Nedelja, 27. april 2008. Lisabon
Da bi se jedan grad dobro upoznao, treba u njemu provesti više od jednog dana i dve večeri, koliko smo mi imali u Lisabonu. Osim toga, ovamo treba doći spreman, upoznat sa najvažnijim podacima o mestima koja se posećuju, a to putniku namerniku, kao što smo mi, nije baš lako. Zato postoje ture za razgledanje gradova, koje su po pravilu trčkaranje za lokalnim vodičima i „hvatanje“ onoga što kažu.
Za danas je predviđen obiman program: obilazak Lisabona i odlazak do Cabo da Roca, najzapadnije tačke Evrope, sa usputnim posetama Sintri u odlasku i Kaškaišu u povratku. Najveći deo obilaska Lisabona vezan je za Belem, ili, u prevodu, Vitlejem, deo grada uz Težo koji je praktično lisabonska luka.
Jedna od najvažnijih građevina ovog dela grada je Kula Belem, utvrđenje sa koga se kontrolisao ulaz u luku. U blizini su Spomenik otkrićima i spomenik prvom preletu južnog Atlantika, od Portugalije do Brazila.
U ovom delu grada je i manastir Svetog Jeronima (Mosteiro dos Jerónimos), sa crkvom posvećenom Bogorodici, jedan od najboljih primera portugalske kasne gotike, takozvanog manuelinskog stila. Od 1983. je na Uneskovoj listi svetske baštine. Podigao ga je kralj Manuel I u čast uspešnog povratka Vaska da Game iz Indije, ali i kao mauzolej vladarske porodice.
Tokom prepodnevnog obilaska pravimo predah da probamo kolač „pastel de nata“, lisabonski specijalitet, čiji su recept smislili upravo kaluđeri iz manastira Svetog Jeronima.
Sintra i Cabo da Roca
Popodne krećemo ka Cabo da Roca. Usput svraćamo u Sintru, radi odmora i ručka. Simpatična planinska varošica, sa mnogo restorana i radnji sa suvenirima, na prvi pogled ne deluje kao značajno turističko odredište. O značaju Sintre saznaću tek po povratku kući, čitajući na internetu. U njoj i okolini je nekoliko značajnih građevina koje turisti obilaze, takozvane nacionalne palate: Palácio da Vila, Palácio da Pena i Palácio de Queluz. Palata Pena važi za jedno od prvih zdanja evropskog romantizma.
Vreme u Sintri provodimo obilazeći prodavnice suvenira, uz kratak predah u kafanici na glavnom trgu.
Osamnaest kilometara zapadno od Sintre je Cabo da Roca, najzapadnija tačka evropskog kopna. Dočekuje nas Suncem, ali i prilično jakim vetrom, koji sa Atlantika donosi izmaglicu.
Zadržavamo se kratko, jer se osim litica koje se obrušavaju ka vodi i okeana koji se gubi u magli ništa drugo ne može videti. Možda su neki pomislili: „Eh, da je vedro, možda bi se videla obala Amerike.“ Ipak, kada se stigne do ovakvih tačaka, koje označavaju nekakav kraj iza koga, reklo bi se, nema ničega, čovek poželi da što duže ostane, uživajući u tom beskraju.
Obalom se spuštamo na jug, ka Kaškaišu (Cascais). Dok se približavamo, naš vodič Relja pravi mali štos: predlaže da se umesto Kaškaiša vratimo u Lisabon i posetimo fabriku čipova. Naravno, svi su graknuli, osim koleginice iz Bora i mene. Kaškaiš je gradić od tridesetak hiljada stanovnika, kupalište Lisabonaca, koje važi i za mondensko mesto. Iako je april, a mi smo na Atlantiku, neki saputnici ne propuštaju da se brčnu. Mesto je na prvi pogled simpatično, uređeno i čisto. Šetamo, uglavnom zagledajući radnje sa obućom, a posetu završavamo uz pivo i krećemo nazad ka Lisabonu.
Expo 98
Na povratku neki saputnici pitaju da li bi nas autobus mogao odvesti do kompleksa „Vasko da Gama“, gde je 1998. održana svetska izložba. Vozač traži 100 evra, ali kombinacija otpada, jer nas je zainteresovanih bilo svega nekoliko. Ostaje nam metro.
Danka i ja se kratko odmaramo i krećemo do centra „Vasko da Gama“. Moramo da promenimo tri linije metroa.
Mapa lisabonskog metroa
Naš hotel je odmah kod stanice Marquês de Pombal na „plavoj liniji“. Njome se spuštamo do stanice Baixa–Chiado, gde presedamo na „zelenu liniju“, kojom stižemo do stanice Alameda, početne stanice „crvene linije“, na čijoj je poslednjoj stanici, „Oriente“, centar „Vasko da Gama“. Ova linija je izgrađena upravo za svetsku izložbu. Iz metroa se izlazi i na monumentalnu železničku stanicu Oriente, koju je projektovao čuveni španski arhitekta Santjago Kalatrava.
Železnička stanica Oriente u Lisabonu
Obilazimo okolinu paviljona Expoa 98, dok sa Teža pirka prohladan vetar.
Paviljoni Expoa 98 sa Teža
Na kraju utočište nalazimo u velikom tržnom centru „Vasko da Gama“, koji radi bez prekida. Na naše zadovoljstvo, ne razlikuje se mnogo od Delta Sitija na Novom Beogradu, možda je tek nešto veći. I cene su slične, možda čak za nijansu niže nego kod nas. Da su naši saputnici znali za ovo, sigurno bi i oni došli.
Na povratku izlazimo na Trgu Restauradores i odatle se peške, uzbrdo, vraćamo u hotel. Posle napornog dana ova šetnja baš nije prijala, ali nije na odmet bilo osetiti još ponešto od ovog lepog grada. Sutra nas čeka još jedno prepodne u Lisabonu, iako su neki predlagali da odmah ujutru krenemo za Sevilju.
Ponedeljak, 28. april 2008. Lisabon – Sevilja
Posle doručka Danka i ja se penjemo na vidikovac na vrhu parka Edvarda VII, sa koga se pruža veličanstven pogled na grad i reku. Odmah ispod parka je trg posvećen markizu od Pombala, znamenitom portugalskom državniku. Tokom dugog života bio je ambasador u Londonu i Beču, a više od dvadeset godina, za vlade kralja Žozea I, praktično je upravljao Portugalijom i sproveo mnoge reforme. Posle katastrofalnog zemljotresa 1755. obnovio je Lisabon. Kada je 1777. Žoze I umro, a na presto stupila kraljica Marija I, morao je da se povuče, a većina njegovih reformi je ukinuta.
Pogled sa vidikovca
Jutro je prohladno, sa sivim oblacima koji se valjaju nad gradom. Odmah preko ulice je vrt posvećen čuvenoj pevačici fada Amaliji Rodriges.
Vrt Amalije Rodriges
Posle uživanja u pogledu na Lisabon spuštamo se do centra i glavne ulice, na kratku šoping-turu. Danku zanimaju cipele, a usput kupujemo i svilu za haljinu. Prodavnica tekstila vraća nas u neka prošla vremena, kada su takve prodavnice i kod nas bile normalna pojava i kada su prodavci znali da vam kažu koliko vam treba za pantalone, haljinu ili odelo.
Zanimljivo je da su u Lisabonu sve ulice popločane sitnim kockama, pa je damama sa visokim štiklama otežano kretanje. Za uspomenu se fotografišemo ispred „Nikole“, u kojoj smo se onako lepo proveli pre dve večeri, a na kraju fotografišem i hotel, za uspomenu na Lisabon i susret sa jednom pomalo neobičnom zemljom, u kojoj smo za kratko vreme mnogo videli.
Lisabon napuštamo preko mosta „Vasko da Gama“, nekada najdužeg mosta u Evropi, izgrađenog takođe za Expo 98.
Most „Vasko da Gama“
Most je dug sedamnaestak kilometara. Dok ga prelazite, možete da posmatrate zonu Expoa, pa oni koji prethodne večeri nisu imali dovoljno avanturističkog duha mogu da uživaju bar na daljinu. Lisabon napuštam sa žalom što nismo ostali duže i upoznali još nešto od njegovih lepota. Verovatno će proći mnogo vremena pre nego što se vratimo, jer ima i drugih zemalja i gradova koje treba posetiti.
Od Lisabona do Sevilje ima oko 400 kilometara, pa na odredište stižemo kada se noć već spušta. Sevilja je na reci Gvadalkivir i ima oko 700 hiljada stanovnika. Smeštamo se u hotel „Puerta de Triana“, u neposrednoj blizini reke.
Polazak u šetnju Seviljom
Prvo veče u Sevilji
Grb Sevilje
Posle smeštaja i kratkog odmora krećemo u obilazak. Neke od znamenitosti su u neposrednoj blizini hotela, pa nam je, pored upoznavanja sa Seviljom, dobrodošla i šetnja.
Sevilja je glavni grad Andaluzije i rekom Gvadalkivir povezana je sa morem. Iako je osamdesetak kilometara od ušća, dugo je bila najvažnija španska luka za Ameriku. Najveći deo blaga koje je stizalo iz kolonija dopreman je preko seviljske luke, pa je ovde bila i državna služba koja je nadzirala prekomorsku plovidbu, a i danas je ovde najveći arhiv dokumenata španske uprave u Americi (Archivo General de Indias). Zlato iz Amerike brodovima je dalje prevoženo do Antverpena ili Đenove, bankarskih središta u kojima se skupljao novac za špansku krunu. I druga roba stizala je najpre u Sevilju; tako je, kažu, 1585. ovamo stigla i prva pošiljka čokolade u Evropu.
U blizini našeg hotela je seviljska katedrala sa čuvenim tornjem Hiraldom (La Giralda), visokim 97,5 metara. Katedrala je građena od početka XV do druge decenije XVI veka, na mestu džamije, posle proterivanja Arapa. Arapi su ovde vladali od početka VIII veka do 1248, kada je grad osvojio Fernando III i pripojio ga Kastilji. Hiralda je bila minaret džamije, a ime je dobila po kipu na vrhu, koji predstavlja Veru. Jedan je od simbola Sevilje. Katedrala je najveća gotička katedrala na svetu. U XVI i XVII veku Sevilja je bila najveći grad u Španiji, ali je posle epidemije kuge izgubila nekadašnji značaj.
Hiralda (La Giralda)
Posle grupnog obilaska okoline katedrale nastavljamo šetnju uskim uličicama i stižemo do prelepog parka Marije Lujze, preuređenog za Ibero-američku izložbu, održanu ovde 1929. U mraku samo naslućujemo lepotu parka i bogatstvo njegove flore. Na izložbi su, pored španskih pokrajina, učestvovali Portugalija, Sjedinjene Države i većina zemalja Latinske Amerike, a cilj joj je bio da se poboljšaju odnosi Španije sa zemljama sa kojima je bila istorijski povezana. Bila je manja od Međunarodne izložbe održane iste godine u Barseloni, ali joj nije nedostajalo stila. Grad se za nju pripremao punih devetnaest godina, a izložbene zgrade podignute su u parku Marije Lujze, duž Gvadalkivira.
Park Marije Lujze
Izlazimo na obalu Gvadalkivira i njome se vraćamo ka hotelu. Usput prolazimo pored arene za koridu, jednog od kultnih mesta španske koride, na čijem su se pesku oprobali svi najpoznatiji toreadori.
Plaza de Toros
Posle osvežavajuće šetnje noćnom Seviljom vraćamo se na zasluženi počinak. Svaki susret sa novim gradom i neizvesnost koju nosi pitanje „Šta se ovde lepo može videti?“ ispunjava čoveka zadovoljstvom.
Nastavak: Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba