam se desi pandemija korona virusa da bismo shvatili da je i Srbija lepa i da ima puno mesta koja treba posetiti.
Prošle godine sam posetio obnovljenu Golubačku tvrđavu, ali u njenoj blizini nalaze se i arheološki kompleks Viminacijum i takođe obnovljena tvrđava Ram. Lepi dani na kraju oktobra bili su prava prilika da se krene na istok Srbije, u Stig i Braničevo, i stigne na vrata najveće klisure u Evropi, Đerdapa.
Petak, 23. oktobar 2020.
Potrudili smo se da krenemo relativno rano, ali ne i u planirano vreme. Saobraćaj je gust, pogotovu ispred petlje Mali Požarevac, gde se izvode radovi. Svraćamo na benzinsku stanicu zbog goriva i dočekuje nas velika gužva koju su napravili putnici iz autobusa. Uglavnom su svi bez maski i ne poštuju fizičku distancu.
Ubrzo stižemo do isključenja za Požarevac, pa na obilaznicu koja vodi ka Kostolcu. Ovo je takozvana Đerdapska magistrala, poznata po opasnosti od obrušavanja kamena, naročito u proleće i jesen, kada padaju kiše.
Grad usred kopa
Skrećemo ka Kostolcu. Ispostavlja se da do Viminacijuma i nije tako lako stići: malo lutamo po samom Kostolcu, a onda i zbog radova oko elektrane. Ipak konačno stižemo do arheološkog nalazišta, smeštenog usred ugljenokopa.
Rimski vojni logor i grad uz njega nastali su u prvom veku i trajali do početka sedmog. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih gradova na Dunavu i izvesno vreme glavni grad provincije Gornje Mezije. Ovde je 211. godine Septimije Sever proglasio carem svog sina Karakalu. Procenjuje se da je imao četrdeset osam hiljada stanovnika.
Nekropola rimskog imperatora Hostilijana
Pošto smo stigli sa zakašnjenjem, grupa za obilazak je već krenula, nismo videli nekropolu cara Hostilijana. Grupi se priključujemo u obilasku rimskog kupatila, koje je dobro očuvano. Bilo je parno: topao vazduh je cirkulisao između stubića i zagrevao opeku ispod podnica, a voda stizala sa izvora slobodnim padom, akvaduktom istraženim u dužini od deset kilometara.
Posebnu atrakciju predstavlja praistorijsko nalazište, gde je otkriven ceo skelet ženke mamuta. Nađena je 2009. godine, tristo pedeset metara istočno od Carskog mauzoleja, na dubini od dvadeset sedam metara, u slojevima živog peska koji su nekada činili pradeltu Morave. Pretpostavlja se da je skelet star oko milion godina.
Bila je visoka oko četiri i po metra, duga preko pet metara i teška skoro deset tona. Do sada je u svetu pronađeno dvadesetak mamuta, uglavnom tokom devetnaestog veka, ali nijedan nije očuvan na licu mesta.
Mamutica Vika iz Viminacijuma
Početkom te godine bageri na površinskom kopu pronašli su, na sedam metara dubine, ostatke tri plovila. Najveći brod je dug oko petnaest metara, drvene konstrukcije ojačane metalnim klinovima; arheolozi smatraju da je izgrađen pre oko hiljadu šeststo godina.
Do sada je istraženo samo tri odsto lokaliteta.
Peristil u Domus Scientiarum ViminaciumMaketa vojnog logora i grada Viminacijuma
Termoelektrana “Kostolac V”, pogled iz Viminacijuma
Ram
Pitamo vodiča za put ka tvrđavi Ram. Upućuje nas kroz sela Kličevac i Rečicu. Pošto se nalazište bukvalno nalazi u središtu ugljenokopa, moramo da obiđemo termoelektranu i kop. Usput se malo prepiremo oko skretanja, ali pokazuje se da je Aleksandra u pravu.
Pogled na tvrđavu Ram i istoimeno naselje na obali Dunava
Ulaz u mesto Ram nalazi se na brdašcu sa kog puca pogled na Dunav i preko njega na ravni Banat i rumunska sela. Dok se uskim putem spuštamo ka tvrđavi, prolazimo pored načičkanih kuća u koje su generacije gastarbajtera ulagale u nadi da će tu jednoga dana u miru dočekati kraj. Ali većina se ipak zadržala na strani, a i dobar deo onih koji formalno ovde žive sreću su potražili u većim gradovima ili van Srbije. Ram je danas više tranzitno mesto kroz koje prolaze turisti.
Tvrđava Ram
Tvrđavu su 1483. godine podigli Turci po nalogu sultana Bajazita Drugog, da bi osnažili odbranu granice prema Ugarskoj. Imala je topovske otvore, što je čini jednom od prvih artiljerijskih tvrđava na ovom području. Stratešku važnost je izgubila već 1521, kada su se granice pomerile na sever.
Tumane
Srebrno jezero
Tokom vožnje predlažem da svratimo do manastira Tumana, koji je poslednjih godina postao mesto hodočašća.
Za ime manastira vezano je predanje o Milošu Obiliću. Rođen je u obližnjem selu Kobilju. Prilikom odlaska u lov nehotice je ranio isposnika Zosima Sinaita, koji je prebivao u obližnjoj pećini. Kada ga je poneo vidaru na lečenje, pustinjak mu reče: „Tu mani”, nema leka, pusti da tu umrem. Da okaje greh, Miloš podiže manastir u koji položi Zosimove mošti. Dok je zidao, stiže mu knežev poziv da dođe u boj, pa opet: tu mani, pa dođi na Kosovo. Od dvostrukog „tu mani” manastir dobija ime.
Manastir Tumane
Na velikom parkingu zatičemo mnoštvo automobila i autobusa. Malo ljudi nosi maske, a ni o fizičkoj distanci se ne vodi računa. U porti, ali posebno van nje, izgrađeno je mnogo turističkih sadržaja, što je postalo redovni pratilac mesta koja postanu odredišta verskih hodočašća. Pravimo krug trudeći se da izbegnemo gužvu i vraćamo se.
Golubac
Glavni trg u Golubcu
Ovo je moja druga poseta Golubačkoj tvrđavi u poslednje dve godine. Prošle godine smo ovde bili u okviru susreta generacije studenata upisanih na Tehnički fakultet školske 1985/86.
Iako je skoro kraj oktobra, dan je prelep. Pošto smo kupili ulaznice, žurimo da stignemo na prezentaciju, na kojoj se upoznajemo sa istorijskim činjenicama i legendama o nastanku tvrđave. Nalazi se na ulazu u Đerdapsku klisuru, tu je Dunav najširi u svom toku, preko šest kilometara, a svega par kilometara nizvodno sužava se na manje od tristo metara.
Tvrđava Golubački grad
Pošto smo završili obilazak i malo posedeli u parku ispred, uživajući u pogledu na Dunav, ostalo nam je da potražimo mesto za ručak. Vozimo se par kilometara kroz klisuru nadajući se da ćemo naići na restoran, ali bezuspešno. Zato odlučujemo da se vratimo kući i večeramo u domaćoj radinosti.
Mesec dana ranije, sticajem okolnosti, propustili smo priliku da posetimo varošicu Draginac. Prilika da to popravimo pružila se vrlo brzo.
Polovina oktobra, tačnije 14. oktobar, važan je dan za ovaj kraj. Toga dana su pre sedamdeset osam godina nemački okupatori ovde streljali skoro tri hiljade žitelja, pa se u Dragincu održava pomen streljanima. A ova godina je dodatno značajna, jer osnovna škola „14. oktobar” proslavlja sto osamdeset godina postojanja. Pošto je Đuka jedan od najuspešnijih đaka te škole, uspeo sam nekako da ga nagovorim da se ponovo uputimo u dolinu Jadra.
Ponedeljak, 14. oktobar 2019.
Ovogodišnji oktobar je baš topao, pravo miholjsko leto, tako da mnogo ne razmišljamo o tome kako će nas vreme pratiti tokom današnje posete Jadru i Pocerini.
Na današnji dan Nemci su u Dragincu, Jarebicama, Velikom Selu, Cikotama, Koreniti i okolnim selima započeli streljanje lokalnog stanovništva. Streljanje se produžilo do 19. oktobra i život je izgubilo dve hiljade devetsto pedeset ljudi. Najmlađa žrtva je imala tri dana.
Usput sam se nadao da ću ponovo videti svog školskog druga Zorana Avramovića, koji je rodom iz Jarebica i takođe je u Dragincu išao u osnovnu školu.
Spomen kosturnica streljanim u Dragincu
Šta je prethodilo
Draginačka tragedija nije mnogo poznata u Srbiji.
Teritorija Zapadne Srbije bila je u ranu jesen 1941. oslobođena od nemačkog okupatora. U nameri da tu ponovo zavede okupacionu vlast, nemački vojni vrh je odlučio da ustanak uguši. Za glavnokomandujućeg je postavljen general Franc Beme, a izvršenje zadatka povereno 342. pešadijskoj diviziji, povučenoj sa fronta u Francuskoj, i 125. pešadijskom puku, dotad angažovanom u Grčkoj.
Naredba načelnika Štaba Vrhovne komande, feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdata 16. septembra, propisivala je da se pri prvoj pojavi nemira bez odlaganja primene najoštrije mere. U njoj se izričito kaže da jedan ljudski život u tim zemljama često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom svirepošću, pa se kao odmazda za jedan život nemačkog vojnika uzima smrtna kazna za pedeset do sto ljudi.
Šef Uprave Bemeovog štaba, Harold Turner, bio je još precizniji: da se krajnjom bezobzirnošću postupi bar u jednom mestu, kako bi se time zastrašili ostali delovi Srbije, i da kaznu mora iskusiti celokupno stanovništvo, a ne samo muškarci. U istim naredbama stoji i da streljane treba zakopavati na usamljenim mestima i sprečiti postavljanje krstova na grobove, da se ne stvaraju mesta hodočašća.
Objave koje nisu izdate
Prve nemačke trupe došle su u Draginac 11. oktobra oko jedanaest časova. Tog i sledećeg dana nisu ispoljavale neprijateljstvo prema stanovništvu.
Muškom stanovništvu su putem letaka bacanih iz aviona, ali i preko kurira i viđenijih ljudi, poručivali da dođu u Draginac i uzmu „objave”, potvrde sa kojima se kasnije mogu slobodno kretati. Lakoverni su se odazivali i dolazili u Draginac, ali nisu dobijali nikakve objave: odmah su hapšeni i zatvarani.
Prvo masovno ubijanje izvršeno je 13. oktobra popodne, kada je izdvojena grupa od oko sto dvadeset ljudi i streljana na desnoj obali rečice Trnavice. Streljanje preostalih zatvorenika nastavljeno je i naredna dva dana.
Pošto u Dragincu nisu imali toliko zatvorenika i kvota nije mogla biti namirena, nemački vojnici su 16. oktobra krenuli u „čišćenje” Siminog Brda, Filipovića, Velikog Sela i Jarebica. Istu sudbinu doživelo je stanovništvo Korenite sedamnaestog i Cikota devetnaestog oktobra. Pored domaćeg stanovništva, u tim selima ubijen je i veliki broj izbeglica iz Slavonije, Srema i Mačve, koje se, bežeći ispred nemačke vojske, sklonilo kod rodbine i prijatelja. Zbog toga broj žrtava nikada nije mogao biti utvrđen sa potpunom tačnošću.
Panorama Draginca
Svečanost
Sama svečanost se uglavnom odvija po ustaljenom šablonu, parastos, govori prisutnih političara i kratak kulturno-umetnički program. Dan je lep i topao, pa se okupilo dosta građana. Ne ostajemo do kraja, već se upućujemo u varošicu i školu.
Stara škola u Dragincu
Osnovna škola u Dragincu osnovana je 1839. godine, u vreme kada je u Srbiji postojalo dvadeset državnih i pedeset šest opštinskih škola. Pored nove zgrade, otvorene 1983, nalazi se i zgrada stare škole. Prilično je zapuštena, iako je tipična za školsku arhitekturu s kraja devetnaestog veka; napravljena je 1892. i najstarija je sačuvana zgrada u Dragincu.
Četrnaest doktora nauka
Priredba se održava u školskom holu. Đuka je jedan od đaka koji su napravili stručnu i akademsku karijeru. Škola je iznedrila četrnaest doktora nauka. Pored Đuke, svečanosti su prisustvovali i profesori Dobrivoje Tošković sa Arhitektonskog fakulteta i Slobodan Aleksić sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.
Pored stalne postavke, u okviru koje su na panou fotografije doktora nauka koji su završili ovu školu, povodom jubileja organizovana je i izložba o istoriji škole, koja traje skoro dva veka.
Đukino sećanje na đačke dane
Posle programa bivamo posluženi ručkom, pa se malo družimo sa Đukinim zemljacima i poznanicima.
Tekeriš
Putem kroz draginačka sela spuštamo se do regionalnog puta koji od Zavlake vodi prema Šapcu. Na njemu je selo Tekeriš, gde je podignuta spomen-kosturnica posvećena Cerskoj bici. Ovde su se vodile najžešće borbe, u noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine.
Spomenik u Tekerišu
Centralni deo spomenika izgrađen je od neobrađenih kamenih blokova, u vidu gromade koja izlazi iz zemlje. Na vrhu je bronzani orao sa raširenim krilima i lovorovim vencem. Oko kosturnice su 2003. godine postavljene biste Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića, Petra Bojovića i Pavla Jurišića Šturma.
Posle obilaska nastavljamo ka Šapcu, a onda se upućujemo za Beograd putem preko Obrenovca. Za nama je ostajao još jedan prelep jesenji dan i lep izlet u kome smo se još jednom susreli sa istorijom.
Iako je ovo trebalo da bude nastavak tradicije, nekako se ovaj izlet nametnuo kao zamena za neostvareni boravak u Herceg Novom.
Mnogo toga nisam video u Srbiji. Jedan od tih krajeva je i prostor između Valjeva, Loznice i Drine, predeo koji obuhvata Podrinje, Jadar i Rađevinu. Planovi su bili veći, ali i ono što smo na kraju odabrali kao maršrutu podrazumevalo je prelazak oko četiristo kilometara. Naravno, tura se uvek mogla skratiti. Ipak, krenuli smo sa nadom da ćemo videti sve što smo predvideli. A ja sam se nadao da ćemo videti i malo više od toga.
Petak, 13. septembar 2019.
Izlet započinjemo kafom kod Maričića. Put do prvog odredišta, Kadinjače, uglavnom je poznat. Pošto vozim, naravno da ne mogu da uživam u čarima predela kroz koje prolazimo. Pogotovu Ovčarsko-kablarske klisure.
Panorama Ovčarsko – kablarske klisure
Klisura je od Čačka udaljena osamnaest kilometara, usečena između masiva Ovčara i Kablara. Duga je oko dvadeset kilometara i odlikuje se strmim stranama i meandrima Zapadne Morave. U njoj je Morava pregrađena dvema branama, pa su formirana veštačka jezera sa hidrocentralama Ovčar Banja i Međuvršje. Najveća dubina klisure je sedamsto deset metara. Poznata je po manastirima smeštenim na obe obale.
Panorama Ovčar Banje
Izgradnjom tunela „Mečkovo brdo” magistralni put prema Crnoj Gori više ne prolazi kroz samu Banju. Obale reke unutar Banje su poslednjih godina uređene, i ako se nađe dobar investitor, Ovčar Banja bi mogla da postane značajan turistički potencijal Srbije.
Prema turističkoj tabli, neposredno iza tunela počinje regija Zapadne Srbije. Iza skretanja za vrh Kablara nalazi se i tromeđa opština Čačak, Požega i Lučani. Naselja kroz koja dalje prolazimo su Tučkovo, Jelen Do i Kratovska stena, gde se levo skreće prema Lučanima, a posle izlaska iz tunela stiže se do Guglja.
Ovuda je nekada prolazila i pruga uskog koloseka, kojom je na relaciji Beograd–Čačak–Užice–Višegrad–Sarajevo i dalje prema Jadranu saobraćao čuveni „Ćira”. Polovinom sedamdesetih izgrađena je pruga normalnog koloseka, koja je Čačak u Požegi spojila na prugu Beograd–Bar. Područje Požege poznato je po maglovitim jutrima, pa nije čudo što ovdašnje žitelje nazivaju Maglašima.
Iza Guglja ulazi se u Požešku kotlinu. Od Ovčar Banje se na tri mesta popravlja put, pa je saobraćaj regulisan semaforima. Srećom, prolazimo bez zastoja, uvek je bilo zeleno.
Srpski cepter
Prema Užicu prolazimo kroz Rasnu, Uziće, Gorjane, Sevojno i užičko predgrađe Krčagovo. Iza Uzića se levo skreće za Zlakusu, selo poznato po grnčarstvu.
Zlakuška grnčarija se izrađuje od dva prirodna materijala, gline i kalcita, koji se mešaju u jednakom odnosu, zidanjem na ručnom kolu; posuđe se donedavno peklo na otvorenoj vatri. Kalcit daje čvrstinu i otpornost na visoke temperature, a jelima posebnu aromu. Zbog toga se za zlakušku grnčariju odomaćio i drugi naziv, srpski cepter.
Zanimljivo je da nijedne od tih sirovina nema u samoj Zlakusi. Kalcit se doprema iz susednog Rupeljeva, a glina iz Vranjana kod Požege, tridesetak kilometara daleko, a ni u jednom od ta dva sela, gde sirovine ima, niko se nikada nije bavio grnčarskim zanatom.
Potpećka pećina
U obližnjem selu Potpeć nalazi se spomenik prirode, Potpećka pećina. Istraživali su je Jovan Žujović, Jovan Cvijić i Radenko Lazarević. Za javnost je otvorena 1984. godine; uređeni deo obuhvata petsto pedeset pet metara, a ukupna dužina pećine procenjuje se na osam do deset kilometara.
Užice
Užice, kroz koje samo prolazimo, grad je na obalama Đetinje. Iznad njega se nalaze očuvane srednjovekovne ruševine, koje svedoče da je i tada bio važan grad. Prvi zapis naziva potiče iz 1329. godine.
Posle smrti cara Dušana Užice ulazi u posed Vojislava Vojinovića, a potom njegovog sinovca Nikole Altomanovića, čiji je grb i danas simbol grada. Knez Lazar i Tvrtko Prvi smatrali su Altomanovića protivnikom, pa su ga 1373. oslepeli i njegove posede podelili; tada je Užice pripalo knezu Lazaru.
Panorama Užica
Turci su Užice osvojili 1463. i ostali u njemu naredna četiri veka. Tek pred kraj devetnaestog veka počelo je da se razvija kao industrijski grad. Užice je bilo prvi grad u Srbiji sa elektranom sagrađenom na Teslinim principima, podignutom na Đetinji 1900. godine.
U Prvom svetskom ratu oslobođeno je 31. oktobra 1918. Na taj dan, sto godina kasnije, otkriven je Spomenik velikoj pobedi. Tokom nemačke okupacije 1941. Užice je bilo privremeno oslobođeno; za šezdeset sedam dana postojanja Užičke republike fabrike su radile, pruga i putevi funkcionisali, a novine i knjige štampane.
Spomenik Josipu Brozu Titu, rad vajara Frana Kršinića — od 1961. do 1991. stajao je na Trgu partizana, a zatim premešten u dvorište Narodnog muzeja
Kadinjača
Na pola puta do Kadinjače je raskrsnica na kojoj se levo odvaja stari put prema Tari i dalje Višegradu. Taj put prolazi kroz Biosku, kroz koju je išla i uskotračna pruga, pre nego što nastavi ka Kremni i usponu uz Šargan.
Konačno, posle četrnaest kilometara, stiže se do prevoja Kadinjača, gde se odigrala bitka između boraca Radničkog bataljona i drugih partizanskih jedinica. Većina boraca izginula je u okršaju sa desetostruko jačim protivnikom.
Pre nego što smo krenuli u obilazak, doručkujemo. Naravno, burek i jogurt. Pored ponekog automobila koji prođe putem Užice–Bajina Bašta, kompleksom odzvanja zvuk motornog trimera, zaposleni u Spomen-centru održavaju travnate površine.
Spomen – kompleks na Kadinjači
Sa prevoja, na nepunih osamsto metara, puca pogled na Srbiju. Nekako najdalje dopire tamo prema Drini. Spomen-kompleks je otvoren u jesen 1979. godine; pre toga je ovde postojao samo spomenik u obliku piramide, izgrađen pedesetih. Na njemu su ispisani završni stihovi iz poeme „Kadinjača” Slavka Vukosavljevića.
Nastavljamo putovanje. Već na prvoj krivini nailazi se na odvajanje puta ka aerodromu „Ponikve”. Aerodrom je danas vojno-civilni i nalazi se na devetsto četrnaest metara nadmorske visine. Ima najdužu poletno-sletnu stazu na Balkanu i najveći broj sunčanih dana. Iako je izgrađen još 1983, korišćen je tek od 1992. godine; u periodu 1996–97. sa njega su išli i civilni letovi, jer je JAT uspostavio liniju Beograd–Ponikve–Tivat, ali je ukinuta zbog nerentabilnosti.
Ispod prevoja slede serpentine, zbog čega je ovaj put problematičan. Da bi se izbegli problemi, pogotovu zimi, predviđeno je probijanje tunela ispod Kadinjače.
Perućac
Ne zadržavamo se u Bajinoj Bašti, već nastavljamo ka Perućcu, trinaestak kilometara uzvodno.
Jezero Perućac
U naselju Perućac teče verovatno najkraća reka na svetu. Duga je ravno tristo šezdeset pet metara, pa mnogi kažu da je Vrelo, bistro kao oko, dugo godinu dana. Ta reka, koja se posle kratkog toka i predivnog vodopada uliva u Drinu, ima sve što imaju i mnogo veće svetske reke: moćan izvor iz koga kulja beličasta voda, ribnjak na desnoj obali, vodenicu na levoj, jednu levu pritoku, naselje i dva mosta.
Pošto smo se parkirali, šetamo uz rečicu. Srećemo i druge putnike namernike koji su pristigli na obale Drine.
Reka Vrelo
Pijemo kafu na terasi restorana „Vrelo”, ispod koje protiče istoimena rečica i tu se, pred našim očima, pretvara u vodopad kojim se uliva u Drinu. Uživamo u modrozelenoj vodi.
Kažu da reka ne menja dužinu ni milimetar, zbog čega se veruje da mladi, pre nego što stupe u brak, treba da dođu na njenu obalu, kako bi njihova ljubav ostala zauvek nepromenjena.
Posle kafe vozimo se ka brani hidroelektrane, a zatim kratko i putem koji vodi prema Tari. Nadamo se da ćemo izbiti na vidikovac sa koga se pruža pogled na branu, jezero i Drinu. Nažalost, ne nalazimo takvo mesto.
Kućica na Drini
Na dva kilometra od Bajine Bašte nalazi se Kućica na steni, jedan od simbola grada. Nastanak se vezuje za leto 1968, kada je grupa bajinobaštanskih dečaka napravila mesto za odmor na steni, od dasaka obližnje srušene šupe. Nabujala Drina je iste jeseni odnela daske, ali je ideja ostala. Sledećeg leta izgrađena je prva kućica; materijal je do stene prevožen čamcima i kajacima, a veći komadi spuštani u vodu nekoliko kilometara uzvodno, pa hvatani i izvlačeni.
Kućica na Drini
Drina je kućicu plavila i odnosila više puta, poslednji put u decembru 2010. godine. Od 2011. ponovo krasi reku.
Manastir Soko
Do Ljubovije put vijuga pored Drine. Asfalt je uglavnom u dobrom stanju, tako da je vožnja ugodna.
Panorama Ljubovije i Bratunca
U mestu Lonjin odvaja se put koji preko Mačkovog kamena vodi prema Krupnju. Sa njega se posle par kilometara odvaja uzak asfaltni put ka manastiru Soko.
Manastir Soko
Manastir se nalazi podno Soko Grada, na obroncima Sokolskih planina, i posvećen je Svetom Nikolaju Mirlikijskom i vladiki Nikolaju Velimiroviću. Podigao ga je episkop šabački Lavrentije.
Prošli put kada sam bio ovde bila je neka proslava, pa je porta bila prepuna naroda. A i sve mi je delovalo nekako uređenije. Dok se odmaramo na klupi, prilazi nam poznato lice, predsednik pokreta „Dveri” Boško Obradović. Tu je zbog sportskih aktivnosti omladine pokreta.
Stena na kojoj se nalazio Soko Grad
U blizini su ostaci Soko Grada, srednjovekovne tvrđave koja nikada nije osvojena borbom, već je uvek menjala gospodare mirovnim ugovorima. Turci su se u njoj zadržali do 1862, kada su je pod pritiskom svetskih sila predali Srbima, koji su je minirali i dobrim delom uništili.
Mačkov kamen
Sledeće odredište bio nam je Mačkov kamen, poprište najkrvavije bitke Velikog rata.
Kosturnica na Mačkovom kamenu
U borbama od 16. do 21. septembra 1914. godine oko hiljadu sto pedeset srpskih vojnika dnevno je izbacivano iz stroja. Austrougari su trpeli dvostruko veće gubitke. Nikada, ni pre ni kasnije u tom ratu, nije poginulo toliko ljudi za tako kratko vreme.
Dok koračamo ka kosturnici, okružuje nas mir, koji kao da odaje večitu počast onima koji ovde izginuše. Topao septembarski dan i pogled na dolinu Drine i bosanske planine preko reke prosto nas mame da se što duže zadržimo.
Od Mačkovog kamena put se spušta prema Krupnju. Pored puta naslagana i umerena drva; ima ih čak i od prošle godine. U Krupnju tražimo put ka Zavlaci, jer želimo da svratimo u Đukino selo Cikote. Prolazimo kroz Ravnaju, gde je rođen profesor Tihomir Aleksić, jedan od pionira računarstva na ovim prostorima.
Spomenik streljanima u zaseoku Krivajca
Do Đukine kuće ima par stotina metara. Produžismo do zaravni na vrhu sela, gde se nalazi spomenik streljanim stanovnicima Krivajca u krvavom oktobru 1941. godine. Kratko se zadržavamo, uživajući u pogledu na dolinu Jadra.
Jagnjeća koža
Pošto je bilo vreme ručka, počesmo da tražimo kafanu sa jagnjetinom. Po Đukinom kazivanju, u ovom kraju je pouzdan znak da u kafani ima jagnjećeg pečenja, okačena jagnjeća koža ispred kafane.
Prva kafana sa okačenom kožom bio je restoran „Most” na izlazu iz Osečine, kod takozvanog plavog mosta na Jadru. Pokazaće se da će do Valjeva to biti i jedina kafana na kojoj visi jagnjeća koža, a Đuka je očekivao da ih bude više.
Bez razmišljanja zaustavismo se ispred. Pečenje koje ćemo koji minut kasnije naručiti pokazaće se kao pravi izbor.
Put Loznica–Valjevo je u savršenom stanju i pravo je zadovoljstvo voziti se njime. Pošto smo već prešli preko trista kilometara, odlučujemo se da se u Čačak vratimo auto-putem. Za obilazak Zapadne Srbije i Podrinja prešli smo nešto preko četiristo kilometara.
