Utorak, 29. april 2008. Sevilja
Današnje prepodne predviđeno je za obilazak Sevilje. Iz naše ulice, Reyes Católicos (Katoličkih kraljeva), idemo obalom Gvadalkivira, ulicama Paseo de Colón i Paseo de las Delicias. Sa desne strane ostaju nam arena za koridu, Seviljski univerzitet i park Marije Lujze, sa Španskim trgom u pozadini, na kome ćemo kasnije kupiti suvenire, kastanjete i lepeze. Krajnje odredište su paviljoni podignuti za Ibero-američku izložbu 1929. Za njene potrebe izgrađen je čitav novi kvart, sa Španskim i Američkim trgom. Prostor izložbe osmislio je arhitekta Anibal Gonsales, a većinu nacionalnih paviljona projektovali su arhitekti iz zemalja učesnica.
Paviljoni su bili između parka Marije Lujze i Gvadalkivira i predstavljali su najznačajnije zemlje Latinske Amerike. Popodne idemo na vožnju Gvadalkivirom. Po običaju, nije to neki spektakularan izlet, već uglavnom prilika da se opustimo pored vode i vidimo neke stare i neke savremene građevine. Ne mogu ostati nezapaženi Zlatna kula, Kalatravin most Alamiljo ili zgrada vlade Andaluzije. Posle svega ponovo ostaje utisak da dan i po nikako nije dovoljan za ovaj ne tako veliki, ali lep grad.
Posle vožnje odmaramo se u hotelu, a veče posvećujemo radnjama. Pre spavanja još jednom koristimo priliku za šetnju Seviljom, dok je veći deo grupe otišao na flamenko.
Sreda, 30. april 2008. Sevilja – Kordoba
Jutro donosi rastanak sa Seviljom i put ka novim izazovima, novim prostorima, građevinama i pričama koje ih prate. Put nas vodi u Kordobu, čije me ime uvek podseti na pesmu koju sam čuo u filmu „Kozara“: „Da li ću ja ikada stići u Kordobu…“ I Kordoba je na Gvadalkiviru, u podnožju planinskog venca Sijera Morena, a naš glavni cilj je Velika džamija (Mezquita), čija je gradnja počela 784, a koja je posle rekonkiste, kada su hrišćanski vladari osvojili Španiju, pretvorena u katedralu.
Građevina deluje impozantno i svakako je nešto što treba videti. Abd al-Rahman I, poslednji preživeli član omejadske dinastije, koju su u Damasku svrgnuli Abasidi, pobegao je preko severne Afrike u južnu Španiju i tu se, uz pomoć muslimanskih doseljenika, nametnuo kao vladar. Kordoba je skoro tri veka (756–1031) bila sedište Omejada. Bili su veliki pokrovitelji umetnosti, a jedan od najlepših sačuvanih primera omejadske arhitekture upravo je Velika džamija u Kordobi. Kordoba je tada bila glavno trgovačko, ali i intelektualno i umetničko središte, koje je daleko nadmašivalo slične gradove hrišćanske Evrope. Abd al-Rahman III (vladao 912–961) proglasio se kalifom. Kalif Al-Hakam II (961–976) je, uprkos negodovanju podanika, obilato finansirao proširenje i raskošno ukrašavanje džamije. Da bi umirio njihov otpor, dao je da se u džamiju ugradi natpis koji objašnjava poreze i hvali Boga koji mu je „pomogao da izgradi ovu večnu palatu, kako bi se obezbedilo više prostora za Njegove vernike“.
Zidovi džamije zatvaraju prostor od oko 180 sa 130 metara, od čega je trećina veliko dvorište sa stablima pomorandži. Unutra se dekoracije ponavljaju gotovo hipnotički. Velika dvorana je prava šuma arkada. Potkovičasti lukovi, u kojima se smenjuju klinasti beli kamen i crvena opeka, počivaju uglavnom na antičkim stubovima (Andaluzija je nekada bila bogata rimska provincija). Da bi se dvorana povisila, lukovi su postavljani u dva sprata, jedan iznad drugog.
Danka i ja odustajemo od ulaska u katedralu-džamiju i obilazimo njenu okolinu. Dočekuju nas uske popločane ulice sa radnjicama u kojima se uglavnom prodaju suveniri i balkoni prepuni cveća. U neposrednoj blizini džamije je jevrejska četvrt, sa značajnom sinagogom iz 1315, kojoj je posle proterivanja Jevreja 1492. više puta menjana namena. Posle ujedinjenja Aragona i Kastilje brakom Izabele i Fernanda, 31. marta 1492. u Alhambri je donet edikt kojim je Jevrejima dat rok od tri meseca da se pokrste ili napuste Španiju. Najveći broj Jevreja otišao je u Portugaliju, gde se progon ponovio već posle nekoliko godina, u severnu Afriku i u Osmansko carstvo.
Spuštamo se do mutnog Gvadalkivira, preko koga se proteže stari rimski most, čija je obnova u toku.
U blizini rimskog mosta, na obali Gvadalkivira, je obnovljeno islamsko vodeno kolo, kojim je vodom snabdevana kalifova palata. Kordobu su osvojili Rimljani u II veku pre nove ere, u VI veku Vizigoti, a od 711. do 1236. bila je pod arapskom vlašću, najpre kao sedište emirata, a zatim i Kordobskog kalifata. Posle propasti kalifata jedno vreme je bila samostalna, a kasnije su njom vladale dinastije Almoravida i Almohada.
Od 1236. pod vlašću je Kastilje i tada počinje njeno zaostajanje za Toledom i Madridom. Početkom XIX veka nekoliko godina bila je pod francuskom vlašću, a u Građanskom ratu bila je uporište Frankovih pristalica. Ipak, Kordoba je do danas sačuvala karakterističnu mavarsku arhitekturu, sa brojnim građevinama iz vremena arapske vlasti.
Šetajući pored Gvadalkivira, otkrivamo da se kroz kolski ulaz može ući na područje kordobskog Alkazara, poznatog i kao „Alkazar hrišćanskih kraljeva“. Odmah se nalazimo u prekrasnom vrtu.
Kada smo već besplatno ušli, koristimo priliku da obiđemo i sam zamak. Tako se završava naša kratka poseta Kordobi, gradu koji sigurno zaslužuje više vremena i pažnje. Nijednog dobronamernog posetioca ne može ostaviti ravnodušnim relativna tolerancija koja je postojala među narodima tri vere koji su naseljavali prostor današnje Španije. Srećna je okolnost što su, i pored sve nepomirljivosti katoličkih vladara Španije prema islamu, do danas sačuvana neka od najvećih arhitektonskih dela mavarskog perioda, kao što je Velika džamija u Kordobi.
Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak →