Tag: Amsterdam

Avantura može da počne

Pošto smo dugo pešačili do mesta za preuzimanje prtljaga, na sam prtljag čekali smo svega par minuta. Malo sam strepeo od carine, jer je Aleksandra „talična” pa je uvek zaustavljaju i pretresaju. Ali sve je prošlo bez problema.

Dok smo čekali, ugledah Milana, a i on nas. Sačekasmo njegovu majku, sestru i sestrića, pa zamolismo Milana da nam pomogne oko početnog snalaženja, kako da sa aerodroma stignemo do hotela. Usput kupismo i karte za gradski prevoz za svih sedam dana.

Iako nam je Milan tačno objasnio put, uspesmo da zalutamo. Posle nekoliko presedanja domogosmo se stanice Amsterdam Bijlmer Arena, u neposrednoj blizini stadiona na kome Ajaks igra svoje mečeve. Stadion se prvobitno zvao Amsterdam Arena, a posle smrti Johana Krojfa dobio je njegovo ime.

Čim smo izašli iz stanice, na stotinak metara ugledasmo hotel, easyHotel, smešten ispod same Arene.

Potpis prstom

U hotelu nas je čekao još jedan susret sa savremenom tehnologijom, jer se prijavljivanje vrši elektronski. U web-aplikaciju se unose samo podaci koji nedostaju. Na kraju sam morao i da se potpišem na ekranu osetljivom na dodir; očekivao sam da će mi ponuditi neku „olovku”, ali ispade da to moram prstom. Prijavljivanje se završava izradom RFID-kartica, koje će nam omogućavati ulazak u hotel, lift i sobu, ali i korišćenje električne energije.

Nameštaj u sobi je krajnje skroman. Nedostaje ormar, pa ćemo stvari sve vreme držati u koferima. Imamo samo jednu stolicu i tabure, često zauzete stvarima, tako da se oseća prilična teskoba.

WiFi je dobar za telefone, ali sa laptopom nikako ne uspevam da se povežem. U jednom trenutku prekorih sebe što sam ga uopšte poneo, a onda se setih da telefon mogu da iskoristim kao ruter. Kupovina telefona neposredno pred put pokazala se kao pun pogodak; vrlo brzo će se ispostaviti da bismo se bez njega teško snašli u Amsterdamu.

U mirisu trave

Pošto smo se odmorili, krenusmo u upoznavanje grada. Odlučismo da počnemo od Kineske četvrti, u starom delu, blizu Centralne železničke stanice.

Metroom u Amsterdamu upravlja gradska kompanija GVB. Postoji pet linija, ukupne dužine četrdeset devet kilometara, sa trideset devet stanica; metro je otvoren 1977. godine. Zanimljivo je da na stanicama linije 52 stoje umetnička dela, ptica na peronu stanice Noord, skulptura od opeke koja predstavlja sedam vrata na Noorderparku, izloženi istorijski predmeti na Rokinu.

Izlazimo na stanici Nieuwmarkt, što znači „nova tržnica”. Iz metroa se izlazi na prostran trg nad kojim dominira dobro osvetljena građevina, kafe In de Waag. Preko dana su tu štandovi sa robom karakterističnom za Amsterdam.

U nastavku trga je kanal Geldersekade, sa čije se leve strane nalazi kineska četvrt. Pored kanala i u bočnim uličicama je mnoštvo malih restorana, ne samo kineskih, nego iz cele Evrope, Azije i Južne Amerike. Iako je ponedeljak, ulice su pune ljudi, uglavnom mladih. Pošto je Holandija prilično liberalna po pitanju „lakih droga”, na ulicama se oseća miris trave.

Bicikli na sve strane

Izlaskom na ulicu susrećemo se sa jednim problemom, biciklima. U Amsterdamu, a i u celoj Holandiji, ima ih zaista mnogo. Više puta ćemo čuti da svaka porodica poseduje po tri do pet bicikala. Uglavnom su to oni stari, koji se koče „kontrom”. Biciklističke staze su svuda, najčešće na trotoarima, i reklo bi se da biciklisti imaju prednost čak i nad pešacima. Bicikli su parkirani na sve strane, uredno zaključani, jer ako to vlasnik ne uradi, gotovo je sigurno da ih neće zateći gde ih je ostavio.

Borba sa preprekama

Veče je hladno, a padala je i kiša, pa ne mogu da se odmaram na klupama, kojih ovde ne manjka. Srećom, ima puno mostova i ograda na kanalima, pa se bar mogu povremeno nasloniti, ali i tu su prepreka bicikli.

Ovakve četvrti su deo duše gradova. Na prvi pogled reklo bi se da su za turiste, ali ovo je deo pravog Amsterdama, onog koji karakterišu kanali, koji poput paukove mreže prekrivaju stari deo grada.

Moja prva poseta Holandiji bila je neuspešna. Tačnije, očeva bolest me sprečila da „zemlju lala” vidim još 1991. godine. Bilo je to proleće koje je definitivno najavilo buru na prostorima Jugoslavije.

Putovanje je bilo organizovano u režiji sindikata Fakulteta. Na povratku u Čačak grupa je prošla auto-putem Zagreb–Beograd drugog maja, baš na dan kada su policajci hrvatskog MUP-a pokušali da preuzmu policijsku stanicu u Borovu Selu, i kada je došlo do pogibije policajaca. Tada sam pomislio da je dobro što ipak nisam putovao.

Druga prilika propuštena je kada je koleginica vodila grupu na te prostore; razloga se ne sećam, a sada to nije ni važno. I onda, pomalo neočekivano, stiže poziv od bivšeg studenta Milana Jelisavčića da posetim Amsterdam. Razlog je bio prisustvo odbrani njegovog doktorata. Reagovah „na prvu loptu” i odlučih da putujem.

Zemlja lala

Od prvog januara 2020. Holandija se zvanično zove Nizozemska. Reč je sastavljena od neder (nisko) i land (zemlja). Raniji naziv Holandija značio je „šumovita zemlja”, neki bi rekli, Šumadija.

Na prvi pogled je mala zemlja, sa nešto preko četrdeset hiljada kvadratnih kilometara. Ali ima oko osamnaest miliona stanovnika, što je čini jednom od najgušće naseljenih zemalja na svetu. Nastala je na močvarnom području uz Severno more; zemljište su bukvalno otimali od mora, pa je često ispod njegovog nivoa, ispresecano kanalima za odvodnjavanje. To im nije smetalo da imaju jednu od najrazvijenijih poljoprivreda na svetu, a poznati su i kao veliki proizvođač cveća, posebno lala.

Nagoveštaj kraja

Trebalo je da prođu bezmalo tri decenije da ponovo dođem u priliku da posetim Holandiju.

Novembar nije baš mesec za upoznavanje jedne koloritne zemlje. Kao stari nepopravljivi optimista, nadao sam se sopstvenoj karmi i mogućnosti da baš ti dani budu pravo vreme za uživanje. Nade će se u velikoj meri ispuniti; čak će i nebo nad Evropom tokom letova biti uglavnom vedro, pa sam mogao da uživam u pogledu na predele Mađarske, Austrije i Nemačke iz ptičje perspektive.

Ovo sećanje počeo sam da beležim posle otprilike godinu dana. Zato sam i zapisao: proteklo je godinu dana od boravka u Amsterdamu. To putovanje je bilo okidač za beleženje uspomena na prošlost i razmišljanja o svakodnevici. Istovremeno, bilo je i nagoveštaj kraja lagodnog života, samo dva-tri meseca kasnije zadesiće nas pandemija korona virusa, koja i sada, na kraju 2020, drma ceo svet.

Dok pišem ove redove, sa setom se sećam kišovitog i prohladnog Amsterdama i svih onih planova za penzionerske dane. Ni sada, kada sedim u kućnoj izolaciji zbog zaraženosti najbližih, ne napušta me optimizam. I nada da ću ponovo moći da napišem neku rečenicu o iskustvima sa novih putovanja.