Retko prolazim gradskom pešačkom zonom. Ali se uvek setim nekadašnjeg čačanskog korzoa. Valjda su ga imali svi tadašnji srpski gradovi. Pesnici su o njima pisali, jer koliko se samo ljubavi na njima rodilo, ali i završilo. Prostor na kome je bio naš korzo prostirao se od Pošte do „Velura”, ako se neko seća jedne od nekada čuvenih čačanskih prodavnica tekstila.
Ulica je tih sedamdesetih godina nosila ime Ratka Mitrovića i od 18 do 22 sata postajala je pešačka zona. Od sedam pa otprilike do pola devet ulicom se šetala čačanska mladež. Dok su jedni kružili, drugi su kibicovali sa strane. Leva strana, gledano od Pošte, zvala se gradska; tu je obično stajala studentarija i školarci. Svako je imao svoje mesto. Najzanimljivije je bilo subotom, kada bi iz Beograda stigli studenti, a mi gimnazijalci prepričavali dogodovštine proteklih školskih dana. Naravno, pravo vreme za korzo bilo je leto.
Ima još nešto
Priča o korzou nije samo lament nad mladošću. Jer on je imao i svoje praktične strane, bio je idealan da se nađe tražena osoba. Bilo je dovoljno ući u krug i prošetati dva-tri kruga da bi se željena osoba našla među onima koji su stajali sa strane. A stajanjem sa strane tražila se među onima koji su šetali.
Po rasturanju korzoa put je vodio u neku od čačanskih kafana sa muzikom. Uglavnom su to bili hotel „Morava” i „Lovac”, a tokom leta i bašta „Prvi maj”. Oni motorizovani upućivali su se duž Ibarske magistrale; tu, na potesu od Majdana do Miločaja, rađala se nova muzika i nastupale buduće muzičke zvezde.
U čaršiju, kako se to tada govorilo, počeo sam da izlazim u leto 1971. godine, posle trećeg razreda Gimnazije. Prvih godinu dana kraj korzoa značio je povratak kući, jer nam je bilo zabranjeno da idemo u kafane bez pratnje roditelja.
Onda su došle studije i na korzo sam uglavnom išao tokom leta. Krajem sedamdesetih korzo je počeo da odumire, jer su mladi počeli da se okupljaju ispred Doma kulture. Počinjalo je vreme kafića i disko-klubova. Ali to je neka nova priča.
One Reply to “Idemo u čaršiju”