Upoznao sam ga kada me je Slavoljub Marjanović, poznatiji kao Caja, odveo u Institut „Mihajlo Pupin” radi zaposlenja. Zapravo, znao sam za njega od ranije, jer je na Elektrotehničkom fakultetu predavao Telemehaniku na smeru Automatika. Dejan je u to vreme bio tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika.
Razgovor je trajao veoma kratko. Pitao me je šta preferiram, hardver ili softver. Na moj odgovor da je to hardver, kratko je prokomentarisao da će se na predstojećem konkursu više tražiti inženjeri za razvoj softvera.
Pre nego što sam konačno počeo da radim, Dejana ću sresti još dva puta. Oba puta u kultnoj kafani „Domovina“, koje više nema. Prvi put me je pitao da li sam konkurisao, a drugi put me je obavestio da sam primljen.
Makar bila i najveća glupost
Pošto je njegov inženjerski angažman bio vezan za odeljenja u kojima ja nisam radio, nije bilo prilike da neposredno sarađujem sa njim. Sve do neka tri meseca pre odlaska u vojsku.
Odlazak se pomerio, a ja sam bio završio svoje dotadašnje radne obaveze. Obratio sam mu se kao tehničkom direktoru sa molbom da mi nađe posao na kome bih se angažovao naredna tri meseca. Odmah je to uradio, i pošto mi je objasnio šta treba da radim, rekao je:
„Pitaj sve što ti nije jasno, makar bila i najveća glupost na svetu.”
Taj njegov čin me je oslobodio straha od greške, koji me je ponekad do tada sputavao. I tada sam se prvi put osetio kao pravi inženjer.
Direktor koji nije hteo da bude
Ni po povratku iz vojske naši inženjerski putevi se nisu ukrštali. Nikada nisam neposredno sa njim sarađivao. Ali sam bio svestan njegovog značaja za uspehe našeg OOUR-a u to vreme. Bio je veliki praktičar, što se najbolje videlo po tome što su projekti kojima je rukovodio uspešno okončavani.
Oko dve godine, početkom osamdesetih, bio je vršilac dužnosti direktora. U to vreme sam bio član Saveta i vladala je nepodeljena želja da tu dužnost i prihvati. Mnogo godina kasnije, kada sam ga pitao, pa rekao bih i kritikovao, što to nije učinio, pravdao se da nije bio prihvatljiv za širu društvenu zajednicu.
Oni koji su živeli ta vremena znaće na šta je mislio.
Fakultet
Možda sam najviše stručne saradnje ostvario sa Dejanom po njegovom napuštanju Instituta i prelasku na Elektrotehnički fakultet. Predavaće ono što mu je bila direktna struka — Digitalnu elektroniku i Procesne računare, kasnije Upravljačke računarske sisteme.
Često sam svraćao kod njega na Fakultet. A povremeno ćemo se nalaziti i u onoj istoj „Domovini”, gde je započelo naše poznanstvo. Tu ćemo imati i mali sukob oko načina realizacije jednog projekta.
Po mom odlasku u Čačak ređe ćemo se viđati, sve dok nije počeo da izvodi nastavu na specijalističkim studijama koje je Tehnički fakultet organizovao za zaposlene u Tehničkom remontnom zavodu. Vrlo često smo vodili prijatne razgovore u predahu između predavanja.
Bila mi je čast što je bio u komisiji za ocenu i odbranu moje doktorske disertacije, kao i član svih komisija za izbor u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku. Učinio mi je čast i svojim prisustvom na večeri koju sam organizovao za drage beogradske kolege posle izbora u zvanje redovnog profesora. Takođe, bilo mi je drago što sam bio deo društva iz Instituta koje je organizovalo večeru u čast njegovog odlaska u penziju.
Kad sam odlazio u penziju, rekao sam svojim mlađim kolegama: „Sada je došlo vreme da se radujem vašim, a ne sopstvenim uspesima.”
Ima dosta primera uspešnih bivših studenata. Jedan od njih je Dejan Nikolić iz sela Gostinica kod Užica. Već sedam godina je uspešan preduzetnik i vlasnik firme koja se prvenstveno bavi proizvodnjom mašina za obradu drveta. Posebno sam zadovoljan što je pod mojim mentorstvom uradio oba diplomska rada i tako okončao studije mehatronike na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Sa suprugom Željanom, koja je takođe moj diplomac, i dvoje male dece živi na porodičnom imanju, podalje od gradske vreve.
Odavno sam se kanio da ga posetim i vidim kako se može biti uspešan, a istovremeno relativno daleko od putnih pravaca, koji se danas pominju kao bitan preduslov uspešnog poslovanja.
Pošto se bliži jesen i kišno vreme, što može biti prepreka odlasku u ruralnu sredinu, odlučujem da iskoristim preostale dane, iako Sunce još uvek nemilosrdno prži. Društvo će mi praviti drugar i kolega Miško Kukić, koga to što Dejan radi jako zanima.
Utorak, 8. septembar 2026.
Iako smo planirali da na odredištu budemo što ranije, udovoljavamo Dejanovoj želji da dođemo oko petnaest sati, jer bi želela da me vidi i njegova supruga, koja radi kao profesor u Tehničkoj školi u Užicu. Zato iz Čačka krećemo u trinaest.
Dejan mi je preporučio da dođemo iz pravca Požege, preko sela Karan. Pošto je Miško vozač, njemu prepuštam da predloži rutu. Izabrao je da do Požege stignemo starom magistralom kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. To i meni odgovara, jer tim putem, bar od Ovčara do Požege, nisam odavno prošao.
Kroz Požegu
Put prolazi kroz samu Požegu, kroz čije neke delove uopšte nisam prolazio, na primer kroz kraj gde se nalazi požeška crkva. Iako je građena pre manje od sto godina, svojom fasadom od sige ostavlja utisak, kao i prostrana, lepo uređena porta.
Dalje prolazimo pored železničke stanice. Požega je važno železničko čvorište: ovde se pruga Beograd–Bar spaja sa krakom koji preko Čačka vodi ka Kraljevu, a dalje prema Kragujevcu, Raškoj i Stalaću. U okviru stanice nalazi se i Muzej stare železnice, za koji ovog puta nemamo vremena.
Nastavljamo putem prema Karanu. Usput treba da prođemo kroz Lunovo Selo. Stara trasa uskotračne železnice dodirivala je atar tog sela, koje se nekada zvalo Dobrodol. Nažalost, danas je to prigradski deo Požege sa mnogobrojnim poslovnim objektima, tako da se obeležja nekadašnje pruge ne mogu uočiti.
Čekanje u pogrešnom selu
Kada smo stigli u centar Lunovog Sela, ja pomislih da smo već u Karanu. Pošto je dogovor bio da se nađemo tamo, Miško i ja čekamo Dejana u hladu ispred obližnje škole. Kada se Dejan javio, shvatamo da smo još uvek u Lunovom Selu, pa nastavljamo put.
Dejan nas sačekuje na terasi mesne kafane. Ljubazno nas nudi ručkom, ali se mi zadovoljavamo samo pićem.
Bela karanska crkva
Znamenitost ovog sela je bela crkva iz četrnaestog veka, jednostavne bele spoljašnosti po kojoj je i dobila ime.
Gostinica
Od Karana do Gostinice, tačnije do porodičnog doma Nikolića, ima nekih pet-šest kilometara. Put je prilično uzan, ali prekriven asfaltom. Ispočetka se penje, a kada smo se ispeli na venac brda počinje spuštanje. Prolazimo kroz voćnjake, dominira šljiva.
Poslednjih par stotina metara je posuto rizlom, koja je utabana. Dočekuje nas Željana sa decom. Dvorište je lepo sređeno, sa velikom porodičnom kućom. Parkiramo se ispred cilja našeg izleta, radionice u kojoj Dejan stvara.
Bili smo u prilici da vidimo gotovu CNC mašinu, spremnu za isporuku. Uz posluženje, kako dolikuje domaćinskoj kući, razgovor se vodi oko mašina koje Dejan pravi i oko iskustava sa studija na Fakultetu tehničkih nauka.
Zaključak sa povratka
Na povratku za Čačak kažem Mišku: „Eto, kad imaš kvalitetan proizvod, nije neophodno da živiš pored auto-puta da bi bio uspešan.”
Uz komentarisanje onoga što smo videli u Gostinici, stižemo nazad u Čačak.
Prvi i jedini put na Divčibarama sam bio davne 1962. godine. Bilo je to vreme kada sam Srbiju upoznavao zahvaljujući majčinom radu u banci.
Moram priznati da sam puno puta prošao blizu Divčibara, ali ponovni odlazak se prosto nije nametao. Čak ni onda kada je Aleksandra, dok je bila u vrtiću, ovde boravila u sklopu boravka u prirodi.
Pošto su prvomajski izleti postali gotovo tradicija, predložih da ove godine posetimo Divčibare. Nametnule su se gotovo slučajno, pročitah kako nisu ništa manje lepe od Zlatibora, ali su dosta slabije posećene.
Subota, 2. maj 2026.
Jutro osvanu sunčano i prilično toplo. Na put krenusmo odmah posle doručka. Odlaznu maršrutu sam odmah znao: Čačak–Jančići–Gojna Gora–Duškovci–Tometino Polje–Divčibare. Prema karti, tim putem ima nešto preko pedeset kilometara.
Put do Jančića je dobro poznat, jer smo njime prolazili prilikom odlazaka i povrataka sa Kablara. Vijuga dolinom reke Kamenice, koja je sedamdesetih i osamdesetih bila glavna kupališna oaza Čačana. Danas ovde niču vikendice, čak i mnogo lepše nego nekada; mnoge imaju svoje bazene, što ukazuje na status vlasnika.
Pogled na Ovčar i Kablar i dalje Čačak iz Gojne Gore
Gojna Gora se nalazi na visoravni sa koje puca pogled čak do Čačka. A i Ovčar i Kablar odavde imaju drugačiju vizuru. Iako je dan vedar, prema Čačku ima izmaglice, pa pogled i nije baš idealan.
Devojačke bare
Panorama Divčibara
Divčibare se nalaze u centralnom delu planine Maljen. Često se tretiraju kao posebna planina, dok se u suštini radi o visoravni. Ime, devojačke bare, lokalitet je dobio u spomen na tragičnu smrt jedne mlade devojke. Administrativno najvećim delom pripadaju Valjevu, od kog su udaljene trideset sedam kilometara.
Noć u autobusu
Divčibare sam jedini put posetio davne 1962. godine. Majka je radila u čačanskoj banci i oni su imali običaj da organizuju izlete. S obzirom na to da se tada radilo i subotom, obično se polazilo subotom popodne, prenoćilo na odredištu i vraćalo u nedelju.
Za taj boravak vezana je jedna zanimljivost. Kad smo stigli, ispostavilo se da prenoćište nije obezbeđeno, pa se postavilo pitanje gde će grupa od četrdesetak „turista” provesti noć. Deo putnika je noć proveo u autobusu. Pošto sam bio najmlađi u grupi, noć sam proveo na zadnjem sedištu, sa glavom u majčinom krilu. Najveći deo muške populacije odlučio se za noćnu šetnju Divčibarama, da bi pred zoru odmor potražio u senu.
Vidikovac ispred apartmana
Kranovi na sve strane
Ispred restorana “Radov vajat”
Majsko podnevno Sunce mami da se posedi napolju. Praznik je na Divčibare doveo puno turista, prednjače Beograđani i Novosađani, ako je suditi po registracijama. I ovde je izgradnja u punom zamahu. Možda ne kao na Zlatiboru, ali na sve strane se vide kranovi i objekti u izgradnji.
Posle kafe nastavljamo ka Valjevu. Cilj nam je vidikovac „Paljba”. Pošto je na istoj strani kao i onaj prethodni, pogled je sličan, samo ovde ima mnogo više ljudi koji bi hteli da im pogled zaluta prema Drini ili da naprave fotografiju za uspomenu. Pojedinci nemaju osećaj za meru, to jest za potrebu drugih da i oni uživaju u pogledu, pa se zadržavaju predugo na platou.
Preko Suvobora
Vraćamo se putem preko Mionice, gde skrećemo prema Ljigu. Posle pet-šest kilometara stižemo do skretanja za selo Struganik, rodno mesto vojvode Živojina Mišića. Odavde nas put vodi preko suvoborskih sela, Planinice, Brajića i Teočina. Sa leve strane ostaje nam vrh Suvobora, a sa desne Ravna gora.
U ataru sela Brezna prelazimo put Gornji Milanovac–Pranjani, a zatim stižemo u Srezojevce. U tom selu, u porodici Vukomanović, rođena je knjeginja Ljubica, supruga knjaza Miloša, i njen bratanac Aleksa, profesor Liceja u Beogradu i suprug Mine Karadžić.
Pejzaž iz Gornje Gorevnice
Odavde je put dobro poznat i brzo stižemo u grad. Praznični izletnički dan završavamo u gostionici „Mladost”, uz girice.
Sigurno će vas iznenaditi naslov, pa hajde da ga objasnim. Dragačevo je kraj kome se po mnogo osnova vraćam, otud vraćanje. A obećanje potiče od dogovora sa mojim drugom Žikom Karovićem da mu pokažem Dragačevo. Tačnije, onaj njegov deo koji se obično naziva Donje Dragačevo.
Iskreno, ne bih umeo tačno da objasnim šta je to Donje Dragačevo, ali pretpostavljam da su to mesta između Bjelice i Jelice, odnosno Guče i Lučana.
Za Dragačevo me vezuju preci, koji listom potiču iz dragačevskih sela. I mnogobrojna rodbina raširena po celom kraju. Nažalost, po onom narodnom „ima vremena”, propustio sam da zapišem nešto više dok su mi roditelji bili živi. Ali i ovako mi je ostalo puno u sećanju, najviše od moje bake Ljubice, pored koje sam odrastao.
I ranije sam prokrstario Dragačevom, čak sam mnogo toga i prepešačio. Osam puta sam se peške popeo na Ovčar, stižući do njegovih obronaka kroz Rtare i Dučaloviće. Zato je ovaj izlet sa Žikom bio vraćanje starim stazama, ali pokazaće se da uvek može da se otkrije i neka nova.
Sreda, 24. septembar 2025.
Javih se Žiku oko pola devet, sa jednostavnim pitanjem: „Jesi li za šetnju po Dragačevu?” Ubrzo stiže potvrdan odgovor.
Glavni put prema Dragačevu je onaj koji se nastavlja na ulicu Kneza Miloša, nekadašnji Ivanjički sokak, jer je preko Dragačeva put dalje vodio ka Ivanjici, gde je dugo bila granica Srbije.
Spomen – česma na Jelici
Ovim putem, tada još prašnjavom džadom, prošao sam peške davne 1958. godine. Bilo je proleće, a ja sam imao četiri i po godine. Bila je nedelja kada me je tata poveo na izlet do Karaule. Naravno, zastali smo kod česme koja i danas postoji. Do sada nisam znao da se zove Rusovača. Ali sam znao da je podignuta pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Prvog 1927. godine, u spomen na poginule Dragačevce u ratovima od 1912. do 1918.
Na Gučkom putu nekada je bila poznata kafana koju je držao Slavo Dragićević, popularna među Čačanima, jer se s proleća tu prvo služila mlada jagnjetina. Zgrada i danas postoji, ali kafana je odavno zatvorena. A odavno nema ni Slava.
Pogled na Čačak iz restorana “Petrović”
Odmaralište koga nema
Manastir Svetog Nikole MirlikijskogArheološki lokalitet Gradina na Jelici
Sa Gučkog puta skrećemo ka selu Grab. Ovim putem se stiže do nekadašnjeg dečjeg odmarališta „Zdravljak”, koje je danas potpuno devastirano. Podignuto je 1935. sredstvima Crvenog krsta, a posle rata postalo dečje odmaralište. Početkom raspada Jugoslavije postalo je smeštaj za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Posle toga je bivalo sve zapuštenije, da bi konačno bilo dovedeno do uništenja požarom 2016. godine.
Crkva Svetog Petra, Pavla i Jovana u Grabu
Levo se skreće prema arheološkom lokalitetu Gradina, koji je još uvek nedovoljno poznat — a kamoli posećen.
Tijanje
Stari hrast u Tijanju
Na oko dva kilometra pre Tijanja, s leve strane puta, nalazi se stari hrast za koji se veruje da ima isceliteljske moći.
Tijanje je dugo bilo sresko središte za okolna sela, Zeoke, Rtare, Negrišore, Turicu, jer se tu nalazila crkva i škola u koju su išla deca iz svih njih. Crkva posvećena Svetom velikomučeniku Prokopiju sazidana je 1810. godine; njen ktitor je Josif Milovanović.
Crkva u Tijanju
Nekada je put išao pored same reke, ali je sedamdesetih napravljen nov, brdom sa desne strane, kroz atar Markovice. Probijanjem puta srušene su dve velike stene, Mali i Veliki Kamalj, koje su se nalazile u zabranu mog pradede Živojina Jovaševića. Ispod njih se u Tijanjskoj reci nalazio Maniti vir, baka mi je pričala da su tu dovodili ovce na kupanje. S druge strane klisure, ispod Milojevića brda, nalazio se izvor Popovac.
Na našim pešačkim turama otac me je obavezno vodio na izvore, koji su bili veliko blago dragačevskih sela.
Rtari
Rtari su, pored Zeoka, selo koje me najviše veže za Dragačevo. Tu je 1914. godine rođena moja majka Radojla. U ovom selu ostala mi je i jedina imovina nasleđena od predaka, na brdu Klik, pored puta poznatog kao Rankovac, posedujem šumu od nekih sedamdeset ari.
Put od Čačka preko Pridvorice bio je od velike važnosti za sela u Donjem Dragačevu. Krajem devetnaestog veka narodni poslanik Ranko Tajsić izborio se da se taj pravac osposobi za kolski saobraćaj, pa je u narodu ostao poznat kao Rankovac.
Usput prolazimo pored Rtarskog groblja, gde su sahranjeni moji prababa Ružica i pradeda Milovan Stojanović.
Prolazimo pored još jednog izvora, koji se nalazi tačno ispod mesta gde je bila rodna kuća moje majke. Od cele familije Stojanović sada postoji samo još kuća mog ujaka Mića. Njegov deda Bogosav i moj Milovan bili su rođena braća. A on je samo godinu stariji od mene.
Centar Markovice
Kafa iz automata
Pošto sam želeo da se popnemo uz Lis prema Kravarici, pogrešio sam kod mosta preko Bjelice, pa smo se vraćali.
Puhovo – Panorama
Konačno nalazimo mesto gde ćemo popiti kafu. Nije se radilo o kafani, već o prodavnici. A kafa, iako iz automata, odlična. Posedesmo u hladovini, dok je napolju još uvek pržilo jesenje Sunce.
Guča – Panorama
Iz Guče nas put vodi preko Rogače. To je još jedno dragačevsko selo iz kog potiču moji preci, odavde, iz familije Zoćević, potiče moja prababa sa majčine strane Stanija.
Ručak u Atenici
Nažalost, Dragačevo uglavnom živi u vreme Sabora trubača, tako da nismo našli pogodno mesto za ručak. Odlučujemo da to obavimo u restoranu „Baralić” u Atenici. Pokušavamo da nađemo kraći put preko Loznice, ali ne uspevamo, pa se spuštamo skroz do Čačka.
Konačno smo mogli da predahnemo uz dobru kuvanu govedinu i neizbežno pivo.
Odlazeći u penziju, nadao sam se da ću tokom prolećnih, letnjih i lepih jesenjih dana moći da napravim bar jedan izlet mesečno. Pod izletom sam podrazumevao odlazak u neki deo Srbije do koga se stigne u toku jednog dana, obilazak nekog istorijskog ili kulturnog lokaliteta, ručak i povratak kući.
Nažalost, mnogo toga je ometalo ispunjenje tog plana. Ipak, bilo je godina kada sam uspevao da ostvarim makar delić.
Prošlog vikenda otvorena je deonica auto-puta između Pakovraća i Prilipca, dobra prilika da se provozamo tih dvadesetak kilometara i lično proverimo kako je urađeno. I da li sumnjama kojima nas mediji zasipaju ima mesta. Usput smo odlučili da odemo do Zlatibora, prošetamo, popijemo kaficu i vratimo se.
Četvrtak, 10. jul 2025.
Danas je Dan nauke u Srbiji. Izgleda da su to zaboravili baš oni koji taj dan treba da slave, takozvani srpski naučnici. Ali razmišljanja na tu temu treba prepustiti njima, jer ovo je dan kada treba uživati.
Krenusmo odmah iza podneva. Put do Pakovraća, pređen već toliko puta, više nam je bio nužda nego nešto što traži pažnju. Pažnju nam jedino privuče porodica roda, koja obitava na stubu u Beljini.
Selo koje je nestalo
Danka odmah primeti da je, gledano sa trase auto-puta, selo Pakovraće nekako nestalo. Navikli smo na vizuru koju pruža vijugavi put pored kuća, a sada kao da selo gledamo sa visine.
Vrlo brzo stižemo do prvog tunela. Laz, sa dužinom od dve hiljade šesto odnosno dve hiljade sedamsto metara, trenutno su najduži tuneli u Srbiji.
Tunel Laz je probijen kroz masiv Jelice i na drugom kraju izlazi u atar sela Rtari. Iako sam to selo dobro upoznao prolazeći njime i peške i kolima, sa auto-puta sve izgleda drugačije. Izlaz iz tunela nalazi se između dva puta koja od Čačka vode prema Dragačevu, jednog koji preko Pakovraća, Rtara i Markovice ide ka Lučanima, i onog čuvenog Rankovca, najkraće veze od Čačka do Arilja.
Iz Rtara auto-put prelazi u Markovicu, pa u Negrišore, i konačno izlazi u selo Krstac, gde se nalazi petlja Lučani, a odmah iza nje ulaz u tunel Munjino brdo. Izlaz je u Prilipcu, gde je i kraj do sada realizovane trase.
Šta valja, a šta ne
Što se tiče auto-puta, deluje dosta dobro. Putniku ne može promaći da je, pored dva tunela, izgrađen veći broj mostova i da na pojedinim delovima trasa leži na stubovima. Očigledno je i da su u osiguranje okoline ugrađene ogromne količine betona, zaštitnih ograda i zvučnih barijera.
Da li ima propusta u izvođenju, tek treba da se vidi, sve će zavisiti od uslova u kojima će se koristiti. A priori reći da nešto ne valja ili da je sve savršeno krajnje je neozbiljno. Pogotovu takvi stavovi ne smeju dolaziti iz redova struke. I kada se zaključci donose na osnovu medijskog rekla-kazala.
Ono što će biti problem jeste uključenje na put Požega–Arilje i kasnije na magistralu ka Užicu, na takozvanoj Ariljskoj rampi. Od kružnog toka u Gorobilju do rampe ima nekih šest kilometara, tako da je dužina puta ista bez obzira ide li se od Pakovraća magistralom ili auto-putem. Ali mora se reći da se auto-putem ide brže i sigurnije.
Zlatibor kao grad
Zlatibor se poslednjih godina drastično promenio. Definitivno je postao mali grad, sa više visokih zgrada nego neki gradovi u Srbiji. I dalje se gradi, tamo gde je nekada bila autobuska stanica i veliki parking niče nekoliko ogromnih zgrada.
Centar Zlatibora su takozvane Kraljeve vode, gde je nekada bilo malo selo Kulaševac, nazvano po istoimenom izvoru. Kralj Aleksandar Obrenović je 1893. tu boravio i obećao tadašnjem predsedniku opštine Petru Mićiću da će Zlatibor postati turistički kraj. Na Preobraženje iste godine podigao je česmu na izvoru, i od tada se mesto zove Kraljeva voda. Posle Drugog svetskog rata, u spomen na poginule partizanske ranjenike iz 1941, dobija naziv Partizanske vode; 1995. preimenovano je u Zlatibor, pa često dolazi do mešanja imena mesta i planine, posebno među turistima.
Pogled na jezero
U naselju vlada prilična gužva. Problem je parkiranje, ali ipak nalazimo jedno mesto. Do Kraljevog trga pored jezera je vrlo blizu.
Konačno kafica
Do tada nam je put protekao bez kiše, ali je na planini ipak bilo hladno, tako da su jakne koje smo poneli bile dobrodošle. Za potpuni užitak nedostajalo nam je jedino Sunce.
Sedamo u baštu obližnjeg kafića i uz pogled na jezero prepuštamo se, kao što će račun pokazati, prilično skupom uživanju.
Jagnjetina po meri
Pošto je vreme ručku, kao logičan izbor nameće se jagnjetina. A gde drugde nego u Mačkatu.
Restoran “Pastir” u Mačkatu
Veliki parking, i baš nepopunjen, obećava da nema gužve. Pošto je pravo vreme ručka, očekujemo da će jagnjetina biti baš kako treba, mlaka. Sve je bilo kao što smo očekivali. Usluga brza, konobar ljubazan, jagnjetina po meri.
Dok smo ručali, progrejalo je Sunce.
Krug
Od Prilipca do Pakovraća tih devetnaest i po kilometara prelazimo za petnaest minuta. Vreme je lepo i sunčano, putujemo na istok, pa nam svetlost ne bije u oči.
Nadomak Pakovraća zauzeti smo raspravom o utiscima sa prve vožnje ovim delom auto-puta. Zbog toga nepažnjom promašim skretanje za Čačak, što znači da ćemo morati da se isključimo tek u Preljini.
Izgradnja auto-puta Beograd–Čačak još više je smanjila mogućnost, ili potrebu, da se na toj relaciji potraži neka druga ruta i bar malo upoznaju nepoznati delovi Srbije. Odavno se kanim da na povratku iz Beograda, kada sam bez obaveza, posetim neko od mesta u blizini te glavne saobraćajnice. Dodatni razlog što se retko odlučujem za to jeste činjenica da se u Čačak najčešće vraćam sam.
Ovoga puta mi je društvo pravila Aleksandra, pa sam joj predložio da malo skrenemo sa puta. Rado je prihvatila, iako joj nisam unapred rekao gde idemo.
Zapravo, ni sam nisam bio siguran gde bih želeo da svratim. Onako na prvu, pao mi je na um manastir Rajinovac u blizini Grocke. Za njega sam čuo kada je pisac Gordan Mihić odlučio da bude sahranjen na manastirskom groblju.
Sreda, 14. maj 2025.
Smederevski put je prilično opterećena saobraćajnica. Obilazni put oko Beograda, kojim smo krenuli, izlazi na njega u selu Leštani. Prolazimo pored Boleča, a onda se put spušta ka Dunavu, kroz plantaže trešanja i bresaka. Konačno stižemo do Grocke.
Pošto smo prešli reku Gročicu, putokaz pokazuje da za Rajinovac treba skrenuti desno. Pratimo navigaciju i stižemo do naselja Begaljica, koje mi je više poznato po onom usponu na niškom auto-putu kod petlje Mali Požarevac. Ne uočavamo skretanje pa produžavamo ka centru, ali brzo okrećemo.
Manastir Rajinovac
Manastir se nalazi na uzvišenju, sa parkingom iza velike gvozdene kapije. Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice. Prvi put se pominje u turskom popisu s početka šesnaestog veka, kao manastir Sveti Rajko. Prvobitna crkva nije sačuvana; ranije su više puta rušene i obnavljane.
Sadašnja je jednostavna izdužena građevina, zidana od lomljenog i tesanog krečnjaka i peščara, u sredini prilično velikog i lepo uređenog dvorišta. Ikonostas je rad nepoznatog autora s kraja devetnaestog veka; u manastir je prenet iz kapele Vojne bolnice u Beogradu 1952. godine.
Na manastirskom groblju je avgusta 2019. sahranjen Gordan Mihić. Kratko se zadržavamo. Odlazeći, pogled nam puca na okolne brežuljke iza kojih se krije dolina Dunava.
Pokajnica
Dolazeći ka manastiru, pada mi na pamet da bi sledeće odredište mogla biti Pokajnica kod Velike Plane. Do nje ne moramo natrag na Smederevski put, pored manastira prolazi put koji od Grocke vodi ka Umčarima, gde postoji izlaz na niški auto-put.
Usput prolazimo kroz Pudarce; po kućama bi se reklo da je u pitanju bogato šumadijsko selo.
Crkva brvnara Pokajnica
Crkvu brvnaru podigao je 1818. godine knez smederevske nahije Vujica Vulićević. Pošto je pomogao u ubistvu Karađorđa godinu dana ranije u Radovanjskom lugu, podigao ju je u znak pokajanja, po čemu je i dobila ime. Od 1954. je manastir, a od 1992. ženski.
U neposrednoj blizini je hotel „Plana”, ali sve deluje zapušteno.
Radovanjski lug
Do Radovanjskog luga imamo nepuna četiri kilometra, ali me navigacija baš ne vodi dobro, pa se pomažemo alternativom na Aleksandrinom telefonu. Sa glavnog puta do mesta gde je Karađorđe prvobitno sahranjen silazi se kroz šumu uskim, ali novim asfaltnim putem.
Mesto prvobitnog Karađorđevog groba
Spomen-kompleks se nalazi u gustoj šumi u ataru sela Radovanje i obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda, crkvu posvećenu Svetom arhangelu Gavrilu poznatu kao Crkva Zahvalnica, parohijski dom, letnju pozornicu i ulaznu kapiju. Crkva je izgrađena po projektu arhitekte Vasilija Androsova i predstavlja minijaturu oplenačke crkve.
Trag koji nije dovršen
Posle kraćeg zadržavanja put nastavljamo ka Topoli, do koje ima nešto više od četrdeset dva kilometra. Vodi nas preko Rače, a zatim preko Viševca, Đurđeva i Natalinaca.
Pošto smo tokom ovog izleta posetili mesta vezana za život Đorđa Petrovića, od rođenja u Viševcu, preko života u Topoli, do smrti u Radovanjskom lugu, ovom kratkom putopisu nadenuh naziv „Karađorđevim tragom”.
Da bi se trag zaokružio, ostaje da se poseti spomenički kompleks u Topoli, Karađorđev grad i spomen-crkva na Oplencu.
Obilazak Goča sam odavno planirao. Istina, o tome sam razmišljao u sklopu izleta sa „čičama”, koje smo prestali da upražnjavamo zbog pandemije.
Na Goču sam bio samo jednom u životu, tamo negde 1963. ili 1964. godine. Bili su to oni čuveni izleti koje je organizovala banka u kojoj je radila moja majka. Čak imam i par fotografija sa tog izleta. Goč me je kao odredište privlačio jer se radi o planini, i zbog mogućnosti da se sa nekog od njenih vidikovaca uživa u pogledu na okolinu.
Prilika da želju ispunim ukazala se prvog maja ove godine.
Četvrtak, 1. maj 2025.
Lep praznični dan pružio nam je priliku da malo izađemo van kuće, kao što se to obično kaže.
Kuda se uputiti kod nas po pravilu izaziva polemike, jer se stalno postavlja pitanje ko treba da iznese predlog. U principu ja uvek imam neku ideju, ali se pomalo plašim da je iznesem, jer ne znam kako će ostatak porodice na to reagovati. Zato mi je uvek lakše da neko drugi predloži odredište i tu po pravilu dođe do male svađe.
Ovoga puta na izlet smo krenuli samo Danka i ja, tako da sam rekao da imam ideju i da će videti kuda idemo. Kada smo se uputili prema Kraljevu, gotovo odmah je pogodila da idemo na Goč.
Iako smo krenuli prilično kasno, oko trinaest sati, nisam previše žurio. Naravno, uputili smo se starim putem prema Kraljevu. Koristim navigaciju, ali se ponovo pojavljuju situacije u kojima ne poslušam ono što mi preporučuje, pa sa glavnog puta skrećem na pogrešnom mestu i naravno lutamo. Ipak, brzo se nalazimo na pravoj stazi.
Prvomajski uranak
Put u početku vodi kroz sela, ali vrlo brzo ulazimo u područje gde je oko nas samo šuma. Uglavnom bukova, ali ima i dosta četinara. Put je dobar i nije previše strm.
Vrlo brzo nailazimo na ljude koji su izašli na prvomajski uranak. Što idemo dublje u planinu, sve ih je više. Put prati rečicu, pa gde god je neka livadica pored nje nailazimo na parkirana kola, postavljene roštilje, kamp-opremu, a ponegde je razapet i šator. Na Goču ima jako puno vikendica i sve su ih gotovo zauzeli izletnici. Praktično nema slobodnog mesta gde bi moglo da se zastane. I retke kafane su pune gostiju.
Pogled koji nije pukao
Ovaj obilazak Goča više je ličio na panoramsko razgledanje. Nažalost, sve vreme prolazimo kroz šumu, tako da nam se nijednom nije ukazala prilika da pogled „pukne” u daljinu.
Kada smo se popeli na planinski venac, gužva je postala baš velika. Sa obe strane puta parkirana vozila, a pešaci pomalo neoprezno šetaju kolovozom.
Nastavljamo ka Vrnjačkoj Banji sa idejom da tamo predahnemo i popijemo piće. Ali će to ostati samo lepa želja, ispostaviće se da je u Banji ogromna gužva, bez mogućnosti da se nađe pristojno mesto za parkiranje. Zato nastavljamo ka magistrali Kruševac–Kraljevo i krećemo kući.
Gotovo istim putem prošao sam pre šest godina. A kao da je bilo juče.
Odavno sam Aleksandri obećao jesenji izlet. Bilo je više ruta u opticaju, ali nas je privukla poseta podzemnom gradu u Malom Zvorniku. Pošto smo se odlučili za „marš na Drinu”, predložih da putanja bude malo duža. I tako krenusmo na još jednu avanturu u Podrinje, pokazaće se da to i nije bilo daleko od prave avanture.
Utorak, 8. oktobar 2024.
Po običaju, uvek nešto pomeri vreme polaska. Ovoga puta je uzrok bila neisporučena pošiljka, po koju smo Danka i ja morali da skoknemo u magacin kurirske službe. Zato krećemo tek u pola devet.
Prvo odredište nam je Kadinjača. Prema Užicu nisam vozio pune dve godine. Posle Ovčar Banje standardno ulazimo u čuvenu Požešku maglu, koja nas prati sve do Sevojna. Put je u prilično lošem stanju, verovatno zbog najavljenog probijanja tunela i izgradnje obilaznice.
Spomen kompleks na Kadinjači
Spomen-kompleks nas dočekuje u tišini. Na parkingu nema automobila. Posle nas se parkira još jedan, ali su izgleda stali samo da doručkuju, jer brzo nastaviše put. Prostor se dobro održava, trava je pokošena, ima i cveća, poneka ploča na stazama je rasklimana. Tišinu naruši samo pokoje vozilo.
Čitam poznate stihove Slavka Vukosavljevića i, i pored svih ideoloških razlika kojima je ophrvana naša bliska istorija, moram da postavim pitanje: zar Kadinjača nije slična grčkim Termopilima?
Dok se spremamo da krenemo, pored našeg automobila se zaustavlja džip. Izlaze dvoje Kineza i upućuju se ka spomeniku.
Rasparne šoljice
Reka Vrlo
Želim Aleksandri da pokažem branu hidrocentrale, ali i najkraću reku u Srbiji, Vrelo. Zbog dužine od tristo šezdeset pet metara neki je zovu i reka Godina.
Na ušću se nalazi restoran „Vrelo”. Bašta ne radi, a nisam siguran da li radi i restoran; staze između stolova posute su lišćem. I ovde sve deluje tiho.
Kućica na steni u Bajinoj Bašti
Zaustavljamo se kod restorana „Studenac”, iznad čuvene Kućice na steni. Nalazi se na odličnom mestu, ima veliki parking, dakle sve uslove za uspešan rad. Ali čim se uđe, oseti se da nešto nedostaje. Umesto da novog gosta dočekaju sa par ljubaznih reči, gost se oseća kao izgubljen u svemiru. Morali smo sami da pitamo da li radi terasa. Brzo smo bili usluženi, ali je kafa doneta u rasparnim šoljicama, što restoranu koji pretenduje da bude poznat ne sme da se desi. Kasnije se ispostavilo da ne primaju kartice, a naplaćuju i bez izdavanja fiskalnog računa. Onako, odoka.
Bojim se da nije dovoljan pogled na kućicu da bi se neko vratio.
Ko vodi u meču
Između Bajine Bašte i Ljubovije Drina deluje pitomo. Od one snažne reke iz gornjeg toka ostala je samo modrozelena boja. Nažalost, čovek je i ovde dao svoj pečat u vidu prljavštine.
Na prostoru između puta i rečnog korita ubrzano niču etno-naselja. Pitanje je ko vodi u meču između profita i ekologije. Preduzetnici moraju da imaju na umu da se lep apartman i dobra hrana mogu dobiti i u betonskoj šumi, a savremenog hedonistu pomalo privlači i prava priroda, koju su mu soliteri i asfalt sakrili, makar od pogleda. Drina je ta koja ovde dovodi posetioce. Ako ona počne da liči na kanalizacioni kanal, završiće se i era etno-turizma.
Manastir Soko
Manastir Soko posvećen je Svetom Nikoli Mirlikijskom i vladiki Nikolaju Velimiroviću. Sagradio ga je episkop šabačko-valjevski Lavrentije, čiji se grob nalazi pored crkve. Manastir je ženski, a jedna od monahinja je Jovana, unuka generala Aleksandra fon Lera.
I ovde vlada mir. Ali je neobično što nema posetilaca. Istina, radni je dan, ali predivno jesenje vreme trebalo bi da je u prirodu izvelo više ljudi. Pogotovu što se hvalimo razvojem turizma.
Spomen – kosturnica na mačkovom kamenu
Na Mačkovom kamenu, gde su se krajem septembra 1914. vodile krvave borbe, ponovo nas dočekuje tišina kojom se odaje počast palim herojima. Ni ovde nema posetilaca. Upravo kad smo nastavljali put, stiže jedan biciklista, praćen glasnom rok muzikom.
Odavde krenu avantura
Navigacija nas uputi ka Malom Zvorniku preko Krupnja. Aleksandra na telefonu nađe da je put na koji se skretalo ranije kraći. Zato se vratismo.
Ubrzo ćemo ustanoviti da se radi o pravom šumskom putu. Navigacija nas obaveštava da nam valja voziti oko sedam kilometara. Počinje spuštanje obroncima Boranje prema Drini, ka planinarskom domu „Šarena bukva”. Nadamo se da će odatle biti asfalt.
Dom “Šarena bukva”
Očekivanja se nisu ispunila. Navigacija javlja da treba voziti još devet kilometara. Prolazimo pored traktora natovarenog drvima i gledamo u pomalo začuđeno lice traktoriste, koje kao da govori: „Kud li su ovi pošli?” Nešto kasnije, na uskom šumskom putu, mimoilazimo se sa golfom nemačkih tablica. U kolima je sama žena. Odmah se nameće pitanje da li je i nju ovamo dovela navigacija.
Sve vreme put vijuga kroz gustu bukovu šumu. Odavno nisam video ovakvu šumu, sa drvećem pravim kao strela. Kažu da na Boranji raste jedna od najkvalitetnijih bukvi.
Usput srećemo i đaka pešaka, a vrlo brzo nailazimo na kuću oko koje se vije gust dim. Pomislih da se peče rakija, ali ispostavi se da je u pitanju ćumurana.
Konačno nas iznenadi asfalt.
Kasno za podzemni grad
Stigli smo do sela Radalj. Pošto nam je sledeće odredište podzemni grad u Malom Zvorniku, tražimo lokaciju i utvrđujemo da je poseta samo do tri sata, a već je skoro četiri.
Panorama Malog Zvornika i Zvornika
Provozasmo se do brane hidroelektrane, gde se okrenusmo. Samu branu nismo videli, jer ju je zaklanjalo drveće.
Put nastavljamo niz Drinu. Usput prolazimo pored poznatog etno-naselja “Sunčana reka”. Parking ispred je prilično popunjen, čak ima i par autobusa. Česta prezentacija na televiziji učinila je da bude zanimljivo turistima. Kakva razlika u odnosu na mesta koja smo danas ranije posetili.
Kur-salon
Kur – salon u Banji Koviljači
U centru Banje Koviljače nalazi se Banjski park sa čuvenim Kur-salonom, reprezentativnim zdanjem koje je 1923. godine podigao kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Pravljen je po uzoru na bečki, ali sa razlikom: dok je u Beču bilo dozvoljeno samo lečenje, ovaj je pravljen za zabavu.
Za njega su vezane zanimljivosti, ovde je otvorena prva kockarnica na Balkanu, održan prvi izbor za mis Jugoslavije, a muzičari su plaćali da bi u njemu svirali. U njemu je kralj Petar Drugi, posle bombardovanja Beograda, proglasio mobilizaciju.
Ovde nas dočekuje puno banjskih gostiju. Jedni šetaju, drugi sede u parku, a neki uz piće na terasi.
Dolina Jadra
Usput prolazimo pored ruševine nekadašnjeg privrednog giganta „Viskoza”. Od izlaska iz Loznice počinju sela koja se pominju u aktuelnim pričama o rudarenju jadarita.
U Osečini svraćamo u restoran „Most” na jagnjetinu. Bila je dobra, ali previše posna za moj ukus. Kada smo kretali dalje, noć se već bila spustila.
Bio je ovo izlet od nekih četiristo pedeset kilometara kroz Zapadnu Srbiju. Ostalo je još toga što treba videti i doživeti.
Moto ferijalaca je bio „Upoznaj domovinu da bi je više voleo”. Izgleda da je trebalo da nam se desi pandemija korona virusa da bismo shvatili da je i Srbija lepa i da ima puno mesta koja treba posetiti.
Prošle godine sam posetio obnovljenu Golubačku tvrđavu, ali u njenoj blizini nalaze se i arheološki kompleks Viminacijum i takođe obnovljena tvrđava Ram. Lepi dani na kraju oktobra bili su prava prilika da se krene na istok Srbije, u Stig i Braničevo, i stigne na vrata najveće klisure u Evropi, Đerdapa.
Petak, 23. oktobar 2020.
Potrudili smo se da krenemo relativno rano, ali ne i u planirano vreme. Saobraćaj je gust, pogotovu ispred petlje Mali Požarevac, gde se izvode radovi. Svraćamo na benzinsku stanicu zbog goriva i dočekuje nas velika gužva koju su napravili putnici iz autobusa. Uglavnom su svi bez maski i ne poštuju fizičku distancu.
Ubrzo stižemo do isključenja za Požarevac, pa na obilaznicu koja vodi ka Kostolcu. Ovo je takozvana Đerdapska magistrala, poznata po opasnosti od obrušavanja kamena, naročito u proleće i jesen, kada padaju kiše.
Grad usred kopa
Skrećemo ka Kostolcu. Ispostavlja se da do Viminacijuma i nije tako lako stići: malo lutamo po samom Kostolcu, a onda i zbog radova oko elektrane. Ipak konačno stižemo do arheološkog nalazišta, smeštenog usred ugljenokopa.
Rimski vojni logor i grad uz njega nastali su u prvom veku i trajali do početka sedmog. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih gradova na Dunavu i izvesno vreme glavni grad provincije Gornje Mezije. Ovde je 211. godine Septimije Sever proglasio carem svog sina Karakalu. Procenjuje se da je imao četrdeset osam hiljada stanovnika.
Nekropola rimskog imperatora Hostilijana
Pošto smo stigli sa zakašnjenjem, grupa za obilazak je već krenula, nismo videli nekropolu cara Hostilijana. Grupi se priključujemo u obilasku rimskog kupatila, koje je dobro očuvano. Bilo je parno: topao vazduh je cirkulisao između stubića i zagrevao opeku ispod podnica, a voda stizala sa izvora slobodnim padom, akvaduktom istraženim u dužini od deset kilometara.
Posebnu atrakciju predstavlja praistorijsko nalazište, gde je otkriven ceo skelet ženke mamuta. Nađena je 2009. godine, tristo pedeset metara istočno od Carskog mauzoleja, na dubini od dvadeset sedam metara, u slojevima živog peska koji su nekada činili pradeltu Morave. Pretpostavlja se da je skelet star oko milion godina.
Bila je visoka oko četiri i po metra, duga preko pet metara i teška skoro deset tona. Do sada je u svetu pronađeno dvadesetak mamuta, uglavnom tokom devetnaestog veka, ali nijedan nije očuvan na licu mesta.
Mamutica Vika iz Viminacijuma
Početkom te godine bageri na površinskom kopu pronašli su, na sedam metara dubine, ostatke tri plovila. Najveći brod je dug oko petnaest metara, drvene konstrukcije ojačane metalnim klinovima; arheolozi smatraju da je izgrađen pre oko hiljadu šeststo godina.
Do sada je istraženo samo tri odsto lokaliteta.
Peristil u Domus Scientiarum ViminaciumMaketa vojnog logora i grada Viminacijuma
Termoelektrana “Kostolac V”, pogled iz Viminacijuma
Ram
Pitamo vodiča za put ka tvrđavi Ram. Upućuje nas kroz sela Kličevac i Rečicu. Pošto se nalazište bukvalno nalazi u središtu ugljenokopa, moramo da obiđemo termoelektranu i kop. Usput se malo prepiremo oko skretanja, ali pokazuje se da je Aleksandra u pravu.
Pogled na tvrđavu Ram i istoimeno naselje na obali Dunava
Ulaz u mesto Ram nalazi se na brdašcu sa kog puca pogled na Dunav i preko njega na ravni Banat i rumunska sela. Dok se uskim putem spuštamo ka tvrđavi, prolazimo pored načičkanih kuća u koje su generacije gastarbajtera ulagale u nadi da će tu jednoga dana u miru dočekati kraj. Ali većina se ipak zadržala na strani, a i dobar deo onih koji formalno ovde žive sreću su potražili u većim gradovima ili van Srbije. Ram je danas više tranzitno mesto kroz koje prolaze turisti.
Tvrđava Ram
Tvrđavu su 1483. godine podigli Turci po nalogu sultana Bajazita Drugog, da bi osnažili odbranu granice prema Ugarskoj. Imala je topovske otvore, što je čini jednom od prvih artiljerijskih tvrđava na ovom području. Stratešku važnost je izgubila već 1521, kada su se granice pomerile na sever.
Tumane
Srebrno jezero
Tokom vožnje predlažem da svratimo do manastira Tumana, koji je poslednjih godina postao mesto hodočašća.
Za ime manastira vezano je predanje o Milošu Obiliću. Rođen je u obližnjem selu Kobilju. Prilikom odlaska u lov nehotice je ranio isposnika Zosima Sinaita, koji je prebivao u obližnjoj pećini. Kada ga je poneo vidaru na lečenje, pustinjak mu reče: „Tu mani”, nema leka, pusti da tu umrem. Da okaje greh, Miloš podiže manastir u koji položi Zosimove mošti. Dok je zidao, stiže mu knežev poziv da dođe u boj, pa opet: tu mani, pa dođi na Kosovo. Od dvostrukog „tu mani” manastir dobija ime.
Manastir Tumane
Na velikom parkingu zatičemo mnoštvo automobila i autobusa. Malo ljudi nosi maske, a ni o fizičkoj distanci se ne vodi računa. U porti, ali posebno van nje, izgrađeno je mnogo turističkih sadržaja, što je postalo redovni pratilac mesta koja postanu odredišta verskih hodočašća. Pravimo krug trudeći se da izbegnemo gužvu i vraćamo se.
Golubac
Glavni trg u Golubcu
Ovo je moja druga poseta Golubačkoj tvrđavi u poslednje dve godine. Prošle godine smo ovde bili u okviru susreta generacije studenata upisanih na Tehnički fakultet školske 1985/86.
Iako je skoro kraj oktobra, dan je prelep. Pošto smo kupili ulaznice, žurimo da stignemo na prezentaciju, na kojoj se upoznajemo sa istorijskim činjenicama i legendama o nastanku tvrđave. Nalazi se na ulazu u Đerdapsku klisuru, tu je Dunav najširi u svom toku, preko šest kilometara, a svega par kilometara nizvodno sužava se na manje od tristo metara.
Tvrđava Golubački grad
Pošto smo završili obilazak i malo posedeli u parku ispred, uživajući u pogledu na Dunav, ostalo nam je da potražimo mesto za ručak. Vozimo se par kilometara kroz klisuru nadajući se da ćemo naići na restoran, ali bezuspešno. Zato odlučujemo da se vratimo kući i večeramo u domaćoj radinosti.
Fruška gora je od Beograda udaljena nekih pedesetak kilometara. Ali to je sasvim dovoljno da se obilazak ovog, više brda nego planine, po pravilu odlaže.
Koristimo pomalo neobavezan boravak u Beogradu da konačno prokrstarimo nacionalnim parkom i bar na trenutak upoznamo ono što ovaj prostor između Dunava i sremske ravnice nudi. Pokazaće se da je za upoznavanje Fruške gore premalo jedno jesenje popodne.
Četvrtak, 22. oktobar 2020.
Zbog ranije dogovorenog sastanka, put Srema se upućujemo tek oko pola jedan. Odlučio sam da do Fruške gore stignemo starim novosadskim putem, ali pokazaće se da to nije tako jednostavno. Zanemarili smo činjenicu da u Beogradu može biti protesta. A ispostaviće se da su bila čak dva: ispred Ministarstva prosvete protestvovali su studenti tražeći smanjenje školarina, a ispred Skupštine, koja je danas konačno dobila novog predsednika, vlasnici turističkih organizacija.
Put od Inđije prema obroncima Fruške gore presvučen je novim asfaltom, tako da je vožnja udobna.
Iriški venac
U Maradiku skrećemo prema Iriškom vencu. Najveći deo Fruške gore nalazi se u Srbiji, a mali deo zalazi u istočnu Hrvatsku. Deo je 1960. godine proglašen nacionalnim parkom, prvim u Srbiji. Najviši vrh je Crveni Čot sa petsto trideset devet metara. Naziv Fruška gora potiče od starog slovenskog etnonima Frug, sinonima za Franke, pa ime znači „planina Franaka”.
Pogled na Crveni Čot
Na vrhu se nalaze ostaci televizijskog tornja, oštećenog u bombardovanju 1999. godine. Toranj nije obnovljen — tačnije, nije mu vraćena prethodna funkcija, ali su njegovi ostaci iskorišćeni da se na vrh montiraju nove komunikacione antene.
Ispod tornja je hotel „Norcev”, koji je Elektrovojvodina svojevremeno izgradila kao nastavno-obrazovni i rekreativni centar. U njemu sam boravio u jesen 2006. godine, na konferenciji o naučno-tehničkim informacijama.
Na Iriškom vencu se nalazi i spomenik „Sloboda”, podignut 1951. godine, rad Sretena Stojanovića. Tu je i spomenik „Ljudskom nemaru”, podignut 2010. na inicijativu ekoloških organizacija.
Vrdnik
Sa Iriškog venca nastavljamo prema Vrdniku, sa ciljem da posetimo turistički kompleks „Vrdnička kula”. Nalazi se ispod ostataka nekadašnjeg utvrđenog grada; od njega je danas ostala samo Donžon kula, sa nešto bedema i ruševinom jedne kule. Pronađeni predmeti iz rimskog doba ukazuju da je prvobitno utvrđenje ovde podignuto još tada, kao osmatračnica ili predstraža Sirmijumu.
Etno – kompleks “Vrdnička kula”Hotel “Fruške terme”
Ručak koji nije bio
Vraćamo se na Iriški venac i upućujemo ka manastiru Krušedolu, sa namerom da u restoranu pored samog manastira ručamo. Put je asfaltiran, ali toliko uzak da se dva automobila ne mogu mimoići, pa jedan mora da siđe na prašnjavu bankinu.
Kad smo stigli, čekalo nas je iznenađenje: po spoljnim obeležjima, restoran nije radio.
Manastir Krušedol
Krušedol je zadužbina poslednjih srpskih despota u Sremu, Brankovića. Sastoji se iz dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima, koji je osnovao vladika Maksim Branković, i ženskog sa crkvom posvećenom Sretenju, koji je podigla njegova majka, zamonašena despotica Angelina.
U manastiru su, pored porodice Brankovića, sahranjena dva patrijarha Srpske pravoslavne crkve, Arsenije Treći Čarnojević i Arsenije Četvrti Jovanović Šakabenta, kao i kralj Milan Obrenović, vojvoda Stevan Šupljikac i knjeginja Ljubica Obrenović.
Kada smo se spremali da krenemo, prilaze nam dve devojke koje smo mimoišli pri dolasku. Zanimalo ih je kako da dođu do restorana „Arena” na Iriškom vencu. Pošto su pominjale Grgeteg, pomislio sam da traže istoimeni manastir, pa ih vozimo do skretanja za selo. Tek kad sam pisao ove redove, shvatih da su Grgeteg pominjale zato što se sam Iriški venac nalazi u ataru tog sela.
Irig
Irig je najveće mesto na samoj Fruškoj gori. Okolina je poznata kao voćarsko-vinogradarski rejon. Ima i bogatu kulturnu tradiciju, naročit značaj ima Prva srpska čitaonica, osnovana 1842. godine.
Nažalost, odustajemo i od ručka u vinskoj kući, jer nam se učinilo da je zauzeta za neko porodično slavlje. Pošto se već približava veče, odustajemo i od svraćanja u Novi Sad, više zbog problema sa parkiranjem, a manje zbog straha od korone.
Kod Sremskih Karlovaca vidljivi su radovi na izgradnji brze pruge Beograd–Budimpešta. Hotel „Dunav”, koji se nalazio na samoj obali, srušen je.
Blizina koja vara
Pošto u Vojvodini nismo uspeli da nađemo mesto za ručak, odlučujemo se da večeramo u restoranu u našem naselju.
Kao što rekoh na početku, Fruška gora je tako blizu Beogradu, ali da bi se upoznale sve njene čari, potrebno je više od jednog dana. A mi smo na ovaj izlet krenuli iza podneva. Samo da se obiđu, a ne i posete fruškogorski manastiri, nije dovoljno to vreme. A posetiti ih svakako treba, jer kriju toliko toga vezanog za našu istoriju da to i ne slutimo.
Ovaj naš izlet obuhvatio je samo jedno popodne, ali prešli smo više od dvesta kilometara. Dan je bio sunčan, iako je kraj oktobra. Nažalost, celim putem je lebdela epidemija korona virusa, koja je bila u punom zamahu.
