Sve objave

Posted on

Tour de Yugoslavia (1): Idemo na more

„Upoznaj domovinu da bi je više voleo”, bio je moto ferijalaca. Ali su ga koristili i mnogi drugi, pogotovu planinari i izviđači. Kako je standard rastao, a putovanje u svet postajalo lakše, sve češće smo upoznavanje sa domovinom ostavljali za kasnije. Valjda računajući da uvek ima vremena. Nažalost, za mnoge generacije raspad Jugoslavije učinio je da to vreme nikad ne dočekaju. Na moje zadovoljstvo, imao sam priliku da čak pet puta napravim Tour de Yugoslavia. Ili, kako bi se naški reklo, protrčim kroz Jugoslaviju.

Idemo na more

Moje prvo veliko putešestvije u životu bio je odlazak na more 1959. godine. Gradac je i danas za mene sinonim za more.

Od Drugog svetskog rata prošlo je sedamdeset pet godina. U međuvremenu se na prostoru nekadašnje zemlje odigralo još nekoliko ratnih sukoba. Ali ipak, Drugi svetski rat je ostao kamen međaš prema kome se svet vremenski ravnao. A ta 1959. godina bila je samo četrnaest godina daleko od poslednjeg rata. Mališan poput mene nije mogao to da oseti. Jer sve je za mene bilo novo. I ono što sam doživeo tokom tih nešto više od dve sedmice bila je jedina realnost za koju sam znao. Tour de Yugoslavia je mogao da počne.

Šarganska osmica
“Šarganska osmica” na pruzi Beograd – Sarajevo

Putovanje vozom sam iskusio dve godine ranije, putujući sa mamom u Beograd. Ali bio sam suviše mali da bih to doživeo na pravi način. Verovatno je strah koji je to putovanje donelo učinio da se malo čega sećam. Ostalo je pomalo izbledelo sećanje na sedenje u parku na Kalemegdanu i strina Fanikinu pirinčaru. I na malu gitaru koju mi je ujak Vladan kupio u muzičkoj radnji u ulici Maršala Tita. Možda mi je to sećanje osvežila i činjenica da je ta radnja bila na istom mestu i petnaest godina kasnije, kada sam se otisnuo na studije u Beograd.

Tutnji „Ćira”

Zato je putovanje „Ćirom” prema Sarajevu za mene bilo pravo otkrovenje. Pošto je voz kretao u večernjim časovima, nije bilo prilike da doživim putovanje Šarganskom osmicom i kasnije tutnjanje dolinama Rzava, Drine i Prače. Verovatno je pravi doživljaj bio pogled na Sarajevo sa stanice Bistrik. I neizbežno umivanje na dolaznoj stanici, jer bilo je dovoljno jedno zakašnjenje sa zatvaranjem prozora u jednom od sto trideset četiri tunela između Beograda i Sarajeva da budemo prepušteni duvanskom kozmetičaru.

Ćira
“Ćira” iznad Sarajeva
Sarajevo
Panorama Sarajeva

Zapravo, ovom prugom, tačnije od Beograda do mora, putovanje je bilo prava avantura. Odvijalo se u tri etape: Beograd–Čačak, Čačak–Sarajevo i Sarajevo–more. Jer od hercegovačkog mesta Čapljina pruga se delila u dva kraka: jedan prema Pločama, a drugi prema Dubrovniku i Herceg Novom.

Putovanje je trajalo dva dana i dve noći. Da bi se na more stiglo u jutarnjim časovima, moralo se poći u rano popodne dva dana pre toga. U Čačak se stizalo za oko sedam sati. Iz Čačka je voz polazio u deset sati uveče i stizao oko sedam narednog dana u Sarajevo, na staru železničku stanicu.

Stanica je izgrađena 1882. godine, kada je pruga od Broda stigla u Sarajevo. Srušena je bezmalo sto godina kasnije, 1979, i na njenom mestu su izgrađeni stambeni blokovi. Putovanje se nastavljalo sa nove železničke stanice, napravljene 1953. godine, tačnije, polazni peron uskotračne železnice prema moru nalazio se sa leve spoljašnje strane nove stanice. Tamo gde je sada Autobuska stanica.

Čapljina
Železnička stanica u Čapljini

Nadomak mora

I onda je pruga ulazila u Hrvatsku, pa su se ređale stanice, Metković, Kula Norinska, Opuzen, Komin, Rogotin. I konačno se stizalo u Ploče.

Kada sam prvi put stigao u Ploče, dakle i na more, bilo je rano julsko jutro. Ploče se nalaze u blizini ušća Neretve u Jadransko more, preko puta gradića Trpanj na poluostrvu Pelješac. Iako su se moji plašili, hrabro sam zakoračio na dasku kojom se ulazilo na brod. Mislim da je bio u pitanju „Vladimir Nazor”, jedan iz serije brodova dobijenih kao pomoć posle rata, koji su saobraćali po Dalmaciji. Brod kojim ćemo stići u moje prvo morsko letovalište saobraćao je na liniji Ploče–Split–Ploče, a pre nego što bi stigao u Gradac svraćao je u Trpanj.

Dok smo se približavali pristaništu u Gradcu, Sunce je već odskočilo na nebu. Sledio je smeštaj kod obitelji Ujdur, i mogli smo na kupanje.

Gradac zauvek

Gradac će narednih dvadeset godina biti pojam za moja letovanja. Ali zahvaljujući odlascima u Dalmaciju, upoznaću i druge delove Jugoslavije. Zato su sva ta letovanja i ličila na Tour de Yugoslavia.

Posle dve sedmice uživanja u kupanju i sunčanju u uvali Bošac, možda onim sličnim ili čak istim brodom, uputili smo se u Split. U međuvremenu smo jedan dan posetili gradić Makarsku, po kome će ovaj deo Jadrana dobiti naziv Makarska rivijera. Od Gradca do Makarske ređaju se mestašca, Brist, Podaca, Zaostrog, Drvenik, Živogošće, Igrane, Drašnice, Podgora, Tučepi. U neka od njih brod pristaje da bi ostavio turiste ili pokupio one koji su putovali dalje ili se vraćali kućama. Prema Splitu, Makarskoj rivijeri pripadali su još i Baška Voda, Promajna i Brela.

Kasnije, kada letovanje na moru postane standardna opcija jugoslovenskog građanina, Makarska rivijera biće sinonim za takozvani jugoslovenski „paradajz turizam”. A pošto su na ovom području najviše letovali gosti iz Bosne i Hercegovine, često se nazivala i „Bosanskom rivijerom”.

Split
Split noću
Posted on

Jutarnje impresije

Drugi je petak u novembru, dan kada se obično obeležava godišnjica osnivanja Fakulteta. Dolazim rano i lakše nego obično parkiram se na svoje uobičajeno mesto. Čežnjivo gledam prema „šestici”, koja je i jutros zatvorena, znači, frižider još uvek nije pronađen. Ali zadovoljan sam, jer sam jutros stigao pre Vladice.

Spremačice, koje uobičajeno čiste jesenje lišće sa platoa, ukazuju na sumorni novembarski dan. Par studenata puši ispred ulaza, nad kojim se lenjo i naborano nadvio natpis „Dobro došli”. A onda mi pred očima sinu nešto sivo, čega nije bilo sinoć kada sam odlazio. U krugu oko platoa načičkane stoje ogromne sive betonske pepeljare, ili su možda kante za smeće. Da li zaista odbacujemo toliko smeća, ili među nama obitava toliki broj pušača da nam je bila potrebna ova promena? Ili je to možda znak da smo na putu u Evropu.

Hol baš i ne deluje spremno za današnji praznik, ali do podneva ima još vremena. Sve se to da dovesti u red.

Polazim pravo kod Čkala na kafu, a onda me jedan glas prenu iz razmišljanja: „Da li smo mi iz tehničke službe deo kolektiva ili ne?” Nehajno odgovaram: „Naravno da jeste.” A onda shvatam da je administraciji odobreno da na posao dođe posle devet. Pa naravno, praznik je, a to objašnjava i odsustvo živosti na Fakultetu, jer ni nastave nema. Bi mi jasno zašto ima slobodnih mesta na parkingu i zašto nisam video kola nekih od zaposlenih u administraciji. Pomislih da možda ni Čkale nije došao, pa po inerciji poljubih zatvorena vrata.

Sedim i razmišljam

Konačno se nađoh za svojim radnim stolom. I posle rituala koji podrazumeva startovanje računara, sedoh da ovo zapišem.

Nisu ovo prilozi za istoriju Fakulteta, ma kako se on zvao u budućnosti. Ovo je naša realnost, naša svakodnevica o kojoj ne razmišljamo onih običnih dana kada zvanično ne praznujemo. Jer nekima je svaki dan rada u ovom „hramu nauke” praznik, nigde nerad nije tako dobro plaćen. Ali to je već druga tema.

Jutros u „Politici” osvanu članak o Univerzitetu u Kragujevcu, na skoro celoj strani. Tema, izgradnja stanova za mlade naučnike. Kako to „naučnici” gordo zvuči. I Centar izvrsnosti namenjen banci matičnih ćelija. Kako taj naziv zvuči moderno i zagonetno. Mora da se iza toga krije nešto veliko, čim ga treba uviti u oblandu nerazumljivosti.

Nigde ni reči o gradovima koji su svoje fakultete darivali Univerzitetu. Izgleda da smo svi kolektivno postali predgrađa Kragujevca. Ili, kako se kaže u onom starom vicu, „snalazite se sami kako umete”.

I tako jedno sivo novembarsko jutro, dopunjeno sivilom betona kojim je upotpunjena okolina Fakulteta, nametnu neka razmišljanja i teme. Ali to je neka druga priča, koje ću se možda setiti opet jednog prazničkog jutra. Ili dana kada u zgradu Fakulteta ne budem ulazio sa pitanjem: „Šta treba danas uraditi?”

U Čačku, 14. novembra 2014. godine

Posted on

Put u Honduras

Nekoliko kratkih vesti i video-zapisa prenu me iz letargije. „Čačanska banka” je otišla u istoriju i svoje mesto ustupila „Halk” banci. Za trenutak nisam mogao da nađem prave reči ni smer u kome bih uputio svoje misli.

Čačanska banka
Zgrada nekadašnje “Čačanske banke”

Već četvrt veka me proganja pomisao koliko nismo svesni da je istorija ipak učiteljica života. Nažalost, mi joj više dođemo kao ponavljači, ili su nas, ono malo slobodno mislećih, ućutkali kao što se ućutkuju školski štreberi.

Sudbina „Čačanske banke” podseti me na ovih gotovo šezdeset godina koliko sam sentimentalno vezan za tu ustanovu. Jer dobre dve decenije jeo sam hleb plaćen delimično njenim novcem. A i neki zanimljivi događaji mog detinjstva vezani su za njena zdanja, u koja sam svraćao kao dete njenog službenika.

Kako mogu zaboraviti riku naše Šarulje, koja je u banku krenula za babom. Ili gakanje guske koja je izvila svoj dugi vrat iz kotarice što je baba gurnula pod klupu. Bilo je tu batina koje sam dobio zato što sam ispečatirao ruke, i prekora da kod kuće „ima i baba i banka”.

Uhvati me neka seta, jer je Čačak izgubio još jedan od svojih simbola. Znam da ništa nije večito i da točak istorije mora da ide napred. Možda je tako moralo da bude.

A onda me misli vratiše na Fabriku reznog alata, „Cer”, Fabriku hartije, PKS-Lateks, „1. maj”, Grafopromet, PIK „Čačak”… Bojim se da je premnogo primera da bismo sve to morali da pravdamo sa „možda je tako moralo da bude”.

Put u Honduras

Ponekad mi se učini da je sve čega smo se dotakli u poslednjih četvrt veka, „otišlo u Honduras”, kako vrcavo govori naš slavni sugrađanin.

Neću ni pokušati da nađem opravdanja, niti da bilo koga optužujem. Jer je krug gotovo zatvoren i skoro ništa više se ne može spasiti ili povratiti. Samo bi ovaj lament nad rodnim gradom imao više gorčine.

Ovako, neka ove reči budu mali podsetnik onima koji ostaju ili dolaze posle nas, nauk za budućnost, šta im valja činiti da i oni ne bi za koju deceniju pisali svoje lamente.

U Čačku, 6. novembra 2015. godine

Posted on

Lutanja

Danas je praznik, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, ili, kako mu danas tepaju, Velikom ratu. Za trenutak sam pomislio da skrenem misli ka tom ratu i zabludama kojima naša istorija obiluje. Ali ipak ću se vratiti osnovnoj temi.

Dan je osvanuo sunčan i vedar, nimalo novembarski. Prosto tera da se ne bude u kući. Posle doručka i kratkog bavljenja poslom sedam u kola i krećem da obiđem imanja. Odavno nisam bio u zabranima u Rtarima i Jezdini. A kanim se proći i kroz Zeoke, kuda nisam prolazio valjda skoro dve decenije, otkako sam napravio šetnju kroz Dragačevo sa Aleksandrom i Baraćem.

Put kroz Beljinu i Pridvoricu u boljem je stanju nego što sam očekivao. Čim se pređe u Lučansku opštinu, na asfaltu ima mnogo više dubokih rupa. Posle nekoliko mrazovitih jutara lišće masovno opada sa drveća, stvarajući pravi tepih žuto-smeđih boja. Dan kao stvoren da se jesen predstavi u pravom svetlu i bojama.

Već prvi pogled na šumu podno brda Klik govori da nije bilo neke prevelike seče. Posle seče ogreva tokom devedesetih šuma je razređena i sada ima jako krupnih stabala bukve. Penjem se onim puteljkom kroz komšijski deo šume. Ovde već ima tragova seče, i to prilično svežih, ostalo je dosta granja, i to prilično krupnog. Na gornjem kraju šume vidi se poneko odsečeno drvo, ali više je sečeno u susednoj cerovoj šumi, gde su nekada bila krupna stabla. Sada je taj deo prilično ogoljen, i to se desilo skoro.

Kroz postojbinu

Upućujem se ka Zeokama. Ovaj deo puta prema Grabovima i dalje je makadamski. Kod Kuveljine vikendice odlazim pravo umesto da skrenem levo, i od tog trenutka počinje moje lutanje na razmeđu Rtara i Zeoka. Odmah mi je bilo jasno da sam pogrešio, ali nisam ni sanjao da sam baš toliko pogrešio, dok jednim sokakom ne dođoh do vrata seoskog dvorišta.

Ispostaviće se da sam stigao do Vranića kuće u Rtarima, i to na prag mojih prijatelja, koji su živeli negde iznad Ranđića u ulici Ratka Mitrovića. Stariji, moja generacija, verovatno zbog bolesti samo šapuće, jer ima otvor na dušniku. Jedva sam poznao nekada krupnog, iako ne tako visokog momka. Mlađi me dočeka rečima: „Ranđiću, šta ti tražiš ovde?” Odmah su se setili gde sam pogrešio, a ja im odgovorih: „Kako bismo se inače ponovo sreli i popričali.”

Pomogoše mi da okrenem na travnatoj stazi, jer je bilo potrebno da se malo i pogura. Stariji me isprati skoro do mesta gde sam napravio grešku.

Nastavih svoje putovanje kroz zavičaj, trudeći se da prepoznam kućice tatinih rođaka koje smo nekada posećivali. Uspeh da prepoznam onu malu lepu kućicu Velibora i Petrije, i nešto dalje Đorđevu kuću. Tamo gde je nekada bila kuća mog dede Stojana, i gde žive potomci njegovog rođaka Krstomira, ima nekih novih objekata. Bacih pogled uz Kareni gaj, ali ne imadoh vremena da zamišljam zime kada su se niz njega u karlicama spuštala mnogobrojna Ranđića deca.

Odavde prema centru sela put je asfaltiran. Vidi se da je asfalt novijeg datuma. Nažalost, uzak je, tako da se vozila teško mimoilaze, a ja naiđoh na par vozila i traktora. U centru sela sada ima više objekata nego nekada.

Povratak

Brzo izađoh na Karaulu i skrenuh levo kroz Jezdinu. Pošto je bilo sušno, put je, iako zemljani, u dobrom stanju. Zastadoh pored šume, koja je nažalost prilično zapuštena. Reklo bi se da je odsečeno poneko drvo; vidljivi su ostaci granja one velike divlje trešnje što je neko odseče pre desetak godina. Posle toga kao da ih niko nije sekao, jer ima par zaista debelih trešanja. Pokušah da se popnem uz kolski put koji vodi kroz šumu, ali zbog lišća je klizavo, pa odustadoh. Kuća ispod šume je sređena, dograđeni su novi pomoćni objekti; a ako i ne stanuju ovde, onda sigurno često dolaze, jer je ispred stajao Opelov kombi.

Posle poplava od pre par godina, kada je bio dosta oštećen, put kroz Jezdinu je sada prilično u dobrom stanju. Brzo stižem u Čačak i prema Kneza Miloša idem starim putem, kojim sam nekad prolazio kada sam išao u vinograd. Nemam vremena da se sećam vremena od pre četiri decenije.

U Čačku, 14. novembra 2015. godine

Posted on

Muzej u komšiluku

Epidemija korona virusa iz temelja je prodrmala svet i unela pometnju u naše živote. Međutim, mnogi su upravo u tom vremenu našli inspiraciju i potrudili se da situacija u kojoj smo se našli dobije sasvim drugu dimenziju. Umesto lamentiranja nad zlom sudbinom koja nas je snašla, našli su volje i želje da makar u deliću naših zajedničkih života od zaborava otrgnu sećanja na vreme u kome smo se nadali da će ceo svet biti naš.

Burni događaji na kraju dvadesetog i početku novog veka, i nametnuta brzina življenja, izmenili su nam živote, pomerili ciljeve, udaljili nas jedne od drugih. A sve vreme je iznad nas lebdela ta ipak tužna misao, biće vremena. A vremena je bivalo sve manje, i tako će biti i ubuduće. Jer mnogih više nema, lična sećanja blede, a onda će se o nekim važnim događajima našeg življenja širiti iskrivljena slika. Ako tome dodamo da oko nas nestaju orijentiri koji nas podsećaju na prošlost, preti nam da sve ono što smo proživeli utone u mrak. A onda shvatiš da treba tako malo da bi se mnogo toga ipak moglo otrgnuti od zaborava.

Komšiluk

Iako sam skoro trećinu svog života proživeo van Čačka, rekao bih da nikada nisam odlazio iz rodnog grada. Ipak, sve je to samo privid, jer vikendi i dani godišnjeg odmora nisu bili dovoljni da nastavim ona druženja iz vremena pre odlaska na studije. Kada sam se vratio u Čačak, pomalo sam se osetio strancem. Nisam imao kopču sa starim društvom, pogotovu onim iz komšiluka. A novo je bilo na nekim drugim gradskim koordinatama. Tu je bilo i ono prokleto — biće vremena. Onda su sledili događaji koji su menjali prioritete, a vreme je prosto letelo. U međuvremenu je život pomalo postao navika. Čak i danas, kada smo zakoračili u zrele životne godine.

Penzionerski dani, a posebno stanje epidemije, naveli su me da se pomalo posvetim prošlosti. Pa tako konačno završih pisanije pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”, koje započeh pre dve decenije. Nastalo je iz želje da od zaborava otrgnem sećanje na jednu od gradskih žila kucavica, ali je više bilo potreba da podstaknem druge, pre svega komšije, da se i sami prisete prošlosti. I da konačno napravimo tekst koji će svedočiti o promenama koje su menjale i naše živote. A te promene poslednjih meseci dobiše ubrzan tok, tako da ona odrednica, rekvijem, sve više dobija na značaju.

Srećom, slične pokušaje, možda pomalo na drugi način, imaju i drugi iz našeg okruženja. Jedan od onih koji pokušavaju dah prošlosti da zadrže u sadašnjosti i budućnosti jeste komšija Rato Smiljanić.

Muzej sećanja

Korona mu je „pomogla” da u roditeljskoj kući napravi svojevrstan muzej. Za njega saznadoh tokom slučajnog večernjeg susreta na ulici. A onda me jedne avgustovske večeri Zoran Barać pozva da posetimo Rata i vidimo šta je to napravio.

Muzej je posvećen vremenu između 1950. i 1980. godine. Za neupućene, simbolika koju nose ove godine mogla bi da ima sledeće značenje: tvorac Muzeja je rođen 1949. godine, pa se može reći da je naredne godine prohodao zemljom čiji će se jedan deo istorije završiti smrću predsednika Tita.

Od tada su prošle pune četiri decenije, a još uvek se vode rasprave o stanju u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Često se, u odsustvu pravih argumenata, potežu oni koji u sebi kriju pretpostavke, šta bi bilo kad bi bilo. Mi koji smo rođeni u prvih desetak godina posle rata uglavnom smo završavali škole i zapošljavali se u periodu na koji se muzejska postavka odnosi. Bez želje da iznosim bilo kakve paušalne ocene tih godina, moram reći da smo mi mladi većinom osećali perspektivu u svom budućem životu. Naravno, bilo je i onih koji su i tada osećali odbojnost prema vladajućem sistemu; uglavnom je to bilo indukovano porodičnim sudbinama tokom rata i posleratnog perioda. Ali i u takvim uslovima, manje-više svako je imao šansu.

Za iznošenje stavova koji bi bliže osvetlili to vreme treba mnogo više stranica teksta. A mnogi su to već uradili ili još uvek rade.

Ništa bez sporta

Muzejska postavka vreme o kome govori osvetljava kroz tri segmenta, Jugoslaviju, Čačak i sport. Zapravo, sport je ta nit koja se provlači i drži na okupu pažnju posetioca. Oni koji dobro poznaju Rata znaju kakav je bio zaljubljenik u sport, posebno u fudbal, koji je, uostalom, aktivno igrao u, kako se to nekada govorilo, nižerazrednim klubovima.

Iako je sport na prvom mestu, mestimično bljesne i informacija koja osvetljava druge segmente života i rada u tadašnjoj zemlji i naravno u Čačku. Podaci o čačanskim firmama, broju njihovih zaposlenih, društvenom proizvodu, broju izgrađenih stanova, samo su kratka ilustracija kako se živelo i radilo u Čačku tih godina.

Što se sporta tiče, uglavnom dominiraju fudbal i košarka, jer je po njima Čačak ipak bio najpoznatiji. Tu je podsećanje na 1962. godinu, kada je Borac pobedom nad OFK Titogradom postao član Druge savezne fudbalske lige. Ali i na izgubljenu utakmicu protiv Borca iz Banjaluke u kvalifikacijama za Prvu saveznu ligu. Oni stariji setiće se i moto-kros trka koje su se vozile u Spomen-parku početkom šezdesetih, na kojima je dominirao Bugarin Čorbadžijev, ali su mu dobro parirali i čačanski vozači Tomo Ilić, Aleksandar Vukajlović i Dragan Milićević.

U Muzeju se mogu videti mnogi autentični eksponati iz vremena koje postavka prati. Posebno su zanimljivi primerci, čak čitavi svežnjevi poznatih časopisa iz tog vremena, stripovi, plakati sa objavama sportskih događaja. Posebno dragoceno svedočanstvo o tom vremenu su filmovi koje je Rato snimao, sada presnimljeni na diskove. Izložena je i kamera kojom su zabeleženi najzanimljiviji detalji Ratovog delovanja kao snimatelja.

Zaboravljeni bob

Posebno zanimljiv eksponat predstavlja replika boba kakvim su se čačanski žestoki momci spuštali niz padine Jelice. Negde početkom šezdesetih godina održane su i dve trke.

Ne zadržah se dugo u razgledanju Muzeja. Podseti me na mnogo toga u čemu sam i lično učestvovao, ili sam bio svedok nekih događaja. Zadržah pravo da zgodnom prilikom ponovo dođem i detaljnije se upoznam sa postavkom. A ako bude prilike, napravim i neku fotografiju.

Nekih mesec dana kasnije započeh sa objavljivanjem kratkih priča o Čačku koga više nema. Ono što je Rato želeo i uspeo da dočara slikom i autentičnim predmetima, ja ću pokušati rečima. Vreme koje ostaje za nama zaslužuje da bude, bez zaborava.

U Čačku, 2. oktobra 2020. godine

Posted on

Cirkus nije otišao

Skoro će pune dve godine kako ne pisah o Čačku i senkama pod kojima se odvija život u moravskoj dolini. Druga interesovanja i obaveze odvedoše me drugim putevima i izgubih ono malo spontanosti što me je navodilo da beležim trenutke u kojima živim.

Juče su bile Zadušnice. Da bih izbegao gužvu i ugrabio malo intime, roditeljske grobove obiđoh danas. Pored tradicionalnog vetra koji pirka, februarska hladnoća i kiša koja kao da slini upotpunjuju patetiku mesta. Možda baš zbog hladnoće na groblju nema mnogo naroda. Sveće planuše tek posle nekoliko pokušaja. Zaklanjajući ih svojim telima, uspesmo da dobrano izgore pre nego što smo krenuli nazad.

Izlazak iz kuće iskoristismo da obavimo i kupovinu. Uglavnom se ona sada obavlja u velikim samouslužnim centrima, kakvih Čačak ima nekoliko. Za trenutak se setih prve samoposluge u Čačku, otvorene u Kuželjevoj ulici, gde se sada nalazi kafe-restoran „Desert”. Biće da se to desilo 1962. godine, dakle pre punih šest decenija.

Sećanje na detinjstvo

Uputismo se u Mega Maxi, koji se nalazi u neposrednoj blizini Železničke stanice. Skoro da nema nijedne ulice koja nije u rupama, sa napuklim ili valovitim asfaltom. O blatu da se i ne govori. Doduše, zima je, ali to ipak nije opravdanje za takvo stanje saobraćajnica u gradu. Pogotovu u gradu koji će za dve godine biti prestonica kulture Srbije. Sigurno je da će biti obećanja, pogotovu sada pred izbore.

Naravno, treba sačekati. Ali setih se jedne anegdote koju sam čuo od voditelja cirkuskog programa, verovatno „Kolorada”, pre šest decenija. U zamišljenom telefonskom razgovoru sa prijateljicom u Zagrebu, pozivajući je da dođe u Čačak, obratio joj se sledećim rečima:

„Draga Slave, evo me u Čačku, ovde mi je puno lepo, pa te pozivam da mi se pridružiš. Ne znaš da dođeš ovamo? Pa to je bar lako. Sedneš na vlak i kad dođeš na stanicu gde nema svetla i gde je blato do kolena, silazi. To je Čačak.”

Da li je ovo i danas čačanska stvarnost, vredi diskutovati. Jer ima puno ulica bez javne rasvete, ili ona gotovo čkilji. Blato nije do kolena, ali ga ima. Ali nam zato plastike ne nedostaje.

Cirkusi, mislim na one prave, odavno ne dolaze u Čačak. Ali po mnogim stvarima, kao da nikada nisu ni odlazili.

U Čačku, 27. februara 2022. godine

Posted on

Čačak sa senkama

Juče sam konačno postao „civil”. Sad sam samo svoj. Formalno ne pripadam nijednoj instituciji. Naravno, to ne znači da sam zaboravio i gurnuo iza sebe one dane što provedoh u „Pupinu” i na Fakultetu. To bi značilo poništavanje vlastitog bića. Jer na oba mesta sam ponešto ugradio, dodao poneku ciglu u zid. Da li je moglo više, moglo je. Ali to se sada ne može bitno promeniti. I samo bi vodilo neizbežnom lamentu.

Ono što je jedinstveno prožimalo moj život jeste Čačak. Zato ne želim da on ostane, Čačak sa senkama.

Znam da je teško poverovati, pogotovu u ovim našim smutnim vremenima, da sam svoj interes video pre svega kroz zajednički. Zato sam bio toliko kritičan; možda me zato i nisu shvatali. Ne može mi niko reći da sam u kritikama bio ličan, jer sam se koncentrisao na pojavu, a ne na ljude. Pri tome sam se, onako u sebi, trudio da pokažem veru u ljude koji su izazivali potrebu za kritikama.

Sada sam ostao samo građanin. Čačanin sa pomerenim prioritetima i interesovanjima. I do sada sam, tu i tamo, beležio neke crtice iz života koje su onako na mah izazivale interesovanje. Ne znam da li će ih u ostatku budućnosti biti više, ali je red da i one ugledaju svetlost dana. Pogotovu one o Čačku. U protivnom, moj rodni grad će ostati, Čačak sa senkama.

U Čačku, 2. oktobra 2020. godine

Posted on

Kritika nije neprijateljstvo

Dugo nisam pisao o Čačku. I onom koga nema, a pogotovu onom koga ima. Neke druge aktivnosti su me okupirale poslednjih meseci, pre svega struka, kojoj sam posvetio više od četiri decenije života. Ne može se tako lako zaboraviti.

Sećajući se Čačka svoje mladosti i detinjstva, sećao sam se vremena bezbrižnosti. Vremena koje nam je pružalo perspektivu i izglednu budućnost. Gledajući Čačak iz tog vremena, neminovno se nameće potreba da se ponešto kritikuje i oseti nezadovoljstvo onim što je on danas.

Ali izgleda da kritika danas nije poželjna, jer se po pravilu doživljava gotovo kao čin neprijateljstva. Čak i kada dolazi od ljudi kojima je jedino stalo da grad njihovog življenja bude bolji i lepši. Pogotovu kada dolazi od ljudi koji žele da im poslednji životni krugovi proteknu u zadovoljstvu, a pri tome mogu svojim iskustvom i neobaveznim savetima doprineti da i drugi budu zadovoljni.

Neko će reći da treba pohvaliti ono što je dobro, a ne samo kritikovati. Slažem se, ali pod uslovom da se to ne pretvori u zadovoljenje nečije sujete. Napredak društva, a time i mesta našeg življenja, treba da prati razvoj civilizacije. U protivnom biće postavljeno bezbroj pitanja. A onda su i kritike neizbežne.

Ne treba pominjati vreme i breme koje ono nosi. Svaka generacija treba da ima priliku da pokaže šta zna i može. Ali treba saslušati i druge, pogotovu učeći se na tuđim greškama i na prošlosti.

O Čačku sam pisao imajući u vidu ono što je nekada imao, a što su vreme, a često i ljudi, gurnuli u zaborav. Mnogo toga je ostalo nepomenuto. Nažalost, ima i stvari o kojima se malo ili uopšte ne zna, jer ih je vreme prekrilo kao da nisu postojale. Na primer, da je Čačak bio mesto gde se rodila prva elektronska industrija u Jugoslaviji. A koliko toga još ima?

U Beogradu smo se ponosili onim što Čačak ima, a drugi nemaju. Ali ponosili smo se i onim što Čačak nema, što nismo pravljeni pod kalup. Znali smo i da tugujemo zbog nečega što drugi imaju, a mi ne. Svako ko se oseća Čačaninom zna šta su prave vrednosti i šta je istina o Čačku. Čak i onda kada je u prilici da posegne za ponekom legendom. Ne bi li Čačak, a pomalo i sebe, učinio većim nego što jeste.

Posted on

Kafane

U svim prethodnim objavama sam ih pominjao. A i u ovo doba korone jedna su od najčešće spominjanih odrednica. Naravno, radi se o kafanama. Danas ih, u duhu vremena u kome živimo, obično nazivamo restoranima i kafićima, valjda nam ono „kafana” zvuči nekako previše arhaično. Da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju. I ovako će neko osporavati moju terminologiju, posežući čak i za etimologijom srpskog jezika. Ali o čačanizmima ću pisati drugom prilikom.

Broja im se ne zna

Ne znam koliko sada ima ugostiteljskih objekata u Čačku. Legenda kaže da je u predratnom Čačku, koji je imao jedva desetinu današnjeg broja stanovnika, bilo preko sto kafana. Samo na potesu od Raskrsnica, onih u ulici Vojvode Stepe, do Pošte, priča se, bilo ih je jedanaest. Danas ih je sigurno više. Ali ono što se nije menjalo jeste da su i tada i danas bile značajno mesto društvenog života Čačka.

Moje „druženje” sa čačanskim kafanama počelo je još od malih nogu. Naravno, tamo sam odlazio sa roditeljima, koji baš i nisu bili, kako se to kaže, kafanski ljudi. Uglavnom su to bili izlasci sa povodom. Leti u baštu „Prvi maj” ili na terasu hotela „Morava”. Ponekad smo, na povratku iz nedeljnih šetnji, svraćali u kafanu „Tri bagrema”. Za decu je uglavnom bio rezervisan sok od maline.

Povremeno smo odlazili „Kod Crnogorca” na roštilj. Za mene su i danas pojam ćevapčići koje je pravio roštiljdžija Pero. Kafanu je držao Vojo Munitlak i zvanično se zvala „Dragačevo”. Poreklo kolokvijalnog naziva „Kod Crnogorca”, kako su je svi zvali, do danas je za mene ostalo tajna.

Igrale su jedno leto

Proleće
Restoran “Proleće”

U vreme kada sam počeo da izlazim u kafane, sve se nekako vrtelo oko hotela „Morave” i „Lovca”. Kada sam se skrasio u Beogradu, tokom vikend-boravaka u Čačku uobičajio sam da subotom popijem prepodnevnu kafu u „Proleću”. A onda je 1984. godine obnovljena kafana „Belvi”. Tih godina leti se teško moglo naći mesto u njenoj bašti pod krošnjama starih lipa.

Belvi
Restoran “Belvi”

Stigle su zamene

Pre nego što će i ovde početi da caruju kafići i picerije, Čačak je imao neka svoja kultna kafanska mesta. Mlađe generacije, pogotovu one rođene na kraju milenijuma, i ne sećaju ih se. Možda to nisu bile kafane sa najboljom hranom, ali imale su neki šmek koji im je obezbedio dugogodišnje trajanje. Stariji i sredovečni Čačani sećaju se „Tri bagrema”, „Moravice”, „Takova”, „Proletera”. Nažalost, nijedne od tih kafana više nema. U lokalima u kojima su se nalazile danas se obavljaju neki unosniji poslovi.

Neko će se sigurno setiti da je „Takovo” petkom pre podne bilo svojevrsna muzička berza. Tačnije, ovde su se sklapali poslovi vezani za angažovanje muzičkih orkestara po čačanskim kafanama, ali i šire. Pomenuo sam samo one kafane čije se trajanje proteglo na čitavu drugu polovinu dvadesetog veka. Od tih starih kafana ostala je da radi samo „Car Lazar”.

Car Lazar
Kafana “Car Lazar”

Povremeno su se pojavljivale neke nove kafane, koje su goste privlačile svojim menijem, ali su najčešće bivale kratkog daha. Neke su bile popularne zbog muzike koja je vikendom zabavljala goste. Ali su se muzički afiniteti gostiju, pogotovu novih generacija, brzo menjali. Ko se još seća kafane „032″, koju je držao poznati čačanski košarkaš Mićo Vidaković? Devedesetih će početi sa radom „Stari grad”, kasnije „Romansa”.

Sigurno sam poneku kafanu i zaboravio, jer mnoge su „igrale samo jedno leto”. A generalno gledano, samo sam skinuo mali sloj patine sa delatnosti koja sigurno ima svoje mesto u istoriji našeg grada. Objekti u kojima su se nalazile više ne podsećaju na njih. Zato će kafane morati da ostanu u ovakvim sećanjima.

U njima su se pričale priče

Ovo podsećanje na čačanske kafane završiću pričom, a možda i anegdotom, vezanom za poznate čačanske kafedžije. Jedan od njih svakako je bio Sreto Jovičić, vlasnik kafane „Ovčar” u čačanskoj Paliluli. Na mestu nekadašnje kafane devedesetih godina sazidana je nova zgrada; u lokalu do ulice danas je muški frizerski salon. Stotinak metara uz ulicu, samo sa suprotne strane, nalazila se kafana koju je držao Žiko stolar.

Jednog dana, dok je čekao potencijalnu mušteriju, Sreto pređe kod komšije i naruči za njih dvojicu po rakiju. Pošto je ispiše, Sreto izvadi dinar, plati i vrati se u svoju kafanu. Kako nije bila baš neka navala gostiju, kasnije Žiko pređe kod Sreta, naruči po rakiju i plati istim onim dinarom.

I tako su njih dvojica ceo dan častili, a onaj dinar sa početka priče na kraju ostade kod Sreta.

Možda je ova priča nastala baš u kafani „Ovčar”, gde je tridesetih godina osnovano udruženje lažova. Dobilo je ime „Sreto Jovičić”, po svom predsedniku. O tim vremenima i događajima može se više naći u zabeleškama čačanskih hroničara Mila Mojsilovića (Samo je jedan tvoj grad) i Rodoljuba Petrovića.

Posted on

Gradske arterije

Odavno se kanim da pišem o čačanskim ulicama. Pre svega zato što su to gradske arterije. Pogotovu danas, kada su automobili neminovno postali njihovi gospodari. Skoro dvadeset godina pišem tekst pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”. Oni dobro upućeni setiće se da se taj tekst odnosi na ulicu Kneza Miloša.

Nažalost, ta moja neefikasnost učinila je da sam tekst već nekoliko puta morao da menjam. Jer se lice moje ulice za to vreme puno promenilo, a izgleda da je tempo promena poslednjih godinu-dve baš pojačan. Tako da ću ponovo da se latim gumice i olovke. A i pri svakom novom čitanju otkrijem nešto što mi se ne sviđa. Ne zato što tekst, kako posle čitanja reče drug iz detinjstva Jovan Nikolić Jof, ima nekrofilski prizvuk. Pre bi se moglo reći da mu fali nešto u organizaciji. A pominjanje mrtvih je neminovnost, jer većinu zdanja koja omeđuju ulicu podigli su, ili su u njima živeli, oni kojih nažalost više nema.

Nažalost, čačanskim ulicama danas retko prolazim peške; uglavnom ih posmatram iz automobila. A onda ne možeš tako lako da uočiš da li se nešto i šta u njima promenilo.

U Čačak se može stići sa četiri strane, baš u smeru strana sveta. Sa zapada se u grad ulazi ulicom Vojvode Stepe, sa istoka ulicom Dr Dragiše Mišovića, sa severa Bate Jankovića, a sa juga ulicom Kneza Miloša. Oko tih ulica, koje formiraju krst, grad se razvijao i gradio. Samo su one menjale imena. Izgleda da se samo ova moja nije dala, jer je posle one geografske odrednice, puta za Ivanjicu, dobila današnje ime.

Ime kao sudbina

Što se tiče novih ulica, gradsko jezgro se nije puno promenilo. Do prosecanja ulice „10″, promene su se desile oko nekadašnjeg Vašarišta, današnjeg Malog parka, gde su prosečene Železnička i ulica Devet Jugovića. Takođe, od bloka zgrada između Skadarske i Kneza Mihaila napravljen je parking.

A neko će se setiti da je nestala mala uličica Đoke Popovića, koja se protezala između hotela „Beograd” i restorana „Takovo”. Deo nje je danas Rimski trg. Preostao je samo uski prolaz između Doma kulture i banke ako se i to nije promenilo.

Umalo zaboravih da pomenem da je do promena došlo i između Gimnazije i Opštine, odnosno Ekonomske škole. Nekada su tu bile dve saobraćajnice, razdvojene parkićem u čijem je centru stajala Meštrovićeva skulptura Nadežde Petrović. Umesto dve ulice napravi se jedna, parkića nestade, a ispred Gimnazije nikne pjaceta na koju premestiše Meštrovićev rad.

Posle dužeg vremena, na toj pjaceti Čačak dobi javnu česmu sa bronzanim kornjačama umesto slavina. Ali kornjače se pokazaše kao lep suvenir, pa su često nestajale sa mermernog postamenta. Pokaza se da su kolekcionari bili uporniji, tako da Čačak ostade bez te zanimljivosti. Pre neku godinu nekada lepu i zanimljivu česmu zameni obična.

Uvek postojeće dileme

Nove ulice su nastajale u novim delovima grada. Ali uglavnom su nekako uske, bez trotoara. Zbog mnogobrojnih parkiranih automobila deluju još uže.

Ipak, izgradilo se nekoliko ulica koje su mogle da budu pravi bulevari. Neke se tako i zovu, Bulevar Vuka Karadžića, Bulevar oslobođenja, Bulevar Tanaska Rajića. Ne treba zaboraviti ni Nemanjinu, Svetog Save ili Balkansku, koje bi takođe mogle da ponesu naziv bulevara. Ali svuda ponešto fali, nešto je nedorečeno.

Inače, Čačak je poznat po ulicama iz više delova. Već sam pominjao ulicu Dragana Vranića, ali primer koji treba pomenuti je ulica Svetog Save. Pre više od šest decenija ova ulica je zamišljena kao transverzala koja je trebalo da poveže jug i sever grada. Danas je samo ulica, čiji završetak izaziva žestoku raspravu. Slično je i sa Balkanskom ulicom, koja zahvaljujući izmenama u urbanističkim planovima nije postala ono zbog čega je prvobitno i projektovana.

Mogao bih navesti još „dobrih” primera, ali shvatih da ovo nije priča o Čačku koga nema. Ulice su naša i te kako realna stvarnost.