Svako leto dočekujem sa nadom da ću neke dane iskoristiti za putovanja. Srbija je danas zemlja u kojoj se do najudaljenije tačke može stići za par sati vožnje, i to lagane, bez žurbe. A to je i lepa zemlja, sa mnogo krajeva kroz koje nisam prošao, ali i onih u koje se vredi vraćati. Jedno od takvih mesta je i „Somborski kotlić“, koji se svake godine održava u drugoj polovini leta, u okviru Somborskog leta. Mnogi moji prijatelji pokazivali su interesovanje kad god sam pričao o našem boravku 2006. i mogućnosti da se tamo ponovo ode. Prošle godine smo u vreme „Kotlića“ bili na moru, ali ove godine letovanje je već bilo za nama, pa nije bilo prepreke. Nažalost, od svih zainteresovanih na put je mogao da krene samo Žiko.
Subota, 19. jul 2008. Čačak – Sombor
Iz Čačka smo krenuli nešto posle deset. Bilo je oblačno, ali se sve više razvedravalo kako smo odmicali ka severu. Idem svojom standardnom rutom, preko Topole, a Žiku predlažem da, pošto imamo vremena, ka Novom Sadu idemo starim putem, preko Batajnice, Nove i Stare Pazove i Inđije. Složio se.
Put je na izlasku iz Zemuna popravljen, ali ima mnogo kamiona, pa se vozi sporo, o traktorima da i ne govorim. U Batajnici stajemo da pojedemo po pljeskavicu. Sledeće zadržavanje je u Sremskim Karlovcima, jer ovuda se ne može proći a ne svratiti i neko vreme provesti u društvu istorije.
U hladovini jednog od mnogobrojnih kafića pravimo predah uz kaficu. Još jedan krug pored karlovačke Gimnazije, Saborne crkve i Patrijaršijskog dvora i nastavljamo ka Novom Sadu.
Prateći putokaz „Tranzit“, kao i svi neiskusni posetioci Novog Sada, stižemo do železničko-drumskog mosta, na kome se nikad ne zna koliko će trajati čekanje dok se ne nađete na drugoj strani Dunava. Ovoga puta čekali smo da prođu dve železničke kompozicije.
Uključujem GPS navigaciju, ali nas „Nataša“ odvodi do petlje kod MB pivare, koja odavno ne omogućava uključenje na auto-put. Malo lutamo, pa moramo da svratimo na benzinsku pumpu da pitamo kako da izađemo na put prema Subotici. Konačno izlazimo na ono što se zove auto-put. Valjda se zato i plaća putarina, i to ne mala, iako koristimo samo 35 kilometara izgrađene polovine puta. Da smo išli starim putem prema Subotici, preko Srbobrana, ne bismo toliko lutali, a ne bismo platili ni celih 390 dinara.
Brzo stižemo do skretanja za Vrbas i nastavljamo ka Somboru. Pošto idemo na zapad, sunce nam sija u oči, što nije baš pogodno za uživanje u predelima. Oko mesta kroz koja prolazimo sada su uglavnom izgrađene obilaznice, ali nas „Nataša“ uporno šalje kroz centre, pa smo stalno u sukobu sa njom, a ona stalno mora da preračunava maršrutu.
U Sombor stižemo oko pola šest. Relativno lako nalazimo motel „Beli breg“ i smeštamo se. Javljam se Francu, koji nas poziva na Trg Svetog Trojstva (Ćelavi trg), gde se po običaju održava današnja svetkovina. Njega i Gordanu zatičemo u kafiću. Pripreme na trgu su u punom jeku. Oko trga su postavljeni ramovi za kačenje kotlića, a većina kotlića je već na njima. Slažu se drva i čeka se trenutak kada će organizatori pozvati učesnike da preuzmu ribu. Postavljaju se stolovi i već se hvata zalet uz aperitive.
I Sombor je grad čije se stanovništvo iz godine u godinu smanjuje, iako ima izvanredan geografski položaj, blizu Dunava, na tromeđi Srbije, Hrvatske i Mađarske. Pravac Vrbas – Kula – Crvenka – Sombor bio je nekada centar prehrambene industrije Jugoslavije.
Dvanaesti „Somborski kotlić“
Žiko i ja nalazimo stolove koje je Franc rezervisao i postavio i sedamo na kraj. Još je sijalo sunce i bila je velika jara, pa aperitiv u vidu lozovače baš i nije prijao. Zato idemo da Žiko malo upozna centar Sombora i da ispratimo poslednje pripreme pred paljenje vatri. Nažalost, Sombor je sada u velikim građevinskim radovima, jer se sređuju kolovoz i trotoari u glavnoj ulici. Stari, čuveni drvored platana više ne postoji. Odlazimo do Županije i šetamo se parkom oko nje.
Dok se vraćamo ka trgu, veče se polako spušta, a atmosfera među takmičarima i gostima postaje sve vrelija. U osam sati gradonačelnik Sombora simboličnim paljenjem vatre otvara 12. „Somborski kotlić“. Trg ispunjava miris dima i luka. Majstori pokušavaju da naprave što bolji paprikaš, potajno se nadajući da će baš njihov ove godine poneti titulu najboljeg. Sa bine istovremeno dopiru zvuci muzičkih grupa, koji celom događaju daju štimung.
Žiko i ja obilazimo mesta gde se sprema paprikaš. Ispod kotlića bije jara, majstori i njihovi pomoćnici obliveni su znojem, a dim štipa za oči. Pored nekih kotlića stoje ciganski tamburaški orkestri i daju štimung majstorima, ali i svima koji onako uzgred pokušavaju da „pokupe“ poneku tajnu spravljanja paprikaša.
Manifestacija se održava na Trgu Presvetog Trojstva, čije ime potiče od spomenika koji je tu postavljen 1774. u znak zahvalnosti za prestanak jedne od brojnih epidemija kuge na ovim prostorima.
Pored paprikaša, centralni događaj manifestacije je koncert Goce Tržan. Nažalost, on ne daje štimung kakav je pre dve godine stvorio „Garavi sokak“.
Dok prisutni uživaju u specijalitetima i velikim količinama piva i vina, žiri zaseda da odluči ko je skuvao najbolji paprikaš, ko je najlepše uredio sto i koje je društvo bilo najveselije. Žiko na naš kraj stola donosi paprikaš koji su skuvali Franc i njegov drugar Laci iz Sente. Baš je bio dobro ljut.
A onda je usledilo proglašenje pobednika. Najbolji paprikaš skuvalo je društvo iz obližnjeg Bačkog Monoštora, a najveselije društvo sedelo je za susednim stolom. Najlepše uređen sto bio je okićen trskom, stabljikama suncokreta i ribarskom mrežom.
Oko ponoći društvo na Ćelavom trgu se dobrano proredilo, a polako se ističu oni koji slabije podnose piće ili su ga popili malo više. Žiko i ja ostajemo da pomognemo Francu i Gordani da raspreme stolove i spakuju stvari u kola. Učtivo odbijamo Francovu ponudu da sutra idemo do Bezdana, pravdajući se da žurimo. Oko pola jedan smo u našem praznom motelu. Konobar nas dočekuje rečima: „Ja sam mislio da se vi nećete vratiti sami.“ Dogovaramo se za sutra i odlazimo na spavanje.
Nedelja, 20. jul 2008. Sombor – Čačak
Budim se ranije od Žika. Plaćamo prenoćište, neočekivano skupo, 2.600 dinara za jednokrevetnu sobu. Uz doručak dobijamo dobru crnu kafu. Za vreme doručka prilazi nam vlasnik motela i, uz izvinjenje, vraća dve hiljade dinara koje nam je žena na recepciji greškom naplatila više. To je ipak prihvatljiva cena za smeštaj u motelu „na kraju grada“.
Za povratak biramo put preko Odžaka i Bačke Palanke, kojim nikada nisam prolazio. Put je iznenađujuće širok i u prilično dobrom stanju, a gužve uopšte nema; prođe tek poneki automobil.
Nakratko svraćamo u Novi Sad, ali vrućina je velika, pa produžavamo za Beograd. Nažalost, opet imamo problema da izađemo iz Novog Sada. Morali bi malo bolje da obeleže izlaz ka Beogradu; ili misle da oni koji tamo putuju to već znaju, a putnici namernici kao mi neka se snalaze. Vraćamo se auto-putem, koji je uglavnom izgrađen; ostaje još samo druga polovina mosta preko Dunava kod Beške. Na Ibarsku magistralu izlazimo preko Košutnjaka i Vidikovca. Malo se odmaramo kod Hajdučke česme, svraćamo kod Marijane u Lazarevac na kafu i nastavljamo dalje. Ručamo u Ljigu, u restoranu „Letnja terasa“, jagnjetinu ispod sača. Nismo bili nešto oduševljeni. U Čačak stižemo oko šest.