Za mene ćeš uvek ostati „mali plavi dečak”. Još od onih dana kada si, jednog nedeljnog julskog dana 1999. godine, sa porodicom stigao sa Kosova. Tih par meseci delila nas je samo ograda.
Ponovo će nas spojiti Fakultet, i više od decenije neću znati da si ti onaj mali plavi švrća sa naočarima iz komšijskog dvorišta. Tu činjenicu saznaću tek na odbrani tvog master rada. I to ne od tebe. Na moje „Pobogu, Nikola, što mi nisi rekao” samo si se osmehnuo i slegao ramenima.
Plava kosa, naočare i nemiran pogled činili su te uočljivim. Ali bio si tih i povučen. I takvog ću te se uvek sećati. I tada sam imao utisak da si omiljen u društvu. Nažalost, to će potvrditi broj ljudi, posebno mladih, na oproštaju sa tobom.
Nismo se viđali često u proteklih deceniju i po, pogotovu tokom poslednje decenije. Ostao mi je u sećanju slučajni susret u Institutu „Mihajlo Pupin”, gde si jedno vreme radio, u jednom trenutku povezalo nas je i mesto na kome smo obojica radili. Retkim viđanjima doprineo je tvoj život i rad van zemlje. Ali nisam propuštao priliku da se kod zajedničkih prijatelja raspitam o tebi. Bilo mi je jako žao što se nismo videli prošle godine, kada si posetio svoje rođake iz mog komšiluka.
Dragi plavi dečače, duboko me je potresla tvoja smrt. Posebno što te je u njoj pratio još jedan tek započeti život. Ne postoje reči koje mogu ublažiti bol tvojih najbližih. Ovih par reči su samo pokušaj da te sačuvamo u sećanju, onakvog kakav si bio. I da žalimo što se češće nismo viđali i družili.
Svet u kome živimo postao je pravo trkalište. A nama preostaje samo nada da ovakvih odlazaka ne bude. I da se srećemo uživo što duže.