Za one koji mnogo putuju kaže se da su „svetski putnici”. Nažalost, ne spadam među njih, moji putnički dometi ne prelaze mnogo granice Evrope. Malo Azije i Afrike, i to je bilo sve. Voleo bih da je tih putovanja bilo više. O popravljanju rezultata i ne razmišljam, jer su me stigle godine, u kojima se ne planira mnogo, a i živimo u vremenu kada se i ne može planirati. Ali ta putovanja izvan Evrope svakako su bila najegzotičnija u mom životu.
Moja svetska turneja obuhvatila je nekoliko zemalja, Egipat, Izrael, Jordan, Maroko i Tursku. Van „stare dobre Evrope” zakoračio sam u večernjim satima 8. aprila 2010. godine. I to na način koji priliči ovom putovanju, sa istorijom smo se sreli još u vazduhu. Jer pre nego što će sleteti na aerodrom u Kairu, avion nadleće plato Gize. Osvetljene nekom mističnom svetlošću, dočekuju nas Keopsova, Kefrenova i Mikerinova piramida.
Na religijskoj tromeđi
Jugoslavija je bila multinacionalni i multireligijski prostor. Ali ovo je bio moj prvi izlet u zemlje u kojima su dominantni islam i judaizam. Egipat je bio prvo odredište. Nastao je na temeljima države faraona, koja je, zahvaljujući bogatstvima doline Nila, bila jedna od kolevki današnje civilizacije. Sa preko osamdeset miliona stanovnika, i pored svega, može se smatrati siromašnom zemljom.
Čačak — Beograd — Kairo
Prvi dan puta podrazumevao je odlazak do beogradskog aerodroma i let do Kaira. Dok smo čekali na ukrcavanje, podsetih se da mi je ovo prvi let sa beogradskog aerodroma posle punih dvadeset godina i da prvi put u životu putujem van Evrope. Bio je to čarter-let Boinga 737, kompanije JAT za potrebe agencije Kon-Tiki.
Posle tri i po sata leta stižemo iznad Kaira. Nad njim dugo kružimo, jer je reč o gradu sa preko dvadeset miliona stanovnika, razastrtom na širokom prostoru. Iako je Kairo oko dvesta kilometara udaljen od Sredozemnog mora, činilo mi se da nas još od njegovih obala prate svetla grada. Pri kraju leta kapetan nas obaveštava da nadlećemo plato Gize sa čuvenim piramidama. Pogled je bio zadivljujući, pogotovu kad shvatiš da se piramide nalaze praktično u samom gradu, a ne negde daleko u pustinji.
Prvi susret
Boravak u Kairu započinjemo malom zbrkom oko kupovine ulaznih viza, ali se konačno nalazimo u autobusu koji nas vodi do hotela „Zoser”, u najdužoj kairskoj ulici, Putu piramida. U autobusu nam se obraća naš vodič u narednih desetak dana, Dimitrije Nastić. Tokom vožnje, koja je potrajala više od pola sata, upoznaje nas sa osnovnim podacima i planom za sutrašnji dan.
Već ovo kratko upoznavanje govori da ćemo u njemu imati odličnog tumača istorije, ali i sadašnjosti Bliskog istoka. Prolazeći kroz čkiljavu svetlost predgrađa, uz njegove reči, počinjemo da naziremo protivrečnosti megapolisa u koji smo stigli. Između ostalog, saznajemo da treba piti isključivo flaširanu vodu, i da ćemo svako jutro morati da ustajemo rano.
Iako je hotel visoko rangiran za ovdašnje prilike, nismo bili preterano oduševljeni. Ali to nije bilo važno, došli smo kasno, i trebalo je samo da se odmorimo za napore koji slede. Obilazak Kaira, i dugo putovanje preko Sinaja do pograničnog grada Tabe.
