Sve objave

Posted on

Bioskop

Podsećajući na vremena i mesta kojih više nema, često se zapitam, nije li to žal za mladošću? Iako svako ima pravo da žali za onim što je bilo lepo, ili bar misli da je tako bilo, mora se živeti u stvarnosti. Ako želimo da budemo iskreni, moramo znati da su promene neminovne. Reči koje posvećujem Čačku koga nema više su želja da nas koji smo osetili dah prošlih vremena podsetim na njih, a mlađima predstavim ono što je za moju generaciju bilo od značaja.

S druge strane, tehnologija i civilizacijske tekovine jednostavno su mnogo toga učinile delom istorije. Čak i onda kada to nije bilo nužno.

Odlazak u penziju i češći boravci u Beogradu vratili su me pozorištu i bioskopu. Televizija, a posebno internet doneli su nam i pozorište i bioskop kao sveprisutnu pojavu u našim domovima. Sve vreme sam bio svestan prednosti koje pozorište i bioskop imaju u odnosu na televizor, a pogotovu na računar. Ali pomalo konformizam, pomalo ono poslovično „ima vremena”, i konačno toplina doma, stalno su odlagali taj povratak. I prepuštali ga uglavnom sećanju.

Idemo na FEST

Ljubitelji filma setiće se da se ove godine obeležava pedeset godina od prvog FEST-a. Te 1971. godine, u okviru „festivala svih festivala”, održanog pod sloganom „Hrabri novi svet”, u Domu sindikata prikazani su neki od kultnih filmova, „MASH”, kojim je FEST i otvoren, zatim „O jagodama i krvi”, „Konje ubijaju, zar ne?”, „2001: Odiseja u svemiru”.

Iste te 1971. godine, za Dan Republike, Čačak je dobio treću bioskopsku dvoranu. Prvi prikazani film bio je „Orlovsko gnezdo”, sa Ričardom Bartonom i Klintom Istvudom u glavnim ulogama. Danas, posle pedeset godina, Čačak praktično više nema bioskop.

Sutjeska
Bioskop “Sutjeska”

Ako zanemarim par filmova odgledanih poslednjih godina u Domu kulture, poslednji put u bioskopu sam bio 1996. godine, kada sam u „Sutjesci” odgledao „Podzemlje” Emira Kusturice. Pre Doma kulture, filmovi su, bar u vremenu koje ja pamtim, prikazivani u bioskopima „Sutjeska”, koji se nalazio u Karađorđevoj ulici preko puta Instituta za voćarstvo, i „Prag”, u ulici Dr Dragiše Mišovića. „Sutjeska” je bila rezervisana za premijerne filmove i one sa ozbiljnom tematikom.

Prag
Bioskop “Prag”

U „Pragu” su se filmovi prikazivali reprizno, uglavnom kaubojski i oni sa lakšom tematikom. „Sutjeska” se zvanično i sada tamo nalazi, samo nikako da doživimo onu čuvenu objavu: „Bioskop ponovo radi.”

Šezdesetih godina bioskopi su još uvek bili naš prozor u svet. Pogotovu što su u gradovima poput Čačka bioskopske predstave bile jedini svakodnevni kulturni događaj. U glavnoj ulici, neposredno pored čuvene Ugrenove poslastičarnice, nalazile su se vitrine u kojima je preduzeće „Čačak film” objavljivalo program svojih bioskopa i filmove koji će biti prikazani naredne sedmice.

Sećanje na filmove

Prvi film koji sam gledao bio je domaće ostvarenje „Barba Žvane”, sa Dragomirom Felbom u glavnoj ulozi. Onda je sledio „Prvi građanin male varoši” Puriše Đorđevića. Naravno, bio sam suviše mali da bih shvatio radnju.

Narednih godina u bioskop ću odlaziti zahvaljujući tetki, koja je živela sa nama. Baba me je slala da bih proveravao da li se njena sestričina viđa sa mladićima. Danas, posle više od šest decenija, moram da priznam da baš nisam bio uspešan kao čuvar. Ali sam zahvaljujući toj ulozi odgledao puno filmova. U sećanju mi je naročito ostala „Prodavačica ljubičica” sa čuvenom Saritom Montijel. Valjda zbog istoimene pesme.

Iz školskog doba, pogotovu osnovne škole, uglavnom se sećam kaubojskih filmova. Posle gledanja „Rio Brava”, „Sedmorice veličanstvenih” i „Čoveka koji je ubio Libertija Valansa” beskrajno smo prepričavali pojedine scene i oduševljavali se Džonom Vejnom, Džejmsom Stjuartom, Garijem Kuperom i drugim junacima filmova o američkom zapadu. Kasnije smo počeli da gledamo kriminalističke filmove. A gimnazijsko doba i prve ljubavi doneli su i filmove sa tom tematikom.

Posle svega

Odlazak u bioskop bio je i mera odrastanja. Čak i u gimnazijskim danima nije bilo uputno, da ne kažem da je bilo zabranjeno, odlaziti bez roditelja na predstave od osam sati. Pogotovu što je uvek postojala opasnost da se neko od profesora nađe na istom mestu. Zato su naše carstvo bile poslepodnevne predstave od 16 i 18 sati. A kad se kupovala karta, gledalo se da se dobije mesto na balkonu „Sutjeske”. Ili bar mesto u zadnjim redovima. Tokom leta, u okviru „Sutjeske” radila je i takozvana Letnja bašta.

Na neki način, sa čačanskim bioskopima sam se oprostio odlaskom na studije u Beograd. Filmove sam još gledao tokom letnjeg raspusta, dok nisam definitivno postao stanovnik prestonice. Onda su stigli videorekorderi i odlasci u bioskop postajali su sve ređi. Čak i onda kada sam se vratio u Čačak, poneka premijera, i to retko.

Ponekad požalim što nema bioskopa. Pogotovu otkako sam, u vremenu pre korone, ponovo počeo da odlazim u bioskope kakvi danas postoje uglavnom u beogradskim tržnim centrima. Naravno, razlog su filmovi, jer priznaćete da nije isto gledati film na televizoru i u bioskopu.

Posted on

Posle svega ostaju ljudi

Poslednjih meseci pišem o Čačku koga nema. Pomenuo sam neka mesta i događaje koji su obeležili moj život, pre svega mladost. Promene i nestajanja nateraše me da pokušam ponešto da otrgnem od zaborava. Jer mladi mnogo toga ne znaju, pošto je vezano za prošlost koju često doživljavaju kao davno prošlo vreme. Objektivno, mnogi i nisu imali prilike da čuju nešto o tome. Opet, stariji, plašeći se kritike zbog lamentiranja nad mladošću i prošlošću, ovakve priče uglavnom zadržavaju za krugove svojih ispisnika.

Moje pisanje nije „žal za mladošću” ni poziv na restauraciju nečega što je postalo deo prošlosti. Pogotovu što mislim da sadašnje generacije ne treba da vraćaju ono što su njihovi prethodnici uništili. Umesto toga treba da grade i stvaraju za budućnost. Ali da se trude da dela njihovih ruku ostanu, da i ona koja danas simbolišu ovaj grad ne dožive sudbinu stvaralaštva iz prošlosti.

Približavanje novoj godini prenu me iz dosadašnjih razmišljanja i natera da se okrenem nekim novim orijentirima. Vreme u kome trenutno živimo jednog dana će se pominjati kao „doba korone”. Epidemija u čijem se vrtlogu nalazi ceo svet sama po sebi nije donela nestajanje nekakvih fizičkih obeležja prošlosti i sadašnjosti. Ali donela je nestajanje onoga najvrednijeg što civilizacija poseduje, čoveka. Zato medije, elektronsku poštu i društvene mreže otvaramo sa strahom da ćemo se suočiti sa odlaskom drage osobe.

Posle svega ostaju ljudi

Sve me to podseti da su ljudi najvažniji korpus Čačka koga više nema. Ljudi koji su se preselili u večnost ili tiho nestali iz naše sredine i, kako kaže pesnik, „oru tuđe njive”. Ili su i dalje tu, ali žive povučeno, jer su izgubili bitku sa onima koji su danas glasniji. A pitanje je koliko će i na koji način ostati upamćeni u našoj čaršiji.

Ima i onih kojima iz najboljih namera, pogrešnom pažnjom, činimo nepravdu, a time umanjujemo njihov značaj za Čačak. Koga god da pomenem od tih zaboravljenih Čačana, učinio bih nepravdu drugima koji bi i dalje ostali u senci. Pogotovu što bih sigurno bio subjektivan i sentimentalan, pominjući uglavnom meni bliske i najbolje znane osobe. A čak i o njima ne znam sve pojedinosti.

Zato želim da zajednički pokušamo da se setimo tih dragih ljudi po kojima se Čačak pročuo. Makar samo zato što su, pored svog časnog i uspešnog imena, naš grad naveli kao mesto porekla.

Napisano uoči nove 2021. godine

Posted on

Štajga

Pišući o čačanskom korzou, pomenuo sam neke nekadašnje kultne ugostiteljske objekte, gde se po završetku korzoa nastavljao provod. U tom kontekstu pomenuo sam i Ibarsku magistralu, koja je bila svedok rađanja novokomponovanog muzičkog pravca. Ali nadam se da pravi Čačani nisu zaboravili još jedno važno mesto „provoda” tih sedamdesetih godina, Štajgu.

Železnička stanica
Železnička stanica u Čačku

Mlađe generacije će prvo pomisliti na novu Autobusku stanicu, jer su tamo odlazili na burek koji se mogao kupiti tokom cele noći. Međutim, ja mislim na staničnu restoraciju na Železničkoj stanici, poznatu pod tim nazivom. Ovde su se iza ponoći okupljali uglavnom čačanski frajeri. Neću pominjati imena, jer se bojim da ću nekoga važnog zaboraviti, a oni koji se sećaju tih vremena svakako će znati ko je sve dolazio.

Moj drug Mišo Kubura i ja nismo spadali u frajere. Bili smo valjda na trećoj godini studija i naravno među najmlađima koji su dolazili, pogotovu leti. Bilo nam je zanimljivo da se nađemo u društvu onih koji su važili za „face” tadašnjeg Čačka. Bila je to prilika da se uživo čuju vesti o događajima iz prethodnog dana, često od samih aktera. Na Štajgi su se rađale mnoge anegdote i vicevi, koje smo kasnije prodavali po Beogradu.

Bilo je i vozova

Posle pola jedan restoracija bi živnula, jer su stizali putnici koji su vozom putovali od Niša ka Baru; u Čačak je stizao u jedan sat posle ponoći. Zato je često, pogotovu leti, bilo teško naći slobodan sto. Vrlo često je dolazilo do, najčešće verbalnih, nesporazuma između čačanske mlađarije i putnika. Pogotovu onih sredovečnih, koji su glasan razgovor, smeh i dobacivanja smatrali nedoličnim za mladu generaciju.

Pošto bi voz nastavio put Jadrana, počelo bi da se osipa i društvo na Štajgi, ili Štaciji, kako su joj još tepali. Restoracija bi se zatvorila između tri i četiri sata da bi se očistila, a onda je kretao novi radni dan i iščekivanje novog ponoćnog druženja.

S pojavom kafića i liberalizacijom radnog vremena ugostiteljskih objekata, Štajga će prestati da bude pozornica čačanskih zbivanja. Vratiće se svojoj osnovnoj nameni.

Odavno nisam pisao. Ne zato što nema zanimljivih tema, možda je ova epidemija pomalo uticala na inspiraciju, pa se sa ovim tekstom mučim više od mesec dana. A opet, razmišljajući šta da napišem, otvorili su se neki širi horizonti, koji su zahtevali i malo istraživanja.

Nisam želeo da ovo bude priča o istoriji železničkog saobraćaja u Čačku. Želeo sam da se setim popularnog „Ćire”, koji je tutnjao ovim prostorima i utihnuo pre nešto više od pola veka. Jer „Ćira” je bio neka vrsta čačanskog prozora u svet, sve do izgradnje Ibarske magistrale.

Ćira
Popularni voz “Ćira” negde u Bosni

Poslednjih godina kod nas se dosta priča o brzim prugama, kojima će se vozovi kretati brzinama i do dvesta kilometara na čas. Kao da smo zaboravili da smo se u ovim godinama tranzicije nekako odvikli od vozova. Ako izuzmemo one koji vozove koriste za odlazak na posao, malo ljudi ih koristi za prevoz unutar zemlje. Upućeniji znaju da je železnički transport jedan od dominantnih načina prevoza u međugradskom saobraćaju u Evropi. Tako je nekad bilo i kod nas. Nažalost, mlađe generacije su ovaj način prevoza uglavnom upoznale kroz zabavu — vozeći se prugom Mokra Gora–Šargan Vitasi, ili vozom „Romantika”.

Kad se Sarajevo selilo u Čačak

Kad se pomene „Ćira”, kod onih koji ga se sećaju bude se asocijacije na uskotračnu prugu koja je povezivala Beograd sa Sarajevom i dalje sa Jadranom. Mnogi su prvi put do Herceg Novog, Dubrovnika ili Ploča stigli ovom železnicom, putujući bezmalo dan i po. Svako putovanje „Ćirom” bilo je pomalo doživljaj, bilo da se putovalo do Beograda, Užica, Sarajeva, dalje prema moru, ili se išlo samo do Ovčar Banje.

A svakog petka na čačansku pijacu stizale su horde Sarajlija. Popodnevnim vozom vraćali su se natovareni kajmakom i drugim ovdašnjim delikatesima. Takođe, „Ćira” je omogućavao seljacima iz okoline Čačka i Užica da na pijace bosanskih gradova dopreme jabuke, med i rakiju.

Moja putovanja „Ćirom” uglavnom su vezana za relaciju prema Sarajevu i dalje moru, tačnije Pločama. Do Beograda sam „Ćirom” išao samo dva puta, kao dete 1957. godine, i deset godina kasnije, kada nas je razredni starešina Boriša Borišić u osmom razredu vodio na ekskurziju. Tada sam video kako u praksi izgleda kada se povuče sigurnosna kočnica. To je uradio jedan od naših drugara i zaustavio voz na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Da li je bilo slučajno ili plod dečjeg nestašluka? Tek, naš razredni je vreme do Beograda proveo ubeđujući konduktera da se radi o slučajnosti. Te nekako prođosmo bez prijave i većih neprijatnosti.

Idemo na more

Mnogo su zanimljivija bila putovanja na more. Kretalo se sa koloseka koji je bio van železničke stanice, otprilike tamo gde je sada tržni centar. Voz je polazio u 22 sata, a putovali smo vagonima drugog razreda. Ko se seća, to su bili vagoni sa parovima drvenih klupa i drvenim galerijama iznad, za smeštaj prtljaga.

Kolosek na koji je voz dolazio i sa koga je nastavljao putovanje bio je slep. Zato je lokomotiva pri kretanju za Sarajevo gurala kompoziciju ispred sebe. Po prelasku starog železničkog mosta, skretnica je bila postavljena da kompoziciju usmeri ka Beogradu. Kada bi se stiglo u stanicu Ljubić, skretnica je postavljana u smer ka Užicu i tek posle toga lokomotiva je krenula da vuče kompoziciju. „Ćira” je do Ovčar Banje putovao tačno pola sata, a do Užica dva sata.

Putovanja, pogotovu ona prema moru, pamtiće se i po mnogobrojnim tunelima kroz koje se prolazilo. Ako bi se zakasnilo sa zatvaranjem prozora, sledio je obavezni ukus sagorelog uglja u ustima. I obavezno jutarnje umivanje hladnom vodom na dolaznoj stanici, jer su putnici iz „Ćire” po pravilu izlazili nagaravljenih lica i ruku.

Posted on

Ćuprijica

Često srećem starog profesora čačanske Gimnazije. Kažem starog, a on je to samo po godinama, duhom je mlađi od mnogih koji su decenijama mlađi od njega. Pravo mi je zadovoljstvo tih par minuta koliko popričamo. Pre neki dan pomenuh mu da pišem nekakvu pripovest o mojoj ulici Kneza Miloša, „Rekvijem za Ivanjički sokak”. Sa oduševljenjem izgovori reč koja me momentalno vrati u detinjstvo: ćuprijica.

Kasnih pedesetih godina prošlog veka tu se završavao grad, do tog mesta ulica je bila pokrivena onim čuvenim granitnim kockama. Odatle prema Dragačevu vodila je prašnjava makadamska džada. Na tom mestu postojao je most preko kanala kojim se površinska voda, gore od tadašnjeg Lazovića parka, slivala ka gradu. Kanal je postojao sa obe strane gornjeg dela ulice. Levi, nizvodni kanal se posle prolaska ispod mosta spajao sa desnim i nastavljao put sve do Lozničke reke, koja je tekla obodom Avladžinice. Dva kanala su se spajala baš kod našeg dvorišta, tako da su dve njegove strane stajale na njihovoj obali.

U susedstvu

U ćošku dvorišta, baš na sastavu kanala, stajala je velika kruška koja je izdašno rađala svake godine. Nisu to bili neki naročito ukusni plodovi, ali su bili primamljivi za mangupariju iz kraja, jer su mogli da joj priđu sa strane ulice. Razgranata krošnja je počinjala vrlo nisko i bila je prava blagodet za sticanje prvih iskustava u pentranju po drveću.

Mostić, kako smo ga u to vreme češće zvali, sa strane našeg dvorišta imao je metalnu ogradu. Vazda je bila prašnjava ili blatnjava, tako da smo izbegavali da je dodirujemo. S druge strane mostića, na svakom kraju, stajao je po jedan putni kamen, koji su nekada imali funkciju branika. Petkom je u Čačku pijačni dan; neretko se na ovim kamenovima mogao videti umorni seljak iz Dragačeva kako sedi i svodi račune trgovine na pijaci.

Kod Vitomira i Janka

Sa gradske strane prvi objekat bila je prodavnica kolonijalne robe, kako se tada govorilo, preduzeća „Stjenik”. Valjda se i zvala „Kolonijal”. U vreme mog ranog detinjstva tu su radila dva trgovca, Vitomir Matijašević i Janko Dolović.

I danas se sećam kraja svakog meseca, kada mama primi platu, i skoro ritualnog odlaska u prodavnicu, gde su se po prethodno napravljenom spisku kupovale namirnice. Pet kilograma šećera, kilogram soli, brašno, začini… Na kraju spiska uvek sam pokušavao da ubacim i dve štangle čokolade, naravno one za mešenje, jer su mlečne čokolade tada još uvek bile luksuz.

Sve se uglavnom kupovalo na meru. Šećer i brašno su se velikim limenim kašikama zahvatali iz drvenih sanduka i pakovali u sive papirne kese. Bombone su stajale u položenim staklenim teglama i sličnim, samo malim kašikama sipale se u male papirne kesice. Najpopularnije su bile „Kraševe” bombone „505 sa crtom”, koje su se mogle nabaviti i u limenim kutijama. Prodavale su se i mentol bombone, kao i one takozvane svilene, koje meni baš nisu bile omiljene.

Prodavnicu sam zapamtio i po velikim kutijama sa mešanom marmeladom, koju mi je baka retko kupovala, jer, kako je govorila, kod kuće ima mnogo bolji džem od kajsija i šljiva, koji je kuvala moja majka. Sećam se i sarage nanizane na vrbove prutiće. Nekoliko puta sam uspeo da nagovorim baku da mi je kupi. A pošto je morala da se zagreje pre jela, kuća je neprijatno mirisala. Zbog toga smo oboje bili predmet kritike kad bi se mama i tata vratili sa posla.

Novo vreme

Onda su došla neka nova vremena, novi trgovci i nova roba. U Čačku su se pojavile prodavnice sa boljim asortimanom, pa je prodavnica mog detinjstva polako gubila kultni značaj. Ipak, ponešto od novina stizalo je i u našu radnju, kako smo je često zvali.

Sećam se kada su se pojavila jaja snežno bele ljuske, pričalo se da su uvezena iz Izraela. Pa kad se pojavio ananas, i nešto kasnije kokosov orah. Naravno da bih naterao baku da mi ih kupi. A onda je nastajao problem kako se to seče i jede.

I konačno, jednog dana i kod nas se pojavio švepс, koji se reklamirao na televiziji. Društvo sa Beloševe kapije skupi 1,60 dinara, koliko je koštala flašica i razočarasmo se. Bilo je gorko, a po ukusu je ličilo na tek zametnute jabuke.

Odavno u tom zdanju više nije prodavnica. Objekat je u međuvremenu menjao namenu, da bi danas tu bila jedna od najpoznatijih pečenjara u Čačku.

Za sve je kriv kanal

Onih dana kada je padala kiša, oba kanala su se punila vodom što se slivala sa padina Jelice. Jedna od glavnih zanimacija dečaka iz kraja bilo je puštanje čamaca. Bilo je tu svakojakih plovila, od onih najjednostavnijih, napravljenih od lista papira, do pravih malih remek-dela. Pamtim da se u tome posebno isticao šest godina stariji Vlade Smiljanić.

Posebno je zanimljivo bilo puštanje čamaca u levom kanalu, jer su morali da prođu ispod mostića. Vladalo je pravo uzbuđenje dok smo uz metalnu ogradu iščekivali čiji će se čamac prvi pojaviti. Neki su, naišavši na prepreku, tamo ostajali sve do nailaska sledeće velike vode.

Kraj šezdesetih doneo je potrebu da se duž kanala postave betonske cevi, kojima će površinska voda putovati prema Moravi. Više nije bilo potrebe za mostićem. U to vreme kocku u donjem delu Kneza Miloša pokriće asfalt.

Mi, koji ćemo kanal pamtiti i po obavezi da ga čistimo ispred dvorišta, kretali smo put visokih škola i fabričkih hala. Stizali su neki novi klinci, koji će imati druge preokupacije i graditi sopstvena sećanja.

Posted on

Kad je Morava bila naše more

Ovih dana sam često na Moravi. Nažalost, razlog nije kupanje kao nekada. Lepi septembarski dani i mnogobrojni kafići kod brane pravo su mesto za susret sa prijateljima, pogotovu u ovo doba korone, kada se zahteva fizička distanca.

Morava
Mesto za uživanje na obali Morave

Posle bedema, i ovaj prostor između fudbalskog stadiona i obale Morave popločan je i uređen. Već nekoliko godina to je kultno mesto Čačana, pogotovu tokom leta, jer se pored bežanja od vrućine ovde povremeno održavaju i kulturna zbivanja, pre svega muzički koncerti. Izgradnjom brane u okviru sportskog centra „Mladost” bilo je predviđeno i formiranje jezera na kome bi se Čačani rashlađivali. Međutim, zagađenost Morave tu vrstu uživanja pruža samo najhrabrijima. A često ni brana nije spuštena, pa i njima preostaje uglavnom brčkanje.

Posle ispijenog pića i razgovora sa kolegama krenuh kući. Kolima se do brane i takozvane gradske plaže može doći kroz deo grada koji se naziva Košutnjak. Glavni put je ulica Ilije Garašanina, koja prolazi pored nekadašnjeg imanja mog pradede Živojina Jovaševića. Tu je nekada kopana zemlja za ciglu, kada su moji roditelji pravili kuću. Nekada je ovde postojala tek poneka kuća, uglavnom uz ulicu Vojvode Stepe. A danas je to pravo naselje.

U zaboravu

Kada sam počeo da pišem, u glavi mi je bila Morava. Jer par stotina metara uzvodno od brane nalazi se jedno od čačanskih blaga, takozvana Suva Morava. Radi se o rečnom ostrvu, adi, koja se proteže od Rastoka, gde se Morava delila na dva rukavca, a koji se ponovo spajaju kod fudbalskog igrališta. Bojim se da malo Čačana zna da se na samo kilometar od centra grada nalazi prava divljina.

Pogled na Suvu Moravu, zaraslu u zelenilo, podseti me na vreme kada je Morava bila „naše more”. Setih se svih onih plaža na koje me je tata kao dete vodio, ili na koje sam kasnije odlazio sa društvom.

Moravske plaže

Počev od Ciganske plaže, gde smo se najčešće kupali, i do koje se dolazilo uskim puteljkom od Raskrsnica ili prašnjavim putevima kojima su taljigaši izvlačili pesak i šoder sa Morave, to su današnje ulice 420 i Filipa Višnjića. Nažalost, deo moravskog korita gde se nalazila Ciganska plaža danas je presušio; slabo se i poznaje da je tuda nekada tekla Morava.

Setih se čuvenog Pavlovog vira ispod Rastoka. A ni mesto gde se sada Morava deli na rukavce nije tamo gde su nekada bile Rastoke. Nekadašnja Suva Morava se značajno smanjila, ali je još uvek dovoljno velika da bi mogla da postane čačanska Ada Ciganlija.

Setih se kupanja „Kod panja”, naspram igrališta. Naravno, ne sme se zaboraviti ni najpoznatija čačanska plaža, Cvetnjak. A ponekad smo se kupali i kod mosta, u čuvenom vrbaku. Najzanimljivije je bilo kada bi se u četiri sata popodne dizala brana u Parmencu: nivo Morave se dizao, a reka postajala mnogo brža. O kupanju kod visećeg mosta u Riđagama mogao sam samo da sanjam, i da čekam neka druga vremena kada ću se i tamo okupati.

Cvetnjak
Današnji Cvetnjak

Izgubljen u pogledu

Zastadoh pored kola, pogledah na Moravu i na Ovčar i Kablar u daljini, i zamislih se. Setih se svega onoga što napisah, ali osta dilema: koliko onih koji su sedeli u kafićima zna kakva je Morava nekada bila i šta je značila za Čačak? Da li znaju da je ovu našu dolinu čuveni putopisac Evlija Čelebija uporedio sa rajskom baštom?

O čemu će se pisati u budućnosti? A Morava je bila naša prošlost i, hteli mi to ili ne, naša je i budućnost.

Posted on

Idemo u čaršiju

Retko prolazim gradskom pešačkom zonom. Ali se uvek setim nekadašnjeg čačanskog korzoa. Valjda su ga imali svi tadašnji srpski gradovi. Pesnici su o njima pisali, jer koliko se samo ljubavi na njima rodilo, ali i završilo. Prostor na kome je bio naš korzo prostirao se od Pošte do „Velura”, ako se neko seća jedne od nekada čuvenih čačanskih prodavnica tekstila.

Korzo
Čačanski korzo

Ulica je tih sedamdesetih godina nosila ime Ratka Mitrovića i od 18 do 22 sata postajala je pešačka zona. Od sedam pa otprilike do pola devet ulicom se šetala čačanska mladež. Dok su jedni kružili, drugi su kibicovali sa strane. Leva strana, gledano od Pošte, zvala se gradska; tu je obično stajala studentarija i školarci. Svako je imao svoje mesto. Najzanimljivije je bilo subotom, kada bi iz Beograda stigli studenti, a mi gimnazijalci prepričavali dogodovštine proteklih školskih dana. Naravno, pravo vreme za korzo bilo je leto.

Ima još nešto

Priča o korzou nije samo lament nad mladošću. Jer on je imao i svoje praktične strane, bio je idealan da se nađe tražena osoba. Bilo je dovoljno ući u krug i prošetati dva-tri kruga da bi se željena osoba našla među onima koji su stajali sa strane. A stajanjem sa strane tražila se među onima koji su šetali.

Po rasturanju korzoa put je vodio u neku od čačanskih kafana sa muzikom. Uglavnom su to bili hotel „Morava” i „Lovac”, a tokom leta i bašta „Prvi maj”. Oni motorizovani upućivali su se duž Ibarske magistrale; tu, na potesu od Majdana do Miločaja, rađala se nova muzika i nastupale buduće muzičke zvezde.

U čaršiju, kako se to tada govorilo, počeo sam da izlazim u leto 1971. godine, posle trećeg razreda Gimnazije. Prvih godinu dana kraj korzoa značio je povratak kući, jer nam je bilo zabranjeno da idemo u kafane bez pratnje roditelja.

Onda su došle studije i na korzo sam uglavnom išao tokom leta. Krajem sedamdesetih korzo je počeo da odumire, jer su mladi počeli da se okupljaju ispred Doma kulture. Počinjalo je vreme kafića i disko-klubova. Ali to je neka nova priča.

Posted on

Pečati na podlaktici

Tragajući za simbolima Čačka koga više nema, opet posegnuh za školskim danima, za vremenom kada smo iz geografije učili gde se sve Čačak u Jugoslaviji nalazio pri vrhu. Iako sebe nikada nisam smatrao lokalpatriotom, kolege sa fakulteta, a pogotovu kasnije iz Instituta, stalno su mi prebacivale kako sam sa Čačkom dosadio i „Bogu i narodu”. Jednostavno sam se trudio da nađem ona obeležja po kojima, ako nismo bili ispred drugih, onda smo bar bili ravnopravni.

Tranzicija, koja i dalje traje, mnogo toga je promenila. Mnogih obeležja mog detinjstva i mladosti više nema. Pojavila su se neka nova, a nove generacije imaju i drugačije prioritete. Ja ću se za sada držati onih koja su me lično dotakla, a poneko je imalo i značajan uticaj na moj život.

Puni doživljaj sveta oko sebe počeo sam da stičem nekako u vreme kada je moja majka prešla da radi u tadašnju Komunalnu banku, 1957. godine. Banka je osnovana prethodne godine i, dok je nije preuzela, da ne kažem kupila, turska Halkbanka, bila je, sa povremenim prekidima, čačanski brend. Uostalom, poslednje ime koje je nosila bilo je ime grada. Imala je tada pedesetak zaposlenih; koliko ih je živih, ne znam. Ali čak i najmlađi koji su se te godine zaposlili, posle okončanja srednje škole, sada imaju dobrano preko osamdeset godina.

Svi putevi vode u banku

Prostorije banke bile su na početku tadašnje ulice Ratka Mitrovića, u zgradi koje danas više nema. Pošto je porušena cela leva strana ulice između Trga i Kasine, sagrađene su nove zgrade, od kojih baš taj početni blok pomalo podseća na one iz pedesetih godina. Na samom uglu bila je prodavnica konfekcije „Varteks” iz Varaždina, do nje prodavnica nameštaja, a onda je sledila Komunalna banka.

U nju se ulazilo kroz vrata koja su po načinu otvaranja ličila na ona iz saluna u kaubojskim filmovima. Pravo sa ulice ulazilo se u šaltersku salu, gde su se obavljali poslovi sa građanima. Ne znam šta je tada tačno radila moja majka, ali se sećam da je na njenom stolu stajao onaj stalak za pečate, na kome je visilo pet-šest pečata.

Jednom sam dobio batine zato što sam pečate izlupao po podlaktici. Kancelarije su bile na spratu, a banka je imala i izlaz u dvorište koje je pripadalo Pivarskoj ulici. E, upravo u tom dvorištu dobih po turu, posle bezuspešnih majčinih pokušaja da vodom sa česme spere pečatno mastilo.

Ima tu nešto sudbinsko

Pošto nije imala gde da me ostavi kada je obavljala poslove u gradu, baka me je uvek vodila sa sobom. Tako sam već sa tri godine počeo da upoznajem Čačak. Valjda se zato i sećam mnogih gradskih detalja kojih, nažalost, više nema.

Moja baka, seljanka iz Jezdine, preseljenjem u Ivanjički sokak nije se odrekla držanja stoke. Pa smo, sve dok gradski propisi to nisu zabranili, imali i kravu, koju je naravno povremeno trebalo odvesti u Veterinarsku stanicu, koja se nalazila, a nalazi se i dan-danas, na kraju Hajduk Veljkove ulice, preko puta Klanice.

U Klanici, tačnije preduzeću „1. maj”, radila je moja majka pre nego što je prešla u Komunalnu banku. Dok je baka završavala poslove kod veterinara, ja sam obično čekao kod mame u kancelariji. Tu naviku ću praktikovati i kasnije, kad god bih se našao u gradu sa bakom, obavezno sam morao da svratim kod mame. Za ta svraćanja u banku vezane su neke od najzanimljivijih dogodovština mog detinjstva.

Sve ima rok trajanja

Banka je postojala pedeset devet godina. U tom periodu doživela je više preobražaja.

Prvi se desio kada je u Čačku formirana filijala Narodne banke, pa je deo službenika Komunalne banke prešao u novoosnovanu ustanovu. Novo poglavlje došlo je sa promenom imena u Komercijalna banka. Tih godina banka počinje masovnije da zapošljava mlade ekonomiste. Stariji službenici, pogotovu na rukovodećim položajima, počinju da se osećaju ugroženima i traže načine da steknu više i visoko obrazovanje.

Pošto to nije bio samo problem naše sredine, dolazi do liberalizacije visokoškolskog obrazovanja, pa više škole, a često i fakulteti iz republičkih centara, počinju da otvaraju svoje obrazovne centre širom Jugoslavije. Tih godina udareni su temelji univerziteta u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Prištini. U Čačku su tada bili popularni Ekonomski fakultet u Prilepu i Viša škola za organizaciju rada iz Novog Sada. Ono što se dešavalo na kraju dvadesetog veka u visokom školstvu u Srbiji imalo je, dakle, svoju predistoriju u šezdesetim godinama.

Posle privredne reforme iz 1965. godine Jugoslaviju je zahvatio talas integracija, pa je Komercijalna banka ušla u sastav Privredne banke Beograd. Kada su se 1971. godine Privredna banka i Beogradska udružena banka spojile u Beogradsku banku, čačanska banka je 1973. godine postala deo novog sistema. Od 1991. godine posluje kao Beogradska banka, Čačanska banka d.d., a od 2000. godine postaje samostalna, pod nazivom Čačanska banka a.d.

Konačno, 2015. godine, moguće idući tragom Evlije Čelebije, koji je Čačak i moravsku dolinu video kao rajsku baštu, ovde stiže turska Halkbanka. Time se završilo jedno poglavlje bankarstva u Čačku.

Posted on

Kad je voda bila privilegija

Jedno od najtoplijih leta koje pamtim podsetilo nas je na značaj vode za život na Zemlji. Informacije o problemima u vodosnabdevanju i mogućim restrikcijama nekako lakonski primismo, bar sudeći po perionicama automobila, koje su poslednjih godina postale pravi hit u Srbiji, jer sve rade punom parom. Moram da pohvalim svoje komšije, koje gotovo sve imaju pobijene pumpe u dvorištima i sa njih, uz električne pumpe, zalivaju travu i rastinje. Zadovoljan sam što je i moja porodica među njima.

Istina, mnogi u vreme nestašice vode više brinu o tuširanju, pranju automobila ili zalivanju, a manje o vodi za piće. Jer odavno uglavnom piju flaširanu vodu, bez obzira na to što se sve više postavlja pitanje njenog kvaliteta.

I onda se mi malo stariji setimo vremena kada je voda iz gradskog vodovoda zaista bila privilegija. Kada su tek stanovi u novogradnji, početkom pedesetih godina, priključivani na gradski vodovod, i kada su u kupatila instalirani električni bojleri. Krajem tih pedesetih, u stanovima u Velikoj koloniji, u kupatilima su još uvek korišćeni bojleri u kojima se voda zagrevala na drva.

Širenjem vodovodne mreže počele su i u dvorištima, čak i na periferiji grada, da se pojavljuju česme. Mislim da smo mi u naše dvorište, baš tamo gde je počinjala čačanska periferija, iza „Desimirove” kafane, uveli vodu 1956. godine. Ali paralelno je ostala stara dobra pumpa. Koja i dan-danas radi.

Gde su bile česme

Bilo je to vreme u kome se dobar deo građana snabdevao na javnim česmama. Bile su one tada nasušna potreba.

Sećam se takvih česama na početku ulice Filipa Filipovića, kod Pošte. U Amidžinoj ulici, na raskrsnici sa ulicom Kneza Miloša. U Lominoj, na raskrsnici sa Hajduk Veljkovom. U Dragiše Mišovića, preko puta kafane „Car Lazar”. Na raskrsnici Ljubićske i Bate Jankovića, kod kafane „Moravica”. Moguće da sam neku zaboravio.

Sve su bile iste, ozidane ciglom, sa betonskim koritom i rešetkom. Voda je izlazila iz onih starih mesinganih slavina.

Ostaje samo žal

Sećanje na čačanske česme podseti me i na izvore u okolini Čačka, o kojima sam već pisao, one koje sam upoznao pešačeći sa ocem po padinama Jelice, kako sa ove čačanske strane, tako i u Dragačevu.

Godine koje su došle učinile su da mnogi od tih izvora budu kaptirani, čime su stanovnici okolnih sela dobili vodu neophodnu za svoja domaćinstva. Istovremeno je bivalo sve manje onih koji su peške putovali od svojih kuća do grada, pa su putnicima namernicima izvori sve manje bili potrebni kao mesto da zastanu, odmore se i ugase žeđ.

Oni koji danas otkrivaju čari čačanske okoline pešačeći po okolnim brdima često se iznenade kad otkriju koliko na njima i danas postoji izvora.

Posted on

Slobodino dete

Detinjstvo i mladost proveo sam pomalo osećajući da sam „Slobodino” dete. Bilo je to zahvaljujući činjenici da je moj otac bio zaposlen u tada najvećem čačanskom preduzeću. Ali i zato što je fabrika podignuta na imanju majčine porodice. Njihova kuća se nalazila možda na najlepšem delu fabričkog kruga, tamo gde su se spajale Jezdinska i Pridvorička reka praveći rečicu Lupnjaču. Taj prostor će biti pretvoren u park, u kome će godinama rađati voćke koje je posadio moj deda Milisav.

Prvi susret

Sloboda
Ulaz u kompaniju “Sloboda”

Moj prvi neposredni susret sa „Slobodom” desio se uoči nove 1958. ili 1959. godine, kada me je otac odveo na dodelu novogodišnjih paketića. Tom prilikom me je odveo i na svoje radno mesto magacionera, u magacin gotove robe. Do njega je dolazio industrijski kolosek, kojim su vozovi koji su svakog dana u 16 časova stizali u fabriku odvozili „Slobodine” proizvode, širom Jugoslavije, a kasnije bogami i sveta.

Red vožnje ću upoznati desetak godina kasnije, kada budemo kupili plac u Beljini, baš iznad pomenutog magacina, gde ćemo posaditi vinograd. Odatle ću videti i učinak bombe koja će za vreme bombardovanja 1999. godine pogoditi tačno sredinu magacina. Tamo gde se nekada nalazila očeva kancelarija.

„Sloboda” je bila puno toga

Zbog osnovnog proizvodnog programa, o „Slobodi” se tih pedesetih godina nije mnogo pričalo. A ja sam bio suviše mali da bi me takvi detalji zanimali. Ali kada su iz proizvodnih hala počeli da izlaze i proizvodi namenjeni širokoj potrošnji, „Sloboda” je postala prepoznatljiva. Bila je mesto gde se proizvode emajlirani sudovi, frižideri po licenci čuvenog italijanskog „Ignisa”, usisivači i električni šporeti. Bilo je tu i pokušaja da se proizvode mašine za pranje veša i sudova.

Neki od tih proizvodnih programa biće preneti u druge firme i gradove: posuđe je otišlo u „Metalac” iz Gornjeg Milanovca, a frižideri u „Obod” na Cetinju. Da li su takve odluke donošene na višim forumima, ili je tako širok proizvodni program bio preveliki zalogaj za „Slobodu”, znaju samo oni koji su tada bili na rukovodećim položajima. A njih je sve manje, ako ih uopšte i ima među živima.

Slobodin usisivač
Usisivač proizveden u “Slobodi”

Tokom šezdesetih i sedamdesetih „Sloboda” će u Jugoslaviji postati sinonim za električne šporete i usisivače. U doba kada se išlo na ukrupnjavanje privrednih subjekata došlo je do takozvane integracije, pa je u sistem „Slobode” uključen niz malih fabrika iz drugih gradova. Jednog trenutka došlo je i do integracije sa drugom značajnom čačanskom fabrikom, „Cerom”, koja je pored procesne opreme bila vodeći jugoslovenski proizvođač termoakumulacionih peći, čuvenih „cerovki”.

Sedamdesetih godina, kada je počeo proces digitalizacije Jugoslavije, tačnije, kada se počelo sa uvođenjem računara za obradu podataka u velikim privrednim i državnim sistemima, „Sloboda” je bila vodeći proizvođač klima-jedinica za hlađenje računarskih postrojenja. Proizvodile su se i jedinice za klimatizaciju radnog i stambenog prostora.

U Jugoslaviji i svetu

O značaju i kvalitetu „Slobodinog” proizvodnog programa govori činjenica da fabrika nije bila samo puki korisnik licenci, imala je i sopstveni razvoj. Zahvaljujući tome, proizvodila je elektromotore koji nisu svi ugrađivani u usisivače, već su išli i u izvoz. „Sloboda” je prodavala i svoju tehnologiju; tako je u marokanskom gradu Fesu izgrađena fabrika plinskih rešoa.

Nije bila samo fabrika

Značaj „Slobode” za Čačak je nemerljiv. Ne sme se zaboraviti da je gradski vodovod počeo da se razvija zahvaljujući njoj: iz reni-bunara u Beljinskom polju voda se pumpala u „kacu” na Beljinskom brdu, odakle je slobodnim padom stizala do čačanskih domova. Zahvaljujući „Slobodi” grad je dobio i prvo stambeno naselje, Veliku koloniju, a uz nju i Malu. Pored njih će 1953. godine nići i samački hotel, koji će ubrzo postati pravi ugostiteljski simbol Čačka, hotel „Morava”.

Ne treba zaboraviti ni društveni doprinos. U Velikoj koloniji i danas postoji fudbalsko igralište, napravljeno kao prateći sadržaj stambenom naselju. Šta je taj stadion značio za žitelje ovog kraja Čačka, najbolje znaju oni koji su poterali loptu njegovim zelenim tepihom. U okviru preduzeća postojalo je i sportsko društvo „Sloboda”; neke sekcije imale su uspehe na nacionalnom nivou, pre svega atletičari. Društvo je 1971. godine organizovalo i bokserski meč između kragujevačkog Radničkog i rumunske ekipe, u kome su kao gosti u ekipi Radničkog nastupili već tada veliki šampioni Mate Parlov i Marijan Beneš. Polovinom osamdesetih osnovan je i teniski klub, sa terenima pored fudbalskog igrališta, koji je bio organizator zapaženih juniorskih turnira.

Na kraju treba se osvrnuti i na zaposlene, čiji će broj tokom sedamdesetih dostići preko sedam hiljada. To je „Slobodu” činilo najvećim čačanskim kolektivom, i značilo da fabrika obezbeđuje egzistenciju najvećem broju Čačana. Treba zamisliti šta je za čačanske trgovine, i uopšte za život u gradu, značilo kada se svakog desetog u mesecu na ulici našla milionska suma koju su „Slobodini” radnici dobili kao platu.

Jubilej koji je prošao tiho

Pre nekoliko dana „Sloboda” je proslavila sedamdeset pet godina postojanja. Te 1948. godine u Jugoslaviji se desilo puno toga; mi stariji je uglavnom pamtimo po Rezoluciji Informbiroa i „raskidu” sa Sovjetskim Savezom. Osnivanje „Slobode” verovatno je vezano za tu rezoluciju.

Obeležavanje ovog jubileja prošlo je nekako tiho. Što ni sama fabrika, ili kompanija, kako je danas nazivaju, ni grad nisu zaslužili. Jer je Čačak rastao sa „Slobodom”.

Mnogo je onih širom ove zemlje, ali i sveta, koje je odškolovao „Slobodin” dinar. Mnogi su odlazeći na studije bili viđeni kao budući radnici fabrike. Mnogi mladi ljudi koji ovde nisu rođeni zahvaljujući „Slobodi” su svili svoje porodično gnezdo u Čačku, jer su bili njeni stipendisti ili ih je privukao proizvodni program.

Bio sam i sam jedan od onih „viđenih”. Upisujući studije elektrotehnike, na neki način sam bio predviđen da se vratim u Čačak i zaposlim u „Slobodi”. Ali putevi su me odveli na drugu stranu. Kada sam ponovo postao žitelj Čačka, „Sloboda” je, kao i druge čačanske fabrike, počinjala da posustaje. Ali to je već tema za neku drugu priču.

Amblem Slobode
Amblem kompanije “Sloboda”

Amblem, štit sa slovom S, nije podsećao samo na fabriku, već i na grad u kome je bilo njeno sedište. Zato je neopravdano što je sedamdeset pet godina postojanja prošlo gotovo nezapaženo. Grad je trebalo da učini više. „Sloboda” zaslužuje da je se sećamo češće i trajno, a ne samo povodom loših vesti.

Posted on

Nedorečeni grad

Neko će pomisliti da je ovo kraj priča o Čačku koga nema. Nemam nameru da to uradim. Možda priče više neće biti posvećene određenim temama, ili mi se samo tako čini.

Prateći objave u grupi „Čačak kroz vreme”, došao sam na ideju da iznesem svoje viđenje grada u proteklih sedam decenija. Jer skloni smo da olako kažemo kako se mnogo toga promenilo. A da li je baš tako? Zato sam za trenutak zažmurio i pokušao da vidim sliku grada iz svog detinjstva, pa da je uporedim sa današnjom. Grad se sigurno proširio. Nekadašnja sela postala su gradska periferija.

Ako izuzmemo gradnju poslednje dve-tri godine, nije teško sagledati šta je izgrađeno u Čačku tokom sedamdesetih i osamdesetih. Uglavnom se gradilo na periferiji: „Kaluđerice”, Avenija, Avladžinica i „Stari Autoprevoz” nastali su u tom periodu. U centru je to bio blok zgrada sa desne strane nekadašnjeg korzoa. Tome se može dodati i prelazak grada na levu obalu Zapadne Morave, tamo su nikle zgrade na samom Moravskom keju i oko Knićaninove ulice i ulice Danice Marković. Pa zar je to malo, pitaće neko. Naravno da nije.

Nedorečenosti

Nažalost, Čačak je za to vreme ostajao nedorečen u infrastrukturnom smislu. Obilaznica, koja je trebalo da međugradski saobraćaj izmesti iz centra grada, i sama je postala gradska ulica. I tako već četiri decenije.

Ulice koje je trebalo da postanu gradske arterije ostale su nedorečene, tačnije, izgrađene su samo u delovima. Zato najkraći put na drugu obalu Morave i dalje vodi kroz centar grada.

Skoro da nema ulice u kojoj nema rupa i u kojoj nov asfalt doživi bar dve godine. Ne mislim da je glavni uzrok kvalitet rada i ugrađenog materijala. Možda je to u većoj meri posledica dotrajale vodovodne i kanalizacione infrastrukture. Malo-malo pa pukne vodovodna cev, eto prilike da se ulica mora kopati. O nicanju novih objekata koji zahtevaju priključenje na vodovod i kanalizaciju, ili podzemne električne instalacije, ne treba ni govoriti.

Moja generacija pamti da je Čačak u naše vreme bio na drugom mestu u Jugoslaviji po broju automobila i telefona u odnosu na broj stanovnika; ispred je bio samo Maribor. Gledajući broj automobila po ulicama i pune parkinge, može se pretpostaviti da se ništa nije promenilo. Zahvaljujući mobilnim telefonima, ova druga takmičarska kategorija više nije zanimljiva.

Nalaženje mesta na parkingu postalo je gotovo nemoguća misija. Čak i na onim gde se parkiranje plaća. A plaćanje parkiranja je od pre neki dan prošireno i na ulice koje su deo periferije. Sa prozora sobe gledam na parking koji je do pre samo nekoliko meseci uglavnom zvrjao prazan. A danas, iako je nedelja, ugledah samo jedno prazno mesto.

Završetkom Bulevara vojvode Putnika trebalo bi da se smanji gužva kroz centar grada, bar za onaj deo vozača koji iz južnih delova grada žele preko Morave. Šta će se dobiti zatvaranjem ulice Župana Stracimira od Crkve do Trga, utvrdiće se empirijski.

Kritika ili ne

Možda će nekome ove moje reči zvučati kritičarski. Pogotovu što ne nudim alternativu. To ne znači da nemam svoj stav, pa i mišljenje kako bi trebalo uraditi. Međutim, ovo o čemu pričam pomalo liči na ono: „Sve bežeći od početka…”

Propuštene su mnoge prilike u prošlosti da se nešto uradi kako treba. Sada bi, hteli ne hteli, to neminovno ličilo na onu poslovicu o sečenju i krpljenju. Zato treba uzeti vodu u usta i dobro razmisliti, šta nam valja činiti. U protivnom, šanse da bude kasno neumitno će rasti.

Lično mislim da još nije kasno. Ali sve sam svesniji da o tome treba da razmišljaju mladi. Nama koji smo preturili decenije preko glave vreme je prošlo u nadanjima i očekivanjima, i ne bi bilo dobro da ono što smo sami propustili namećemo drugima. Ono što mi možemo da uradimo jeste da dolazeće generacije podsetimo na to šta je Čačak bio kroz istoriju. Ali ne da bi se živelo u prošlosti, već da u njoj, ako procene da je nešto bilo vredno, nađu nadahnuće za budućnost. A budućnost neka grade prema svojim vizijama.