Autor: Siniša Ranđić - Stranica 2 - RASIN – Portal Siniše Ranđića: Čačak, sećanja, putovanja

16. Oktobra 2026.17. Oktobra 2026.

Večna Italija (4): Toskana pod kišom

Četvrtak, 15. april 2004. Rim – Sijena – Piza – Montekatini

Rim napuštamo već u osam sati. Cilj nam je banja Montekatini, gde ćemo prespavati dve noći, a usput treba da vidimo Sijenu i Pizu. Biće to moj prvi susret sa ovim gradovima, ali ne i sa Toskanom, jer sam već nekoliko puta bio u Firenci.

Ova maršruta kroz Italiju uobičajena je za turiste iz Srbije, a pre svega za đake koji masovno obilaze Italiju na maturskim ekskurzijama. Lido di Jesolo, Rimini, a videćemo i Montekatini, upravo su mesta u kojima odsedaju naši đaci. Hoteli su skromni, a u sobama često ima kreveta na sprat, jer treba maksimalno iskoristiti prostor. Doručak i večera nisu ništa naročito, ali i to je pokazatelj našeg standarda i statusa koji naša zemlja trenutno ima u Evropi.

Vreme koje nas prati ka severu nije obećavajuće. Da bismo ipak nešto videli, valjalo bi da prođe bez kiše. Svi se pomalo pribojavamo dana kakav smo imali u San Marinu.

Konačno stižemo u Sijenu, gradić u toskanskim brdima, na tristotinak metara nadmorske visine. Do istorijskog jezgra penjemo se liftom iz podnožja. Grad je za mene pravo otkrovenje, od položaja, preko glavnog trga, Piazza del Campo, do katedrale. Oni koje istorija manje zanima nalaze vremena za radnje.

Ipak, najzanimljivije je na Piazza del Campo, velikom popločanom trgu oko koga su sve važnije građevine Sijene. Trg je možda najpoznatiji po čuvenoj konjskoj trci Palio, koja se održava dva puta godišnje, 2. jula i 16. avgusta, sa jahačima u srednjovekovnim odorama. Svaki jahač i konj nose boje jedne od gradskih četvrti koje predstavljaju. Za tu priliku trg se prekriva peskom, a jahači smeju bičem da udaraju ne samo svog konja nego i druge konje i jahače. Palio u Sijeni najpoznatija je trka te vrste u Italiji.

Dva sata sigurno nisu dovoljna da se upozna grad kao što je Sijena, a sličnih gradova u Italiji ima još. Valjalo bi se jednog dana vratiti u Toskanu i bolje je upoznati. Pored ovog veličanstvenog trga obilazimo i katedralu.

Nebo je postajalo sve crnje dok smo se približavali Pizi. Naš cilj je Trg čuda (Campo dei Miracoli), sa čuvenim Krivim tornjem i katedralom. Da bi zaštitile spomenike, vlasti Pize ne dozvoljavaju turističkim autobusima i automobilima da priđu trgu, pa smo autobus ostavili na parkingu, a do trga se dovezli gradskim autobusom. U Pizi i njenoj okolini rođeni su ili su studirali mnogi slavni Italijani: Galileo Galilej, matematičar Leonardo iz Pize, poznatiji kao Fibonači, fizičar Enriko Fermi, predsednici Italije Đovani Gronki i Karlo Aceljo Ćampi, premijer Đulijano Amato… Uživamo u zaista čudesnim građevinama na ovom trgu.

Ovo je jedno od onih mesta gde posetilac ne zna čemu pre da se divi: Krivom tornju (zvoniku), katedrali Santa Maria Assunta, neizbežnoj krstionici ili Monumentalnom groblju. Građevine su veoma stare: katedrala je započeta 1064, krstionica 1153, a zvonik 1173. Krstionica je najveća u Italiji, obima 107,25 metara.

Posle napornog, ali lepog dana, konačno stižemo u Montekatini. Dočekuju nas kiša i veoma loš smeštaj: oba kreveta imaju gornji ležaj, pa se na njima ne može sedeti, već samo ležati, a stolica nema. Zbog kiše se nije moglo u šetnju, a za sedenje u kafani nismo bili raspoloženi. Uz to, sutra nas čeka naporan dan u Firenci.

Petak, 16. april 2004. Montekatini – Firenca – Montekatini

Posle Venecije i Padove, Firenca je italijanski grad u kome sam bio najviše puta. Nažalost, glavni grad Toskane posećivao sam uglavnom u proleće ili kasnu jesen, ali vreme je obično bilo podnošljivo, osim onog sunčanog prvomajskog dana 1990, kada sam ovde bio poslednji put. Tokom srednjeg veka, a posebno u doba renesanse, Firenca je verovatno bila najznačajniji grad-država na tlu današnje Italije. Posle ujedinjenja Italije bila je od 1865. do 1871. prestonica Kraljevine Italije.

Grad kao što je Firenca ne može se upoznati, pa čak ni obići, za jedno prepodne. Ali ono najvažnije mora se videti: Piazza della Signoria, sa Palazzo Vecchio, Lođom dela Sinjorija, kopijom Mikelanđelovog Davida i Čelinijevim Persejem sa glavom Meduze, galerija Ufici, Stari most na Arnu, a treba otići i na brežuljak sa druge strane reke, odakle puca pogled na grad.

Nažalost, tokom ovog, ali i nekih ranijih putovanja, primetio sam da moje saputnike kulturno-istorijski spomenici relativno malo zanimaju. Više ih zanima kupovina ili, što je još zanimljivije, sedenje po kafanama uz ogromne količine piva ili vina. To se potvrdilo i u Firenci: prilično jaku kišu koja je počela posle obilaska većina je iskoristila da presedi u kafanama, a kasnije se hvalila šta je jela i pila.

Obilazak smo započeli bazilikom San Minijato, posvećenom Svetom Minijatu, prvom firentinskom mučeniku. Bazilika je na brdu koje je jedna od najviših tačaka Firence.

Obilazak istorijskog jezgra počinjemo od bazilike Santa Kroče, sve vreme strahujući da ne počne kiša. Bazilika je poznata po grobovima mnogih znamenitih Italijana: Mikelanđela, Galileja, Makijavelija, Đoakina Rosinija i drugih, a tu je i spomen-ploča Markoniju. Zanimljivo je da je ovde i Danteov grob, ali je prazan, jer je Dante sahranjen u Raveni. Priča se da je za vreme Drugog svetskog rata grupa firentinskih crnokošuljaša krenula u Ravenu da otme Danteove posmrtne ostatke, ali su ih Ravenjani već bili premestili, pa su otmičari našli prazan grob.

U baziliku ovoga puta nismo ulazili, ali sam ja u njoj bio tokom ranijih poseta. Cilj nam je bio Piazza della Signoria, sa nekim od najznačajnijih građevina koje treba videti.

Ovde treba uočiti Palazzo Vecchio, Lođu dela Sinjorija i četiri vajarska dela: kopiju Mikelanđelovog Davida, Perseja sa glavom Meduze, Neptunovu fontanu i konjaničku statuu Kozima I Medičija. Značaj Firence u srednjem veku, a posebno u renesansi, neraskidivo je vezan za porodicu Mediči, koja je tada vladala gradom. Najpoznatiji vladari iz te kuće bili su Kozimo Stari, prozvan „Otac domovine“, i Lorenco Veličanstveni.

Nedaleko od Piazze della Signoria je katedrala Santa Maria del Fiore, ili Duomo, a pored nje čuvena krstionica sa pozlaćenim reljefnim vratima Lorenca Gibertija.

Ostalo je još da vidimo Ponte Vecchio, i tu je bio kraj zvaničnog upoznavanja sa Firencom. Preostalo nam je par sati za samostalno razgledanje, ili bolje rečeno za kupovinu, jer je to većini putnika ovoga puta bilo zanimljivije. Međutim, tada je počela kiša, i to prilično jaka. Istorijski deo Firence, kojim smo se uglavnom kretali, ima slabo rešenu kanalizaciju za kišnicu, pa smo se pored kiše borili i sa velikim barama po ulicama.

Tokom ranijih putovanja stekao sam utisak da se u Firenci mogu kupiti veoma lepe i kvalitetne cipele, pa smo najveći deo vremena proveli tražeći cipele za Danku. U tome smo uspeli, a ispostaviće se da će, osim još jedne putnice, jedino Danka tokom ovog putovanja kupiti lepe i kvalitetne cipele. Ostale putnice uzdale su se u nekakve prodavnice jeftinih cipela u Padovi. Uz još par sitnica, stižemo i da se odmorimo uz kapućino u tipičnoj italijanskoj kafeteriji, u koju zaposleni Italijani svraćaju tokom podnevne pauze na kapućino i lagani ručak.

Na dogovorenom mestu malo duže čekamo autobus. Kiša nemilosrdno lije i prati nas sve do Montekatinija. Malo odmora, večera i ponovo nazad u sobu, jer nam kiša ni ove večeri ne dozvoljava da vidimo nešto od gradića.

Subota, 17. april 2004. Montekatini – Padova – Lipica

Preostao nam je još jedan dan u Italiji; uveče ćemo već biti u Sloveniji. Kiša je prestala i Sunce se stidljivo pomalja iza oblaka. Danas treba preći više od 400 kilometara, a usput posetiti i Padovu. Već sam dva puta detaljno obišao ovaj stari grad, pa poseta budi samo stare uspomene. Ipak, prošlo je četrnaest godina od mog poslednjeg boravka ovde. Bilo je to one davne 1990, kada mi se činilo da se ostvaruju neki davni snovi. Nažalost, bila je to samo „labudova pesma“ jedne mladosti, godina posle koje ću se osećati kao pripadnik „izgubljene generacije“.

Među saputnicima se osećao umor, ali i želja da se ispune potrošački snovi, pa nije bilo previše zainteresovanih za obilazak grada. Ipak, vredelo je upoznati se bar sa onim najvrednijim: trgom Prato della Valle, bazilikom Svete Justine, bazilikom Svetog Antonija, Piazza delle Erbe, Palazzo della Ragione…

Padova nije veliki grad, pa se rastojanja između ovih mesta lako prelaze peške. Drugačije ne bi ni moglo, jer je industrijalizacija turizma učinila da autobusi ne smeju van za to određenih parkinga. Dok šetam, prisećam se boravka u obližnjoj banji Abano Terme. Nikada nisam bio u mondenskijem mestu. Danas, dok pokušavam da doradim ovaj tekst, potražio sam na internetu podatke o toj banji i našao čak i prezentaciju hotela „Vena d'Oro“, u kome sam 1990. proveo dve noći. Ali vratimo se Padovi i onome po čemu je poznat ovaj značajni univerzitetski centar.

Jedna od njegovih znamenitosti je bazilika Svetog Antonija, u kojoj počivaju mošti ovog sveca, inače zaštitnika i Lisabona, gde je rođen. Ispred bazilike je monumentalna Donatelova konjanička statua kondotjera Gatamelate.

U Padovi je i čuvena Đotova kapela (Cappella degli Scrovegni), sa freskama koje je Đoto naslikao početkom XIV veka.

Pre više od dve decenije, kada sam prvi put bio u Đotovoj kapeli, činilo mi se da njegove freske nisu ništa u poređenju sa freskama srpskih srednjovekovnih manastira, na primer Studenice, oslikane čitavih sto godina ranije. Danas vidim da se to ipak ne može tvrditi sa sigurnošću; stvar je ukusa. Uostalom, Đoto se s razlogom smatra pretečom italijanske renesanse.

Nestrpljivi su ipak dočekali priliku da odemo u kupovinu, u deo Padove sa velikim tržnim centrima. Na žalost mnogih, posebno dama, to nisu bili oni obećani magacini cipela, pa su se gospođe uglavnom zadovoljile cipelama lošijeg kvaliteta. Moj glas se proteklih dana uzalud gubio u njihovim nadama u Padovu: cipele je trebalo kupovati juče u Firenci, ili čak pre neki dan u Rimu.

Pred veče se konačno vraćamo u „Jugoslaviju“. Ponovo spavamo u hotelu „Maestoso“ u Lipici, kao i pre četvrt veka. Kakva razlika u odnosu na one memljive italijanske hotele: sve je čisto i zategnuto, a hotelsko osoblje, naravno, ljubazno. Ponovo srećemo Čačane koji su putovali u Španiju.

← Večna italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina

Kraj serije „Večna Italija“.

16. Oktobra 2026.16. Oktobra 2026.

Večna Italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina

Sreda, 14. april 2004. Rim

Pošto sam sinoć osmotrio restoran za doručak, predlažem Danki da poranimo, jer se bojim da će kasnije biti gužva. To se pokazalo ispravnim, ali ne samo zato što je kasnije bilo teško naći mesto za stolom, već i zato što je nestalo hrane. Italijani nisu predvideli da su Srbi baš toliko „proždrljiv“ narod i da će po nekoliko puta puniti tanjire, pa je brzo nestalo „konkretne“ hrane, kao što je šunka.

Prepodne je predviđeno za samostalno razgledanje, a u tri sata treba da se nađemo kod ulaza u Vatikanske muzeje. Zato sam napravio plan da prvo obiđemo crkvu Svetog Petra u lancima (San Pietro in Vincoli), a zatim malo procunjamo delovima Rima koje juče nismo videli, kao što je Via Veneto.

Crkva je vrlo blizu hotela, ne više od desetak minuta hoda, i to sve nizbrdo. Usput hoćemo da obiđemo i baziliku Santa Maria Maggiore, najveću Bogorodičinu crkvu u Rimu. Nažalost, ona se restaurira. Zato smo uživali u onome što nudi druga crkva u koju smo se uputili.

Lanci i Mojsije

Ova crkva je poznata po dve stvari. Prva je relikvija po kojoj je dobila ime: lanci kojima je, po predanju, Sveti Petar bio okovan u tamnici. Po jednoj legendi, to su lanci iz jerusalimske tamnice, a po drugoj, iz rimskog Mamertinuma.

Druga znamenitost je Mikelanđelov Mojsije, koji je trebalo da bude deo nadgrobnog spomenika pape Julija II, jedno od najznačajnijih vajarskih dela uopšte. Pažljiv posetilac primetiće malo oštećenje na desnom kolenu. Legenda kaže da ga je napravio sam Mikelanđelo, udarivši čekićem i uzviknuvši: „Zašto ne govoriš?“

Uz ovu skulpturu vezana je i nedoumica: zašto Mojsije ima rogove? Najčešće objašnjenje vezano je za prevod Starog zaveta. U hebrejskom tekstu stoji da je Mojsijevo lice „sijalo“ kada je silazio sa Sinajske gore sa deset zapovesti, ali je ta reč slična reči za „rog“, pa je u latinskom prevodu, Vulgati, Mojsije opisan kao „rogat“ (cornuta). Takav prevod stigao je i do Mikelanđela. Postoji i tumačenje da su rogovi znak snage i božanske svetlosti, koje su umetnici svesno koristili.

U ovoj crkvi je i grob znamenitog slikara, posebno minijaturiste, Julija Klovića, za koga su govorili da je „mali Mikelanđelo i Rafael zajedno“. Rođen je u Grižanima u Vinodolu krajem XV veka. Potpisivao se kao GEORGIVS JVLIVS CLOVIVS CROATA, pa na njegovom grobu stoji natpis „Pictor de Croatia“.

Pokazalo se da osim nas dvoje niko iz grupe nije ni pokušao da poseti ove znamenitosti, a svaki posetilac Rima morao bi da ih vidi. Crkva je blizu Koloseuma i Rimskog foruma, pa se mogu obići u jednom potezu sa najznačajnijim lokalitetima antičkog Rima. U blizini je i stanica metroa Kavur, što nam je olakšalo dalje kretanje.

Od crkve Svetog Petra u lancima odlazimo u kraj oko Via Veneto. Obilazimo Trg Barberini, sa čuvenom Berninijevom fontanom Triton. Sa Trga Barberini Via del Tritone vodi pravo do Via del Corso, gde izlazi na trg sa zgradom italijanskog parlamenta, Montecitorio.

Rim — Berninijeva fontana Triton na Trgu Barberini

Vreme uglavnom provodimo razgledajući radnje između Via del Corso, Piazze Barberini i Via Vittorio Veneto. Prilično umorni, u tri sata stižemo do ulaza u Vatikanske muzeje.

Vatikan

U Vatikanskim muzejima uvek ima šta da se vidi, od antičkih skulptura do slika čuvenih renesansnih slikara. U ovdašnjoj pinakoteci je i jedna od najvrednijih slika na svetu, Rafaelovo „Preobraženje“, koja se, uz Da Vinčijevu „Mona Lizu“ i Botičelijevu „Veneru“, smatra najskupljom slikom na svetu. Naravno, postavlja se pitanje po kom kriterijumu. Kažu, jednostavno: to su tri slike koje nijedna osiguravajuća kuća na svetu nije htela da osigura.

Trebalo bi mnogo prostora da se prikaže sve što je zanimljivo i vredno u Vatikanskim muzejima, ali ovde je lep i Vatikanski park.

Ipak, najznačajnije što se vidi u Vatikanu svakako je Bazilika Svetog Petra, glavna crkva katoličkog sveta. Mogle bi se navoditi mnoge zanimljivosti o gradnji bazilike, njenim dimenzijama, oslikavanju Sikstinske kapele, … Legenda kaže da je u isto vreme kada je Mikelanđelo oslikavao Sikstinsku kapelu, u Rimu radio i Rafael Santi, nekoliko godina mlađi od njega. Rafael je navodno postavio uslov da nikada ne sretne Mikelanđela. Ali radoznalost je bila jača: jednog dana je provirio u Sikstinsku kapelu i visoko na skelama video „starca“ koji je, samo petnaestak centimetara udaljen od tavanice, slikao.

Samo razgledanje Bazilike Svetog Petra zahteva mnogo više vremena nego što smo imali. Svaki deo bazilike, ali i trga ispred nje i građevina okolo, ima neku svoju priču. Ne sme se proći pored još jednog Mikelanđelovog remek-dela, Pijete. To je jedina skulptura na kojoj je njegov potpis: „Mikelanđelo Buonaroti, Firentinac, izradio je ovo“.

Posle Vatikana idemo Ulicom Kola di Rijenco, koja vodi prema Piazzi del Popolo. Ovu trgovačku ulicu, koja nimalo ne zaostaje za Via del Corso, otkrio sam još prilikom prvog boravka u Rimu. Pošto sutra napuštamo Rim, odlučujemo da ovo popodne posvetimo kupovini, a kupovina za Aleksandru je, naravno, u prvom planu. Peške stižemo do Španskog trga, još malo uživamo i pravac hotel.

← Večna Italija (2): Rim se nije promenio

Večna Italija (4): Toskana pod kišom →

15. Oktobra 2026.16. Oktobra 2026.

Večna Italija (2): Rim se nije promenio

Utorak, 13. april 2004. Rimini – Rim

Današnje odredište je Rim, glavni grad Italije, a nekada i prestonica sveta; nije se bez razloga govorilo „Svi putevi vode u Rim“. Prolazimo kroz srednju Italiju, kroz Umbriju, a najznačajniji grad pored koga prolazimo je Peruđa. U Rim stižemo oko tri sata.

Nastaju problemi: kako autobusom ući u grad i gde ga parkirati. Turizam je u poslednje dve decenije prerastao u pravu industriju. U velike turističke centre svakodnevno se sliva ogromna masa znatiželjnika, automobilima, autobusima, vozovima i avionima, i svu tu masu ljudi i vozila treba prihvatiti. Zato su širom Evrope na ulazima u velike gradove uspostavljene kontrolne tačke na kojima se plaćaju propusnice za ulazak, pre svega za autobuse. Ta procedura pratiće nas kroz celu Italiju i često usporavati naše kretanje. Tako je bilo i na ulasku u Rim. Ipak, stižemo do hotela „San Remo“, u neposrednoj blizini železničke stanice Termini.

Pri smeštaju Danka i ja imamo malih problema. Dobijamo ključ sobe na šestom spratu, ali kada smo otključali vrata, ispostavilo se da je soba već zauzeta. Posle kraće rasprave na recepciji dobijamo sobu na sedmom spratu, i to će biti najbolji smeštaj tokom celog boravka u Italiji.

Za popodne je predviđen obilazak Koloseuma i Foruma. Odlazimo metroom, koji ima stanicu kod železničke stanice, što će se pokazati kao još jedna prednost našeg smeštaja.

Susret sa lokalnim vodičem doneo mi je malo iznenađenje. Marija je vodič koji me je vodio po Rimu na svim mojim putovanjima u ovaj drevni grad. Prvi put je to bilo davne 1979, krajem novembra. Sećam se da je tada bila u drugom stanju. Iskoristio sam priliku da je na to podsetim, a ona je dodala da je to sada studentkinja od 24 godine. Usput se sećam ranijih boravaka u Rimu, posete Tivoliju, i pravim poređenja. Rim je ipak večni grad. Tu se ništa nije promenilo. Promenili smo se mi.

Poređenja u pogledu smeštaja i svega drugog što ima veze sa turizmom više ne važe. Prvi put sam u Rimu bio u vreme „crvenih brigada“ i njihovog terora. Danas se toga sećam samo kroz jedan sitan detalj: na autobuskoj stanici ubijen je čovek samo desetak-dvadesetak minuta pošto sam ja uhvatio autobus do našeg hotela „Ritz“, gore na Parioliju.

Ne znam da li ću imati priliku da obiđem neka lepa mesta kojih se sećam iz te, reklo bi se, daleke 1979. Sećam se kako sam se sa Tanjom našao u četiri sata kod Fontane di Trevi, kako smo dozivali jedno drugo, što je privuklo pažnju čak i poslovično bučnih Italijana i turista, koji su bacali novčić za sreću i ponovni dolazak u Rim. Zauvek će mi ostati u sećanju Via Frattina i Via Condotti, čija su svetla zabeležena na onim fotografijama koje smo snimili na Španskom trgu. To večeras želim da pokažem Danki. Tanju sam tada ispratio na neki autobus prema stanici Termini, gde je bio njen hotel. Danas sve to povezuje metro.

Posle Foruma obilazimo najstariji rimski zatvor, Mamertinum, u kome je bio zatvoren Sveti Petar. Zatim preko Kapitola, gde je sedište gradonačelnika Rima, silazimo ka Trgu Venecija. Aktuelni gradonačelnik Rima je Valter Veltroni, iz reda reformisanih komunista. Na Kapitolu više nije originalna statua cara-filozofa Marka Aurelija na konju: zbog smoga je počela da propada, pa je premeštena u muzej na samom Kapitolu, a na trgu je kopija. Pored sedišta gradonačelnika je jedan od mnogobrojnih stubova sa statuom vučice koja doji Romula i Rema.

Rimski Kapitol (Campidoglio) sa statuom Marka Aurelija na konju

Naspram Kapitola je zgrada u čijoj su se mansardi tajno sastajali Sofija Loren i Karlo Ponti pre nego što su se venčali. Konačno silazimo na Trg Venecija (Piazza Venezia), jedan od najznačajnijih rimskih trgova, sa monumentalnim spomenikom kralju Viktoru Emanuelu II, ujedinitelju Italije.

Na ovom trgu je i Palata Venecija, sa čijeg se balkona svojim pristalicama obraćao Benito Musolini. Ovde se završilo današnje zvanično upoznavanje sa Rimom.

Večernja šetnja

Predlažem Danki da obiđemo znamenitosti oko Via del Corso: Panteon, Piazzu Navona, Fontanu di Trevi, Narodni trg i, naravno, Španski trg. Želim da joj pokažem i lepe uličice oko Španskog trga, poznate po buticima najpoznatijih svetskih modnih kuća, Via Condotti i Via Frattina. Noć je već polako stizala kada smo krenuli niz Via del Corso.

Pošto je već bilo prošlo osam sati, u Panteon nismo mogli da uđemo, ali smo ga osmotrili spolja i za trenutak se divili ovoj antičkoj građevini, koju je u današnjem obliku podigao car Hadrijan. Njena kupola, prečnika 43 metra, jedno je od najvećih dostignuća antičkog graditeljstva. Piazza Navona je u neposrednoj blizini.

Dok joj se približavamo, nebo se natmurilo i preti nevreme. Prodavci užurbano sklanjaju tezge, a mi razmišljamo gde da se sklonimo ako počne kiša. Ovde sam 1984. godine jeo najbolji sladoled u životu. Pokušavam da nađem tu poslastičarnicu, ali sve se promenilo, pa i poslastičarnice, jedan od simbola Italije. Ipak kupujem sladoled u jednoj od njih, ali nekako mi ne liči na onaj od pre dvadeset godina. Nebo šaraju munje i valjaju se tmurni oblaci, ali sve prolazi mirno, pa možemo da uživamo u Berninijevoj Fontani četiri reke. Na ovom trgu je lepo i zato što nema automobila, pa vlada carstvo pešaka. I pored želje da vidimo što više, jer u Rimu ostajemo praktično samo dan i po, umor nas polako savladava.

Pošto se vreme smirilo i veče prošlo bez kiše, odlazimo do Fontane di Trevi, jednog od simbola Rima.

Fontanu je projektovao arhitekta Nikola Salvi i ona je zapravo fasada Palate Poli (Palazzo Poli). Ovde je uvek bučno, jer svaki turista koji dođe u Rim želi da u fontanu baci novčić za sreću i ponovni dolazak. Oko fontane su male uličice u kojima treba znati snaći se da bi se stiglo do Španskog trga (Piazza di Spagna).

Via del Corso stižemo do Via Condotti, koja izlazi na Piazzu di Spagna. U toj nevelikoj ulici su butici svih vodećih svetskih modnih kuća; ovo je modni centar Rima. Drago mi je što smo na Španski trg stigli po mraku, jer ćemo ovuda prolaziti i narednih dana. Oleandri još nisu procvetali, ali ima turista koji se penju čuvenim Španskim stepenicama ka crkvi Svetog Trojstva.

Kada smo stigli na Piazzu del Popolo, već je uveliko bio mrak. Na suprotnom kraju od Via del Corso umetnički par izvodi performans. Gore prema Vili Borgeze vide se osvetljene građevine. Iako je rano veče, trg ne deluje previše živo. Ponovo se vraćamo do Španskog trga, da za trenutak uživamo, ne toliko u lepoti prizora koliko u zadovoljstvu što smo ovde.

Srećom, u neposrednoj blizini trga je stanica metroa, koji nas vozi do stanice Termini i našeg hotela. Posle zasluženog tuširanja tonemo u san.

← Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Večna Italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina →

15. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Godine iza nas pružale su nam priliku da upoznamo prostore širom sveta, a pre svega one u nekadašnjem neposrednom susedstvu, kakva je bila Italija. Nažalost, i ona nam je postala daleka. Eto, ponovo se pružila prilika da stignemo u jednu od kolevki današnje civilizacije. Možda je trebalo krenuti ka novim prostorima, ali ni ovo nije bio loš izbor: podsetiti se onoga što smo već jednom upoznali.

Subota, 10. april 2004. Čačak – Lido di Jesolo

Valjalo je poraniti i krenuti put Italije, prvi put posle četrnaest godina, i to ponovo preko Hrvatske i Slovenije. Iako ne osećam odbojnost prema bivšoj „braći“, ipak me obuzima čudan osećaj: nelagodnost, srdžba i još mnogo toga što je teško jednostavno opisati.

Početak putovanja obično nameće mnogo pitanja: kakvo će biti vreme, jer ne treba zaboraviti da je početak aprila, i koliko ćemo čekati na granicama, jer nas do današnjeg odredišta, gradića Lido di Jesolo kod Venecije, čekaju tri granice.

Uglavnom putuje poznato društvo sa ranijih putovanja u Francusku i Rumuniju. Iako to nije presudno, mnogo vremena u autobusu nosi sa sobom i mnogo prilika za ispoljavanje „posebnosti“.

Put koji danas prelazimo većini putnika je poznat sa ranijih putovanja, jer najvećim delom vodi kroz nekada jedinstvenu državu, a Italija je, slobodno se može reći, bila najčešće odredište nekadašnjih Jugoslovena. Ipak, većini je ovo prvi prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju posle raspada Jugoslavije, i svi hoće da vide šta se promenilo u protekloj deceniji.

Kod Rume nam se priključuje vodič Miloš Zubić, mladić koji studira turizmologiju na univerzitetu u Ferari. Prvu pauzu pravimo u motelu kod Šida. Hladno jutro i kiša koja se više kani nego što pada. Po izgledu i usluzi motela vidi se da ovo više nije ona maršruta iz vremena kada je auto-put Bratstvo i jedinstvo, na deonici od Beograda do Zagreba, bio saobraćajna kičma Jugoslavije, ali i celog Balkana.

Granicu sa Hrvatskom kod Batrovaca prelazimo relativno brzo, iako je njihov policajac, odustavši od namere da pasoše pregleda u autobusu, ipak to učinio uz pomoć računara; nije zgoreg proveriti da neko od putnika nije boravio na ovim prostorima tokom devedesetih. Auto-put sa njihove strane još nije završen do same granice, ali pripreme su u toku: uz trasu je raskrčen deo Spačvanskih i Bosutskih šuma. I ovde važi naša izreka „što južnije, to tužnije“. Nije iznenađenje, jer su ovi prostori bili u sastavu Republike Srpske Krajine i verovatno u njima i dalje najviše ima Srba. Ovo je, uostalom, zbog šuma i podvodnog terena i ranije bio retko naseljen kraj. Izgrađeni deo puta je u dobrom stanju i odlično obeležen. Ni motel u kome pravimo pauzu u Hrvatskoj ne ostavlja bolji utisak od našeg. Dok stojimo sa strane, primećujem ljutit komentar, možda začinjen i psovkom, vozača koji je zastao pored motela kada je video odakle je naš autobus.

I granicu između Hrvatske i Slovenije kod Bregane brzo prelazimo. Na slovenačkoj strani zastoj je malo duži, ali to je i očekivano, jer se Slovenci vežbaju kako će se ponašati od 1. maja, kada postanu deo Evropske unije i formalno postanu neka vrsta predstraže EU prema Balkanu sa zapadne strane. Zastajemo kod motela u Otočcu. Poslednji put sam ovde bio pre skoro devetnaest godina. Tu u šumi sam tada našao jednu od najkvalitetnijih pečurki, blagvu (Amanita caesarea).

Ni Slovenci još nisu sasvim završili auto-put prema Hrvatskoj, ali se vidi da užurbano rade. Pokušavam da uočim promene u odnosu na 1990, kada sam poslednji put bio u Sloveniji, ali sam prespavao prolazak pored Ljubljane, pa nisam stekao celovitu sliku. Od Ljubljane do italijanske granice auto-put je potpuno završen, pa stižemo brzo i relativno rano, što je obećavalo da ćemo se možda i prošetati po Lido di Jesolu. Nažalost, na italijanskoj granici čekamo više od dva sata da se neki od policajaca umilostivi i obavi pasošku kontrolu. I oni se žale da ih je malo u smeni, a posla mnogo.

Odredište nam je Lido di Jesolo, turističko mesto na jadranskoj obali nedaleko od Venecije. Smeštaj nije bogzna kakav, a večera još lošija: neka supa od pečuraka sa mnogo brašna i nešto poput gulaša sa parčetom krmenadle, a za desert kompot od trešanja.

Posle večere smo se malo prošetali. Mesto je namenjeno turizmu, ali ne i odmoru; izgleda da uglavnom služi za prenoćište grupa koje dolaze da posete Veneciju. Srećemo Čačane koji putuju u Španiju: Mila Miloševića, Ivanu Lazović, Sanju Jovanović i Vesnu Savić.

Nedelja, 11. april 2004. Lido di Jesolo – Venecija – Ravena – Rimini

Čekao nas je naporan dan: Venecija, Ravena i počinak u Riminiju. Do Venecije idemo brodićem iz luke na vrhu rta na kome je Lido di Jesolo. Dan je lep i obećava ugodnu šetnju. Tokom jednog od ranijih boravaka u Veneciji doživeo sam pravi potop, iako je bilo leto.

Iskrcavamo se na Obali Slovena (Riva degli Schiavoni), čije ime pokazuje da su ovde pristajali trgovci iz slovenskih krajeva, pre svega iz Dalmacije. Najpre idemo do Mosta uzdisaja, koji je povezivao Duždevu palatu sa tamnicom. Nažalost, nemamo vremena da posetimo ni palatu ni crkvu Svetog Marka, a više nije ni tako jeftino; turizam je postao važna privredna grana. Zadovoljavamo se pogledom i pričom vodiča na Trgu Svetog Marka, a zatim odlazimo do mosta Rialto na Velikom kanalu.

U slobodno vreme Danka i ja odlazimo do crkve Santa Marija dela Salute. Vraćamo se vaporetom, venecijanskim vodenim autobusom. Pošto ne znamo kako se kupuje karta, od crkve do Trga Svetog Marka se švercujemo. Po običaju, sledi čekanje na neodgovorne. Najduže čekamo Minju Radovanovića; brodić čak polazi, jer ima zakazanu sledeću vožnju. Srećom, Minja stiže u poslednji čas, pa izbegavamo moguće komplikacije.

Do sada sam u Veneciju dolazio sa strane Mestra, ili Nove Venecije, kako ga zovu, vozom ili kolima, koja smo ostavljali na ostrvu Tronketo. Iako nam je u doba socijalizma predvorje Evrope bio Trst, vreme će pokazati da sam isto toliko često boravio i ovde.

Put do Ravene vodi pored Padove, Roviga, Ferare i Arđenta. Iako Ravena ima više značajnih spomenika, kao što su bazilika San Vitale, Teodorikov mauzolej i Danteov grob, obilazimo samo baziliku San Vitale.

Dolazak u Rimini donosi komplikacije: zbog visine autobusa ne možemo da nađemo podvožnjak kroz koji bismo stigli do obale, gde je naš hotel. Uspevamo da prođemo tek kada su ispumpani vazdušni jastuci, a bezrazložna nervoza pojedinih putnika dostigla je vrhunac. Hotel je bio sličan onom u Lido di Jesolu.

Posle večere malo se šetamo oko hotela i odlazimo na spavanje. Rimini, bar ovaj deo u kome je naš hotel, tipično je primorsko mesto, sa nizom hotela i restorana. Sa druge strane ulice je čitav niz privatnih plaža, sa kabinama za presvlačenje, ležaljkama i suncobranima, a tu su i tereni za odbojku na pesku i druge igre. U Italiji postoji propis po kome su dva metra plaže uz more javno dobro i pristup tom delu plaže ne sme se ničim ograničavati.

Ponedeljak, 12. april 2004. Rimini – San Marino – Rimini

Današnji dan rezervisan je za Republiku San Marino. Grad na planini Titano nalazi se u neposrednoj blizini Riminija. Nažalost, nismo imali prilike da uživamo u čarobnom pogledu sa San Marina, jer je gradić bio obavijen tamnim oblacima, iz kojih je nemilosrdno lila kiša. Dok ostali saputnici, posle upoznavanja sa istorijom i znamenitostima, sklonište traže po mnogobrojnim prodavnicama suvenira i kafeterijama, Danka i ja silazimo do parkinga, gde je bio naš autobus. Vozači su uključili grejanje i skuvali kafu, pa smo vreme do povratka u Rimini proveli u toplom.

Kiša je nastavila da pada i po povratku u Rimini. Kratko odlazimo u centar, malo razgledamo prodavnice i vraćamo se u naš ne baš preterano udoban hotel.

← Tour de Europe

Večna Italija (2): Rim se nije promenio →

14. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta

Treći dan: Sinaja – Bran – Sinaja

Zamak Bran iz XIV veka poznat je po predanju da je u njemu kraće vreme bio zatočen Vlad Cepeš Drakula. Iako mu je bio prijatelj, ugarski kralj Matija Korvin zatočio je Vlada Cepeša radi dogovora sa Turcima da ne napadaju Ugarsku. Turci su po svaku cenu želeli da ga uklone, jer im je bio veliki protivnik.

Od Sinaje do zamka put vijuga obroncima Karpata, kroz gustu šumu, a na jednoj krivini nailazimo na mečku sa mečetom.

Početkom XX veka zamak je bio rezidencija rumunskog kraljevskog para, Ferdinanda i Marije, a enterijer je preuređen u srednjovekovnom stilu. U „muzičkoj sobi“ svojevremeno je mini-koncert održao i Goran Bregović. Zakonom o restituciji Rumunija je zamak kasnije vratila nasledniku, njujorškom arhitekti Dominiku fon Habzburgu, koji je najavio da će ga prodati i za njega tražio 135 miliona dolara. U podnožju zamka su etno-selo i pijaca suvenira, naravno sa motivima grofa Drakule. Nedaleko od zamka, u steni, nalazi se udubljenje u koje je smešten kovčežić sa srcem kraljice Marije.

Na povratku odlazimo u manastir Sinaja, koji je krajem XVII veka, po povratku sa hodočašća na Sinajsku goru, podigao Mihail Kantakuzino, vrhovni vojni zapovednik Vlaške. Manastiru je, dodavši na kraju slovo „a“, dao ime Sinaja, a isto ime dobilo je i mesto koje je vek kasnije nastalo oko manastira.

Kantakuzina je oduševio manastir Svete Katarine na Sinaju, podignut još u VI veku. Crkva je sagrađena u stilu epohe Konstantina Brankovjanua, tadašnjeg gospodara Vlaške, kada je rumunska umetnost doživljavala procvat. Manastir zovu i Crkvom Karpata.

Posle manastira posećujemo dvorac Peleš, letnju rezidenciju Karola i Elizabete, prvog rumunskog kraljevskog para, jedan od najlepših dvoraca Evrope. Pored njega je manja varijanta, Pelišor.

Dvorac je građen od 1873. do 1914. godine, kada je preminuo i kralj Karol I, koji nije dočekao da vidi završen dvorac u celosti. Istorija rumunske kraljevske kuće zanimljiva je i po tome što je i ona „uvezena“. Posle ujedinjenja Vlaške i Moldavije 1859. za kneza je izabran domaći bojar Aleksandru Joan Kuza. Zemlja je 1862. dobila ime Kneževina Rumunija, a 1866. Kuza je abdicirao i na presto je iz Nemačke doveden princ iz dinastije Hoencolern, Karol I, koji je 1881. krunisan za prvog rumunskog kralja. Njegova supruga Elizabeta bavila se književnošću pod pseudonimom Karmen Silva.

Kraljevski par nije imao dece, pa je Karola na prestolu 1914. nasledio sinovac Ferdinand. Ferdinand (umro 1927) i njegova supruga Marija (umrla 1938), unuka britanske kraljice Viktorije po ocu i ruskog cara Aleksandra II po majci, imali su šestoro dece. Njihovo treće dete, Marija, bila je jugoslovenska kraljica, supruga kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ferdinanda je nasledio unuk Mihaj, ali mu je presto preuzeo otac, koji je Rumunijom vladao kao Karol II od 1930. do 1940. Kralj Mihaj napustio je zemlju 1947.

Kad je o Sinaji reč, treba pomenuti i kuriozitet: negde u brdima pored nje jedan naš čovek drži restoran sa našim specijalitetima. Kažu da je pravi hit među ovdašnjim gurmanima; mesto se mora rezervisati, a gosti dolaze čak iz Brašova, pa i Bukurešta. Mi smo u aranžmanu imali uključenu i večeru, a u Sinaji smo gledali i kulturno-umetnički program, pa smo imali dve zanimljivo provedene večeri.

Četvrti dan: Sinaja – Snagov – Bukurešt

Sinaju napuštamo posle doručka i krećemo ka Bukureštu. Usput svraćamo do jezera Snagov, na čijem je ostrvu crkva u kojoj je sahranjen Vlad Cepeš, kome je ovo putovanje uostalom i posvećeno. Put je sasvim solidan, a pratimo i dvokolosečnu prugu Brašov – Bukurešt. Bio sam pomalo tužan kada sam video da svakih desetak minuta, u oba smera, prolaze kompozicije od po desetak vagona. Kakva razlika u odnosu na naše pruge, kojima, ako ih uopšte ima, idu uglavnom lokomotiva i jedan vagon. Kad bi vagon mogao da ide sam, verovatno bismo i to imali.

Jezero Snagov je tridesetak kilometara severno od Bukurešta. Iako je okolina puna mesta za odmor, većina posetilaca dolazi zbog manastira Snagov na ostrvu, u kome je, po legendi, sahranjeno obezglavljeno telo Vlada Cepeša. Posle obilaska ostrva i manastira vraćamo se na obalu i, posle dužeg čekanja, konačno dobijamo posluženje u lepom restoranu u obliku broda.

Kasno popodne stižemo u Bukurešt, grad širokih bulevara, grandioznih zdanja i pun zelenila, mada je ovogodišnja suša ostavila traga na vegetaciji. Smeštamo se u hotel. Pošto sam prvi put u Bukureštu, ne mogu da procenim gde je hotel u odnosu na ono što se zove centar grada.

U Bukureštu ima šta da se vidi. Iako je pola veka bio iza „gvozdene zavese“, i dalje ga zovu Parizom istoka. Odlazimo u panoramski obilazak grada. Rumunija je kandidat za prijem u Evropsku uniju i to se vidi na skoro svakom koraku: na sve strane su plave zastave sa zvezdama.

Ovo putovanje je dodatno prijatno zato što nema noćnih vožnji, pa svaku noć provodimo u hotelskoj sobi i ne moramo da brinemo o umoru.

Peti dan: Bukurešt

Dan provodimo u obilasku znamenitosti. Između ostalog, obilazimo i Muzej sela, jedan od najvećih muzeja na otvorenom u Evropi. Popodne koristimo za „šoping“, više kao istraživanje šta bi se moglo kupiti nego za pravu kupovinu. Obilazak završavamo ispred grandioznog zdanja Parlamenta.

Ova zgrada, koja još nije u potpunosti završena, posle Pentagona je najveća administrativna zgrada na svetu. U Bukureštu ima još nedovršenih zgrada, koje su u doba Nikolaea Čaušeskua bile zamišljene kao monumentalna zdanja.

Uveče odlazimo na večeru u restoran „Caru’ cu Bere“, čiji bi se naziv na srpski mogao prevesti kao „Kola puna piva“.

Šesti dan: Bukurešt – Krajova – Čačak

Prepodne provodimo u Bukureštu. Obilazimo gradsku crkvu i krećemo kući. Put nas vodi ka Piteštiju, jednom od najvažnijih industrijskih centara Rumunije, gde je fabrika automobila „Dačija“. Između Bukurešta i Piteštija vodi jedan od retkih rumunskih auto-puteva.

Sledeći veći grad je Slatina, sa velikim hemijskim kompleksom, a zatim stižemo u Krajovu. Ovde je veliki elektroindustrijski kompleks, poznat po proizvodnji električnih lokomotiva; tokom sankcija ovde su remontovane lokomotive jugoslovenskih železnica.

U Srbiju se vraćamo preko brane hidroelektrane „Đerdap“. Usput zastajemo kod Donjeg Milanovca, a onda preko Požarevca i Beograda stižemo u Čačak.

Tako se završilo ovo putovanje, koje nam je pružilo priliku da upoznamo „neku drugu Rumuniju“, drugačiju od one o kojoj smo stekli utiske posećujući Temišvar i prelazeći onih pedesetak kilometara od granice do ovog banatskog grada.

← Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

14. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

Bližili su se Aleksandrin rođendan i polazak u prvi razred, a ja sam nas prijavio za putovanje po Rumuniji pod nazivom „Drakulina tura“. Danka je krenula pod protestom, što nije bilo obećavajuće. Ali…

Prvi dan: Čačak – Temišvar – Sibiu

Moji susreti sa Rumunijom do tada su se svodili na Temišvar i onih šezdesetak kilometara od granice do njega. Prvi put sam u Rumuniji bio 1998, u vreme kada sam se zbog diskus hernije teško kretao. Jedva sam mogao da pređem dvadesetak metara pre nego što bih zbog užasnih bolova morao da stanem. Temišvar me tada nije previše impresionirao, a pogotovo ne pejzaži koje smo sretali usput. Ipak se sa zadovoljstvom sećam tih aprilskih dana. Srbija je tek izlazila iz perioda sankcija i svaka novina iz sveta, makar to bio svet za koji smo smatrali da je i dalje iza nas, bila je nešto lepo.

Bili smo smešteni u hotelu Politehnike, koji se upravo renovirao. Nalazio se u samom centru grada, preko puta najveće gradske crkve, koju, iako je pravoslavni hram, nazivaju katedralom. Ovaj veliki trg, prava pešačka oaza, zove se Trg pobede (Piața Victoriei). Na jednom kraju je katedrala, a na drugom Opera. Trg je bio poprište dramatičnih događaja iz decembra 1989, koji su doveli do pada Čaušeskua. Po trgu i zgradama oko njega vidi se da je Temišvar deo evropske kulture, jer je kao deo Banata pripadao i ogromnoj Austrougarskoj monarhiji. Nažalost, samo par stotina metara od centra počinju delovi grada sa oronulim porodičnim kućama, drvenim ogradama i ulicama kojima često nedostaje asfalt.

Ove redove o Temišvaru pišem kao utiske iz ranijih godina, jer ćemo se ovoga puta u njemu zadržati samo dva-tri sata, što je svakako premalo da bi se upoznao ovaj ipak simpatičan grad. Posle ovog putovanja, 2003. godine, još dva puta ću posetiti Temišvar, na konferencijama na ovdašnjem univerzitetu. Za te boravke vezane su neke zanimljive dogodovštine i poznanstva, pre svega sa kolegom Dušanom Popovom, jednim od najuglednijih Srba u Rumuniji. Već za nekoliko godina videće se kako se velike promene dešavaju kod naših suseda.

Pri svakoj poseti Temišvaru otkrivao sam poneki sitan detalj iz njegove istorije i današnjeg života.

Ovoga puta navešću samo jedan: Temišvar je 1884. godine postao prvi grad u kontinentalnoj Evropi sa električnim uličnim osvetljenjem, o čemu svedoči i spomen-lampion.

Cilj prvog dana našeg putešestvija je Sibiu, u delu Rumunije koji Rumuni zovu Transilvanija, a Mađari Erdelj. Putovanje je organizovala novosadska agencija „Karpati“, specijalizovana za ture po Rumuniji. Agenciju vodi bračni par Stanković, a naš domaćin i vodič bio je Borivoj Stanković, diplomirani inženjer mašinstva, koji će nas oduševiti poznavanjem istorije, ali i savremenih prilika u Rumuniji.

Sledeći veći grad posle Temišvara je Lugoš (Lugoj). Ovaj grad od pedesetak hiljada stanovnika podario je svetu neke poznate ljude: botaničara Augusta Kanica, holivudskog glumca Belu Lugošija, slavnog po ulozi grofa Drakule, i gimnastičarku Laviniju Milošović, svetsku i olimpijsku šampionku. Posle Lugoša iz Banata prelazimo u Transilvaniju i tu počinju da se menjaju naše predrasude o Rumuniji kao zaostaloj balkanskoj državi.

Prvi grad u Transilvaniji pored koga prolazimo je Deva, poznata po čuvenoj gimnastičkoj školi, iz koje je ponikla i Nadja Komaneči. Gradom dominira tvrđava, koja je imala veliki značaj u vreme Janoša Hunjadija, našeg Sibinjanin Janka, čiji je sin bio ugarski kralj Matija Korvin. Ono što se vidi po dolasku u Transilvaniju dalo mi je ideju da ovim zabeleškama dam naslov „Neka druga Rumunija“: putevi su novi, pokriveni kvalitetnim asfaltom. Već je pala noć, pa samo naslućujemo predele kroz koje prolazimo. A okolo su istorijska mesta: Alba Julija, Hunedoara, Targu Mureš… Dok se vozimo, razmišljam o istoriji koja nas povezuje, a o kojoj tako malo znamo.

Konačno stižemo u Sibiu, gde ćemo prenoćiti. Hotel „Continental Forum“ primer je socrealističke gradnje: veliko, gotovo monumentalno zdanje, sa velikim sobama i visokim plafonima. Veče je prijatno, pa se malo šetamo oko hotela. Mnogo starih zdanja i prilično čist grad. I ovo je neka „druga Rumunija“. Ovde je nekada partijski sekretar bio Niku Čaušesku, najmlađi sin i miljenik vladajućeg bračnog para. Vodič nas upoznaje sa sutrašnjim planom, koji će biti naporan kao i prvi dan. Na kraju putovanja videćemo da smo za šest dana obišli skoro trećinu Rumunije.

Drugi dan: Sibiu – Sigišoara – Brašov – Sinaja

Posle doručka upoznajemo se sa znamenitostima grada. Iako je Rumunija pretežno pravoslavna, u ovom regionu ima dosta potomaka nemačkih doseljenika, Sasa, koji su ovamo dolazili još u srednjem veku. Sibiu je jedan od sedam gradova koje su osnovali, po kojima je Transilvanija na nemačkom dobila ime Siebenbürgen. Zato ovde ima i crkava drugih veroispovesti, a jedna od znamenitosti Sibiua je Evangelička crkva. Obilazimo i Veliki (Piața Mare) i Mali trg (Piața Mică).

Znamenitost Sibiua je i Nacionalni muzej Brukental (Muzeul Național Brukenthal). Samuel fon Brukental, čije ime nosi, bio je guverner Transilvanije pod Habzburzima, a prve zbirke potiču iz 1790.

Gradovi se nižu kao na traci. Posle Sibiua čekala nas je Sigišoara, rodno mesto Vlada Cepeša (Țepeș), poznatijeg kao Drakula, po kome je naša tura i dobila ime. Bio je vlaški vojvoda i vladao je Vlaškom u tri navrata: 1448, od 1456. do 1462. i 1476.

Grad je veoma lep. Iznad njega dominira gornji grad, opasan bedemom sa kulama; bilo ih je četrnaest, a do danas je sačuvano devet. Kule su gradili gradski cehovi, pa po njima nose i imena. Grad je autentično sačuvan iz XV veka. U njemu su srednjovekovna muzejska postavka, soba za mučenje, oružarnica, ali i fenomenalan vidikovac, sa pločicama na kojima su ispisane svetske metropole i udaljenost do njih. Do vrha kule vode strme stepenice, koje škripe pod nogama i stvaraju pravi ugođaj. U rodnoj kući kontroverznog vlaškog vladara je restoran u srednjovekovnom stilu, sa svećama umesto električnog osvetljenja.

Naporno penjanje po gornjem gradu traži odmor, koji pravimo u maloj kafanici u njegovom podnožju. Pijem „hajneken“, kao u bilo kom drugom gradu Evrope. Jer ovo je bila i ostala Evropa. Ta ista Evropa ju je delimično bila izopštila, ali se ni oni nisu previše bunili, bar ne javno. Danka je već odavno svoj otpor prema ovom putovanju zamenila zadovoljstvom što vidi sve ove lepote.

Iz Sigišoare nastavljamo za Brašov, jedan od najvećih gradova Rumunije i važan industrijski centar. Šetnja glavnom ulicom otkriva nam još jedan stari grad. U centru se priprema prostor za večernji koncert Rikija Martina, pa se teško probijamo kroz masu sveta koja se sprema da prisustvuje koncertu ili da ga bar čuje sa odstojanja. Usput nalazimo vremena i za obilazak radnji. Tu i tamo vide se table svetski poznatih firmi. Rumunija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i polako se otvara prema Evropi, pogotovo u razvijenijim delovima zemlje, a Transilvanija to sigurno jeste.

Odlazimo i do čuvene Crne crkve (Biserica Neagră), čiji su zidovi potamneli u požaru u kome je crkva stradala. Potiče iz XIV veka i važi za najveću gotičku crkvu između Beča i Carigrada. Pošto je autobus na suprotnoj strani, još jednom prolazimo glavnom gradskom ulicom.

Kao što se vidi i sa panorame, istorijsko jezgro Brašova dobro je očuvano. Nema novih socrealističkih zgrada; one su uglavnom na periferiji i u novim kvartovima. Stare zgrade su relativno dobro održavane, koliko je to zbog njihove starosti uopšte moguće. Voleo bih da jednog dana vidim i druge gradove Transilvanije, jer sigurno ima još ovakvih lepih prizora.

Posle pedesetak kilometara vožnje stižemo u Sinaju, poznato mondensko skijalište u Karpatima. Ovde se vidi mnoštvo hotela i vila u specifičnom stilu, koji stvara osećaj da ste u nekom drugom, bajkovitom vremenu. Mesto je nastalo oko istoimenog manastira, koji je podigao povratnik sa hodočašća na Sinajsku goru. Sinaja, koja danas ima petnaestak hiljada stanovnika, nalazi se na obroncima Južnih Karpata, u podnožju planinskog lanca Bučeđi i dolini reke Prahove, na nadmorskoj visini između 800 i 1.000 metara, 50 kilometara južno od Brašova i 120 kilometara severno od Bukurešta. Grad je počeo da se razvija kada su između Bukurešta i Brašova izgrađeni pruga i put. Raskošna arhitektura vrhunac doseže u kraljevskom dvorcu Peleš (Peleș), po mnogima najlepšem dvorcu Evrope. Kao turistički centar Sinaja živi tokom cele godine, a zimi je poznato skijalište, sa terenima između 1.400 i 2.100 metara i sezonom od decembra do aprila. Zbog prirode i zanimljive arhitekture često je zovu „perla Karpata“.

Smeštamo se u hotel „Sinaja“, koji još jednom ruši predrasude o Rumuniji: njihov hotel sa tri zvezdice izgleda i nudi mnogo više od nekih evropskih hotela sa više zvezdica. Ima sve što treba planinskom hotelu: tople, ušuškane i prostrane sobe, bilijar, internet-kafe, teretanu, bazen…

Svaki dan je naporan, jer po pravilu obilazimo više od jednog mesta. Za sutra je planirana poseta zamku Bran, a popodne manastir Sinaja i dvorac Peleš.

← Tour de Europe

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (5): Grčka na točkovima — od Mikene do Guče

Mikena i Tirint

Pošto smo u Patrasu sredili gumu, krećemo na istok Peloponeza, ka Nafplionu i lokalitetima Mikena, Tirint i Epidaur. Dobar deo puta je pravi auto-put, pa za nešto više od sat stižemo na odredište. Prvo idemo u Mikenu. To mi je treća poseta, jer smo prošli put Mikenu obišli čak dva puta. Naravno, sve je već poznato: Lavlja vrata, Agamemnonova grobnica…

Posle tvrđave obilazimo Atrejevu riznicu, zapravo grobnicu koja se pripisuje Atreju, Agamemnonovom ocu.

Kad smo se vratili do kola, ustanovili smo da je guma ponovo ispustila. Menjamo je i krećemo ka Nafplionu, usput merkajući vulkanizera. Nalazimo ga kod Tirinta. Majstor kaže da se probušena guma ne može krpiti i nudi nam polovnu. Pošto nemamo izbora, montiramo je i krećemo dalje. Sledeće odredište je arheološki lokalitet Tirint.

Prema legendi, Tirint je osnovao mitski kralj Projt, a vladao je njime njegov unuk, junak Persej. Zidine Tirinta podigli su Kiklopi, koje je Projt za tu namenu pozvao. Ovde je i Herakle služio kralja Euristeja dok je izvršavao svojih dvanaest zadataka. Tirint je bio jedno od glavnih središta mikenske kulture.

Nafplion

Konačno stižemo u Nafplion, gradić od petnaestak hiljada stanovnika. Upravno je središte Argolide, iako nije najveće mesto; najveći je Argos, koji neki smatraju najstarijim gradom u Evropi. Nafplion je poslednjih decenija izrastao u važan turistički centar. To duguje očuvanom gradskom jezgru, sa mnogo uticaja zapadne arhitekture, što mu daje poseban šarm. Blizina Atine privlači strane turiste, posebno vikendom, pogotovo što su u okolini značajni spomenici kao što su Argos, Mikena, Tirint i Epidaur. Nafplion je važan i za istoriju moderne Grčke, jer je bio njena prestonica od 1829. do 1834. Pre toga, kada je 1821. počeo Grčki ustanak, bio je najjače tursko utvrđenje.

Kratko se zadržavamo u Nafplionu, tek da ručamo, i produžavamo za Drepano, gde smo planirali da prenoćimo u kampu „Asini Beach“. U tom kampu smo boravili i kada smo 1986. godine letovali u Grčkoj. A valjalo je i okupati se, jer se od Paleokastrice nismo brčnuli u moru, a kao, došli smo na letovanje. Kad smo se parkirali i našli mesto za šator, utvrdili smo da je ipak premali za nas dvojicu, pa sam te noći ja spavao u kolima, a Vladimir u šatoru.

Kamp mi je ostao u sećanju po prelepoj šljunkovitoj plaži, pravom osveženju posle grčkih plaža sa sitnim peskom, na kojima smo se uglavnom kupali. Činio mi se i najlepšim od svih kampova u kojima sam do tada bio: puno zelenila, mesta za šatore u plantaži mandarina, a ni cveća nije manjkalo. Pre spavanja prisećamo se boravka od pre četiri godine, a naravno, ne prolazi ni bez sećanja na sve ono što se u međuvremenu izdešavalo.

Epidaur i Korintski kanal

Pošto smo shvatili da nam boravak u kampu neće biti baš ugodan, odlučujemo da već sutradan krenemo ka Atini. Pre nego što smo preko Istamske prevlake krenuli ka kolevci demokratije, svraćamo u Epidaur. Nismo želeli da propustimo priliku da još jednom osetimo akustiku teatra u Asklepijevom svetilištu.

Kratko se zadržavamo na mostu preko Korintskog kanala, koji je presekao Istamsku prevlaku i Peloponez učinio ostrvom, i nastavljamo dalje.

Atina

Na putu ka Atini svraćamo u Pirej, da osetimo dah velike luke. Put nas nanosi na deo luke gde pristaju veliki trajekti, poput onog kojim smo plovili od Krfa do Patrasa. Prvi put vidimo i velike brodove za krstarenje, danas poznatije kao kruzeri. Relativno lako se vraćamo na auto-put za Atinu i razmišljamo o smeštaju. Pre četiri godine kampovali smo u Rafini i svaki dan dolazili u Atinu da obilazimo znamenitosti. Ovoga puta merkamo hotel u blizini Trga Omonija, jer nam se taj kraj čini zgodnim zbog blizine znamenitosti, trgovačke i ugostiteljske zone.

Izbor se nekako suzio na Ulicu Svetog Konstantina, koja povezuje trgove Omonija i Karaiskaki. Biramo hotel „Nestor“, negde na sredini ulice. Cena je bila prihvatljiva, iako smeštaj nije bio nešto posebno. Posle kratkog odmora krećemo u obilazak. Srećom, sve što želimo da vidimo može se obići peške, pa ne moramo da razmišljamo o parkiranju. Prvi cilj je Akropolj i ostaci Partenona, hrama posvećenog zaštitnici grada, boginji Atini, po kojoj je grad i dobio ime.

O istoriji i legendama vezanim za Atinu i celu Grčku manje-više sve se zna. Putniku namerniku iole upućenom u te priče ostaje da zamišlja kako korača stazama vremena iz kojih one potiču. Posle Akropolja spuštamo se preko Agore niz mondensku Plaku. Pada noć, a taverne iz kojih dopiru zvuci buzukija već su oživele. Pomalo navalentni konobari pozivaju turiste unutra. Razmišljajući gde da se i sami prepustimo čarima grčke kuhinje, stižemo do Trga Monastiraki, koji pamtim po mnoštvu radnji sa predmetima od kože. Na početku Ulice Ermu uočavamo restoran u kome su gosti, po našoj proceni, isključivo Grci. Upravo to smo tražili, jer najbolje se jede tamo gde jedu domaći; oni najbolje znaju šta valja.

Za susednim stolom vidimo nešto što nam se dopada i naručujemo: „Isto što jedu za susednim stolom.“ Konobar nam donosi po šest štapića sa nabodenim mlevenim mesom, poput naših ćevapčića, ali dužine desetak centimetara. Pokazaće se da je izbor bio dobar. Kasnije ćemo saznati da se to jelo zove mifteki. Boravci u Grčkoj nametnuli su mi sklonost ka „hajnekenu“, pa ni ovoga puta ne propuštamo priliku.

Ulica Ermu pruža se od Monastirakija do Trga Sintagma, gde je zgrada Parlamenta, ispred koje stoje čuveni evzoni, vojnici u narodnoj nošnji, obuveni u drvene cipele sa kićankama. Smena straže je zanimljiva, pa je ne propuštamo. Pored Parlamenta, Sintagmom dominira i luksuzni hotel „Grand Bretanj“. Na našu Omoniju vraćamo se Ulicom Stadiu, u kojoj su banke i skupe radnje sa proizvodima svetskih modnih brendova.

Za razliku od Sintagme, koja simbolizuje Grčku kao državu, Omonija je simbol trgovačke Grčke. Sa trga se račvaju ulice u kojima cveta trgovina, od one za svakoga, kakvu simbolizuju radnje u Ulici Atinas, do mondenskih butika u Ulici Stadiu.

Dan je bio veoma naporan, pa odlazimo u hotel na počinak i planiranje sutrašnjeg dana. Sreda je dan kada atinske radnje rade samo prepodne, pa smo tako i isplanirali.

Kupujemo uglavnom u Ulici Atinas, jer tu ima najviše radnji, a i najjeftinije su. Stižemo do Monastirakija i ponovo krećemo ka Sintagmi.

Popodne još malo obilazimo Atinu, a uveče ponovo odlazimo u onaj restoran na Monastirakiju, na mifteki i „hajneken“.

Provala oblaka

Ujutru krećemo kući, zapravo ka Bitolju, jer smo planirali da ponovo prespavamo kod Cvetana. Vreme se pokvarilo i ubrzo počinje kiša, prava provala oblaka. Nekako uspevam da preteknem kamionet koji je mileo ispred nas. Tek što sam ga pretekao, s užasom vidim kako nam u susret, zanoseći se bočno, ide autobus. Prošao je pored nas, valjda na pola metra. Vladimir se okrenuo i rekao da je udario u kamionet koji sam upravo pretekao. A onda je sve prekrila vodena zavesa. Morao sam da stanem na prvom proširenju i malo se smirim pre nego što smo nastavili.

Svraćamo u Lamiju, gradić u središtu Grčke koji pamtim po poslastičarnici kojom se ne bi postideli ni najmondenskiji gradovi. Grad i nije tako mali kako mi se činilo pre četiri godine: ima više od pedeset hiljada stanovnika. Tražeći mesto za parkiranje, nailazimo na dobro snabdevenu parfimeriju i posle dugo vremena kupujem svoju omiljenu kolonjsku vodu, „Denim Musk“. Vreme se malo popravilo, ali je i dalje oblačno. Nastavljamo regionalnim putem, jer želimo da preko Kozanija i Florine stignemo do Bitolja. Put vodi kroz brdovite predele, ali zbog kiše i oblaka ne možemo da uživamo u pogledu.

Put nas vodi kroz mesto Servija, ili Srbica, koje su, prema predanju, osnovala slovenska plemena u doba cara Iraklija, u VII veku. U blizini je veštačko jezero na Bistrici (Aliakmonu), najdužoj grčkoj reci. Preko jezera vodi most na putu Larisa – Kozani. Nažalost, nad jezerom su se nadvili teški olovni oblaci, pa jedva čekamo da se domognemo druge obale.

Ubrzo stižemo do Kozanija i nastavljamo ka Florini. Ovaj deo Grčke zapravo je produžetak Pelagonije. I ovde ima dosta uglja, pa prolazimo pored velike termoelektrane. Konačno stižemo u Jugoslaviju. Biće to moj poslednji povratak u zemlju u kojoj sam rođen.

Poslednja noć u Bitolju

Granični prelaz sa naše strane zove se Medžitlija, po obližnjem selu. Do Bitolja ima dvadesetak kilometara skoro pravog puta kroz ravnicu. Do Cvetanovog stana u Partizanskoj ulici lako se stiže, jer je seče ulica kojom se nastavlja put iz Grčke. Prolazimo kroz najlepši deo Bitolja, pored Herakleje, Zoološkog vrta, železničke stanice i Tehničkog fakulteta. Sa leve strane ostaju nam pešačka aleja kroz Gradski park i brdo za kafenisanje, Tumbe kafe. Lako nalazimo Cvetanov soliter između Partizanske i Ulice ASNOM-a i uskoro konačno možemo da se odmorimo. Naravno, uz „meskarenje“, kako kaže Dragica. Ostajemo do duboko u noć.

Uprkos Cvetanovoj ljutnji, za Čačak krećemo relativno rano, jer želimo da stignemo što pre i da skoknemo do Guče, na Sabor trubača. Zbog toga smo i skratili boravak u Grčkoj. Vraćamo se najlakšim putem: preko Prilepa i prevoja Pletvar, pored Kavadaraca, spuštamo se do Gradskog, gde izlazimo na auto-put. Ovoga puta idemo preko Vranja i Niša. Kod Pojata silazimo sa auto-puta i za nekih dva sata smo konačno u Čačku. Posle kraćeg odmora odlazimo u Guču.

Kraj serije „Tour d'adieu 1990“.

← Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras

Grčka na točkovima

Grčku sam prvi put posetio 1986. godine. Iako je to bio susret sa prostorima koje sam odavno priželjkivao, sve je proteklo nekako u grču, pa sam jedva čekao priliku da se ponovo zaputim na jug Balkana. U tim nadanjima stigla je i 1990, tako krcata putovanjima, kao nagoveštaj ostvarenja sna o večitom putovanju, koji će raspršiti bura što će nedugo zatim protutnjati ovim prostorima.

Početkom avgusta u goste su nam stigli studenti moskovskog instituta MASI, kod kojih smo mi bili u julu. Sa Vladimirom sam se već ranije dogovorio da ponovo krenemo u Grčku; ostalo je samo pitanje kada. S druge strane, ograničavala nas je želja da se vratimo u Čačak do početka Sabora trubača u Guči. Zbog Rusa sam i ja pomalo otezao sa polaskom, ali smo se ipak dogovorili da krenemo u četvrtak, 18. avgusta. Vladimir je trebalo da dođe svojim kolima, kojima bismo nastavili put, jer je moja „šerpa“ već bila na izdisaju.

Pošto sam odlazio, u klubu studenata na Fakultetu prepodne je organizovana oproštajna sedeljka, na kojoj sam se malo duže zadržao i vratio se kući u stanju koje nije davalo nadu da tog dana mogu da putujem. Kad sam stigao kući, Vladimir je već bio tu, ali nažalost bez kola, što je značilo da se „šerpa“ ipak mora aktivirati. Međutim, na mojim kolima dve gume bile su loše, a i prekidač u volanu bio je pokvaren. Bilo je jasno da sve to mora da se sredi pre polaska, što je samo potvrdilo da tog dana nećemo krenuti. Ja sam morao malo da odspavam, a Vladimiru sam dao zadatak da ode u grad i vidi gde se mogu kupiti najjeftinije gume i prekidač.

Bitolj

Posle ovih nepredviđenih priprema bili smo spremni tek sutradan oko jedan sat popodne. Prva stanica bila je Bitolj, jer smo želeli da posetimo Cvetana. Zbog kašnjenja odlučujemo se za put preko Kosova, jer, kako reče Rade Ljujić: „Kada ja smem sa decom da idem preko Kosova, što ne biste i vi?“ Iako mi se u jednom trenutku učinilo da smo pogrešili u izboru pravca, sve je prošlo bez problema, pa smo u Bitolj stigli oko osam uveče. Posle malo lutanja nalazimo kuću Cvetanovih roditelja, gde nas je čekao.

Kada se danas setim tog vremena, pomalo me obuzima osećanje nestvarnosti. Slobodno sam šetao ulicama grada koji će se samo par meseci kasnije naći u drugoj državi. Uvek ću proklinjati tu „neminovnost“, koja nije morala biti.

Otišli smo kod Cvetana u stan i ostali do kasno u noć u razgovoru, naravno uz jelo i piće. Bilo je to pomalo i ispunjenje duga od pre četiri godine. Jedva sam čekao da legnem, jer sam iza sebe imao više od petsto pređenih kilometara, a sutradan me je čekao naporan dan.

Preko severne Grčke do Krfa

Ujutru smo se oprostili od ljubaznih domaćina, uz obećanje da ćemo svratiti i na povratku. Prva stanica bila je Florina, ili Lerin, kako kažu Makedonci. U jednoj prodavnici menjamo devize i krećemo put Krfa. Čekalo nas je oko 300 kilometara putevima severne Grčke. Kod Kozanija skrećemo ka Janjini. Sećam se Francove priče da se put stalno penje i spušta; zaista je tako. Krajevi kroz koje prolazimo su bezvodni, skoro nigde zelenila. Put nekako prati grčko-albansku granicu. Pogled često odluta ka planinama iza kojih se krije tada još najveća nepoznanica Evrope. Žurimo da što pre stignemo u Igumenicu, jer tako imamo više šansi da još istog dana pređemo na ostrvo koje, iako grčko, predstavlja jedan od srpskih simbola.

Vrelo letnje popodne. Pedesetak kilometara pre Igumenice puca mi guma. Sav sam znojav posle promene i mislim: „Kako bi bilo lepo osvežiti se.“ Pusta želja u ovom bezvodnom kraju. Ali tek što je minulo stado ovaca i utihnuo njihov klepet, kao fatamorgana čuje se zvuk vode. Odmah preko puta iz ogromne cevi šiklja voda. S nevericom guram glavu u mlaz, i dalje ne verujući u ovo čudo.

Put se dalje odvija pod sumnjom: „Šta ako nam se probuši još jedna guma?“ S tim osećanjem stižemo u Igumenicu. Stajem u pogrešan red, sa Italijanima koji se vraćaju kući sa feragosta. Srećom, na vreme se izvlačim i uskoro smo na trajektu za Krf. Smiraj dana na moru, jedan od najlepših doživljaja. Dok Vladimir razgovara sa dve devojke sa rancima, ja, savladan umorom, tonem u san.

U krfsku luku stiže se pored ostrva Vida, kroz „Plavu grobnicu“. Pale se prve sijalice, a mi se vraćamo u stvarnost. Treba naći hotel sa dva imena, u blizini „Piano bara“, gde su odsele Jeca i Goca. Špartamo rivom, ali ne uspevamo da nađemo taj „Piano bar“. Treći put krećemo u potragu peške, pošto smo nekako našli mesto za „šerpu“ u ovom kolima pretrpanom mestašcu. Konačno je Vladimir ugledao ono što tražimo već više od dva sata: umesto natpisa trebalo je uočiti konturu klavira sa pijanistom, izvedenu od svetlosnih cevi. Hotel je zaista bio u blizini. Tamo saznajemo da su Jeca i Goca tog jutra otputovale na ostrvo Paksos.

Krf

Odluku o daljem putu ostavljamo za sutra, uzimamo ne baš jeftinu sobu i vraćamo se po kola. Dok prolazimo pored jedne menjačnice, Vladimir kaže: „Eno one dve Engleskinje što su se danas nudile da sa nama nastave put.“ Odmah shvatam da su to devojke sa trajekta. Naravno, kritikujem ga, uz njegov generalni otpor po tom pitanju. Tako nam je propala prilika za avanturu.

Smeštamo se u hotel i tražimo gde bismo nešto pojeli. Pošto nismo mogli da čekamo mesto u jednoj piceriji, Italijana je još mnogo, biramo restoran u neposrednoj blizini hotela. Tek kasnije shvatamo da je to ekskluzivan restoran, koji su svojim prisustvom udostojila dvojica „dripaca“ u šorcevima, koji su se, sevši, obratili kelnerici po sistemu: „Dete, daj dva piva.“ Večera od par lignji imala je adekvatno ekskluzivnu cenu, ali smo zato „hajnekenom“ bili zadovoljni, pa smo tražili i repete. Na kraju je bilo pravo zadovoljstvo sedeti onako u šorcu i patikama pored doteranih Nemaca. Vraćajući se u hotel, setismo se da treba okrpiti gumu pre nego što krenemo na Paksos.

Ispostavilo se da je čovek na recepciji, sa zvučnom titulom generalnog menadžera i prezimenom Pavliček, naše gore list, iz Crvenke, „najvećeg sela u Jugoslaviji“, čime voli da zadaje zagonetke našim ljudima. Raspitujemo se za brod do Paksosa i za vulkanizera. Kaže da vulkanizer ima odmah pored hotela, ali se onda seti da je nedelja i da ništa ne radi, što znači da se strah produžava. Što se broda tiče, ima ih svaki čas i brzo se stiže. Međutim, u luci saznajemo da brodovi nisu tako česti i da se do Paksosa putuje skoro dva sata. Posle kraćeg dogovaranja odustajemo od Paksosa i susreta sa Jecom i Gocom, uz vidno Vladimirovo nezadovoljstvo. Naravno, ja uvek imam rezervnu varijantu. Prepodne ćemo provesti u razgledanju Krfa i kupanju. Prošetali bismo se i po ostrvu, ali nedostatak rezervne gume visi nad nama kao Damoklov mač. Razloga da ostanemo na Krfu nemamo, znači: pravac Peloponez.

Šetamo gradom. Lepo mestašce, sam centar odiše aristokratijom; vidi se da su ovde nekada boravili Englezi i Francuzi. Odlazimo malo na kupanje, takoreći u samom gradu. Plaža nije nešto naročito, a okolo neki čudan svet: Francuzi, jedna crnkinja histerično vrišti. Vladimir po običaju sedi u hladu i pije pivo. Pijem i ja pivo, ali se i kupam. Ne ostajemo dugo, jer je vreme ručku. Prolazimo pored mnogobrojnih kafanica; u jednoj nas gazda uvodi u kuhinju, što u Grčkoj nije retkost, da nam pokaže šta ima od jela. Neprijatno nam je da odemo, pa ručamo nešto što liči na lovačku šniclu, naravno uz salatu koju ovde zovu grčka, a mi srpska sa sirom ili šopska. I „hajneken“ je obavezan.

Prolazeći pored jedne od mnogobrojnih turističkih agencija, pada mi na pamet da se do Peloponeza prebacimo trajektom umesto kopnom. Objašnjavam Vladimiru: koštaće nas kao jedna noć u hotelu, a uštedećemo i vreme. Kupujemo najjeftinije karte, mada smo mogli da se žrtvujemo i platimo ležajeve u kabini.

Paleokastrica

Pošto trajekt polazi u deset uveče, razmišljamo kako da provedemo ostatak dana na Krfu. Preovlađuje moja žeđ za avanturom. Predlažem da odemo do mestašca Paleokastrica; to ime mi je ostalo u sećanju iz Boškovih priča o letovanjima na Krfu. Naravno, vozim pažljivo, neprestano razmišljajući šta ćemo ako se neka guma probuši. Posle petnaestak kilometara otkrivamo raj: prekrasnu plažu u maloj uvali, mesto kome čovek poželi da se vraća celog života. Ponovo se kupam, a Vladimir odlučuje da malo prošvrlja okolinom. Kada se vratio, reče da je na brežuljku iznad uvale manastir, pa odlučujemo da ga posetimo.

Tu nas je čekalo novo iznenađenje: manastir, sav u beloj boji, koja kao da je nacionalna boja Grka, bio je sav u cveću, što je ovakvom mestu davalo ton veselosti. Naravno, ne propuštam da prizor ovekovečim sa nekoliko snimaka svojim već legendarnim fotoaparatom. Svežina je najavila kraj jednog predivnog popodneva, koje se desilo takoreći slučajno. Sa terase male kafanice, uz tonik, uživamo u pogledu na pučinu i Helija, koji polako odlazi na počinak. Noć se prikradala dok smo ponovo ulazili u grad i tražili dok na kome je trebalo da bude privezan naš trajekt za Patras.

Jurnjava i brige protekla dva dana učinile su da izgubimo iz vida sat razlike između Grčke i Jugoslavije, što nas je moglo koštati zakašnjenja na trajekt. Ipak se sve dobro svršilo i ubrzo smo se našli na tom ogromnom brodu. Smestili smo se u prostoriju sa avionskim sedištima. Odmah sam shvatio da je možda trebalo žrtvovati koju drahmu za kabinu. Pošto nikako nisam uspevao da se koliko-toliko udobno smestim u sedištu, odlučio sam da legnem na pod. Naravno, jutro sam dočekao kao prebijen, ali tek su dolazile naše muke.

Patras

Pokušavajući da izađemo iz luke u Patrasu, nesmotreno smo se ubacili u kolonu vozila koja su se iskrcavala sa trajekata iz Italije, dakle iz inostranstva. Tako smo stigli na granični prelaz i carinu. Carinik je utvrdio da nemamo dokaz da smo kolima ušli u Grčku, a u pasošima imamo pečate da smo u Grčku ušli još pre dva dana. Problem je rešio komandant luke, koji je svojeručno udario pečat u moj pasoš i antidatirao ulazak kola u Grčku. Sada smo mogli da se posvetimo traženju vulkanizera i krpljenju gume, jer smo se već dan i po vozili bez rezervne.

← Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu

Tour d'adieu (5): Grčka na točkovima — od Mikene do Guče →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu

Oproštajno jedrenje

Na jedrenje sam prvi put krenuo, rekao bih, iz radoznalosti. Ali posle dva boravka na Jadranu, u junu i septembru 1989, skoro da sam postao zavisnik. Ova godina najavila je burne promene u Jugoslaviji. U Sloveniji i Hrvatskoj održani su višestranački izbori, na kojima su pobedile konzervativne snage, a u Hrvatskoj su se oni dodatno prelamali preko hrvatsko-srpskih odnosa. U takvoj situaciji odlučili smo da ponovo krenemo na jedrenje, i to sa dva broda. Cilj nam je bio da oplovimo Kornate. Za početak i kraj plovidbe izabrali smo ACI marinu u Jezerima na ostrvu Murteru. Od tada je prošlo skoro trideset godina i ponešto se zaboravilo. Ali pokušaću da prenesem bar nešto iskrzanog sećanja.

U Čačku, 10. decembra 2018.

Bila je polovina juna, valjda 15, kada smo vozom krenuli put Šibenika. Pruga za Split ne prolazi kroz Šibenik: voz se spušta Unskom prugom, preko Knina i Drniša stiže do Perkovića, gde se preseda na lokalni voz za Šibenik. Dok čekamo presedanje, svuda uočavamo parole, pre svega posvećene pobedničkoj stranci, HDZ-u.

U Šibeniku sam poslednji put bio 1982, i to samo u prolazu. Malo bolje upoznao sam ga 1977, tokom letovanja u turističkom kompleksu „Solaris“. Dok čekamo autobus za Murter, Boško i ja odlazimo na šibensku pijacu da vidimo kakve su cene voća i povrća koje treba da ponesemo na brod. Usput nailazimo na „malo ozbiljnije“ parole: „Smrt Srbima“, „Smrt Miloševiću“. Ne može čovek da se oseća prijatno. Pošto je sezona takoreći počela, pijaca je dobro snabdevena. Prodavci su uglavnom nakupci, i za divno čudo, među njima ima mnogo Albanaca; odaje ih naglasak. Stidljivo se raspitujemo za cene, valjda plašeći se da nas ne oda govor. Pogotovo se moj čačanski ne da sakriti. Vraćamo se na autobusku stanicu sa predlogom da se snabdemo kada stignemo na Murter.

Šibenčani s ponosom naglašavaju da je njihov grad najstariji autohtoni hrvatski grad na Jadranu. Prvi put se pominje 1066, u povelji kojom je kralj Petar Krešimir IV dao povlastice benediktinskom samostanu Svete Marije u Zadru. Ugarsko-hrvatski kralj Stefan III dao je Šibeniku 1167. gradske povlastice, ali je pravi grad postao tek više od sto godina kasnije, kada je odlukom pape Bonifacija VIII osnovana šibenska biskupija. Do 1921, kada je ušao u sastav Kraljevine SHS, Šibenik je menjao gospodare: Veneciju, Tursku, nakratko Francusku i konačno Habsburšku monarhiju. Od decembra 1944. do maja 1945. bio je sedište ZAVNOH-a i tako de facto glavni grad Hrvatske.

Naša polazna tačka bila je ACI marina u mestu Jezera na Murteru, nedaleko od Šibenika. Ostrvo je od kopna odvojeno uskim prolazom, preko koga je u Tisnom napravljen most, pa se na Murter može stići i autobusom i automobilom.

Autobus iz Šibenika ide do mesta Murter, na sasvim drugom kraju ostrva u odnosu na Jezera. Zato izlazimo odmah posle mosta, u Tisnom. U samoposluzi se snabdevamo potrepštinama i peške nastavljamo ka Jezerima. Meni zapade da nosim džak krompira, pa uz svoje dve torbe zaostajem za društvom, koje veselo odmiče. Na parapetu pored puta sedi grupa ljudi i čujem kako komentarišu: „Ovo mora da su Slobodanovi.“ Mislili su na moje društvo, koje je malo pre toga prilično bučno prošlo pored njih.

Ovoga puta jedrili smo sa dve posade od po sedam „mornara“, na jedrilicama „Elan 35“. Za sedam dana oplovili smo Kornate. Bilo je tu zanimljivih događaja. Bila je to prava prilika za one poput Krake (Slobodan Ivančević) da noći provodimo usidreni u nekoj divljoj uvali, van marine. Ipak, bilo je i boravaka u marinama, na ostrvima Žut i Piškera. Poslednju noć pre povratka u bazu na Murteru proveli smo u Vodicama. Iako je Jugoslavija još zvanično postojala, osećali smo se pomalo kao stranci. Sigurno bi se o boravku na Kornatima imalo mnogo toga reći, ali posle skoro tri decenije mnogo šta je izbledelo.

A onda sve nazad: Šibenik, Perković i konačno Beograd. Sedam dana posle povratka okupili smo se kod Boška da se podsetimo putešestvija. Ujutru smo se Jelena Bulatović, Dejan Vasiljević i ja provozali čamcem po Savi. Čekale su me nove avanture.

Povratak u Moskvu

Ne sećam se kako je došlo do toga da baš ja povedem studente na ferijalnu praksu u Moskvu 1990. godine. Verovatno se neko od njih seća više detalja o organizaciji. Pre polaska znao sam da će se praksa obaviti na Institutu MASI (Moskovski automobilsko-mašinski institut „I. A. Lihačov“), da putujemo vozom i da sa mnom ide još devet studenata.

Već sam više puta napisao da je ta 1990. godina za mene bila vrlo bremenita događajima. Neposredno pred odlazak u Moskvu bio sam na jedrenju; događaji su se odvijali kao na traci. Trebalo je još obezbediti vizu za putovanje u Sovjetski Savez, koji je tada još postojao. Olako sam pomislio da ću to moći da uradim u Čačku, ali se ispostavilo da, pošto mi je pasoš izdat u Beogradu, to moram da uradim tamo, u stanici milicije u Ljermontovljevoj ulici, i to po mogućstvu istog dana kada smo trebali da putujemo. Pošto me je srce još vuklo u „Pupin“, u miliciju sam stigao kada je već prošlo vreme za predaju zahteva. Opet me je poslužila sreća: poslali su me kod šefa, koji se smilovao, i skoro nepremostiva prepreka bila je preskočena. Mogli smo da krenemo u novu avanturu.

U Čačku, 29. decembra 2018.

Sreda, 4. jul 1990. Beograd – Moskva

Nisam siguran da je baš to bio dan polaska, ali pošto o boravku neću pisati hronološki, nije ni mnogo važno. Preskočivši prepreku zvanu viza za SSSR, mogao sam da se pojavim na železničkoj stanici u Beogradu. Od devet studenata, sedmoricu sam odlično poznavao. Trebalo je da znam i Zorana Radonjića i Bogoljuba Marinovića, ali ću se u to uveriti tek na peronu. Bogoljub je kasnio i stigao u pratnji Dragana Stošića, čuvenog Sliška. Obojica su bili malo nakićeni.

Organizator putovanja bio je Budimir Đaković, tada student-prodekan. Karte je obezbedio preko asistenta iz matematike Milenka Ćojbašića, koji je tada živeo na relaciji Čačak – Moskva – Čačak, na specijalizaciji na jednom od moskovskih univerziteta. Kao i mnogi u to vreme, koristio je blagodeti perestrojke i otvaranja Sovjetskog Saveza da donosi robu traženu na našem tržištu: svilu, parfeme, razne tehničke sprave, pa i medicinske instrumente i pribor.

Čekalo nas je putovanje dugo oko 44 sata, kroz Mađarsku, Ukrajinu i Rusiju. Tokom puta mučila me je misao kako „sačuvati“ devet momaka kojima Moskva može pružiti šansu da budu „pušteni s lanca“. Pri kraju putovanja odlučio sam da pustim stvari da idu svojim tokom: da ništa formalno ne zabranjujem, ali da budno pratim šta se dešava.

U Sovjetski Savez ulazimo kod Čopa, u Ukrajini. Pošto se širina koloseka u Evropi i Sovjetskom Savezu razlikuje, ovde se menja donji stroj vagona. Za to vreme putnici mogu da se prošetaju gradićem od manje od deset hiljada stanovnika. Sa druge strane Tise je Zahonj, u Mađarskoj; Tisa je na ovom mestu granica između Mađarske i Sovjetskog Saveza.

Čop pripada Zakarpatskoj oblasti Ukrajine. Do 1920. bio je u sastavu Mađarske, odnosno Austrougarske, a zatim je po Trijanonskom ugovoru pripao Čehoslovačkoj. Za vreme Drugog svetskog rata ponovo je bio u sastavu Mađarske, a posle rata pripao je Sovjetskom Savezu. Pruga dalje ide obroncima Karpata, preko Užgoroda, Lavova, Šepetovke i Žitomira do Kijeva, a odatle kroz Černigov, Brjansk i Kalugu do Kijevske železničke stanice u Moskvi.

U Moskvu sam ponovo stigao posle četiri godine, sa željom da vidim drage prijatelje sa Instituta problema upravljanja, ali i da se podsetim nekih dragih mesta. A možda i da upoznam nove ljude i mesta koja su mi ostala skrivena tokom prethodnih boravaka. Na stanici nas je dočekao kolega Aleksandar, docent na Institutu MASI, koji će tokom boravka biti naš domaćin. Moji momci brzo će ga prozvati Lekso, i tako ćemo ga interno zvati narednih dvadesetak dana.

← Tour d'adieu (2): Još uvek bliska Italija

Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (2): Još uvek bliska Italija

Vrlo brzo po povratku sa Kavkaza vratio sam se za stalno u Čačak. Bio je to nastavak bajke započete na Kavkazu.

U Čačku, 12. novembra 2018.

Petak, 27. april 1990. Beograd

Nije prošlo ni mesec dana mog ponovnog života u Čačku, a Vladimir i ja smo odlučili da prvomajske praznike provedemo u Italiji. Realno je bilo očekivati da stignemo do Venecije i Padove, eventualno do Firence, mada sam se ja zanosio i Rimom. Na zapadu Jugoslavije duvali su novi vetrovi, koji su se zvali „demokratija“. Pripremali su se, ili su već bili održani, višestranački izbori za republičke organe vlasti.

Moja kola su posle svih onih hiljada pređenih kilometara bila kao na izdisaju, pa nije dolazilo u obzir da njima idemo. Nadali smo se da neće biti loše ni sa Vladimirovim „jugom“. Po običaju, nismo krenuli u petak, kako smo planirali, jer je trebalo završiti još neke poslove oko deviza i kola. Međutim, odlaganje će celom poduhvatu dati novu dimenziju, pa će on biti možda i uspešniji.

Da bismo prekratili vreme, izašli smo u grad i sreli Dudlberija. Reč po reč, on predloži da nam se na putu pridruže on i Ljupka. Ponudio je svoju novu „ladu samaru“, a odluku je prepustio Ljupki, kada izađe sa posla. Pošto je ona pristala, uz piće na Trgu Marksa i Engelsa dogovorili smo se da krenemo sutradan oko podne.

Subota, 28. april 1990. Beograd – Kozina

Krenuli smo skoro po planu, sa ciljem da do kraja dana stignemo do granice. Osećam nelagodnost pri pomisli na prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju. U Sloveniji su višestranački izbori već završeni, a u Hrvatskoj je održan prvi krug. Odmaramo se kod motela „Plitvice“. Sve vreme tražim nagoveštaje promena u ponašanju milicije, prodavaca, običnih ljudi. Još ništa nije vidljivo, ali neka zebnja ostaje.

Stajemo i u Brežicama, po navici još iz vremena kada smo išli na Elektrijade. Usput razmišljamo gde da prenoćimo; želimo da to bude što bliže granici, po mogućstvu u Lipici. Zaboravili smo da je praznik i da na ovu stranu hrli još mnogo turista poput nas, ali ipak nalazimo mesto u motelu na graničnom prelazu Kozina.

Nedelja, 29. april 1990. Venecija

Trst smo svi već dobro upoznali, pa se upućujemo pravo ka Veneciji. Želimo da idemo putem pored mora, da vidimo nešto novo, jer nam je dosta auto-puta. Ali i pored sve pažnje ne uspevamo da uhvatimo „plavi“ put i opet smo na „zelenoj“ trasi. Zahvaljujući tome brže stižemo u Veneciju.

Odmah krećemo u razgledanje, jer je nedelja, pa nema mogućnosti za drugu dimenziju ovog puta, kupovinu. Veneciju dobro poznajem, bio sam ovde već nekoliko puta, ali uvek postoji mogućnost da se otkrije neki novi detalj ili da se vratiš nečemu što je ostavilo utisak ranije. Prvi put posećujem crkvu Svetog Marka i divim se konjima iz Konstantinopolja.

Dan je prelep, nije previše toplo, idealno vreme za razgledanje. Ostajemo do sumraka.

Bio je ovo moj prvi susret sa prazničnom Italijom. Na ulazu u Veneciju dočekali su nas brojni „lovci“ na turiste, čiji je zadatak da popune parkinge, a usput nude i prevoz čamcima, gondolama i razne druge usluge.

Odlučili smo se za parking na Tronketu, ali je već bio pun. Nije nam preostalo ništa drugo nego da smeštaj za našu ladu potražimo u ogromnoj garaži. To je značilo i poduže čekanje u redu za izlazak iz garaže kada smo, u smiraj tople aprilske večeri, hteli da naš „brod“ usmerimo ka Padovi. Dok smo čekali, sunčeva svetlost uzmicala je pred mnogobrojnim svetiljkama.

Volim ove mediteranske prostore. Možda se na njima može doživeti i poneka neprijatnost, prevara ili krađa, ali u vazduhu neprekidno treperi radost življenja. Smeh odzvanja i tamo gde lebdi duh siromaštva.

Bezbrojni venecijanski kanali pružaju namerniku priliku da uvek nađe poneki nov detalj, čak i kada je gotovo siguran da je tuda već prošao. Venecija je prepuna turista. Valjda zbog praznika, preovlađuju Italijani, koji i sami dolaze da upoznaju čari ovog po mnogo čemu jedinstvenog grada.

Padova i Abano Terme

Uvek sam bio pristalica putovanja sa primesama avanture. Precizno planiranje ubija lepotu doživljaja koje svako putovanje nosi sa sobom. Dok smo prelazili tih četrdesetak kilometara do Padove, još nismo bili svesni da smo na pragu male avanture oko prenoćišta. U Padovi sam prvi put bio pre pet godina i doživeo je kao jedan od gradova u kojima se nije pisala samo istorija Apeninskog poluostrva, već i sveta.

Venecija i Padova polako se stapaju u jedan grad, pa usput prolazimo pored mnogobrojnih kafanica sa baštama namenjenih pre svega domaćim gostima; upravo takva mesta tražio sam na svojim putovanjima. Nalazimo se u slivu reke Po, jednom od najbolje regulisanih u Evropi, pa prolazimo kroz splet kanala za navodnjavanje i predele bujne vegetacije.

Još na prilazima Padovi tražimo prenoćište, ali svuda nailazimo na odmahivanje glavom. Logično pitanje je gde se onda može naći prenoćište. Upućuju nas u Abano Terme. Očigledno je reč o banji; oko Padove ima dosta banjskih lečilišta. Pre pet godina kampovao sam u jednoj takvoj, Montegroto Terme. Smatrajući to sigurnim utočištem, ipak usput stajemo kod svakog hotela i tražimo smeštaj. U jednom nas upućuju na novi hotel u blizini, kažu nešto skuplji, jer ima četiri zvezdice. Po meni, dovoljno za avanturu.

Hotel „Executive“ nalazi se u novom delu Padove, koji je još u izgradnji; okolo je ogromno gradilište. Cena je baš „prigodna“, što bi rekao Vladimir: sto maraka za dvokrevetnu sobu. Ali smeštaj je odličan, možda najbolji koji sam ikada imao u nekom hotelu. Soba sa televizorom sa dvadesetak programa, ogromno kupatilo, u kome bi mogao fudbal da se igra, i naravno, sve svetlo i besprekorno čisto. Dok se Vladimir tušira, ja se igram sa televizorom, ali umor je ipak jači.

Ponedeljak, 30. april 1990. Padova

Iako je ovaj put zamišljen pre svega kao turistički, mora se naći malo vremena i za kupovinu. Srećom, Padova nije preterano veliki grad, što taj posao donekle olakšava, ali za mene postoji čitav niz drugih problema: kako naći dovoljno veliku majicu, jaknu i slično.

Uporedo sa kupovinom obilazimo znamenitosti Padove, koja je, kao većina gradova severne Italije, prepuna istorijskih spomenika, posebno iz doba renesanse. Usput tražimo prenoćište za sledeću noć, ali mesta nema ni za lek. U jednom pansionu nam rezervišu smeštaj u hotelu „Vena d'Oro“ u Abano Termama, kuda smo se bili uputili još prethodne večeri.

Jurnjava po trgovinama ne ostavlja mnogo prostora za sećanja, ali susret sa Abano Termama svakako zaslužuje koju reč. Čini mi se da do tada nisam bio u mondenskijem mestu, čak ni u poređenju sa gradovima na Azurnoj obali. Stekao sam utisak da celo mesto čine samo mnogobrojni hoteli utonuli u more zelenila. Prosto je neverovatno da za ovaj turistički raj, koji upoznajem ovako neočekivano i gotovo pod prinudom, ranije nisam čuo. Očigledno je reč o banjskom lečilištu koje posećuje određena kategorija ljudi, tražeći leka svojim jadima. Kao što ćemo sutradan videti, bili smo ubedljivo najmlađi gosti hotela. Hotel, koji svakako nije bio najluksuzniji, imao je dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a i sobe su bile sasvim pristojne. Čak je i grejanje radilo, jer je poslednja aprilska noć bila prohladna.

Abano Terme — Hotel „Vena d'Oro“ u Abano Termama

Posle smeštaja odlazimo da potražimo gde bismo mogli nešto da pojedemo. Šetamo širokim ulicama omeđenim drvoredima, punim zelenila i cveća. Na sve strane putokazi ka ovdašnjim hotelima, često zvučnih imena. Ponegde nailazimo i na butike; njihovoj robi, ali i cenama, pozavideli bi i u najelitnijim trgovinama svetskih metropola. Odlučujemo se za picu i pivo. Prvi put jedem kalcone. Usput pravimo planove za sutra, a sutra nas čeka Firenca.

Utorak, 1. maj 1990. Firenca

Švedski sto za doručak, prilika za Dudlberija da stvori zalihe za put. Izgleda da smo najmlađi gosti u hotelu. Ostali su uglavnom postariji stranci, Austrijanci i Nemci, koji su ovde došli ne bi li nekoj svojoj boljci našli leka.

Iako nas do Firence čeka oko 300 kilometara, biramo regionalni put, planirajući da usput svratimo u Bolonju. Međutim, ne napredujemo onako brzo kako smo očekivali, pa odustajemo od Bolonje i iza Ferare izlazimo na auto-put. Žurimo u Firencu, grad muzeja i grad-muzej. Biće to moja treća poseta gradu koji je u prohujalim vekovima toliko darivao umetnosti celom čovečanstvu. Za jedno popodne ne može se bogzna šta videti od lepote sakupljene u ovom gradu, ali dovoljno je pogledati grad i Arno sa brežuljka na levoj obali reke, pa da se zauvek ostane zaljubljen i uvek ponovo poželi doći.

Relativno lako nalazimo mesto za parkiranje, i to prilično blizu onoga što želimo da posetimo: katedrale Svete Marije od Cveća, galerije Ufici, mostova na Arnu, crkve Svetog Krsta. Ali dočekalo nas je neprijatno iznenađenje: zbog Praznika rada ne radi nijedna državna ustanova, pa ni Ufici. Tako ostajemo uskraćeni za susret sa Botičelijevom Venerom. Zato ne gubimo vreme i obilazimo druge dostupne znamenitosti. Boravak završavamo u restoranu na drugoj strani Arna, na predivnom brežuljku odakle puca pogled na grad koji se kupa u poslednjim sunčevim zracima. Sve izgleda nekako na dohvat ruke.

U povratku odmah biramo auto-put. Dule vozi pomalo rizično, a nas troje protestujemo. Istina, treba prevaliti trista kilometara, ali se pri tome ne mora izgubiti glava. Saobraćaj je prilično gust, jer se Italijani posle praznika vraćaju svakodnevici. Konačno stižemo u naše Abano Terme i završavamo u istoj piceriji kao prethodne večeri. Posle svega prepuštamo se okrepljujućem snu, jer nas je čekao put u susret događajima kojih ne bih voleo da se sećam. Čekala nas je Jugoslavija, nad kojom su se nadvijali vetrovi rata, najavljujući svoj tutanj.

Sreda – četvrtak, 2–3. maj 1990. Mestre – Kozina – Beograd

Za doručkom Dule ponovo pravi zalihe sa švedskog stola. Sticajem okolnosti, ovo putovanje bilo je zaista turističko. Osim jednog popodneva u Padovi, vreme smo uglavnom posvećivali obilasku znamenitosti gradova u kojima smo boravili.

Preostalu kupovinu odlučujemo da obavimo u Mestru. Bio sam tamo već dva puta, 1979. i 1985, pa ću se valjda ponečeg i setiti. Da bismo bili efikasniji, razdvajamo se; Vladimir i ja, naravno, ostajemo tandem i u kupovini. Ljupka nije bila u inostranstvu još od Elektrijade, valjda 1978, pa je Dule odrešio kesu za garderobu. Sa kupovinom ne žurimo, jer opet nameravamo da prespavamo na granici i put za Beograd nastavimo tek sutradan.

Opet nas je čekao motel na graničnom prelazu Kozina. Posle doručka polako krećemo kući. Već smo se izveštili u vožnji lade, pa normalno koristimo petu brzinu, za koju Dule do ovog puta skoro nije znao da postoji. Duž puta kroz Sloveniju još vise zastave posle praznika, samo slovenačke, nigde nijedne jugoslovenske. Pitam se u sebi: „Zašto te neko sprečava da neke krajeve osećaš kao deo sopstvenog životnog prostora? Nikada nisam tražio da se ovde osećam isto kao u Čačku.“

Događaji koji su dolazili učiniće da ovo bude moje poslednje putovanje na zapad nekadašnje Jugoslavije.

← Tour d'adieu (1): Neka nova Rusija

Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu →