Putovanja – Stranica 5 – RASIN PERSONAL PORTAL

27. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (2): Herkulovi stubovi

Zbog trajekta iz hotela krećemo u pet sati. Vozimo se po mraku prema gradiću Tarifi, odakle nam polazi brod za Maroko. Na prilazima Tarifi put se spušta, a vozač vozi prilično oštro, pa se mi budni ne osećamo baš prijatno.

Grad na kraju Evrope

Tarifa je na najjužnijem delu Španije, svega četrnaest kilometara od Afrike, na ulazu u Gibraltarski moreuz. Ima lepu, ali izuzetno vetrovitu plažu, idealnu za surfere; kažu da je jedna od najvetrovitijih na svetu. Po lokalnoj legendi, od vetrova Tarife može da se poludi. Rt Punta de Tarifa najjužnija je tačka kopnene Evrope.

Ime je dobila po berberskom vojskovođi Tarifu ibn Maliku, iz vremena kad je počelo muslimansko osvajanje Iberijskog poluostrva u osmom veku. Pod muslimanskom vlašću bila je gotovo šest vekova, do 1292. godine.

Pošto smo dobili pakete za doručak, čekajući trajekt koristimo priliku da doručkujemo. Dok se nismo domogli broda, prošli smo više kontrola i poprilično pešačili.

Herkulovi stubovi

Gibraltarski moreuz odvaja Atlantski okean od Sredozemnog mora. Na severnoj strani je Španija, na južnoj Maroko. U antičko doba ovo mesto se nazivalo Herkulovi stubovi, sa obe strane se izdižu visoki krečnjački grebeni, na severu stena Gibraltar, na jugu brdo Musa. Na najužem delu moreuz je širok samo četrnaest kilometara.

I samo ime Gibraltar potiče od „Tarikove stene” — Džebel Tarik, nazvane po Tariku ibn Zijadu, berberskom vođi prve arapske ekspedicije na Španiju. Iste one po kojoj je i Tarifa dobila ime.

Trajekt putuje skoro sat. Kad smo se iskrcali, dočekali su nas lokalni vodiči Išam i Ibrahim i vozač Ahmed, naši pratioci u narednim danima.

Afrika koja liči na Evropu

Tanger, ili Tanžer na arapskom, upoznajemo iz autobusa, vozeći se kroz prilično široke ulice. Sve na prvi pogled liči na Evropu. Da ne znamo da smo u Africi, i da ulicom ne prolaze uglavnom zabrađene žene, moglo bi se pomisliti da smo u Španiji ili južnoj Francuskoj.

Suprotno očekivanju, čisto je, duž ulica ima puno čistača koji brišu prašinu sa kolovoza i trotoara.

Tanger je oduvek privlačio evropske umetnike, kao najbliža tačka Orijenta Evropi. Ovde je u devetnaestom veku slikao Ežen Delakroa, a početkom dvadesetog Anri Matis. Kasnije su u kosmopolitskom gradu boravili i pisci, Tenesi Vilijams, Vilijam Barouz, Truman Kapote. Jedno vreme je Tanger bio Međunarodna zona pod upravom više evropskih sila, a njegova bescarinska luka postala je centar krijumčarenja. Nezavisnom Maroku pridružio se 1956. godine.

Vidikovac na dva mora

Posle panoramskog obilaska odlazimo na vidikovac sa kog se vidi mesto gde se razdvajaju Atlantik i Mediteran. Na četrnaest kilometara od grada su Herkulove pećine, jedna od najvećih atrakcija, po predanju, tu je antički junak spavao pre nego što je obavio svojih dvanaest zadataka.

Odatle nas je čekao put od oko tristo kilometara do carskog grada Meknesa.

27. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (1): Carski gradovi

Dan u kojem započinjemo još jedno egzotično putovanje, a takva su valjda sva putovanja u Afriku, počeo je okupljanjem na starom mestu, ispred Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Uglavnom su to poznata lica, mada ima i novih putnika; ali i oni su poznati sa čačanske kaldrme.

Odredište je Maroko, za koji sam prvi put čuo u septembru 1961. godine, kada je u Beogradu održana prva konferencija nesvrstanih. Maroko je na njoj predstavljao kralj Hasan Drugi, koji je nekoliko meseci ranije nasledio oca, kralja Muhameda Petog, čoveka koji je Maroku doneo nezavisnost od Francuske 1956. godine.

Tokom putovanja posetićemo Meknes, Fes, Marakeš i Rabat, gradove koji su kroz istoriju bili prestonice Maroka. Zato se naše putovanje i zove „Maroko — carski gradovi”.

Dva Vlade Jovanovića

Put do Beograda prošao je neuobičajeno brzo, iako vozač Bojan, dobro poznat sa ranijih putovanja, vozi pažljivo i bez jurcanja. Ritam kvari samo čekanje na Rudniku, na advokaticu Vesnu iz Topole. Ostatak grupe se ukrcava u Beogradu, zajedno sa neizbežnim vodičem Vladom, koji je obeležio mnoga naša putovanja.

On će nam zamalo napraviti problem na granici, ispostaviće se da postoji još jedan Vlade Jovanović, sa istim datumom rođenja, ali i sa Interpolovom poternicom.

Franc List umesto Ferihedja

Na odmorištu u Mađarskoj obeležavamo rođendan jednog saputnika, mog kolegu sa fakulteta, generaciju starijeg, koji sada živi u Danskoj.

Aerodrom u Budimpešti više nije onaj stari, sa kog sam 1986. leteo za Moskvu. Umesto nekadašnjeg imena Ferihedj, od 2011. godine zove se „Franc List” i ni po čemu ne zaostaje za najmodernijim aerodromima Evrope. Napešačili smo se, doduše, dok nismo stigli do aviona.

Letimo niskobudžetnim „Vizerom”. Iako je najavljeno tri i po sata leta, u Malagu slećemo već oko pola osam.

Dve krigle po litar

Put do Toremolinosa je kratak, pa se brzo smeštamo u hotel „Servantes”. Posle predaha šetamo okolinom, večeramo i veče završavamo pivom. Naručujem jedno veliko, grande cerveza, a konobar donosi dve ogromne krigle od po litar, sa kojima ni ja nisam mogao da se izborim.

Hotel je odličan, u samom centru Toremolinosa, u pešačkoj zoni sa mnoštvom kafanica i restorana. Iako je subotnje veče, nema prevelike gužve. Ležemo rano, čeka nas rano ustajanje, da na vreme stignemo na trajekt za Maroko.

26. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (9): Vulkan koji nas je zamalo zadržao

Posle Petre put nas je vodio u Šarm el Šeik, na obalu Crvenog mora, poslednju stanicu pre povratka kući, i jedinu na celom putovanju predviđenu za odmor.

Borba za omlet

Prvi dan započinjemo doručkom. Iako je april, sezona je u punom jeku i hotel je pun. Nisam se iznenadio što i ovde ima najviše Rusa. Nažalost, ne iznenađuje me ni njihova bahatost, do posuda sa hranom gotovo je nemoguće doći, a kod pulta gde se prave omleti jedan uzima za petoro-šestoro, ili se prosto uskače preko reda.

Šarm el Šeik — Hotelski kompleks Sol Vergina

Posle doručka idemo na plažu. Hotel nije uz more, pa se do plaže ide autobusom, malim, a gostiju mnogo, tako da je ući u njega pravo umeće. Nova borba čeka nas oko ležaljki i suncobrana. Voda je topla, čista i puna riba čije šare daju posebnu draž kupanju, ali se do nje dolazi preko dugačkog plastičnog pontona koji se ljulja na talasima, pa se teško odlučujemo za ulazak.

Svetski centar u nastajanju

Uveče odlazimo do zaliva Namma Bay, centra Šarm el Šeika, tri kilometra šetališta sa hotelima, kafićima i prodavnicama. Na sve strane vidimo nazive čuvenih svetskih brendova, kao da smo u nekoj evropskoj metropoli.

Ali čim sednemo u kafić, vidi se da je do pravog svetskog centra još daleko: dočekuju nas stolovi vlažni od prosutog pića i mokre fotelje, a cene ni po čemu ne zaostaju za Azurnom obalom. Do hotela se, kao i tamo, vraćamo uz cenkanje sa taksistom oko vožnje od pet minuta. Ovde noću svi voze bez upaljenih svetala, ali čovek brzo ogugla, na kraju krajeva, na meridijanima smo gde vlada druga kultura.

Imunitet stečen usput

Naredna dva dana provodimo u istom ritmu — doručak, kupanje, večera, izlazak. Zbog gužve u Namma Bay-u veče radije provodimo u obližnjem tržnom centru Merkato, gde je atmosfera opuštenija. Na plaži smo otkrili izvrstan sladoled, pa ta dva dana nismo bili baš besposleni. I ovde su se Egipćani po pitanju higijene pokazali u pravom svetlu — ali smo tokom prethodnih deset dana svi stekli imunitet na takve izazove.

Vulkan koji nas je zamalo zadržao

A onda je erupcija vulkana na Islandu prizemljila avione širom Evrope. Kako se bližio dan povratka, sve više nas je hvatao strah hoćemo li uopšte moći da poletimo. U tim trenucima ljudima se rađaju svakojake ideje o tome kako bi drugačije mogli kući. U takvom raspoloženju ušli smo u poslednji dan putovanja.

Prepodne smo proveli na bazenu, a oko osam uveče ukrcali se u autobus koji nas je odvezao na aerodrom, prekrasno zdanje u obliku beduinskog šatora. Neizvesnost je potrajala do trenutka kad je počelo prijavljivanje karata; tada su svi živnuli, pa nastade tiskanje ko će pre do šaltera, u strahu da ne ostane bez mesta.

Konačno smo se našli u avionu i mogli da se uputimo ka domovini.

Sledio je standardni scenario, sletanje u Beograd, pasoška kontrola, prtljag, carina, pa autobus za Čačak. Kad smo stigli kući, već je uveliko bio utorak. Preostalo je da saberemo utiske i sećamo se onoga što smo videli na ovom uzbudljivom putovanju.

26. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (8): Sad i nikad više

Sa Jerusalimom se opraštamo sa setom. Pokušavam da uhvatim još ponešto od ovog razmeđa tri religije, još jednom da bacim pogled na Hramovni breg, na kome već blešti Kupola na steni. Konačno grad ostaje iza nas, a mi hitamo ka Jerihonu i graničnom prelazu prema Jordanu.

Granica koja se ne prelazi

Sa osamsto metara nadmorske visine spuštamo se u najveću svetsku depresiju, četiristo metara ispod nivoa mora. Ali na granici nas čeka iznenađenje: na tom prelazu ne možemo da pređemo, nego moramo na sedamdesetak kilometara severniji, kod grada Bet Šana. To znači dvostruku kilometražu i novo čekanje. Pošto je podne već prošlo, jasno je da od posete Petri tog dana neće biti ništa.

Posle mnogo peripetija i presedanja konačno prelazimo u Jordan, gde nas dočekuje lokalni vodič. Posle udobnih izraelskih autobusa, jordanski nas pomalo vraća u stvarnost, putevi su lošiji, a prašnjave bankine podsećaju na Srbiju.

Rešenje u razgovoru

Pošto sedimo odmah iza vodiča Dimitrija, slušamo kako pregovara sa agentima u Jordanu i Egiptu. Razabiram da nam se sprema drugačija varijanta: da prespavamo u Jordanu, pa sutra rano posetimo Petru i onda produžimo pravo za Šarm el Šeik. Konačan izbor pada na hotel na jordanskoj obali Mrtvog mora.

Pošto sa sobom imamo samo ručni prtljag, koji nije za spavanje, u radnjicama pored restorana snabdevamo se najnužnijim. Najviše se traži kupaći pribor. Ja za pet evra nalazim neki ogroman šorts.

Sad i nikad više

Novo iznenađenje čeka nas u holu hotela Kempinski, gde nas osoblje dočekuje sa sokovima i toplim ubrusima. Ali tu iznenađenjima nije kraj.

Soba je zapravo apartman, deo za spavanje i deo za sedenje, svaki sa svojim televizorom. Kupatilo ima četiri odvojene prostorije, a između njega i sobe budoar sa stolom za šminkanje. Iz sobe se izlazilo pravo na travnjak, preko terase sa pletenom garniturom.

Pošto prtljaga nemamo, brzo se smeštamo i odlazimo na kupanje. Desno od sobe je bazen, a tu je i Mrtvo more. Obukoh onaj ogromni šorts i uđoh u bazen, pa se spustih i do plaže. Dok Sunce polako sklapa zrake, sa ivice okruglog bazena puca pogled na Mrtvo more i svetla na izraelskoj strani. Usred bazena gori gasna buktinja i celom ambijentu daje poseban izgled.

Za večeru se nemamo u šta obući osim u ono što se zateklo na nama. Večeramo u restoranu sa pogledom na Mrtvo more i daleka svetla Izraela. Posle večere šetamo pored bazena okupanog raznobojnom svetlošću, zamišljajući kako bi bilo lepo ostati ovde duže od jednog popodneva. „Sad i nikad više”, odzvanja kao eho, jer je ovo ambijent kakav sebi teško možemo priuštiti, a zapao nas je slučajno, zahvaljujući granici koju nismo mogli da pređemo.

Kameni grad

Jutro nas vraća na prašnjavu jordansku džadu koja vodi ka prestonici Nabatejaca, Petri. Još pre tridesetak godina Boško mi je rekao da doći na Bliski istok, a ne videti Petru ne može biti pravi doživljaj. Za većinu nas taj skriveni kamenjar poznat je iz filma o Indijani Džonsu; sada ćemo ga videti sopstvenim očima.

Do samog ulaska u kameni prolaz koji vodi u srce Petre ima kilometar i po. Usput srećemo kamilare i konjovodce. Vodič nas obaveštava da je u cenu ulaznice uračunat i povratak na konju, ali ispostaviće se da između teorije i prakse postoji raskorak, jer konjovodci ipak traže dodatni novac. To, međutim, ne može da pokvari užitak.

Klanac je dug kilometar i po, mestimično dubok i dvesta metara, a u najužem delu širok samo dva. Grad je bio raskršće karavanskih puteva koji su spajali Egipat sa Sirijom i južnu Arabiju sa Sredozemljem. Na kraju klanca, kad se stene razmaknu, ukazuje se ono zbog čega se ovamo dolazi, u kamenu isklesano zdanje poznato kao Riznica.

26. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (7): Riba svetog Petra

Pretposlednji dan u Izraelu posvećen je Galileji, mestima vezanim za poslednje tri godine Isusovog života, i Nazaretu sa crkvom Blagovesti. Krećemo putem ka Mrtvom moru i Jerihonu, jednom od najstarijih gradova na svetu. Na mestu koje označava nivo Sredozemnog mora zaustavljamo se radi fotografisanja; neki to koriste da se slikaju na kamilama.

Jerihon pripada palestinskoj samoupravi. Leži na dvesta pedeset osam metara ispod nivoa mora, što ga čini najnižim gradom na svetu. Kod njega je most preko Jordana koji povezuje Izrael i Jordan, preko njega bi sutradan trebalo da pređemo na putu za Petru.

More sa mnogo imena

Upućujemo se na sever, prema Galilejskom jezeru. Na njegovim obalama, u Kapernaumu, Isus je, po predanju, proveo poslednje tri godine života, u kući ribara Simona, propovedajući novu veru. Ovde je okupio prve apostole, držao Besedu na gori i, po jevanđeljima, nahranio pet hiljada ljudi sa dve ribe i pet hlebova. Sa obala ovog jezera počelo je širenje hrišćanstva.

Jezero ima mnogo imena, Galilejsko more, Tiverijadsko, Genezaretsko; danas se zvanično zove Kineret. Najveće je slatkovodno jezero u Izraelu. U njega se sa severa uliva Jordan, a na jugu iz njega ističe, da bi se konačno ulio u Mrtvo more.

Gora blaženstva

Prvo obilazimo mesto gde Jordan ističe iz jezera, gde hodočasnici obavljaju simbolično „pogruženje” u vodu. To nije istorijsko mesto Isusovog krštenja, ono se nalazi na jordanskoj obali, u blizini Jerihona.

Odatle odlazimo na Goru blaženstva, poznatu po Besedi na gori. Tu je 1938. godine, po nacrtima arhitekte Antonija Barlucija, istog koji je projektovao Dominus Flevit, podignuta franjevačka kapela.

Umnožavanje hleba i ribe

Spuštamo se do mesta poznatog kao „Sedam izvora”. Ovde je crkva Umnožavanja hleba i ribe, podignuta na mestu gde je, po predanju, Isus nahranio mnoštvo; na njenom podu je čuveni vizantijski mozaik ribe i hleba. U blizini je i franjevačka crkva Petrovog prvenstva, na steni uz samu obalu.

Sledeći je Kapernaum, malo ribarsko selo gde je Isus živeo u kući ribara Simona Petra. Tokom iskopavanja nađeni su ostaci naselja i velike sinagoge; jedna od kuća simbolično se naziva „Petrova kuća”. Na ulazu je velika skulptura Svetog Petra sa ključem.

Jelo sa ukusom istorije

Prelazimo na drugu stranu jezera, podno Golanske visoravni, danas poznate po vinogradima iz kojih potiču kvalitetna vina. Jedno probamo uz ručak, zbog kojeg smo i došli na ovu stranu. Specijalitet je riba spremljena „po receptu svetog Petra”. Iskreno, nisam bio posebno oduševljen, ali bar možemo reći da smo probali jelo sa ukusom istorije.

Galileja — Ručak na obali Galilejskog jezera

Madona iz Bruklina

Put nas dalje vodi ka Nazaretu, gde su živeli Isusovi roditelji i gde je Marija primila blagovest. Usput prolazimo kroz Kanu Galilejsku, gde je, po jevanđelju, Isus pretvorio vodu u vino.

Crkva Blagovesti je moderna građevina na dva sprata, a njena posebnost su freske, pokloni pojedinih zemalja sveta, sa biblijskim motivima tumačenim na način svake kulture. Među najzanimljivijima je američka, na kojoj je Madona predstavljena kao žena iz Bruklina, i brazilska, na kojoj je Madona crna.

Reket na svetom mestu

Posetu završavamo u jednoj od prodavnica suvenira. Neko od naših se vratio zbog toaleta i zatekao našeg vodiča kako vlasniku radnje naplaćuje proviziju, „reket”, što nas je doveo kod njega.

Do Jerusalima se vraćamo najboljim izraelskim auto-putem. Pokušavam da uhvatim još koji detalj grada, jer ga sutra napuštamo, pred nama je Jordan i Petra.

26. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (6): Kuća hleba

Ovaj dan je planiran za obilazak van Jerusalima. Prvo odredište je Tel Aviv, šezdesetak kilometara udaljen grad na Sredozemnom moru. Dok je Jerusalim bio podeljen između Jordana i Izraela, Tel Aviv je bio glavni grad; i danas se u njemu nalaze skoro sve ambasade.

Put se odužio, jer je auto-put između dva najvažnija izraelska grada prilično opterećen. Prolazimo pored aerodroma Ben Gurion. Prema Sredozemnom moru priroda je izdašnija, reklo bi se, ona jevrejska „obećana zemlja”, za kojom su čeznuli, dok su se borili za pustinjske krajeve oko Mrtvog mora.

Jafa

Jafa je živ lučki grad, od 1950. godine deo Tel Aviva. Zbog svog značaja često je menjala gospodare, bila je pod egipatskom, filistejskom, asirskom, rimskom i arapskom vlašću, pa pod krstašima, Mamelucima i Turcima; Napoleon ju je zauzeo 1799. godine.

Posle razgledanja iz autobusa odlazimo do crkve Svetog Petra i parka oko nje. Dan je sunčan, a poseban doživljaj je pogled na Sredozemno more i ogromne talase koji zapljuskuju obalu.

Grad koji liči na sve gradove

U samom Tel Avivu se ne zadržavamo, obilazimo ga autobusom. To je sasvim druga slika od Jerusalima. Duž obale se dižu grandiozni hoteli, sa plažama, barovima i sekularnim načinom života. Osnovan je 1909. kao novi kvart Jafe; ime mu znači „brežuljak proleća”.

U gradu se prepoznaju delići mnogih velikih gradova: vitki oblakoderi na obali podsećaju na Menhetn, kafići na Pariz, plaže na neko mediteransko letovalište. A samo koji kilometar dalje je stara Jafa sa svojim drevnim šarmom.

Dan holokausta

Toga dana obeležavao se Dan sećanja na holokaust, pa smo planirali da posetimo Jad Vašem, memorijalni centar posvećen stradanju šest miliona Jevreja. Ime je uzeto iz Isaije: „daću im večno ime, koje se neće zatrti.” Centar je osnovan 1953. godine i njegov je zadatak da dokumentuje stradanje, sačuva svedočanstvo o svakoj žrtvi i prenese to nasleđe novim generacijama.

Saznajemo, međutim, da muzej baš tog dana ne radi za posetioce. Umesto njega posetićemo Vitaniju.

Kuća hleba

Iz Tel Aviva se upućujemo u Vitlejem, gde je, po hrišćanskom verovanju, rođen Isus. Na arapskom ime znači „kuća mesa”, a na hebrejskom „kuća hleba”. Posle sporazuma Izraela i Palestinaca grad pripada palestinskoj samoupravi; Izrael je oko njega izgradio sigurnosnu ogradu. To je uticalo i na broj posetilaca i na broj hrišćana koji tu žive, u gradu je jedna od najstarijih hrišćanskih zajednica na svetu, ali se njihov udeo početkom veka smanjio na trećinu onog od pre pola veka.

Ulazak i izlazak iz Vitlejema je pod strogom kontrolom i dugo se čeka, ali se naš lokalni vodič i tu pokazao dostojan svoje funkcije.

Da bi se ušlo, mora se sagnuti

Glavno odredište je crkva Hristovog rođenja, koju su podigli car Konstantin i njegova majka Jelena na mestu gde je, po predanju, rođen Isus; u šestom veku ju je dogradio car Justinijan.

Vitlejem — Ulaz u crkvu Hristovog rođenja

Da bi se ušlo u crkvu, mora se sagnuti, ulaz je vrlo nizak. Kažu da je takav da bi se svako ko ulazi poklonio; drugi tvrde da je snižen da obesni vlastodršci ne bi mogli da u crkvu ujašu na konju.

Do samog mesta rođenja silazi se u podzemnu pećinu. Ono je označeno srebrnom zvezdom sa četrnaest krakova; da bi je dodirnuli, vernici moraju da kleknu.

Vitanija

Vitlejem napuštamo preko sporednog izlaza koji nije opterećen, možda opet pomaže ona čarobna reč „Srbija”. Upućujemo se u selo Vitaniju, ispod Maslinske gore, gde je, po Novom zavetu, Isus vratio iz mrtvih Lazara, uoči svog ulaska u Jerusalim. Spuštamo se u pećinu koja je bila Lazarev grob, a onda se vraćamo u Jerusalim, na večeru i odmor pred sutrašnji odlazak u Galileju.

26. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (5): Put bola

Kupola na steni

Penjemo se na vrh Hramovnog brega, gde svojim jedinstvenim šarmom dominira Kupola na steni. Građevina je osmougaona, otvorena vratima prema svakoj strani sveta; podignuta je krajem sedmog veka. U središtu je stena sa koje se, po islamskom predanju, prorok Muhamed vinuo na nebo. To je ona ista stena koja je stajala u središtu Solomonovog hrama, i na kojoj je, po biblijskom predanju, Avram trebalo da žrtvuje Isaka. Jedno mesto, tri vere.

Prostor oko Kupole otvoren je za posetioce samo do podne; čuvari požuruju turiste da napuste Hramovni breg. Naspram Kupole je džamija Al-Aksa, koja sa njom čini treće najsvetije mesto islama, posle Meke i Medine; u nju mogu samo muslimani.

Davidov grob i soba Tajne večere

Put nas dalje vodi ka brdu Sion. Ovde posećujemo Davidov grob i sobu Tajne večere. Na ulazu u prostoriju sa grobom formiraju se dva reda, odvojena za žene i muškarce; glava mora biti pokrivena. Unutra je crni sanduk u obliku piramide, prekriven tkaninom sa Davidovom zvezdom i tekstom na hebrejskom.

U prostoriji iznad nalazi se soba Tajne večere, gde je, po Novom zavetu, Hrist proveo poslednju noć sa apostolima.

Tajna večera — Detalj iz sobe Tajne večere

Put bola

Finale dana bila je poseta Crkvi Hristovog groba. Pre toga treba proći Via Dolorosu, Put bola, Stradalni put, Put krsta.

Via Dolorosa je put kojim je, po hrišćanskom verovanju, Isus išao od izricanja presude do raspeća. Sastoji se od četrnaest stanica, mesta na kojima su podignute kapele i crkve u spomen na ključne trenutke. Trasu su ustanovili franjevci u sedamnaestom veku. Prve stanice su u muslimanskom kvartu, a poslednjih pet u samoj Crkvi Svetog groba. Put prolazi kroz živu pijacu; hodočasnici sa krstovima na ramenima probijaju se između tezgi sa robom. Taj prizor, najsvetiji hrišćanski put koji vodi kroz vašar, više govori o Jerusalimu nego bilo koje objašnjenje.

Crkva Svetog groba

Poslednjih pet stanica, od raspeća do groba, nalaze se pod krovom Crkve Svetog groba. Tu je Golgota, kapela raspeća, ploča miropomazanja od crvenog mermera nad kojom vise lampe svih hrišćanskih zajednica, i najzad sam Hristov grob, u maloj crkvi unutar crkve.

Ova crkva je jedinstvena u svetu, u njoj se, po verovanju, svake godine na Veliku subotu pali Sveti oganj u rukama jerusalimskog patrijarha. Njome upravlja šest hrišćanskih zajednica, a ravnoteža među njima toliko je osetljiva da se ključevi crkve već vekovima čuvaju kod jedne muslimanske porodice, da nijedna hrišćanska strana ne bi imala prednost nad drugom.

Zapadni zid

Iz Crkve Svetog groba upućujemo se ka Zidu plača, kako ga je nazvao Đura Daničić ili Zapadnom zidu, kako ga zovu Jevreji. To je jedini preostali potporni zid Solomonovog hrama, visok osamnaest metara, jedini deo koji je preživeo dva razaranja. Najsvetije je molitveno mesto Jevreja; žene se mole sa desne, muškarci sa leve strane, odvojeni ogradom. U pukotine zida vernici posle molitve ostavljaju ceduljice sa željama.

25. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (4): Silazak niz Maslinsku goru

Doručak je bio prilika da se upoznamo sa košer kuhinjom. Svi su se čudili zašto nema mlečnih proizvoda, a objašnjenje je u drevnom pravilu: „Ne kuvaj jare u mleku majke njegove”, po kome se meso i mleko ne smeju spajati.

Usput saznajemo i za „šabat lift”, koji subotom staje na svakom spratu, jer ortodoksni Jevreji tog dana ne smeju ni prst da podignu, a u to spada i pritiskanje dugmeta. Na ulicama viđamo haside, u dugim crnim kaputima, belim košuljama, sa šeširima i karakterističnim zulufima. Hasidski pokret je nastao među Jevrejima istočne Evrope početkom osamnaestog veka; cilj mu je da se bude bliže Bogu kroz sve što čovek radi, govori i misli u svakom trenutku.

Pogled sa Maslinske gore

Obilazak Jerusalima počinjemo sa Maslinske gore, sa koje se preko Kedronske doline pruža veličanstven pogled na Stari grad.

Pred nama dominiraju Kupola na steni i džamija Al-Aksa, podignute na mestu gde je nekada stajao Solomonov hram. Pogled traži i druge značajne građevine, pre svega kupole Crkve Hristovog groba, koje se nalaze u istoj osi sa Kupolom na steni. Najviše zdanje na Maslinskoj gori je zvonik ruskog manastira Hristovog vaznesenja.

Bog je plakao

Silazimo do male crkve Dominus Flevit, „Bog je plakao”, podignute na mestu gde je, po predanju, Isus zaplakao ugledavši pred sobom Jerusalim. Sagrađena je u dvadesetom veku, po zamisli arhitekte Antonija Barlucija, i to u obliku suze. Na tom mestu su pronađeni ostaci vizantijske crkve, temelji i podni mozaici.

U blizini je ruska crkva Svete Marije Magdalene, u kojoj se čuvaju delovi časnog krsta i mošti više svetaca.

Getsimanski vrt

Od crkve Svete Marije Magdalene spuštamo se ka Getsimanskom vrtu, gde se Isus molio i gde je uhvaćen i odveden na suđenje. U vrtu se i danas nalazi osam maslina za koje se veruje da su stare dve hiljade godina. Pored njega je crkva Hristove agonije, poznata i kao Crkva svih nacija, jer je u dvadesetom veku obnovljena donacijama više zemalja.

Dva groba, jedno verovanje

U neposrednoj blizini je Crkva Bogorodičinog groba, jedno od najsvetijih mesta pravoslavlja. Sa ulaza se širokim kamenim stepenicama silazi u pećinu ispod nivoa tla; sam grob je u jermenskoj kapeli. U vreme naše posete jermenski sveštenik je vršio službu, pa se grobu nije moglo prići, nalazi se ispod mermerne ploče pokrivene crvenom plaštanicom izvezenom zlatnim nitima, okružen svežim cvećem, ikonama i kandilima.

Zanimljivo je da po katoličkom verovanju grob Bogorodice nije ovde, nego u Efesu u Turskoj, kuda ju je, navodno, posle Isusovog stradanja odveo Sveti Jovan. Vernicima ostaje da po svom nahođenju veruju koji je grob pravi.

25. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (3): Šetnja kroz istoriju

Tih par stotina metara do Izraela prelazimo autobusom. Za neke ulazak neće ostati u lepoj uspomeni, vredne izraelske službenice temeljno će ih proveriti, uključujući i sadržaj memorije mobilnih telefona. O prtljagu da i ne govorimo.

Konačno se nalazimo u autobusu koji nas vozi do Ejlata, ugnežden između Egipta na zapadu i jordanske Akabe na istoku. Malo dalje niz obalu počinje Saudijska Arabija.

Ejlat je ključna luka za Izrael, jer se preko nje obavlja trgovina sa istočnom Afrikom i jugoistočnom Azijom; bez nje bi izraelski brodovi morali da plove oko Rta dobre nade. Najjužniji grad Izraela pravo je otkrovenje svojim koloritom usred pustinje.

Posle Ejlata ponovo se vraćamo pustinjskim pejzažima, koje povremeno prekidaju plantaže banana i drugo rastinje, podignuto na zemljištu otetom od pustinje. Navodnjava se sistemom „kap po kap”, što ćemo narednih dana sretati širom Izraela.

Lotova žena

Putovanje kroz Izrael je poput šetnje kroz istoriju. Skoro da nema mesta bez svoje priče. Stižemo do Mrtvog mora, najveće depresije na planeti. Zadržavamo se kod ogromne kamene gromade koja predstavlja okamenjenu figuru Lotove žene, koju je, po predanju, Jehova pretvorio u slani kamen kada se osvrnula da vidi propast Sodome i Gomore.

Masada

Produžavamo za Masadu, tvrđavu na istočnom obodu Judejske pustinje, iznad Mrtvog mora. Izgradio ju je Irod Veliki tridesetih godina pre nove ere, kao sigurno utočište u slučaju pobune. Postala je poznata po opsadi 73. godine, tokom Prvog jevrejsko-rimskog rata, kada je većina branilaca izvršila samoubistvo shvativši da je pad neizbežan. Zato je Masada simbol jevrejskog otpora. Danas se do lokaliteta stiže žičarom.

Telo koje voda diže

Posle Masade vraćamo se u banju Ein Bokek da se okupamo u Mrtvom moru. Mora se priznati da je to jedinstven doživljaj, veliki salinitet, od trista do četiristo promila, onemogućava da se uđe u vodu do vrata: telo se samo diže čim voda dođe do grudi.

Zlatna kupola u sumrak

Posle predaha upućujemo se ka Jerusalimu, glavnom odredištu putovanja. Grad je u brdima Judeje, na oko osamsto metara visine, što znači da smo se, posle depresije od četiristo metara ispod nivoa mora, popeli za hiljadu dvesta metara.

Stižemo u sumrak, ali još je dovoljno svetla da pred nama zasija jedan od simbola grada — zlatna Kupola na steni u Starom gradu. Konačno smo u jednom od središta civilizacije, mestu koje ima izuzetan značaj za tri velike religije: judaizam, hrišćanstvo i islam. Smeštamo se u hotel koji vrvi od hodočasnika sa svih strana sveta.

Grad na razmeđu

Jerusalim je faktički pod upravom Izraela i njegovo je sedište predsednika i parlamenta, iako palestinska strana istočni Jerusalim smatra svojim glavnim gradom. Zato je pitanje njegovog trajnog statusa jedna od glavnih tema bliskoistočnog sukoba.

Prvi put je naseljen oko 1800. godine pre nove ere, što ga čini jednim od najstarijih gradova na svetu. Stari grad je podeljen na četiri četvrti, jevrejsku, hrišćansku, jermensku i muslimansku. Kroz njegovu istoriju smenjivali su se David i Solomon, Nabukodonosor, Rimljani, muslimani i, konačno, savremena država Izrael. Za sve tri religije to je sveti grad.

Već pri dolasku upoznajemo jednu njegovu osobinu: to je grad na brežuljcima, u kome je gotovo nemoguće peške iz jednog dela u drugi.

24. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (2): Grad mrtvih i kamena pustinja

Ulica piramida, u kojoj je bio naš hotel, izgrađena je u čast otvaranja Sueckog kanala i povezuje plato Gize sa Kairom. Duga je jedanaest kilometara i slobodno se može reći da predstavlja svu slojevitost Egipta: na jednoj strani velelepna zdanja, na drugoj udžerice i gomile smeća. U Kairu nema pešačkih prelaza, osim kod semafora, pa je prelazak ulice prava mala avantura.

Savršenstvo bez instrumenata

Prvo odredište je plato Gize sa tri velike piramide, Keopsovom, Kefrenovom i Mikerinovom. Čim smo stupili na tlo ovog nalazišta, prvo što se uočava jesu prodavci suvenira. Nude po naizgled bagatelnim cenama, a toliko su uporni da, bežeći od jednog, utrčavamo u naručje drugog.

Slušajući vodiča, pokušavamo da se vratimo više od četiri milenijuma unazad i dočaramo sebi napore koje je tadašnji čovek morao da uloži. Jer nije reč samo o sposobnosti da se ogromni kameni blokovi prevezu i obrade bez točkova. Nego o preciznosti sa kojom je sve to urađeno, bez mernih instrumenata. I danas bi tako nešto bilo teško napraviti.

Pored dolinskog hrama kralja Kefrena nalazi se čuvena Sfinga, koju obilazimo na kraju posete.

Grad mrtvih

Odlazimo u Egipatski muzej, gde je izloženo blago drevnog Misira. Najznačajniji eksponat svakako je Tutankamonovo blago, sa čuvenom posmrtnom maskom.

Posle kratkog okrepljenja krećemo ka Sinaju. Još dugo prolazimo kroz Kairo, kroz deo koji je predsednik Naser tražio da liči na Novi Beograd, i pored Severnog groblja. Ono, zajedno sa Južnim, čini jednu od najvećih osobenosti grada, poznatu kao Grad mrtvih. Zapravo je to grad živih, na kairskim grobljima, kažu, živi više od milion ljudi koji nemaju svoje stanove.

Kamena pustinja

Konačno se domogosmo Istočne pustinje. Suecki kanal prelazimo kroz tunel prokopan ispod njega, nazvan po egipatskom inženjeru Ahmedu Hamdiju, oficiru koji je poginuo obezbeđujući prelaz Treće armije preko kanala u ratu 1973. godine.

Većina ljudi, kad se pomene pustinja, pomisli na pesak. Ali ovo su kamene pustinje, gde je pesak zapravo prašina koja samo dopunjava opšti utisak sivila.

Za Sinaj sam prvi put čuo još kao dete, jer su tamo, u mirovnoj misiji, boravili i vojnici JNA. Tako je bilo do rata 1967, kada su Sinaj zauzeli Izraelci; oni su njime upravljali do rata 1973, posle kojeg je proglašen demilitarizovanom zonom. To stanje traje do danas.

Jedna od zanimljivosti putovanja preko Sinaja jesu česti policijski punktovi. Mi uglavnom brzo prolazimo, dovoljno je da vozač izgovori čarobnu reč „Srbija” pa da nastavimo. Odmaramo kod jedne „pustinjske stanice” sa restoranom i benzinskom pumpom. Sunce koje je već zalazilo, i sumrak koji se spuštao, davali su mestu poseban pečat.

Na prilazu Tabi spuštamo se iz sinajskih brda putem koji vijuga poput zmije. Posle poslednje policijske kontrole stižemo u hotel, koji nam donosi sasvim novu vizuru Egipta. Vodič nam kaže da je granica sa Izraelom udaljena svega par stotina metara.