Siniša Ranđić – Stranica 8 – RASIN PERSONAL PORTAL

22. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Holandija (7): Venecija severa

Pošto smo završili „službeni” deo boravka, preostala tri dana pokušasmo da maksimalno iskoristimo i na dalje upoznavanje grada, i za izlete van njega. Milan mi je pri dogovoru preporučio da nabavimo jednodnevne karte za slobodnu vožnju; zamolih ga za dva takva kompleta, računajući na dva izleta. Hag mi se nametao kao logičan; za drugi sam još premišljao, stalno gledajući vremensku prognozu.

Stetoskop za pola cene

Iako odavno putovanja ne vidim kao trgovačke ture, neke kupovine se same nametnu. Jedna takva bila je nabavka stetoskopa za Aleksandru. Njen zadatak je bio da nađe prodavnicu medicinske opreme u kojoj se prodaju Litmann stetoskopi. Ispostavilo se da takva postoji u blizini metro-stanice Wibaustraat, na liniji kojom svakodnevno idemo u centar.

Kad smo izašli iz metroa, dočeka nas pljusak, srećom, do prodavnice je bilo svega stotinak metara. Biranje je malo potrajalo, a na kraju je trebalo i vremena da se stetoskop personalizuje, što je podrazumevalo graviranje imena vlasnika. Ipak se ta mala ekskurzija isplatila, stetoskop je koštao oko pola manje nego u Beogradu.

Venecija severa

Sve vreme smo planirali da se provozamo kanalima. Amsterdam ima više od sto kilometara kanala, oko devedeset ostrva i hiljadu petsto mostova. Tri glavna, Herengraht, Prinsengraht i Kejzersgraht, prokopana su u sedamnaestom veku, tokom zlatnog doba Holandije, i formiraju koncentrične krugove oko starog grada. Zbog kanala i mostova Amsterdam nazivaju i „Venecijom severa”.

U brodiću za obilazak, pored nas dvoje, bio je samo još jedan stariji par. Vozač, ujedno i vodič, ponudi se da nam pokaže kanale sa najzanimljivijim pogledom na grad sa vode, i usput nam pokazivaše sve značajne građevine.

Poseban utisak na mene ostaviše mnogobrojni brodovi pretvoreni u stambene objekte. Vrednost nekih od njih dostiže i milionske iznose u evrima.

Zlatni zavoj

Najmoderniji deo kanala zove se Zlatni zavoj, pun letnjikovaca, unutrašnjih vrtova i kuća za odmor. U jednoj od kuća boravio je Petar Veliki tokom svoje druge posete Amsterdamu. U sedamnaestom veku ovde su živeli najbogatiji trgovci i uticajna gospoda; i danas se adresa na ovom kanalu smatra prestižnom. Zvanično prebivalište gradonačelnika Amsterdama je jedna od tih kuća.

Za pedeset godina koliko su građeni, grad je narastao četiri puta, broj stanovnika je sa pedeset skočio na dvesta hiljada, što je Amsterdam učinilo trećim gradom zapadnog sveta, posle Londona i Pariza.

22. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Holandija (6): Gospođa sa štapom

Slobodni univerzitet

Došao je dan zbog koga smo i doputovali u Amsterdam, odbrana doktorata Milana Jelisavčića. On je osnovne studije završio na Tehničkom fakultetu u Čačku, a doktorske na Slobodnom univerzitetu u Amsterdamu, jednom od dva velika istraživačka univerziteta u gradu. Osnovan je 1880. godine; naziv „slobodni” znači da je nezavisan i od države i od reformatorske crkve, najveće verske zajednice u Holandiji.

Vrije ili Fraj

Aleksandra je odlučila da ne prisustvuje odbrani, ali će sa mnom otići do Univerziteta. Jutro je osvanulo kišno, a čekalo nas je malo pešačenja od metroa. Po izlasku se ne snalazimo, pa pitamo mlađu ženu za put, računajući da joj je Univerzitet poznat. Ali napravismo grešku: pitasmo za „Vrije” umesto „Fraj” univerzitet. Ona se izvini da ne zna. Produži svojim putem, pa zastade i upita: „Da niste mislili na Fraj univerzitet?”

Potpuno sam zaboravio da se ovde „V” izgovara kao „F”. Dalje je bilo jednostavno i ona je išla u istom pravcu.

Gospođa sa štapom

Sam proces odbrane je veoma svečan i dostojanstven.

Počinje dolaskom povorke koju čine rektor, članovi komisije i, na kraju, kandidat sa dvoje pratilaca. Povorku predvodi gospođa sa štapom na čijem se vrhu nalaze praporci. Kada dođu na binu, rektor kao predsedavajući otvara odbranu i daje reč kandidatu. Članovi komisije su u togama i sa perikama, a kandidat u svečanom odelu, sa frakom i leptir-mašnom. Izlaganje traje petnaest minuta, a zatim ga komisija ispituje.

Komisiju, pored rektora, mentora i komentora, čini još pet članova, sa univerziteta iz Pariza, Španije, Lajdena, Utrehta i sa samog Slobodnog univerziteta. Za pitanja je predviđeno trideset minuta. Kada vreme istekne, gospođa udari štapom, povorka se ponovo formira i komisija odlazi na većanje. Vraća se posle pola sata, zajedno sa kandidatom, i počinje ceremonija proglašenja novog doktora nauka.

Posle odbrane otišli smo na slavljenički ručak.

Jordan

Posle ručka i odmora nastavljamo obilazak. Upućujemo se u četvrt Jordan, u kojoj se nalazi kuća Ane Frank.

Jordan je nekada bio radničko naselje, a danas je jedna od najskupljih lokacija u celoj Holandiji, pun umetničkih galerija, specijalizovanih prodavnica i restorana. Ovde je svoje poslednje dane proveo Rembrant; sahranjen je u obližnjoj Zapadnoj crkvi. Kuća Ane Frank, u kojoj se skrivala tokom Drugog svetskog rata, nalazi se na ivici Jordana, na kanalu Prinsengraht.

Zanimljiva je jedna ovdašnja tradicija, kamene ploče na fasadama. One su, kao znak, ukazivale na zanimanje stanara: mesara je predstavljala svinja, krojača makaze uklesane iznad ulaza. Prve su postavljene u šesnaestom veku, kada je građanima naređeno da umesto velikih drvenih tabli, koje su ometale saobraćaj u uskim ulicama, koriste kamene.

21. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Holandija (5): Grad iza prozora

Obilazak tramvajem

Prostrani trg Koningsplein, koji povezuje kanale Singel i Herengracht, ne deluje lepo, na njemu se ukršta užurbani lavirint tramvajskih šina, biciklističkih staza i kolovoza. Ali je dobro povezan, pa je odlična polazna tačka za istraživanje. Odavde vode glavne trgovačke ulice i put ka pijaci cveća.

Vozimo se linijom broj 2, za koju kažu da pruža jednu od najlepših tramvajskih vožnji na svetu. Prolazi pored Državnog muzeja, preko kanala Prinsengracht, kroz Leidsplein, središte noćnog života, i pored najvećeg gradskog parka, Vondelparka.

Kod trga Spui izlazimo. Neposredno iza njega skriveno je dvorište Begijnhof, skup srednjovekovnih kuća oko lepog dvorišta, koje je od četrnaestog veka pružalo utočište pobožnim ženama. Prava mirna oaza u srcu grada.

Na trgu Dam

Dolaskom do stanice Dam stiže se u samo srce Amsterdama. Trg čuvaju Kraljevska palata i Nova crkva; naspram palate je nekadašnja glavna pošta, sada tržni centar. Iako se zove „nova”, crkva potiče iz petnaestog veka, „nova” je samo u odnosu na Staru crkvu, najstariju građevinu u gradu.

Sa ovog trga se za desetak minuta stiže do kuće Ane Frank, a idući na istok, do četvrti crvenih fenjera.

Soba bez struje

Metroom se vraćamo u hotel na odmor. Iako je tek treći dan, već smo se srodili sa linijom koja od Centralne stanice vodi do našeg hotela. Vreme je promenljivo, smenjuju se sunčani periodi i kiša, a hladno je, ispod deset stepeni.

Po povratku prvo moramo da zagrejemo sobu. Grejanje dok nas nema ne radi, jer je struja isključena, ista ona RFID-kartica koja otvara vrata pušta i električnu energiju. Zato se odmah zavlačimo pod pokrivač i tonemo u san.

Grad iza prozora

Posle odmora ponovo krećemo, ovoga puta u četvrt crvenih fenjera. De Walletjes je najstarija i najveća takva četvrt u Amsterdamu, mreža uličica sa oko tri stotine malih stančića u čijim izlozima, iza stakla, žene nude svoje usluge. Prozori su osvetljeni crvenim svetlom, po čemu su takve četvrti i dobile ime.

Danas je to jedna od glavnih gradskih atrakcija, do te mere da lokalne vlasti traže način da ograniče broj turista. Uz stančiće su i prodavnice, muzej seksa, muzej kanabisa i kafići u kojima se prodaje trava.

Na zapadnom obodu ovog dela grada nalazi se, pomalo neočekivano, najstarija zgrada Amsterdama, Stara crkva iz trinaestog veka, danas kalvinistička, u kojoj se održavaju i koncerti.

21. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Holandija (4): Vinsent nas nije oduševio

Po sredini Muzejskog trga prostire se veštačko jezerce, koje zimi postaje klizalište. Oko njega je prava muzejska četvrt, pored Državnog muzeja, tu su Moco muzej moderne umetnosti, Muzej dijamanata i, naravno, Muzej Van Goga.

Stigosmo i do Van Goga

Muzej Van Goga otvoren je 1973. godine i poseduje najveću zbirku umetnikovih slika i crteža na svetu, više od dvesta slika i petsto crteža. Pravi vlasnik zaostavštine je Fondacija Van Gog, a muzej ima pravo da je čuva i izlaže. Pored njegovih dela, tu su i slike njegovih savremenika i prijatelja, kao i vodećih francuskih umetnika iz razdoblja od 1840. do 1920. godine.

Digitalizacija na delu

Za razliku od Državnog muzeja, gde postoje i klasični šalteri, ovde smo se ponovo suočili sa digitalizacijom na delu. Gotovina skoro da nije potrebna, sve se plaća karticom ili telefonom, a karta se preuzima preko aplikacije i koristi kroz QR-kod. Ispred muzeja postoje automati, ali i na njima se plaća isključivo karticom.

Vinsent nas nije oduševio

Sam muzej nije ispunio očekivanja. Ali to je, priznajem, stvar ukusa.

Pogledali smo ono što je najzanimljivije i relativno brzo se našli na Muzejskom trgu. U samoposluzi smo kupili sendviče i osveženje, pa malo posedeli na klupi u parku, uživajući u zubatom jesenjem suncu.

Nešto za sledeći put

Najbolju zbirku moderne umetnosti ima Gradski muzej, Stedelijk, sa delima Pikasa, Sezana, Šagala i Monea, ali i Mondrijana i Lihtenštajna. Njega nismo posetili. Jer obično se kaže da nešto treba ostaviti i za sledeći put.

21. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Holandija (3): Pod Noćnom stražom

Malo istraživanja

Pošto nam je ovo prvi dan u Amsterdamu, ne trudimo se da po svaku cenu vidimo što više, pred nama je još pet dana. Uostalom, uvek me je više zanimala atmosfera novih prostora nego same građevine i trgovi. A sa atmosferom Amsterdama smo se brzo srodili, čim smo zakoračili u uske uličice koje vode uzduž i popreko pored kanala.

Vraćamo se do metroa i produžavamo do krajnje stanice na liniji 54, Centralne železničke stanice. Jezgro istorijskog dela Amsterdama, sa kanalima koji se pružaju koncentrično i zrakasto, zaista liči na paukovu mrežu.

Drugi se ne odriču tradicije

Zgrada stanice sagrađena je 1889. godine, dakle kasnije od zgrade železničke stanice u Beogradu, koje smo se tako olako odrekli. Amsterdamska stanica se nalazi na obali glavnog kanala koji vodi do Severnog mora; njena unutrašnjost, posebno peroni i deo koji gleda na kanal, krajnje su moderni. Projektovao ju je arhitekta Pjer Kujpers, u gotskom stilu sa elementima renesanse. Dnevno je koristi skoro dvesta hiljada putnika.

Trg Vaterlo

Na povratku nakratko izlazimo iz metroa na trgu Vaterlo, pored reke Amstel. Ime je dobio posle bitke kod Vaterloa 1815. godine. Preko dana se pretvara u buvlju pijacu, zanimljivu turistima. Na trgu su zgrade Nacionalne opere i baleta, Gradska sala i Holandska simfonija, kompleks poznat kao Stopera, kao i crkva Mojsija i Arona.

Kuda dalje

Vraćamo se u hotel razmišljajući o planovima za naredni dan. Nekako sam nespremno došao u Amsterdam. Razloga je puno, dužina boravka, oslanjanje na predloge koje očekujem od Milana, koji ipak ima važnijeg posla. Pitao sam za savet i Natašu Mojsilović; njoj se više sviđa Roterdam, a mi smo u Amsterdamu. Računao sam i da ću ponešto naći na internetu, ali veza je slaba, dok se nisam setio da telefon iskoristim kao ruter.

Kao jedno od prvih odredišta nametnuo se Državni muzej, Rijksmuseum.

Pod Noćnom stražom

Muzej je osnovan 1800. u Hagu, a po naređenju Luja Napoleona 1808. preseljen u Amsterdam; od 1885. je na sadašnjem mestu, na Muzejskom trgu, u zdanju koje je takođe projektovao Pjer Kujpers. Posle desetogodišnjeg renoviranja ponovo je otvoren 2013. godine.

Izloženo je oko osam hiljada predmeta, od milion koliko ih muzej poseduje, iz razdoblja između 1200. i 2000. godine. Ovde su dela Rembranta, Halsa i Vermera, a među njima i Rembrantova „Noćna straža”.

Imali smo sreće: tokom naše posete bila je postavljena specijalna izložba „Rembrant i Velaskez”, koja je trajala od oktobra 2019. do januara 2020. Bila je to prilika da se naprave paralele između holandskog i španskog slikarstva prve polovine sedamnaestog veka.

Na Muzejskom trgu

Iza Državnog muzeja pruža se Muzejski trg, prava muzejska četvrt, tu su Muzej Van Goga, Muzej grada Amsterdama, Moco muzej, Muzej dijamanata i Kraljevska koncertna dvorana. Po sredini je veštačko jezerce.

20. Septembra 2026.9. Oktobra 2026.

Poslednji voz za Boru

Četvrto septembarsko jutro dočekalo nas je vešću da je u Ljubljani preminuo Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba. Čak ni oni kojima nije bio prirastao srcu nisu ostali ravnodušni. Bez obzira na to da li se nekome sviđao ili ne, mora se priznati da je bio neponovljiva pojava na javnoj sceni.

Namerno se nisam ograničio na rokenrol. Jer je pre četiri decenije književnik Aleksandar Popović proglasio Boru za najboljeg pisca ulične poezije kod nas. Njegovo ime neraskidivo je vezano za „Riblju čorbu”, gde je bio vođa i prvi vokal. Ali Bora je pre svega bio pesnik, i to nesvakidašnji.

Iz njegovih stihova je ponekad izbijala doza buntovništva bez razloga, što je stvaralo i kontroverze, čemu je doprinosilo i njegovo nezgrapno izražavanje privrženosti pojedinim političkim opcijama. To je vidljivo i danas, u trenutku kada se opraštamo od njega. Neodoljivo ostaje utisak da ga zbog toga mnogi svojataju, računajući da će deo njegove slave obasjati i njih. Kao da se svi utrkuju ko će dokazati da mu je bio veći prijatelj. Možda se on sada svemu tome smeje, jer nas je uspešno prevario. Dok se mnogi upinju svojatajući ga, on je bio i ostao svojina svih nas.

Pogledaj svoj dom, anđele

Boru sam upoznao kao gimnazijalca godinu dana starijeg. Pamtim ga kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, u vojničkoj bluzi obojenoj u teget da bi ličila na obavezni školski rekvizit. Bliže smo se upoznali prilikom slučajnih muzičkih druženja u svečanoj sali Gimnazije. Mi smo obično u učionici 31 imali probe školskog orkestra, a on je u sali vežbao sa društvom iz orkestra „Dečaci sa Morave”. Par puta se desilo da pokušamo da zajedno nešto odsviramo.

Kao po običaju, život pun iznenađenja odveo je Boru iz Čačka ranije nego što je bilo planirano. Tamo se brzo uključio u muzička događanja, od učešća u čuvenom mjuziklu „Kosa” do članstva u popularnim beogradskim grupama. Za mene su posebno zanimljive bile „Zajedno” i „Suncokreti”. Jer „Zajedno” je snimila album na kome su bile dve zanimljive numere, „Vizija” i „Goro moja”. Za „Viziju” je Bora napisao muziku, a za „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, muziku je napisao moj kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokreti” bila je redovan gost na žurkama u KST-u. A jednog dana se u njoj pojavilo još jedno poznato lice iz Čačka, Miodrag Bata Sokić.

Rani mraz, pa Čorba

Te 1977. godine sve je krenulo ubrzanim tokom. Boru sam sreo na „Električar reliju” u maju, i odmah na žurki održanoj tim povodom u KST-u. Ubrzo je napustio „Suncokrete” i sa Balaševićem formirao „Rani mraz”. Godinama će me na to podsećati mural na zgradi ciglane u ulici Veljka Dugoševića, onaj čija je fotografija bila na omotu ploče sa pesmom „Računajte na nas”.

Nepunu godinu kasnije, u avgustu 1978, nastala je „Riblja čorba”. Kada sam prvi put posle toga video Boru, bio je pravi roker.

Poslednji voz za Čačak

Istorija „Riblje čorbe” je poznata i tu se nema šta dodati. Bora se konačno smirio i uhvatio „poslednji voz za Čačak“.

Ove dane mnogi pokušavaju da iskoriste da na sebe prenesu deo njegove slave. Ali takvi smo mi, seća li se neko pesme čije su reči zajedno napisali Bora i Brega? Toga se treba setiti baš sada, u trenutku oproštaja. Pogotovu što se oni koji se „vrate u Čačak” češće prepoznaju po plemićkim odrednicama, a manje po onome što su stekli u belom svetu, pogotovu ako su deo slave poneli sa obala Morave.

Tražeći sliku za ovaj tekst, rešio sam da to bude fotografija iz vremena pre „Čorbe”. Jedva sam našao onu koja me je vratila u vreme kada sam u KST-u slušao „Zajedno”, pa „Suncokrete”. Bilo je to vreme kada nismo tražili da neko umesto nas iskazuje bunt. Vreme u kome smo verovali da nas čeka sjajna budućnost, i nismo sanjali da će doći dan kada ćemo živeti od uspomena.

Borin odlazak je učinio da navre more sećanja, a s njima i preispitivanje: jesmo li mogli više, jesmo li mogli biti bolji. Sećanje na Boru samo je još jedan lament nad generacijama koje su se nadale da su sa ratovima definitivno završile.

Bora Čorba — Bora Đorđević u ranim muzičkim danima

20. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sećanje na Dragana Golubovića

Od 16. do 18. septembra 2022. godine na Fakultetu tehničkih nauka održana je deveta međunarodna konferencija „Tehnika i informatika u obrazovanju”, TIE 2022. Konferencija se održava svake druge godine, počev od 2006. Idejni tvorac i organizator, do svog odlaska u penziju, bio je profesor dr Dragan Golubović; kasnije je bio počasni predsednik naučnog odbora. Nažalost, u godini između dve konferencije, u martu 2021, profesor Golubović je iznenada preminuo.

Zato je u okviru TIE 2022 organizovana posebna sesija u njegovu čast, na kojoj su bivše kolege i studenti evocirali uspomene. O životu i radu profesora Golubovića govorili su Ivan Milićević, Natalija Diković, Mirjana Vasilijević, Danilo Stojanović, Miloš Radovanović, Nebojša Mitrović i ja, a putem video-veze i bivši student dr Saša Raković. Sećanju su prisustvovali i članovi njegove porodice, supruga Draga i sin Nebojša.

I sećanja blede

Živimo u vremenu koje guta sve pred sobom. Uskoro će nova TIE konferencija, druga na kojoj profesor Golubović neće učestvovati. Verovatno će se neko setiti njegove upornosti da ta konferencija zaživi i eto, traje već više od dve decenije. Ali to će uglavnom biti sve. Život ide dalje.

Ne sme se, međutim, zaboraviti prošlost. Jer da nije bilo prošlosti, ne bi bilo ni sadašnjosti. Skloni smo da se postavljamo kao da sve počinje od nas, kao da ono ranije nije valjalo. A zaboravljamo da će isto tako neko posle nas reći da ni naše vreme nije valjalo.

Profesor Golubović je, kao retko koji kolega sa Fakulteta, posedovao izuzetnu energiju i upornost. Te osobine donele su korist sredini u kojoj je delovao, ali i mnogim pojedincima. Nažalost, skloni smo da upravo zbog stečene koristi zaboravimo one koji su nam je omogućili.

Upravo zato što osećam da sećanje na profesora Golubovića bledi, pišem ove redove.

19. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Radmila Mojsilović (1940 – 2026)

U proteklih skoro šest decenija nismo se mnogo puta videli, iako smo živeli gotovo u komšiluku. Bila je moj poslednji živi gimnazijski profesor, bar od onih koji su živeli u Čačku. Predavala mi je hemiju tokom sva tri razreda.

Ne sećam se da li smo je zvali onim poslovičnim „Hemičarka”, ili je već tada imala nadimak Mojsa, po kome će je pamtiti kasnije generacije. Tako će biti poznata i posle, jer je nastavila da podučava generacije budućih studenata medicine i stomatologije. Često sam znao da kažem da su ona i profesorka biologije zaslužile da im se u Gimnaziji postave obeležja zahvalnosti. Jer su, zahvaljujući njima dvema, čačanski đaci pokazivali zavidne rezultate na prijemnim ispitima i na taj način pomalo maskirali manjak znanja stečenog u školi.

Predmet koji nisam morao da učim

Hemija je jedan od onih predmeta koji mi tokom gimnazije nije predstavljao baš nikakav problem. Nije mi bila zanimljiva kao fizika ili matematika, ali sam je na neki način voleo. Čak sam kod kuće pokušavao da izvedem neke od eksperimenata koje smo radili na časovima, na primer onaj sa izdvajanjem bakra kada se gvožđe potopi u vodeni rastvor bakar-sulfata, plavog kamena. Tome je svakako doprinela i Radmila.

Nekima je pomalo smetala njena ekstrovertnost u komunikaciji sa đacima. Ja to, srećom, nisam doživeo. Da li zato što sam bio mirniji od drugih, ili zato što me je, osim što me je cenila, čak i volela.

Zatvoreni krug

Tokom devedesetih je njena ćerka Nataša studije elektrotehnike, započete u Sarajevu, nastavila na Tehničkom fakultetu u Čačku. Koristio sam priliku da je povremeno pozdravim. Nažalost, Radmila nije dolazila na naše proslave mature, ne zato što ne bi došla, već zato što smo počeli da pozivamo samo razredne starešine, a ona nije imala odeljenje u našoj generaciji.

Iako je odavno bila zakoračila u devetu deceniju života, njena smrt me je pomalo iznenadila. Bio sam sprečen da odem na sahranu.

Ovim je, na neki način, zatvoren profesorski krug mog gimnazijskog odeljenja. Jer u Čačku više nema živih profesora koji su nam predavali.

19. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Holandija (2): U mirisu trave

Avantura može da počne

Pošto smo dugo pešačili do mesta za preuzimanje prtljaga, na sam prtljag čekali smo svega par minuta. Malo sam strepeo od carine, jer je Aleksandra „talična” pa je uvek zaustavljaju i pretresaju. Ali sve je prošlo bez problema.

Dok smo čekali, ugledah Milana, a i on nas. Sačekasmo njegovu majku, sestru i sestrića, pa zamolismo Milana da nam pomogne oko početnog snalaženja, kako da sa aerodroma stignemo do hotela. Usput kupismo i karte za gradski prevoz za svih sedam dana.

Iako nam je Milan tačno objasnio put, uspesmo da zalutamo. Posle nekoliko presedanja domogosmo se stanice Amsterdam Bijlmer Arena, u neposrednoj blizini stadiona na kome Ajaks igra svoje mečeve. Stadion se prvobitno zvao Amsterdam Arena, a posle smrti Johana Krojfa dobio je njegovo ime.

Čim smo izašli iz stanice, na stotinak metara ugledasmo hotel, easyHotel, smešten ispod same Arene.

Potpis prstom

U hotelu nas je čekao još jedan susret sa savremenom tehnologijom, jer se prijavljivanje vrši elektronski. U web-aplikaciju se unose samo podaci koji nedostaju. Na kraju sam morao i da se potpišem na ekranu osetljivom na dodir; očekivao sam da će mi ponuditi neku „olovku”, ali ispade da to moram prstom. Prijavljivanje se završava izradom RFID-kartica, koje će nam omogućavati ulazak u hotel, lift i sobu, ali i korišćenje električne energije.

Nameštaj u sobi je krajnje skroman. Nedostaje ormar, pa ćemo stvari sve vreme držati u koferima. Imamo samo jednu stolicu i tabure, često zauzete stvarima, tako da se oseća prilična teskoba.

WiFi je dobar za telefone, ali sa laptopom nikako ne uspevam da se povežem. U jednom trenutku prekorih sebe što sam ga uopšte poneo, a onda se setih da telefon mogu da iskoristim kao ruter. Kupovina telefona neposredno pred put pokazala se kao pun pogodak; vrlo brzo će se ispostaviti da bismo se bez njega teško snašli u Amsterdamu.

U mirisu trave

Pošto smo se odmorili, krenusmo u upoznavanje grada. Odlučismo da počnemo od Kineske četvrti, u starom delu, blizu Centralne železničke stanice.

Metroom u Amsterdamu upravlja gradska kompanija GVB. Postoji pet linija, ukupne dužine četrdeset devet kilometara, sa trideset devet stanica; metro je otvoren 1977. godine. Zanimljivo je da na stanicama linije 52 stoje umetnička dela, ptica na peronu stanice Noord, skulptura od opeke koja predstavlja sedam vrata na Noorderparku, izloženi istorijski predmeti na Rokinu.

Izlazimo na stanici Nieuwmarkt, što znači „nova tržnica”. Iz metroa se izlazi na prostran trg nad kojim dominira dobro osvetljena građevina, kafe In de Waag. Preko dana su tu štandovi sa robom karakterističnom za Amsterdam.

U nastavku trga je kanal Geldersekade, sa čije se leve strane nalazi kineska četvrt. Pored kanala i u bočnim uličicama je mnoštvo malih restorana, ne samo kineskih, nego iz cele Evrope, Azije i Južne Amerike. Iako je ponedeljak, ulice su pune ljudi, uglavnom mladih. Pošto je Holandija prilično liberalna po pitanju „lakih droga”, na ulicama se oseća miris trave.

Bicikli na sve strane

Izlaskom na ulicu susrećemo se sa jednim problemom, biciklima. U Amsterdamu, a i u celoj Holandiji, ima ih zaista mnogo. Više puta ćemo čuti da svaka porodica poseduje po tri do pet bicikala. Uglavnom su to oni stari, koji se koče „kontrom”. Biciklističke staze su svuda, najčešće na trotoarima, i reklo bi se da biciklisti imaju prednost čak i nad pešacima. Bicikli su parkirani na sve strane, uredno zaključani, jer ako to vlasnik ne uradi, gotovo je sigurno da ih neće zateći gde ih je ostavio.

Borba sa preprekama

Veče je hladno, a padala je i kiša, pa ne mogu da se odmaram na klupama, kojih ovde ne manjka. Srećom, ima puno mostova i ograda na kanalima, pa se bar mogu povremeno nasloniti, ali i tu su prepreka bicikli.

Ovakve četvrti su deo duše gradova. Na prvi pogled reklo bi se da su za turiste, ali ovo je deo pravog Amsterdama, onog koji karakterišu kanali, koji poput paukove mreže prekrivaju stari deo grada.

18. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Holandija (1): Poslednje putovanje pre zatvaranja

Moja prva poseta Holandiji bila je neuspešna. Tačnije, očeva bolest me sprečila da „zemlju lala” vidim još 1991. godine. Bilo je to proleće koje je definitivno najavilo buru na prostorima Jugoslavije.

Putovanje je bilo organizovano u režiji sindikata Fakulteta. Na povratku u Čačak grupa je prošla auto-putem Zagreb–Beograd drugog maja, baš na dan kada su policajci hrvatskog MUP-a pokušali da preuzmu policijsku stanicu u Borovu Selu, i kada je došlo do pogibije policajaca. Tada sam pomislio da je dobro što ipak nisam putovao.

Druga prilika propuštena je kada je koleginica vodila grupu na te prostore; razloga se ne sećam, a sada to nije ni važno. I onda, pomalo neočekivano, stiže poziv od bivšeg studenta Milana Jelisavčića da posetim Amsterdam. Razlog je bio prisustvo odbrani njegovog doktorata. Reagovah „na prvu loptu” i odlučih da putujem.

Zemlja lala

Od prvog januara 2020. Holandija se zvanično zove Nizozemska. Reč je sastavljena od neder (nisko) i land (zemlja). Raniji naziv Holandija značio je „šumovita zemlja”, neki bi rekli, Šumadija.

Na prvi pogled je mala zemlja, sa nešto preko četrdeset hiljada kvadratnih kilometara. Ali ima oko osamnaest miliona stanovnika, što je čini jednom od najgušće naseljenih zemalja na svetu. Nastala je na močvarnom području uz Severno more; zemljište su bukvalno otimali od mora, pa je često ispod njegovog nivoa, ispresecano kanalima za odvodnjavanje. To im nije smetalo da imaju jednu od najrazvijenijih poljoprivreda na svetu, a poznati su i kao veliki proizvođač cveća, posebno lala.

Nagoveštaj kraja

Trebalo je da prođu bezmalo tri decenije da ponovo dođem u priliku da posetim Holandiju.

Novembar nije baš mesec za upoznavanje jedne koloritne zemlje. Kao stari nepopravljivi optimista, nadao sam se sopstvenoj karmi i mogućnosti da baš ti dani budu pravo vreme za uživanje. Nade će se u velikoj meri ispuniti; čak će i nebo nad Evropom tokom letova biti uglavnom vedro, pa sam mogao da uživam u pogledu na predele Mađarske, Austrije i Nemačke iz ptičje perspektive.

Ovo sećanje počeo sam da beležim posle otprilike godinu dana. Zato sam i zapisao: proteklo je godinu dana od boravka u Amsterdamu. To putovanje je bilo okidač za beleženje uspomena na prošlost i razmišljanja o svakodnevici. Istovremeno, bilo je i nagoveštaj kraja lagodnog života, samo dva-tri meseca kasnije zadesiće nas pandemija korona virusa, koja i sada, na kraju 2020, drma ceo svet.

Dok pišem ove redove, sa setom se sećam kišovitog i prohladnog Amsterdama i svih onih planova za penzionerske dane. Ni sada, kada sedim u kućnoj izolaciji zbog zaraženosti najbližih, ne napušta me optimizam. I nada da ću ponovo moći da napišem neku rečenicu o iskustvima sa novih putovanja.