fakultet – RASIN PERSONAL PORTAL

September 22, 2026September 22, 2026

Holandija (6): Gospođa sa štapom

Slobodni univerzitet

Došao je dan zbog koga smo i doputovali u Amsterdam, odbrana doktorata Milana Jelisavčića. On je osnovne studije završio na Tehničkom fakultetu u Čačku, a doktorske na Slobodnom univerzitetu u Amsterdamu, jednom od dva velika istraživačka univerziteta u gradu. Osnovan je 1880. godine; naziv „slobodni” znači da je nezavisan i od države i od reformatorske crkve, najveće verske zajednice u Holandiji.

Vrije ili Fraj

Aleksandra je odlučila da ne prisustvuje odbrani, ali će sa mnom otići do Univerziteta. Jutro je osvanulo kišno, a čekalo nas je malo pešačenja od metroa. Po izlasku se ne snalazimo, pa pitamo mlađu ženu za put, računajući da joj je Univerzitet poznat. Ali napravismo grešku: pitasmo za „Vrije” umesto „Fraj” univerzitet. Ona se izvini da ne zna. Produži svojim putem, pa zastade i upita: „Da niste mislili na Fraj univerzitet?”

Potpuno sam zaboravio da se ovde „V” izgovara kao „F”. Dalje je bilo jednostavno i ona je išla u istom pravcu.

Gospođa sa štapom

Sam proces odbrane je veoma svečan i dostojanstven.

Počinje dolaskom povorke koju čine rektor, članovi komisije i, na kraju, kandidat sa dvoje pratilaca. Povorku predvodi gospođa sa štapom na čijem se vrhu nalaze praporci. Kada dođu na binu, rektor kao predsedavajući otvara odbranu i daje reč kandidatu. Članovi komisije su u togama i sa perikama, a kandidat u svečanom odelu, sa frakom i leptir-mašnom. Izlaganje traje petnaest minuta, a zatim ga komisija ispituje.

Komisiju, pored rektora, mentora i komentora, čini još pet članova, sa univerziteta iz Pariza, Španije, Lajdena, Utrehta i sa samog Slobodnog univerziteta. Za pitanja je predviđeno trideset minuta. Kada vreme istekne, gospođa udari štapom, povorka se ponovo formira i komisija odlazi na većanje. Vraća se posle pola sata, zajedno sa kandidatom, i počinje ceremonija proglašenja novog doktora nauka.

Posle odbrane otišli smo na slavljenički ručak.

Jordan

Posle ručka i odmora nastavljamo obilazak. Upućujemo se u četvrt Jordan, u kojoj se nalazi kuća Ane Frank.

Jordan je nekada bio radničko naselje, a danas je jedna od najskupljih lokacija u celoj Holandiji, pun umetničkih galerija, specijalizovanih prodavnica i restorana. Ovde je svoje poslednje dane proveo Rembrant; sahranjen je u obližnjoj Zapadnoj crkvi. Kuća Ane Frank, u kojoj se skrivala tokom Drugog svetskog rata, nalazi se na ivici Jordana, na kanalu Prinsengraht.

Zanimljiva je jedna ovdašnja tradicija, kamene ploče na fasadama. One su, kao znak, ukazivale na zanimanje stanara: mesara je predstavljala svinja, krojača makaze uklesane iznad ulaza. Prve su postavljene u šesnaestom veku, kada je građanima naređeno da umesto velikih drvenih tabli, koje su ometale saobraćaj u uskim ulicama, koriste kamene.

September 20, 2026September 20, 2026

Sećanje na Dragana Golubovića

Od 16. do 18. septembra 2022. godine na Fakultetu tehničkih nauka održana je deveta međunarodna konferencija „Tehnika i informatika u obrazovanju”, TIE 2022. Konferencija se održava svake druge godine, počev od 2006. Idejni tvorac i organizator, do svog odlaska u penziju, bio je profesor dr Dragan Golubović; kasnije je bio počasni predsednik naučnog odbora. Nažalost, u godini između dve konferencije, u martu 2021, profesor Golubović je iznenada preminuo.

Zato je u okviru TIE 2022 organizovana posebna sesija u njegovu čast, na kojoj su bivše kolege i studenti evocirali uspomene. O životu i radu profesora Golubovića govorili su Ivan Milićević, Natalija Diković, Mirjana Vasilijević, Danilo Stojanović, Miloš Radovanović, Nebojša Mitrović i ja, a putem video-veze i bivši student dr Saša Raković. Sećanju su prisustvovali i članovi njegove porodice, supruga Draga i sin Nebojša.

I sećanja blede

Živimo u vremenu koje guta sve pred sobom. Uskoro će nova TIE konferencija, druga na kojoj profesor Golubović neće učestvovati. Verovatno će se neko setiti njegove upornosti da ta konferencija zaživi i eto, traje već više od dve decenije. Ali to će uglavnom biti sve. Život ide dalje.

Ne sme se, međutim, zaboraviti prošlost. Jer da nije bilo prošlosti, ne bi bilo ni sadašnjosti. Skloni smo da se postavljamo kao da sve počinje od nas, kao da ono ranije nije valjalo. A zaboravljamo da će isto tako neko posle nas reći da ni naše vreme nije valjalo.

Profesor Golubović je, kao retko koji kolega sa Fakulteta, posedovao izuzetnu energiju i upornost. Te osobine donele su korist sredini u kojoj je delovao, ali i mnogim pojedincima. Nažalost, skloni smo da upravo zbog stečene koristi zaboravimo one koji su nam je omogućili.

Upravo zato što osećam da sećanje na profesora Golubovića bledi, pišem ove redove.

September 10, 2026September 10, 2026

Dejan Živković (1938 – 2022)

Upoznao sam ga kada me je Slavoljub Marjanović, poznatiji kao Caja, odveo u Institut „Mihajlo Pupin” radi zaposlenja. Zapravo, znao sam za njega od ranije, jer je na Elektrotehničkom fakultetu predavao Telemehaniku na smeru Automatika. Dejan je u to vreme bio tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika.

Razgovor je trajao veoma kratko. Pitao me je šta preferiram, hardver ili softver. Na moj odgovor da je to hardver, kratko je prokomentarisao da će se na predstojećem konkursu više tražiti inženjeri za razvoj softvera.

Pre nego što sam konačno počeo da radim, Dejana ću sresti još dva puta. Oba puta u kultnoj kafani „Domovina“, koje više nema. Prvi put me je pitao da li sam konkurisao, a drugi put me je obavestio da sam primljen.

Makar bila i najveća glupost

Pošto je njegov inženjerski angažman bio vezan za odeljenja u kojima ja nisam radio, nije bilo prilike da neposredno sarađujem sa njim. Sve do neka tri meseca pre odlaska u vojsku.

Odlazak se pomerio, a ja sam bio završio svoje dotadašnje radne obaveze. Obratio sam mu se kao tehničkom direktoru sa molbom da mi nađe posao na kome bih se angažovao naredna tri meseca. Odmah je to uradio, i pošto mi je objasnio šta treba da radim, rekao je:

„Pitaj sve što ti nije jasno, makar bila i najveća glupost na svetu.”

Taj njegov čin me je oslobodio straha od greške, koji me je ponekad do tada sputavao. I tada sam se prvi put osetio kao pravi inženjer.

Direktor koji nije hteo da bude

Ni po povratku iz vojske naši inženjerski putevi se nisu ukrštali. Nikada nisam neposredno sa njim sarađivao. Ali sam bio svestan njegovog značaja za uspehe našeg OOUR-a u to vreme. Bio je veliki praktičar, što se najbolje videlo po tome što su projekti kojima je rukovodio uspešno okončavani.

Oko dve godine, početkom osamdesetih, bio je vršilac dužnosti direktora. U to vreme sam bio član Saveta i vladala je nepodeljena želja da tu dužnost i prihvati. Mnogo godina kasnije, kada sam ga pitao, pa rekao bih i kritikovao, što to nije učinio, pravdao se da nije bio prihvatljiv za širu društvenu zajednicu.

Oni koji su živeli ta vremena znaće na šta je mislio.

Fakultet

Možda sam najviše stručne saradnje ostvario sa Dejanom po njegovom napuštanju Instituta i prelasku na Elektrotehnički fakultet. Predavaće ono što mu je bila direktna struka — Digitalnu elektroniku i Procesne računare, kasnije Upravljačke računarske sisteme.

Često sam svraćao kod njega na Fakultet. A povremeno ćemo se nalaziti i u onoj istoj „Domovini”, gde je započelo naše poznanstvo. Tu ćemo imati i mali sukob oko načina realizacije jednog projekta.

Po mom odlasku u Čačak ređe ćemo se viđati, sve dok nije počeo da izvodi nastavu na specijalističkim studijama koje je Tehnički fakultet organizovao za zaposlene u Tehničkom remontnom zavodu. Vrlo često smo vodili prijatne razgovore u predahu između predavanja.

Bila mi je čast što je bio u komisiji za ocenu i odbranu moje doktorske disertacije, kao i član svih komisija za izbor u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku. Učinio mi je čast i svojim prisustvom na večeri koju sam organizovao za drage beogradske kolege posle izbora u zvanje redovnog profesora. Takođe, bilo mi je drago što sam bio deo društva iz Instituta koje je organizovalo večeru u čast njegovog odlaska u penziju.

September 10, 2026September 10, 2026

Izleti za dušu: Povod nije bio izlet

Kad sam odlazio u penziju, rekao sam svojim mlađim kolegama: „Sada je došlo vreme da se radujem vašim, a ne sopstvenim uspesima.”

Ima dosta primera uspešnih bivših studenata. Jedan od njih je Dejan Nikolić iz sela Gostinica kod Užica. Već sedam godina je uspešan preduzetnik i vlasnik firme koja se prvenstveno bavi proizvodnjom mašina za obradu drveta. Posebno sam zadovoljan što je pod mojim mentorstvom uradio oba diplomska rada i tako okončao studije mehatronike na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Sa suprugom Željanom, koja je takođe moj diplomac, i dvoje male dece živi na porodičnom imanju, podalje od gradske vreve.

Odavno sam se kanio da ga posetim i vidim kako se može biti uspešan, a istovremeno relativno daleko od putnih pravaca, koji se danas pominju kao bitan preduslov uspešnog poslovanja.

Pošto se bliži jesen i kišno vreme, što može biti prepreka odlasku u ruralnu sredinu, odlučujem da iskoristim preostale dane, iako Sunce još uvek nemilosrdno prži. Društvo će mi praviti drugar i kolega Miško Kukić, koga to što Dejan radi jako zanima.

Utorak, 8. septembar 2026.

Iako smo planirali da na odredištu budemo što ranije, udovoljavamo Dejanovoj želji da dođemo oko petnaest sati, jer bi želela da me vidi i njegova supruga, koja radi kao profesor u Tehničkoj školi u Užicu. Zato iz Čačka krećemo u trinaest.

Dejan mi je preporučio da dođemo iz pravca Požege, preko sela Karan. Pošto je Miško vozač, njemu prepuštam da predloži rutu. Izabrao je da do Požege stignemo starom magistralom kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. To i meni odgovara, jer tim putem, bar od Ovčara do Požege, nisam odavno prošao.

Kroz Požegu

Put prolazi kroz samu Požegu, kroz čije neke delove uopšte nisam prolazio, na primer kroz kraj gde se nalazi požeška crkva. Iako je građena pre manje od sto godina, svojom fasadom od sige ostavlja utisak, kao i prostrana, lepo uređena porta.

Dalje prolazimo pored železničke stanice. Požega je važno železničko čvorište: ovde se pruga Beograd–Bar spaja sa krakom koji preko Čačka vodi ka Kraljevu, a dalje prema Kragujevcu, Raškoj i Stalaću. U okviru stanice nalazi se i Muzej stare železnice, za koji ovog puta nemamo vremena.

Nastavljamo putem prema Karanu. Usput treba da prođemo kroz Lunovo Selo. Stara trasa uskotračne železnice dodirivala je atar tog sela, koje se nekada zvalo Dobrodol. Nažalost, danas je to prigradski deo Požege sa mnogobrojnim poslovnim objektima, tako da se obeležja nekadašnje pruge ne mogu uočiti.

Čekanje u pogrešnom selu

Kada smo stigli u centar Lunovog Sela, ja pomislih da smo već u Karanu. Pošto je dogovor bio da se nađemo tamo, Miško i ja čekamo Dejana u hladu ispred obližnje škole. Kada se Dejan javio, shvatamo da smo još uvek u Lunovom Selu, pa nastavljamo put.

Dejan nas sačekuje na terasi mesne kafane. Ljubazno nas nudi ručkom, ali se mi zadovoljavamo samo pićem.

Znamenitost ovog sela je bela crkva iz četrnaestog veka, jednostavne bele spoljašnosti po kojoj je i dobila ime.

Gostinica

Od Karana do Gostinice, tačnije do porodičnog doma Nikolića, ima nekih pet-šest kilometara. Put je prilično uzan, ali prekriven asfaltom. Ispočetka se penje, a kada smo se ispeli na venac brda počinje spuštanje. Prolazimo kroz voćnjake, dominira šljiva.

Poslednjih par stotina metara je posuto rizlom, koja je utabana. Dočekuje nas Željana sa decom. Dvorište je lepo sređeno, sa velikom porodičnom kućom. Parkiramo se ispred cilja našeg izleta, radionice u kojoj Dejan stvara.

Bili smo u prilici da vidimo gotovu CNC mašinu, spremnu za isporuku. Uz posluženje, kako dolikuje domaćinskoj kući, razgovor se vodi oko mašina koje Dejan pravi i oko iskustava sa studija na Fakultetu tehničkih nauka.

Zaključak sa povratka

Na povratku za Čačak kažem Mišku: „Eto, kad imaš kvalitetan proizvod, nije neophodno da živiš pored auto-puta da bi bio uspešan.”

Uz komentarisanje onoga što smo videli u Gostinici, stižemo nazad u Čačak.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (9): Tešnjar

Malo i istorije

Kruševac je verovatno najpoznatiji kao prestonica onog dela srednjovekovne Srbije kojim je vladao knez Lazar Hrebeljanović. Na to vreme podsećaju ostaci utvrđenog grada i crkva Lazarica.

Pored svedočanstava iz tog doba, na isto vreme podseća i Spomenik kosovskim junacima. Delo je vajara Đorđa Jovanovića i nalazi se u centru grada od Vidovdana 1904. godine.

Valjevo

Još jedan od onih gradova u kojima sam bio više puta, a ne mogu da kažem da sam ih upoznao.

Mislim da sam prvi put bio, ili bolje reći prošao kroz Valjevo, negde 1989. godine. Direktor Instituta me je zamolio da, kad već idem u Čačak, usput svratim u Petnicu. Tamo se nalazila već poznata Istraživačka stanica; razlog posete bilo je prisustvo otvaranju računarskog centra. Tim povodom Stanicu je posetio i tadašnji potpredsednik SANU, Aleksandar Despić.

Najviše puta sam Valjevo posetio u okviru nastave za doškolovavanje nastavnika tehničkog obrazovanja i informatike. Nastava se održavala u osnovnoj školi „Nada Purić”, tako da se moje upoznavanje sa Valjevom završavalo u toj zgradi.

Valjevo usput

Malo više ću Valjevo upoznati tokom izleta koji je u taj deo Srbije organizovao Fakultet. Tada ću prvi put prošetati njegovim ulicama.

Karakteristično je da se u centralnom delu grada ulice seku pod pravim uglovima, što nije baš čest slučaj u srpskim gradovima. Za razliku od većine, Valjevo nema glavni gradski trg. Shodno tome, centrom se može smatrati deo oivičen ulicama Vladike Nikolaja, Vojvode Mišića i Vuka Karadžića, i Kolubarom. Sredinom tog gradskog bloka prolazi glavna ulica, Karađorđeva. U tom kvartu nalaze se značajne građevine, Gimnazija, Narodni muzej, Muselimov konak i hotel „Grand”. U blizini je crkva Presvete Bogorodice, kao i Desankin trg i Trg Živojina Mišića.

Jedan od najupečatljivijih delova Valjeva svakako je stari deo koji se zove Tešnjar. Nalazi se na desnoj obali Kolubare, stešnjen između reke i brda.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (8): Kante sa vašara

Ipak, upoznavanje sa Srbijom se najviše odvijalo kroz putovanja zbog posla. Krajem i početkom veka Fakultet je imao obrazovna odeljenja u više gradova, pa sam zahvaljujući tome upoznao Valjevo, Požarevac i Aranđelovac. Od 1998. godine deset godina sam bio honorarno angažovan na Višoj školi za industrijski menadžment iz Kruševca; predajući u njihovim obrazovnim centrima upoznaću Kruševac, Prokuplje, Smederevo, Mladenovac, Vršac, Kikindu i Sentu. Više od dve decenije bio sam i honorarni nastavnik na Učiteljskom fakultetu u Užicu, što mi je omogućilo da predajem i u njihovim centrima, u Lazarevcu, Šapcu, Malom Zvorniku i Čajetini.

Trudeći se da prvenstveno ispunim osnovni zadatak, poneki od pomenutih gradova sam samo video iz automobila. Malo bolja situacija je bila tamo gde sam i noćio. Ipak ostaje žal što neke gradove nisam bolje upoznao. Ali nadam se da ću imati priliku da to nadoknadim.

Kruševac

Kruševac je jedan od gradova u kojima sam bio više puta. Ipak ne bih mogao da kažem da ga dobro poznajem, jer su to uglavnom bili jednodnevni boravci, pa se upoznavanje svodilo na traženje mesta za parkiranje, ili na put od sedišta Škole do nekog ugostiteljskog objekta. Od restorana u kojima sam često bio danas nije ostalo mnogo: „Konak” i picerija „ET”.

Moji boravci bili su vezani za zgradu Narodnog univerziteta u Kosančićevoj ulici broj 4, gde su bile prostorije Više škole za industrijski menadžment. Sa tom školom sam sarađivao od njenog osnivanja 1993. godine, a honorarni nastavnik sam postao pet godina kasnije i to ostao punih deset godina.

Kante sa vašara

Možda najzanimljiviji boravak u Kruševcu bio je onaj iz 1993. godine, na dan jednog od kruševačkih vašara.

Tog dana je održan sastanak nastavnog veća, na kome su se razmatrala pitanja početka rada Škole. Sastanak je održan u prostorijama hotela „Evropa”, u blizini Spomenika kosovskim junacima. Još jedna potvrda da u Srbiji sve počinje u kafanama.

Posle sednice otišli smo u jednu od pilot-fabrika u kojima će studenti da peku menadžerski zanat. Fabrika se bavila proizvodnjom posuda od plastike i nalazila se u kruševačkom predgrađu Čitluku. Tu smo dobili po veliku plastičnu kantu od pedeset litara i nekoliko manjih kofa. Iz fabrike, sve sa poklonima, odosmo u restoran „Sunce” na ručak, a onda krenusmo autobusom za Čačak.

Na putu do stanice i na samoj stanici svi su se interesovali gde smo kupili kante. Gotovo da smo bili atrakcija na kruševačkim ulicama. Bilo je to u proleće, kada je u Srbiji vladala najžešća inflacija.

Do Kruševca i natrag

Do Kruševca sam u početku uglavnom putovao autobusom, putem koji je, kao i mnogi drugi, pravi srpski specijalitet. Za tih sto kilometara trebalo je oko dva sata, jer gotovo da se radi o ulici u naselju. A i onaj deo koji ne prolazi kroz naselja načičkan je izlazima direktno iz dvorišta pored puta.

Sedamdesetih i osamdesetih počeše da se oko većih gradova prave obilaznice. Ali vrlo brzo se gradovi proširiše i na njih, pa saobraćaj opet krenu kroz naselje. Kruševac je pomalo bio izuzetak, jer je obilaznica pomerena prilično daleko od grada, skoro uz samu Moravu.

U to vreme je na relaciji Čačak–Kruševac još uvek saobraćao voz koji je povezivao dva čvorišta, Požegu i Stalać. Nažalost, niko nije imao sluha da tu prugu revitalizuje, čak da je učini dvokolosečnom. Time bi se na relaciji Užice–Stalać obezbedio brz i udoban prevoz i smanjio saobraćaj na pomenutom putu. Treba podsetiti da su železničke stanice u svim tim gradovima praktično u centru. Time bi se smanjio intenzitet drumskog saobraćaja, ali i gužve u gradovima zbog potrebe za parkinzima.

Rasadnik glumaca

Kruševac je, kao retko koji grad, poznat kao glumački rasadnik. Odavde potiču takve veličine kao što su Miodrag Petrović Čkalja, Milan Puzić, Vlastimir Stojiljković, Radmila Savićević i Ljubinka Bobić. Tu su i Taško Načić, Bata Paskaljević, Radmila Živković. Među njima je i generacija mlađih glumaca koja tek stiče svoje mesto na „daskama koje život znače”, Vojin Ćetković, Marko Živić, Sergej i Branislav Trifunović, Nataša Marković. Ponekog sam svakako izostavio, što ne umanjuje njihovu vrednost.

U Kruševcu postoji jedinstveni Trg glumaca, na kome se nalazi sedam bista glumaca rođenih u ovom gradu. U gradu deluje i Kruševačko pozorište, koje pod tim imenom radi od 1946. godine.

September 5, 2026September 5, 2026

Umesto na noge, na glavu

Ovaj tekst nije nastao odjednom. Napisan je aprila 2003. godine, dopunjen avgusta 2006, pa ponovo marta 2012. Svaki sloj nosi svoj datum. Objavljujem ga onako kako je nastajao, jer se iz tih razmaka najbolje vidi šta se u međuvremenu promenilo, a šta nije.

Razmišljanja o načinu unapređenja naučnoistraživačkog rada formalno traju već skoro deceniju. Međutim, razvoj naučnoistraživačkog rada je oblast koja me zanima gotovo trideset pet godina, od vremena kada sam započeo svoj istraživački rad u Institutu „Mihajlo Pupin” u Beogradu.

Ozbiljan naučnoistraživački rad podrazumeva postojanje nekoliko važnih uslova: adekvatne materijalno-tehničke uslove, mogućnost primene ostvarenih rezultata i druge. Uvek sam se zalagao da napori prvenstveno budu usmereni ka razvoju takozvanih primenjenih istraživanja, koja mogu da prerastu u kvalitativno viši nivo istraživanja.

Imajući to u vidu, i bez obzira na to što može delovati krajnje pesimistički, treba konstatovati: u Srbiji ima veoma malo pravog naučnoistraživačkog rada. Razloge treba tražiti pre svega u nedostatku pomenutih uslova, ali moraju se navesti i neki pogrešni koraci koji su sa formalnog aspekta uticali da dođe do erozije naučnoistraživačkog rada. Jer samo dobro utemeljen naučnoistraživački rad može da bude motor razvoja sredine u kojoj se odvija, a istovremeno i motor razvoja na nivou cele države.

U Čačku, 4. marta 2012. godine

Ovaj tekst je inicijalno napisan aprila 2003. godine i mislim da njegova aktuelnost nije sporna.

U međuvremenu su doneti zakoni koji definišu naučnoistraživački i obrazovni rad visokoškolskih institucija u Srbiji. Ono što je veoma važno, Zakon o visokoškolskom obrazovanju uvodi sasvim nove principe rada i jedan sasvim drugačiji obrazovni ambijent, nazvan bolonjski proces. Takođe, u oba zakona je predviđeno da visokoškolske ustanove prođu akreditaciju po oba segmenta delatnosti, kojom će se potvrditi da li zadovoljavaju kriterijume da i dalje deluju na oba polja.

U međuvremenu je, juna 2005. godine, doneta Strategija opštine Čačak, koja predviđa pokretanje aktivnosti na formiranju Univerziteta u Čačku. Sve to zahteva organizovanu aktivnost, koja treba da Tehnički fakultet, ali i visoko školstvo u Čačku, promoviše kao ozbiljan faktor na oba polja u Srbiji.

U Čačku, 4. avgusta 2006. godine

Umesto na noge, na glavu

Zakon o naučnoistraživačkom radu iz 1985. godine uveo je cenzus: koja institucija sme da se bavi naučnoistraživačkim radom. Tada je propisano da institucija, da bi mogla da se nazove naučnoistraživačkom, mora da ima najmanje pet doktora nauka i deset magistara.

Nije potrebno puno razmišljanja da se vidi da je problem naučnoistraživačkog rada umesto na noge postavljen na glavu. Umesto da istraživači stiču akademske titule zato što se bave naučnoistraživačkim radom, de facto je propisano da naukom mogu da se bave samo doktori i magistri. Takav pristup je, nažalost, imao krajnje nepovoljan efekat na razvoj naučnoistraživačkog rada u Srbiji.

Šta se najavljuje

Ministarstva koja uređuju okruženje za rad visokoškolskih i naučnoistraživačkih institucija najavljuju donošenje novih zakona. Iako je i do sada istraživanje bilo jednako važan segment delovanja visokoškolskih ustanova, novim zakonskim projektima predviđa se davanje još većeg značaja naučnoistraživačkoj delatnosti.

U predlogu za diskusiju o politici naučno-tehnološkog razvoja Srbije, koji je predstavio ministar Dragan Domazet, stoji stav da je univerzitet po definiciji prvenstveno naučna ustanova, i da fakulteti bez izraženog naučnog rada ne bi trebalo da budu verifikovani kao fakulteti univerziteta, već samo kao visoke škole, jer naziv fakulteta treba zaštititi od onih koji imaju organizovan samo nastavni, a ne i naučni proces.

Šta bi trebalo uraditi

Da bi se podigao nivo naučnoistraživačkog rada, neophodno je identifikovati: naučne oblasti u kojima postoje realne mogućnosti da se u kratkom roku ostvare rezultati; oblasti za koje postoji interesovanje nastavnika i saradnika; oblasti u kojima već postoji saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu; postojeće rezultate istraživanja koji se mogu ponuditi privredi u okruženju; mogućnosti angažovanja postdiplomaca na praktičnim projektima; i nivo materijalnih sredstava potrebnih za sve to.

Pri tome se treba podsetiti da se Fakultet, u svom Statutu, deklarisao kao institucija koja neguje prilično veliki broj naučnih oblasti. To pri nekoj budućoj verifikaciji može biti otežavajuća okolnost, jer taj skup oblasti realno ne može da se pokrije raspoloživim brojem nastavnika i saradnika u funkciji istraživača. Zato bi primarni zadatak bio identifikovanje onog minimalnog skupa istraživačkih oblasti u kojima trenutno imamo najveće mogućnosti i najznačajnije rezultate.

U Čačku, aprila 2003. godine

September 5, 2026September 5, 2026

Nikola Marković (1987 – 2025)

Za mene ćeš uvek ostati „mali plavi dečak”. Još od onih dana kada si, jednog nedeljnog julskog dana 1999. godine, sa porodicom stigao sa Kosova. Tih par meseci delila nas je samo ograda.

Ponovo će nas spojiti Fakultet, i više od decenije neću znati da si ti onaj mali plavi švrća sa naočarima iz komšijskog dvorišta. Tu činjenicu saznaću tek na odbrani tvog master rada. I to ne od tebe. Na moje „Pobogu, Nikola, što mi nisi rekao” samo si se osmehnuo i slegao ramenima.

Plava kosa, naočare i nemiran pogled činili su te uočljivim. Ali bio si tih i povučen. I takvog ću te se uvek sećati. I tada sam imao utisak da si omiljen u društvu. Nažalost, to će potvrditi broj ljudi, posebno mladih, na oproštaju sa tobom.

Nismo se viđali često u proteklih deceniju i po, pogotovu tokom poslednje decenije. Ostao mi je u sećanju slučajni susret u Institutu „Mihajlo Pupin”, gde si jedno vreme radio, u jednom trenutku povezalo nas je i mesto na kome smo obojica radili. Retkim viđanjima doprineo je tvoj život i rad van zemlje. Ali nisam propuštao priliku da se kod zajedničkih prijatelja raspitam o tebi. Bilo mi je jako žao što se nismo videli prošle godine, kada si posetio svoje rođake iz mog komšiluka.

Dragi plavi dečače, duboko me je potresla tvoja smrt. Posebno što te je u njoj pratio još jedan tek započeti život. Ne postoje reči koje mogu ublažiti bol tvojih najbližih. Ovih par reči su samo pokušaj da te sačuvamo u sećanju, onakvog kakav si bio. I da žalimo što se češće nismo viđali i družili.

Svet u kome živimo postao je pravo trkalište. A nama preostaje samo nada da ovakvih odlazaka ne bude. I da se srećemo uživo što duže.

September 5, 2026September 5, 2026

Dragan Golubović (1947 – 2021)

Bili smo komšije i pre nego što smo se upoznali. Markantan, sa belom kosom čak i u tridesetim godinama, nije mogao da bude nezapažen. Bilo da je prolazio peške ili u kolima, zračio je dinamizmom.

Upoznali smo se kada sam počeo da radim honorarno na Fakultetu. Tek je bio izabran za dekana, najmlađeg u njegovoj istoriji. Bio je to trenutak koji će značajno odrediti budućnost Fakulteta. Posle desetogodišnje oseke, počeli su da se zapošljavaju mladi asistenti. Iz privrede je stiglo nekoliko iskusnih inženjera. Iako su se u to vreme prodekani birali nezavisno od dekana, profesor Golubović je uspeo da formira kompaktan rukovodeći tim, koji je naredne četiri godine uspešno vodio Fakultet.

U to vreme je formiran novi Računski centar i nabavljeni savremeni personalni računari. Nastavnici i saradnici bili su u prilici da u potpunosti iskažu svoju inicijativnost, i da pri tome dobiju podršku rukovodstva. Za vreme njegovog mandata osmišljen je studijski program Mehatronike i izvršena transformacija programa za profesora tehničkog obrazovanja u program za profesora tehnike i informatike.

Upornost

Dragan Golubović je bio retko vredan čovek. Odlikovala ga je neviđena upornost i istrajnost da započeti posao dovede do kraja. Ništa mu nije bilo teško, a pri tome sebe uopšte nije štedeo. Zato ni onda kada se niste slagali sa njegovim pristupom poslu niste mogli da ostanete po strani. To nije dozvoljavala energija koju je ulagao u svaki posao. Zbog toga i nije iznenađujuće što se valjda niko od predstavnika Fakulteta u telima Univerziteta nije zalagao za ljude sa Fakulteta kao on. Čak i onda kada je to pomalo ličilo na nemoguću misiju.

Pored vezanosti za struku i posvećenosti usavršavanju nastavnika tehnike i informatike, pokazao je i talenat za obradu drveta. Zahvaljujući tome, iza njega je ostao veći broj duboreza, uglavnom sa religioznim motivima. A ne sme se zaboraviti ni pravo malo etno-naselje koje je podigao u rodnom Lopašu. Da bi ga ogradio pravim prošćem, konstruisao je i napravio mašinu za cepanje proštaca.

Prazna terasa

„Godina korone” nam je proredila susrete, ali smo se čuli telefonom. Poslednji put mesec dana pred smrt.

Prolazio sam često pored njegove kuće, ali ga nije bilo na uobičajenom mestu, na terasi. Pretpostavio sam da su otišli do Vrnjačke Banje. A onda stiže tužna vest. I saznanje da je ostalo mnogo toga neispričanog, nezavršenih poslova i neostvarenih dogovora.

September 4, 2026September 4, 2026

Radomir Slavković (1952 – 2021)

Trebalo je više od decenije da počnemo da se družimo. Valjda nam se putevi nisu ukrštali. On je žurio u svoje Dragačevo, a ja ili u Računski centar ili u Laboratoriju.

Naše intenzivno druženje započelo je polovinom prve decenije ovog veka. Ali i onda se to uglavnom svodilo na redovno jutarnje ispijanje kafe i na razgovore u kojima se nismo uvek u potpunosti slagali. I dalje je žurio u Dragačevo, pa su nam mnogi dogovori, čak i oni obični, ljudski, kao što je krigla piva ili poseta mojoj rodbini u Guči, stalno izmicali.

Otkako smo otišli u penziju, trudio sam se da ga što češće pozovem telefonom. Taman smo se nekako navikli na penziju i planirali da, kad otopli, ostvarimo te dogovore, stiže nas „doba korone”. I opet nas okolnosti nateraše da sve odložimo i pravimo planove za bolje dane.

Rastužila me je vest da se razboleo od kovida i da se nalazi na Klinici u Kragujevcu. Kad je napustio bolnicu, ponovo se vratismo telefonskim razgovorima. Poslednji put nekoliko dana pred smrt.

Na Božić mi se nekako ne dade da ga pozovem i čestitam praznik. Ostavih za sutradan, a onda stiže tužna vest o njegovoj iznenadnoj smrti.

Kakav je bio

Priču o stručnosti i radnim dometima prepustiću drugima. Bio je pre svega dobar čovek, posvećen porodici. Takoreći do poslednjih dana vraćao se korenima i imanju u Rtima. I pre odlaska u penziju odlazio je tamo svaki dan. Jer na selu uvek ima nekog posla.

Dugogodišnji rad u privredi uticao je na to da bude jedan od najprisutnijih nastavnika na Fakultetu. Zato bih se iznenadio kad bih ujutru došao na kafu i naišao na zatvorena vrata. Generacijska bliskost i iskustvo rada u privredi verovatno su bili razlog što smo se slagali po pitanjima rada i razvoja Fakulteta i imali kritičan odnos prema mnogim potezima koji su tamo preduzimani poslednjih godina.

Mislio sam da ću lakše napisati nešto o Čkalu, kako su ga prijatelji zvali. Posle svega ostaje žal što sam, misleći da ima vremena, i sam doprineo da naši dogovori i planovi ostanu samo na tome.