Usput odmaramo u restoranima čiji izgled i ponuda donose nova iznenađenja i teraju da na trenutak zaboravimo da smo u Africi. Ipak, većinom zabrađene žene vraćaju nas u stvarnost. Muškarci nose đelabije, ali su u većini obučeni na evropski način, pogotovu mladi, koji se zbog farmerki i patika ne razlikuju od svojih evropskih vršnjaka. Kod devojaka se često vidi spoj: uske farmerke i visoke potpetice, ali sa maramom oko glave.
Marokanska nacionalna životinja
Pored puta uočavamo veliki broj magaraca, kao da su marokanska nacionalna životinja. Ali oni su ovde saobraćajno sredstvo. Magarce koji spokojno pasu ili se odmaraju pored puta tu su ostavili vlasnici, koji su poslom otišli u neki od gradova duž magistrale. Kad završe posao, prevozom se vrate do svoje životinje, koja će ih odneti natrag u planinsku zabit do koje nema asfalta, i do koje se ne može stići nijednim prevoznim sredstvom osim jašući magarca.
Volubilis
Tridesetak kilometara pre Meknesa nalaze se ostaci rimskog grada Volubilisa, najbolje očuvani ostaci jednog rimskog grada na tlu Afrike. Ovde je u antičko doba bila rimska provincija Tingitanska Mauritanija, a Volubilis se smatrao jednom od najudaljenijih ispostava Carstva. Carski putevi zaustavljali su se upravo ovde; i pored brojnih pokušaja, Rimljani nikada nisu uspeli da pokore berberska plemena sa Atlasa.
Ostaci Volubilisa
Zanimljivo je da je latinski ostao govorni jezik lokalnog stanovništva, Berbera, hrišćana, Jevreja i Grka, još vekovima pošto se rimski garnizon povukao. Grad je stradao u zemljotresu krajem četvrtog veka, a konačno opusteo posle velikog lisabonskog zemljotresa 1755. godine, čije su se posledice osetile i ovde. Da nije bilo njega, grad bi bio mnogo bolje očuvan, jer je posle njega odavde odvezeno mnogo mermera za gradnju u Meknesu.
Manje od polovine lokaliteta je istraženo. Najlepši nalazi, pre svega zbirke bronze, danas su u Arheološkom muzeju u Rabatu.
Grad na brežuljku
S leve strane puta ostaju zeleni krovovi Mulaj Idrisa, gradića šćućurenog na vrhu brežuljka. Iza belih kućica krije se jedno od svetilišta Maroka, mauzolej Mulaj Idrisa, osnivača dinastije Idrisida, koji je krajem osmog veka na ove prostore doneo islam. Šest hodočašća ovamo, tokom godišnje svetkovine posvećene tom svecu, smatra se jednakim jednom hadžiluku u Meku. Tu je i džamija sa okruglim minaretom, jedinim takvim u celom Maroku.
Panorama Mulaj Idrisa
Meknes
U smiraj dana, među brežuljcima, konačno vidimo krovove Meknesa, grada usred plantaža voća i povrća, naročito maslina. Smeštamo se u hotel „Malta”, u takozvanom novom gradu.
Posle pređenih više od četiristo kilometara na dva kontinenta, i vožnje trajektom preko Sredozemnog mora, silazak na večeru bio je jedini luksuz koji smo mogli da priuštimo.
Zbog trajekta iz hotela krećemo u pet sati. Vozimo se po mraku prema gradiću Tarifi, odakle nam polazi brod za Maroko. Na prilazima Tarifi put se spušta, a vozač vozi prilično oštro, pa se mi budni ne osećamo baš prijatno.
Grad na kraju Evrope
Tarifa je na najjužnijem delu Španije, svega četrnaest kilometara od Afrike, na ulazu u Gibraltarski moreuz. Ima lepu, ali izuzetno vetrovitu plažu, idealnu za surfere; kažu da je jedna od najvetrovitijih na svetu. Po lokalnoj legendi, od vetrova Tarife može da se poludi. Rt Punta de Tarifa najjužnija je tačka kopnene Evrope.
Tarifa sa pogledom na Afriku
Ime je dobila po berberskom vojskovođi Tarifu ibn Maliku, iz vremena kad je počelo muslimansko osvajanje Iberijskog poluostrva u osmom veku. Pod muslimanskom vlašću bila je gotovo šest vekova, do 1292. godine.
Pošto smo dobili pakete za doručak, čekajući trajekt koristimo priliku da doručkujemo. Dok se nismo domogli broda, prošli smo više kontrola i poprilično pešačili.
Herkulovi stubovi
Gibraltarski moreuz odvaja Atlantski okean od Sredozemnog mora. Na severnoj strani je Španija, na južnoj Maroko. U antičko doba ovo mesto se nazivalo Herkulovi stubovi, sa obe strane se izdižu visoki krečnjački grebeni, na severu stena Gibraltar, na jugu brdo Musa. Na najužem delu moreuz je širok samo četrnaest kilometara.
I samo ime Gibraltar potiče od „Tarikove stene” — Džebel Tarik, nazvane po Tariku ibn Zijadu, berberskom vođi prve arapske ekspedicije na Španiju. Iste one po kojoj je i Tarifa dobila ime.
Trajekt putuje skoro sat. Kad smo se iskrcali, dočekali su nas lokalni vodiči Išam i Ibrahim i vozač Ahmed, naši pratioci u narednim danima.
Afrika koja liči na Evropu
Tanger, ili Tanžer na arapskom, upoznajemo iz autobusa, vozeći se kroz prilično široke ulice. Sve na prvi pogled liči na Evropu. Da ne znamo da smo u Africi, i da ulicom ne prolaze uglavnom zabrađene žene, moglo bi se pomisliti da smo u Španiji ili južnoj Francuskoj.
Suprotno očekivanju, čisto je, duž ulica ima puno čistača koji brišu prašinu sa kolovoza i trotoara.
Panorama Tangera
Tanger je oduvek privlačio evropske umetnike, kao najbliža tačka Orijenta Evropi. Ovde je u devetnaestom veku slikao Ežen Delakroa, a početkom dvadesetog Anri Matis. Kasnije su u kosmopolitskom gradu boravili i pisci, Tenesi Vilijams, Vilijam Barouz, Truman Kapote. Jedno vreme je Tanger bio Međunarodna zona pod upravom više evropskih sila, a njegova bescarinska luka postala je centar krijumčarenja. Nezavisnom Maroku pridružio se 1956. godine.
Vidikovac na dva mora
Posle panoramskog obilaska odlazimo na vidikovac sa kog se vidi mesto gde se razdvajaju Atlantik i Mediteran. Na četrnaest kilometara od grada su Herkulove pećine, jedna od najvećih atrakcija, po predanju, tu je antički junak spavao pre nego što je obavio svojih dvanaest zadataka.
Odatle nas je čekao put od oko tristo kilometara do carskog grada Meknesa.
Dan u kojem započinjemo još jedno egzotično putovanje, a takva su valjda sva putovanja u Afriku, počeo je okupljanjem na starom mestu, ispred Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Uglavnom su to poznata lica, mada ima i novih putnika; ali i oni su poznati sa čačanske kaldrme.
Odredište je Maroko, za koji sam prvi put čuo u septembru 1961. godine, kada je u Beogradu održana prva konferencija nesvrstanih. Maroko je na njoj predstavljao kralj Hasan Drugi, koji je nekoliko meseci ranije nasledio oca, kralja Muhameda Petog, čoveka koji je Maroku doneo nezavisnost od Francuske 1956. godine.
Tokom putovanja posetićemo Meknes, Fes, Marakeš i Rabat, gradove koji su kroz istoriju bili prestonice Maroka. Zato se naše putovanje i zove „Maroko — carski gradovi”.
Dva Vlade Jovanovića
Put do Beograda prošao je neuobičajeno brzo, iako vozač Bojan, dobro poznat sa ranijih putovanja, vozi pažljivo i bez jurcanja. Ritam kvari samo čekanje na Rudniku, na advokaticu Vesnu iz Topole. Ostatak grupe se ukrcava u Beogradu, zajedno sa neizbežnim vodičem Vladom, koji je obeležio mnoga naša putovanja.
On će nam zamalo napraviti problem na granici, ispostaviće se da postoji još jedan Vlade Jovanović, sa istim datumom rođenja, ali i sa Interpolovom poternicom.
Franc List umesto Ferihedja
Na odmorištu u Mađarskoj obeležavamo rođendan jednog saputnika, mog kolegu sa fakulteta, generaciju starijeg, koji sada živi u Danskoj.
Aerodrom u Budimpešti više nije onaj stari, sa kog sam 1986. leteo za Moskvu. Umesto nekadašnjeg imena Ferihedj, od 2011. godine zove se „Franc List” i ni po čemu ne zaostaje za najmodernijim aerodromima Evrope. Napešačili smo se, doduše, dok nismo stigli do aviona.
Aerodrom “Franc List”
Letimo niskobudžetnim „Vizerom”. Iako je najavljeno tri i po sata leta, u Malagu slećemo već oko pola osam.
Dve krigle po litar
Put do Toremolinosa je kratak, pa se brzo smeštamo u hotel „Servantes”. Posle predaha šetamo okolinom, večeramo i veče završavamo pivom. Naručujem jedno veliko, grande cerveza, a konobar donosi dve ogromne krigle od po litar, sa kojima ni ja nisam mogao da se izborim.
Hotel je odličan, u samom centru Toremolinosa, u pešačkoj zoni sa mnoštvom kafanica i restorana. Iako je subotnje veče, nema prevelike gužve. Ležemo rano, čeka nas rano ustajanje, da na vreme stignemo na trajekt za Maroko.
Život nas je spojio, kako se to obično kaže, spletom okolnosti. Studije su me vodile u Beograd, pa je trebalo naći stan za studentske dane. Čika Rade, moj nastavnik violine, napomenu da njegov kolega Milivoje Ivanović možda ima sobu za izdavanje. Pozvao ga je i dogovorio da moji roditelji jednog vikenda odu do Beograda, pogledaju sobu i eventualno se dogovore. Kad su se vratili, obavestiše me da su mi našli stan. Istina, soba je bila mala, ali ljudi fini i kulturni, i nisu zagovarali preteranu strogoću. A što je bilo veoma važno, stan je bio svega par minuta od Elektrotehničkog fakulteta.
Upoznao sam ga onog dana kad sam sa ocem došao da se prijavim na studije. Već tada sam ga doživeo kao prijatnog i razgovorljivog čoveka. Proveću sa njim punih šest godina pod istim krovom — sve do njegove iznenadne smrti u avgustu 1978. godine.
Porodica Ivanović, Jelena i Milivoje, živela je u stanu broj 7 na drugom spratu zgrade u ulici Braće Nedića 13. Za razliku od čika Milivoja, koji je bio otvoren, tetka Jela je malo govorila o sebi. Iako sam po prirodi radoznao, trudio sam se da ne zapitkujem.
Dirigent koji je postao učitelj
Kad sam ga upoznao, čika Milivoje je imao pedeset devet godina i radio kao profesor violine u osnovnoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović” u Zemunu. Godinu-dve ranije, na povratku iz Italije, doživeli su tešku saobraćajnu nesreću, on je zadobio tešku povredu noge, a tetka Jela prelom kičme.
Pre nesreće čika Milivoje je bio poznat dirigent. Između ostalog, dirigovao je Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Beograd i često gostovao u inostranstvu, naročito u Italiji. Nesreća je prekinula tu karijeru, pa se posvetio pedagoškom radu. Bio je poznat i kao izdavač notnih materijala — izdanja „Pro musika” bila su tokom sedamdesetih gotovo jedini izvor nota u Jugoslaviji. Imaću priliku da učestvujem u oblikovanju grafičkog izgleda pojedinih izdanja, a vrlo često sam bio i ekspediter, pakovao note, pisao adrese na omotima, nosio pakete na poštu. Mala devojačka soba u kojoj sam živeo bila je istovremeno i magacin; na policama su se čuvala notna izdanja.
Kafa u sitne sate
Dok je bio živ čika Milivoje, tetka Jela je često bila odsutna, pa smo nas dvojica takoreći drugovali. Zbog problema sa želucem pio je isključivo instant-kafu, pa sam se i ja pored njega navikao. Naučio me je kako se mućenjem sa malo tople vode dobija kafa sa puno pene. Pošto je ostajao budan do kasno, a i ja sam često bdeo, znali smo da popijemo kafu i u sitne sate. Ponekad, kad je hteo da predahne od rada, pozvao bi me na kafu u obližnji hotel „Metropol”.
Pored muzike, voleo je automobile i to marke „Pežo”. Nesreću su doživeli sa „pežoom” 504, a u vreme kad sam ga upoznao vozio je žuti „pežo” 304S, sa menjačem na podu umesto na volanu.
Vila Melodija
I posle završetka studija, iako sam pokušavao da nađem nov stan, sada kao zaposlen čovek, nastavio sam da živim kod porodice Ivanović. Od novca dobijenog od osiguranja zbog povreda iz nesreće, čika Milivoje je sagradio kuću u rodnom selu Grabovici kod Gornjeg Milanovca i nazvao je „Vila Melodija”. Kuću će od tetka Jele kasnije kupiti njegovi rođaci, koji se danas bave seoskim turizmom, pa zdanje sa violinskim ključem na fasadi otvara vrata gostima željnim mira i odmora. U kući postoji i poseban kutak posvećen liku i delu Milivoja Ivanovića.
Poslednja vožnja
Nekoliko dana pred smrt, avgusta 1978, krenuo je u Grčku. Želeo je da iznenadi suprugu, koja je letovala u Atini; usput je nameravao da svrati u Grabovicu i poseti majku. Pošto sam i ja tog vikenda išao kući u Čačak, ponudio se da me odveze do Gornjeg Milanovca. Voleo je brzu vožnju, pa smo brzo stigli, a ja sam odatle nastavio istim autobusom kojim bih ionako putovao.
Jedno avgustovsko predvečerje sledeće sedmice nateralo me je da konačno postanem odrastao čovek. Kad sam se javio na telefonski poziv, nisam ni slutio da će mi glas sa druge strane saopštiti vest o čika Milivojevoj smrti. Na putu ka Atini svratio je kod prijatelja u Solunu; na izlazu iz hotela doživeo je infarkt. Bio je to prerani kraj jednog divnog čoveka, od koga se imalo šta naučiti i sa kojim su se mogli voditi i ozbiljni i šaljivi razgovori. U narednim danima čekali su me poslovi za koje nisam ni pretpostavljao da ću ih tako rano morati obaviti — trebalo je obavestiti tetka Jelu, komunicirati sa našim konzulatom u Solunu, učestvovati u pripremi i organizaciji sahrane.
Ostatak beogradskih godina
Čika Milivoje počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju, tačno preko puta kapele. Ne propuštam priliku da obiđem njegov grob i grob tetka Jele, koja ga je nadživela dvadeset osam godina.
U stanu porodice Ivanović živeću još punih pet godina, ukupno više od polovine svojih beogradskih dana. Bile su to godine kada sam tražio svoje mesto pod suncem, pre svega u struci. Stan mi je uglavnom služio da se odmorim i prespavam; valjda sam zato i ostao toliko dugo u toj devojačkoj sobici. A i sve mi je bilo na dohvat ruke, fakultet na kome sam nastavio postdiplomske studije, pa i Institut, do koga sam mogao peške ako zatreba.
Nažalost, sa tetka Jelom nisam uspeo da uspostavim odnos kakav sam imao sa čika Milivojem. Uvek sam je doživljavao kao „predratnu gospođicu” iz ugledne beogradske porodice, koja je stvarnost neminovno posmatrala kroz to vreme, često zaboravljajući da je, zahvaljujući čika Milivoju i njegovom mestu u muzičkom svetu, i sama imala status koji ničim nije zaostajao za predratnim, pa i priliku da putuje po svetu u vreme kada to nije bilo jednostavno. A ja sam ipak bio dečko iz provincije, kome je ponekad nedostajalo gospodskih manira.
Moj život u Braće Nedića 13 završio se otkazom stana, čime je, na neki način, razrešen Gordijev čvor mog beogradskog života. Nikako nisam mogao da se odlučim između potrebe da nađem odgovarajući stan i ušuškanosti u naviku da živim na poznatom mestu. Ta navika je dostigla takav nivo da sam stekao pravi uslovni refleks: pošto sam, odlazeći na Fakultet i kasnije u Institut, uvek skretao niz ulicu, to mi se po pravilu dešavalo i kad sam nameravao da odem na stranu Slavije. Da sam pogrešio, shvatio bih tek kad bih stigao do Bulevara.
Posle Petre put nas je vodio u Šarm el Šeik, na obalu Crvenog mora, poslednju stanicu pre povratka kući, i jedinu na celom putovanju predviđenu za odmor.
Borba za omlet
Prvi dan započinjemo doručkom. Iako je april, sezona je u punom jeku i hotel je pun. Nisam se iznenadio što i ovde ima najviše Rusa. Nažalost, ne iznenađuje me ni njihova bahatost, do posuda sa hranom gotovo je nemoguće doći, a kod pulta gde se prave omleti jedan uzima za petoro-šestoro, ili se prosto uskače preko reda.
Hotelski kompleks Sol Vergina
Posle doručka idemo na plažu. Hotel nije uz more, pa se do plaže ide autobusom, malim, a gostiju mnogo, tako da je ući u njega pravo umeće. Nova borba čeka nas oko ležaljki i suncobrana. Voda je topla, čista i puna riba čije šare daju posebnu draž kupanju, ali se do nje dolazi preko dugačkog plastičnog pontona koji se ljulja na talasima, pa se teško odlučujemo za ulazak.
Zaliv Namma Bay
Svetski centar u nastajanju
Uveče odlazimo do zaliva Namma Bay, centra Šarm el Šeika, tri kilometra šetališta sa hotelima, kafićima i prodavnicama. Na sve strane vidimo nazive čuvenih svetskih brendova, kao da smo u nekoj evropskoj metropoli.
Ali čim sednemo u kafić, vidi se da je do pravog svetskog centra još daleko: dočekuju nas stolovi vlažni od prosutog pića i mokre fotelje, a cene ni po čemu ne zaostaju za Azurnom obalom. Do hotela se, kao i tamo, vraćamo uz cenkanje sa taksistom oko vožnje od pet minuta. Ovde noću svi voze bez upaljenih svetala, ali čovek brzo ogugla, na kraju krajeva, na meridijanima smo gde vlada druga kultura.
Imunitet stečen usput
Naredna dva dana provodimo u istom ritmu — doručak, kupanje, večera, izlazak. Zbog gužve u Namma Bay-u veče radije provodimo u obližnjem tržnom centru Merkato, gde je atmosfera opuštenija. Na plaži smo otkrili izvrstan sladoled, pa ta dva dana nismo bili baš besposleni. I ovde su se Egipćani po pitanju higijene pokazali u pravom svetlu — ali smo tokom prethodnih deset dana svi stekli imunitet na takve izazove.
Vulkan koji nas je zamalo zadržao
A onda je erupcija vulkana na Islandu prizemljila avione širom Evrope. Kako se bližio dan povratka, sve više nas je hvatao strah hoćemo li uopšte moći da poletimo. U tim trenucima ljudima se rađaju svakojake ideje o tome kako bi drugačije mogli kući. U takvom raspoloženju ušli smo u poslednji dan putovanja.
Prepodne smo proveli na bazenu, a oko osam uveče ukrcali se u autobus koji nas je odvezao na aerodrom, prekrasno zdanje u obliku beduinskog šatora. Neizvesnost je potrajala do trenutka kad je počelo prijavljivanje karata; tada su svi živnuli, pa nastade tiskanje ko će pre do šaltera, u strahu da ne ostane bez mesta.
Konačno smo se našli u avionu i mogli da se uputimo ka domovini.
Sledio je standardni scenario, sletanje u Beograd, pasoška kontrola, prtljag, carina, pa autobus za Čačak. Kad smo stigli kući, već je uveliko bio utorak. Preostalo je da saberemo utiske i sećamo se onoga što smo videli na ovom uzbudljivom putovanju.
Sa Jerusalimom se opraštamo sa setom. Pokušavam da uhvatim još ponešto od ovog razmeđa tri religije, još jednom da bacim pogled na Hramovni breg, na kome već blešti Kupola na steni. Konačno grad ostaje iza nas, a mi hitamo ka Jerihonu i graničnom prelazu prema Jordanu.
Granica koja se ne prelazi
Sa osamsto metara nadmorske visine spuštamo se u najveću svetsku depresiju, četiristo metara ispod nivoa mora. Ali na granici nas čeka iznenađenje: na tom prelazu ne možemo da pređemo, nego moramo na sedamdesetak kilometara severniji, kod grada Bet Šana. To znači dvostruku kilometražu i novo čekanje. Pošto je podne već prošlo, jasno je da od posete Petri tog dana neće biti ništa.
Posle mnogo peripetija i presedanja konačno prelazimo u Jordan, gde nas dočekuje lokalni vodič. Posle udobnih izraelskih autobusa, jordanski nas pomalo vraća u stvarnost, putevi su lošiji, a prašnjave bankine podsećaju na Srbiju.
Rešenje u razgovoru
Pošto sedimo odmah iza vodiča Dimitrija, slušamo kako pregovara sa agentima u Jordanu i Egiptu. Razabiram da nam se sprema drugačija varijanta: da prespavamo u Jordanu, pa sutra rano posetimo Petru i onda produžimo pravo za Šarm el Šeik. Konačan izbor pada na hotel na jordanskoj obali Mrtvog mora.
Pošto sa sobom imamo samo ručni prtljag, koji nije za spavanje, u radnjicama pored restorana snabdevamo se najnužnijim. Najviše se traži kupaći pribor. Ja za pet evra nalazim neki ogroman šorts.
Sad i nikad više
Novo iznenađenje čeka nas u holu hotela Kempinski, gde nas osoblje dočekuje sa sokovima i toplim ubrusima. Ali tu iznenađenjima nije kraj.
Hotel Kempinski Ištar
Soba je zapravo apartman, deo za spavanje i deo za sedenje, svaki sa svojim televizorom. Kupatilo ima četiri odvojene prostorije, a između njega i sobe budoar sa stolom za šminkanje. Iz sobe se izlazilo pravo na travnjak, preko terase sa pletenom garniturom.
Hotelska soba
Pošto prtljaga nemamo, brzo se smeštamo i odlazimo na kupanje. Desno od sobe je bazen, a tu je i Mrtvo more. Obukoh onaj ogromni šorts i uđoh u bazen, pa se spustih i do plaže. Dok Sunce polako sklapa zrake, sa ivice okruglog bazena puca pogled na Mrtvo more i svetla na izraelskoj strani. Usred bazena gori gasna buktinja i celom ambijentu daje poseban izgled.
Bazen sa pogledom na izraelsku stranu Mrtvog mora
Za večeru se nemamo u šta obući osim u ono što se zateklo na nama. Večeramo u restoranu sa pogledom na Mrtvo more i daleka svetla Izraela. Posle večere šetamo pored bazena okupanog raznobojnom svetlošću, zamišljajući kako bi bilo lepo ostati ovde duže od jednog popodneva. „Sad i nikad više”, odzvanja kao eho, jer je ovo ambijent kakav sebi teško možemo priuštiti, a zapao nas je slučajno, zahvaljujući granici koju nismo mogli da pređemo.
Kameni grad
Jutro nas vraća na prašnjavu jordansku džadu koja vodi ka prestonici Nabatejaca, Petri. Još pre tridesetak godina Boško mi je rekao da doći na Bliski istok, a ne videti Petru ne može biti pravi doživljaj. Za većinu nas taj skriveni kamenjar poznat je iz filma o Indijani Džonsu; sada ćemo ga videti sopstvenim očima.
Petra
Do samog ulaska u kameni prolaz koji vodi u srce Petre ima kilometar i po. Usput srećemo kamilare i konjovodce. Vodič nas obaveštava da je u cenu ulaznice uračunat i povratak na konju, ali ispostaviće se da između teorije i prakse postoji raskorak, jer konjovodci ipak traže dodatni novac. To, međutim, ne može da pokvari užitak.
Klanac je dug kilometar i po, mestimično dubok i dvesta metara, a u najužem delu širok samo dva. Grad je bio raskršće karavanskih puteva koji su spajali Egipat sa Sirijom i južnu Arabiju sa Sredozemljem. Na kraju klanca, kad se stene razmaknu, ukazuje se ono zbog čega se ovamo dolazi, u kamenu isklesano zdanje poznato kao Riznica.
Pretposlednji dan u Izraelu posvećen je Galileji, mestima vezanim za poslednje tri godine Isusovog života, i Nazaretu sa crkvom Blagovesti. Krećemo putem ka Mrtvom moru i Jerihonu, jednom od najstarijih gradova na svetu. Na mestu koje označava nivo Sredozemnog mora zaustavljamo se radi fotografisanja; neki to koriste da se slikaju na kamilama.
Na nivou Sredozemnog mora
Jerihon pripada palestinskoj samoupravi. Leži na dvesta pedeset osam metara ispod nivoa mora, što ga čini najnižim gradom na svetu. Kod njega je most preko Jordana koji povezuje Izrael i Jordan, preko njega bi sutradan trebalo da pređemo na putu za Petru.
More sa mnogo imena
Upućujemo se na sever, prema Galilejskom jezeru. Na njegovim obalama, u Kapernaumu, Isus je, po predanju, proveo poslednje tri godine života, u kući ribara Simona, propovedajući novu veru. Ovde je okupio prve apostole, držao Besedu na gori i, po jevanđeljima, nahranio pet hiljada ljudi sa dve ribe i pet hlebova. Sa obala ovog jezera počelo je širenje hrišćanstva.
Jezero ima mnogo imena, Galilejsko more, Tiverijadsko, Genezaretsko; danas se zvanično zove Kineret. Najveće je slatkovodno jezero u Izraelu. U njega se sa severa uliva Jordan, a na jugu iz njega ističe, da bi se konačno ulio u Mrtvo more.
Pogled na Galilejsko jezero i Golansku visoravan
Gora blaženstva
Prvo obilazimo mesto gde Jordan ističe iz jezera, gde hodočasnici obavljaju simbolično „pogruženje” u vodu. To nije istorijsko mesto Isusovog krštenja, ono se nalazi na jordanskoj obali, u blizini Jerihona.
Odatle odlazimo na Goru blaženstva, poznatu po Besedi na gori. Tu je 1938. godine, po nacrtima arhitekte Antonija Barlucija, istog koji je projektovao Dominus Flevit, podignuta franjevačka kapela.
Franjevačka crkva na Gori blaženstva
Umnožavanje hleba i ribe
Spuštamo se do mesta poznatog kao „Sedam izvora”. Ovde je crkva Umnožavanja hleba i ribe, podignuta na mestu gde je, po predanju, Isus nahranio mnoštvo; na njenom podu je čuveni vizantijski mozaik ribe i hleba. U blizini je i franjevačka crkva Petrovog prvenstva, na steni uz samu obalu.
Mozaik ribe i hleba na podu crkve
Sledeći je Kapernaum, malo ribarsko selo gde je Isus živeo u kući ribara Simona Petra. Tokom iskopavanja nađeni su ostaci naselja i velike sinagoge; jedna od kuća simbolično se naziva „Petrova kuća”. Na ulazu je velika skulptura Svetog Petra sa ključem.
Statua Svetog Petra u Kapernaumu
Jelo sa ukusom istorije
Prelazimo na drugu stranu jezera, podno Golanske visoravni, danas poznate po vinogradima iz kojih potiču kvalitetna vina. Jedno probamo uz ručak, zbog kojeg smo i došli na ovu stranu. Specijalitet je riba spremljena „po receptu svetog Petra”. Iskreno, nisam bio posebno oduševljen, ali bar možemo reći da smo probali jelo sa ukusom istorije.
Ručak na obali Galilejskog jezera
Madona iz Bruklina
Put nas dalje vodi ka Nazaretu, gde su živeli Isusovi roditelji i gde je Marija primila blagovest. Usput prolazimo kroz Kanu Galilejsku, gde je, po jevanđelju, Isus pretvorio vodu u vino.
Crkva Blagovesti je moderna građevina na dva sprata, a njena posebnost su freske, pokloni pojedinih zemalja sveta, sa biblijskim motivima tumačenim na način svake kulture. Među najzanimljivijima je američka, na kojoj je Madona predstavljena kao žena iz Bruklina, i brazilska, na kojoj je Madona crna.
Reket na svetom mestu
Posetu završavamo u jednoj od prodavnica suvenira. Neko od naših se vratio zbog toaleta i zatekao našeg vodiča kako vlasniku radnje naplaćuje proviziju, „reket”, što nas je doveo kod njega.
Do Jerusalima se vraćamo najboljim izraelskim auto-putem. Pokušavam da uhvatim još koji detalj grada, jer ga sutra napuštamo, pred nama je Jordan i Petra.
Ovaj dan je planiran za obilazak van Jerusalima. Prvo odredište je Tel Aviv, šezdesetak kilometara udaljen grad na Sredozemnom moru. Dok je Jerusalim bio podeljen između Jordana i Izraela, Tel Aviv je bio glavni grad; i danas se u njemu nalaze skoro sve ambasade.
Put se odužio, jer je auto-put između dva najvažnija izraelska grada prilično opterećen. Prolazimo pored aerodroma Ben Gurion. Prema Sredozemnom moru priroda je izdašnija, reklo bi se, ona jevrejska „obećana zemlja”, za kojom su čeznuli, dok su se borili za pustinjske krajeve oko Mrtvog mora.
Jafa
Jafa je živ lučki grad, od 1950. godine deo Tel Aviva. Zbog svog značaja često je menjala gospodare, bila je pod egipatskom, filistejskom, asirskom, rimskom i arapskom vlašću, pa pod krstašima, Mamelucima i Turcima; Napoleon ju je zauzeo 1799. godine.
Posle razgledanja iz autobusa odlazimo do crkve Svetog Petra i parka oko nje. Dan je sunčan, a poseban doživljaj je pogled na Sredozemno more i ogromne talase koji zapljuskuju obalu.
Crkva Svetog Petra u JafiPogled na Tel Aviv iz Jafe
Grad koji liči na sve gradove
U samom Tel Avivu se ne zadržavamo, obilazimo ga autobusom. To je sasvim druga slika od Jerusalima. Duž obale se dižu grandiozni hoteli, sa plažama, barovima i sekularnim načinom života. Osnovan je 1909. kao novi kvart Jafe; ime mu znači „brežuljak proleća”.
U gradu se prepoznaju delići mnogih velikih gradova: vitki oblakoderi na obali podsećaju na Menhetn, kafići na Pariz, plaže na neko mediteransko letovalište. A samo koji kilometar dalje je stara Jafa sa svojim drevnim šarmom.
Pogled na Tel Aviv
Dan holokausta
Toga dana obeležavao se Dan sećanja na holokaust, pa smo planirali da posetimo Jad Vašem, memorijalni centar posvećen stradanju šest miliona Jevreja. Ime je uzeto iz Isaije: „daću im večno ime, koje se neće zatrti.” Centar je osnovan 1953. godine i njegov je zadatak da dokumentuje stradanje, sačuva svedočanstvo o svakoj žrtvi i prenese to nasleđe novim generacijama.
Saznajemo, međutim, da muzej baš tog dana ne radi za posetioce. Umesto njega posetićemo Vitaniju.
Kuća hleba
Iz Tel Aviva se upućujemo u Vitlejem, gde je, po hrišćanskom verovanju, rođen Isus. Na arapskom ime znači „kuća mesa”, a na hebrejskom „kuća hleba”. Posle sporazuma Izraela i Palestinaca grad pripada palestinskoj samoupravi; Izrael je oko njega izgradio sigurnosnu ogradu. To je uticalo i na broj posetilaca i na broj hrišćana koji tu žive, u gradu je jedna od najstarijih hrišćanskih zajednica na svetu, ali se njihov udeo početkom veka smanjio na trećinu onog od pre pola veka.
Ulazak i izlazak iz Vitlejema je pod strogom kontrolom i dugo se čeka, ali se naš lokalni vodič i tu pokazao dostojan svoje funkcije.
Da bi se ušlo, mora se sagnuti
Glavno odredište je crkva Hristovog rođenja, koju su podigli car Konstantin i njegova majka Jelena na mestu gde je, po predanju, rođen Isus; u šestom veku ju je dogradio car Justinijan.
Ulaz u crkvu Hristovog rođenja
Da bi se ušlo u crkvu, mora se sagnuti, ulaz je vrlo nizak. Kažu da je takav da bi se svako ko ulazi poklonio; drugi tvrde da je snižen da obesni vlastodršci ne bi mogli da u crkvu ujašu na konju.
Do samog mesta rođenja silazi se u podzemnu pećinu. Ono je označeno srebrnom zvezdom sa četrnaest krakova; da bi je dodirnuli, vernici moraju da kleknu.
Vitlejemska zvezda
Vitanija
Vitlejem napuštamo preko sporednog izlaza koji nije opterećen, možda opet pomaže ona čarobna reč „Srbija”. Upućujemo se u selo Vitaniju, ispod Maslinske gore, gde je, po Novom zavetu, Isus vratio iz mrtvih Lazara, uoči svog ulaska u Jerusalim. Spuštamo se u pećinu koja je bila Lazarev grob, a onda se vraćamo u Jerusalim, na večeru i odmor pred sutrašnji odlazak u Galileju.
Penjemo se na vrh Hramovnog brega, gde svojim jedinstvenim šarmom dominira Kupola na steni. Građevina je osmougaona, otvorena vratima prema svakoj strani sveta; podignuta je krajem sedmog veka. U središtu je stena sa koje se, po islamskom predanju, prorok Muhamed vinuo na nebo. To je ona ista stena koja je stajala u središtu Solomonovog hrama, i na kojoj je, po biblijskom predanju, Avram trebalo da žrtvuje Isaka. Jedno mesto, tri vere.
Kupola na steni
Prostor oko Kupole otvoren je za posetioce samo do podne; čuvari požuruju turiste da napuste Hramovni breg. Naspram Kupole je džamija Al-Aksa, koja sa njom čini treće najsvetije mesto islama, posle Meke i Medine; u nju mogu samo muslimani.
Džamija Al-Aksa
Davidov grob i soba Tajne večere
Put nas dalje vodi ka brdu Sion. Ovde posećujemo Davidov grob i sobu Tajne večere. Na ulazu u prostoriju sa grobom formiraju se dva reda, odvojena za žene i muškarce; glava mora biti pokrivena. Unutra je crni sanduk u obliku piramide, prekriven tkaninom sa Davidovom zvezdom i tekstom na hebrejskom.
U prostoriji iznad nalazi se soba Tajne večere, gde je, po Novom zavetu, Hrist proveo poslednju noć sa apostolima.
Detalj iz sobe Tajne večere
Put bola
Finale dana bila je poseta Crkvi Hristovog groba. Pre toga treba proći Via Dolorosu, Put bola, Stradalni put, Put krsta.
Via Dolorosa je put kojim je, po hrišćanskom verovanju, Isus išao od izricanja presude do raspeća. Sastoji se od četrnaest stanica, mesta na kojima su podignute kapele i crkve u spomen na ključne trenutke. Trasu su ustanovili franjevci u sedamnaestom veku. Prve stanice su u muslimanskom kvartu, a poslednjih pet u samoj Crkvi Svetog groba. Put prolazi kroz živu pijacu; hodočasnici sa krstovima na ramenima probijaju se između tezgi sa robom. Taj prizor, najsvetiji hrišćanski put koji vodi kroz vašar, više govori o Jerusalimu nego bilo koje objašnjenje.
Via Dolorosa
Crkva Svetog groba
Poslednjih pet stanica, od raspeća do groba, nalaze se pod krovom Crkve Svetog groba. Tu je Golgota, kapela raspeća, ploča miropomazanja od crvenog mermera nad kojom vise lampe svih hrišćanskih zajednica, i najzad sam Hristov grob, u maloj crkvi unutar crkve.
Crkva Svetog groba
Ova crkva je jedinstvena u svetu, u njoj se, po verovanju, svake godine na Veliku subotu pali Sveti oganj u rukama jerusalimskog patrijarha. Njome upravlja šest hrišćanskih zajednica, a ravnoteža među njima toliko je osetljiva da se ključevi crkve već vekovima čuvaju kod jedne muslimanske porodice, da nijedna hrišćanska strana ne bi imala prednost nad drugom.
Zapadni zid
Iz Crkve Svetog groba upućujemo se ka Zidu plača, kako ga je nazvao Đura Daničić ili Zapadnom zidu, kako ga zovu Jevreji. To je jedini preostali potporni zid Solomonovog hrama, visok osamnaest metara, jedini deo koji je preživeo dva razaranja. Najsvetije je molitveno mesto Jevreja; žene se mole sa desne, muškarci sa leve strane, odvojeni ogradom. U pukotine zida vernici posle molitve ostavljaju ceduljice sa željama.
Doručak je bio prilika da se upoznamo sa košer kuhinjom. Svi su se čudili zašto nema mlečnih proizvoda, a objašnjenje je u drevnom pravilu: „Ne kuvaj jare u mleku majke njegove”, po kome se meso i mleko ne smeju spajati.
Usput saznajemo i za „šabat lift”, koji subotom staje na svakom spratu, jer ortodoksni Jevreji tog dana ne smeju ni prst da podignu, a u to spada i pritiskanje dugmeta. Na ulicama viđamo haside, u dugim crnim kaputima, belim košuljama, sa šeširima i karakterističnim zulufima. Hasidski pokret je nastao među Jevrejima istočne Evrope početkom osamnaestog veka; cilj mu je da se bude bliže Bogu kroz sve što čovek radi, govori i misli u svakom trenutku.
Pogled sa Maslinske gore
Obilazak Jerusalima počinjemo sa Maslinske gore, sa koje se preko Kedronske doline pruža veličanstven pogled na Stari grad.
Pogled na Stari grad sa Maslinske gore
Pred nama dominiraju Kupola na steni i džamija Al-Aksa, podignute na mestu gde je nekada stajao Solomonov hram. Pogled traži i druge značajne građevine, pre svega kupole Crkve Hristovog groba, koje se nalaze u istoj osi sa Kupolom na steni. Najviše zdanje na Maslinskoj gori je zvonik ruskog manastira Hristovog vaznesenja.
Bog je plakao
Silazimo do male crkve Dominus Flevit, „Bog je plakao”, podignute na mestu gde je, po predanju, Isus zaplakao ugledavši pred sobom Jerusalim. Sagrađena je u dvadesetom veku, po zamisli arhitekte Antonija Barlucija, i to u obliku suze. Na tom mestu su pronađeni ostaci vizantijske crkve, temelji i podni mozaici.
Crkva Dominus Flevit
U blizini je ruska crkva Svete Marije Magdalene, u kojoj se čuvaju delovi časnog krsta i mošti više svetaca.
Crkva Svete Marije Magdalene
Getsimanski vrt
Od crkve Svete Marije Magdalene spuštamo se ka Getsimanskom vrtu, gde se Isus molio i gde je uhvaćen i odveden na suđenje. U vrtu se i danas nalazi osam maslina za koje se veruje da su stare dve hiljade godina. Pored njega je crkva Hristove agonije, poznata i kao Crkva svih nacija, jer je u dvadesetom veku obnovljena donacijama više zemalja.
Crkva Isusove agonije
Dva groba, jedno verovanje
U neposrednoj blizini je Crkva Bogorodičinog groba, jedno od najsvetijih mesta pravoslavlja. Sa ulaza se širokim kamenim stepenicama silazi u pećinu ispod nivoa tla; sam grob je u jermenskoj kapeli. U vreme naše posete jermenski sveštenik je vršio službu, pa se grobu nije moglo prići, nalazi se ispod mermerne ploče pokrivene crvenom plaštanicom izvezenom zlatnim nitima, okružen svežim cvećem, ikonama i kandilima.
Crkva Bogorodičinog groba
Zanimljivo je da po katoličkom verovanju grob Bogorodice nije ovde, nego u Efesu u Turskoj, kuda ju je, navodno, posle Isusovog stradanja odveo Sveti Jovan. Vernicima ostaje da po svom nahođenju veruju koji je grob pravi.
