Moskva – RASIN PERSONAL PORTAL

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu

Oproštajno jedrenje

Na jedrenje sam prvi put krenuo, rekao bih, iz radoznalosti. Ali posle dva boravka na Jadranu, u junu i septembru 1989, skoro da sam postao zavisnik. Ova godina najavila je burne promene u Jugoslaviji. U Sloveniji i Hrvatskoj održani su višestranački izbori, na kojima su pobedile konzervativne snage, a u Hrvatskoj su se oni dodatno prelamali preko hrvatsko-srpskih odnosa. U takvoj situaciji odlučili smo da ponovo krenemo na jedrenje, i to sa dva broda. Cilj nam je bio da oplovimo Kornate. Za početak i kraj plovidbe izabrali smo ACI marinu u Jezerima na ostrvu Murteru. Od tada je prošlo skoro trideset godina i ponešto se zaboravilo. Ali pokušaću da prenesem bar nešto iskrzanog sećanja.

U Čačku, 10. decembra 2018.

Bila je polovina juna, valjda 15, kada smo vozom krenuli put Šibenika. Pruga za Split ne prolazi kroz Šibenik: voz se spušta Unskom prugom, preko Knina i Drniša stiže do Perkovića, gde se preseda na lokalni voz za Šibenik. Dok čekamo presedanje, svuda uočavamo parole, pre svega posvećene pobedničkoj stranci, HDZ-u.

U Šibeniku sam poslednji put bio 1982, i to samo u prolazu. Malo bolje upoznao sam ga 1977, tokom letovanja u turističkom kompleksu „Solaris“. Dok čekamo autobus za Murter, Boško i ja odlazimo na šibensku pijacu da vidimo kakve su cene voća i povrća koje treba da ponesemo na brod. Usput nailazimo na „malo ozbiljnije“ parole: „Smrt Srbima“, „Smrt Miloševiću“. Ne može čovek da se oseća prijatno. Pošto je sezona takoreći počela, pijaca je dobro snabdevena. Prodavci su uglavnom nakupci, i za divno čudo, među njima ima mnogo Albanaca; odaje ih naglasak. Stidljivo se raspitujemo za cene, valjda plašeći se da nas ne oda govor. Pogotovo se moj čačanski ne da sakriti. Vraćamo se na autobusku stanicu sa predlogom da se snabdemo kada stignemo na Murter.

Šibenčani s ponosom naglašavaju da je njihov grad najstariji autohtoni hrvatski grad na Jadranu. Prvi put se pominje 1066, u povelji kojom je kralj Petar Krešimir IV dao povlastice benediktinskom samostanu Svete Marije u Zadru. Ugarsko-hrvatski kralj Stefan III dao je Šibeniku 1167. gradske povlastice, ali je pravi grad postao tek više od sto godina kasnije, kada je odlukom pape Bonifacija VIII osnovana šibenska biskupija. Do 1921, kada je ušao u sastav Kraljevine SHS, Šibenik je menjao gospodare: Veneciju, Tursku, nakratko Francusku i konačno Habsburšku monarhiju. Od decembra 1944. do maja 1945. bio je sedište ZAVNOH-a i tako de facto glavni grad Hrvatske.

Naša polazna tačka bila je ACI marina u mestu Jezera na Murteru, nedaleko od Šibenika. Ostrvo je od kopna odvojeno uskim prolazom, preko koga je u Tisnom napravljen most, pa se na Murter može stići i autobusom i automobilom.

Autobus iz Šibenika ide do mesta Murter, na sasvim drugom kraju ostrva u odnosu na Jezera. Zato izlazimo odmah posle mosta, u Tisnom. U samoposluzi se snabdevamo potrepštinama i peške nastavljamo ka Jezerima. Meni zapade da nosim džak krompira, pa uz svoje dve torbe zaostajem za društvom, koje veselo odmiče. Na parapetu pored puta sedi grupa ljudi i čujem kako komentarišu: „Ovo mora da su Slobodanovi.“ Mislili su na moje društvo, koje je malo pre toga prilično bučno prošlo pored njih.

Ovoga puta jedrili smo sa dve posade od po sedam „mornara“, na jedrilicama „Elan 35“. Za sedam dana oplovili smo Kornate. Bilo je tu zanimljivih događaja. Bila je to prava prilika za one poput Krake (Slobodan Ivančević) da noći provodimo usidreni u nekoj divljoj uvali, van marine. Ipak, bilo je i boravaka u marinama, na ostrvima Žut i Piškera. Poslednju noć pre povratka u bazu na Murteru proveli smo u Vodicama. Iako je Jugoslavija još zvanično postojala, osećali smo se pomalo kao stranci. Sigurno bi se o boravku na Kornatima imalo mnogo toga reći, ali posle skoro tri decenije mnogo šta je izbledelo.

A onda sve nazad: Šibenik, Perković i konačno Beograd. Sedam dana posle povratka okupili smo se kod Boška da se podsetimo putešestvija. Ujutru smo se Jelena Bulatović, Dejan Vasiljević i ja provozali čamcem po Savi. Čekale su me nove avanture.

Povratak u Moskvu

Ne sećam se kako je došlo do toga da baš ja povedem studente na ferijalnu praksu u Moskvu 1990. godine. Verovatno se neko od njih seća više detalja o organizaciji. Pre polaska znao sam da će se praksa obaviti na Institutu MASI (Moskovski automobilsko-mašinski institut „I. A. Lihačov“), da putujemo vozom i da sa mnom ide još devet studenata.

Već sam više puta napisao da je ta 1990. godina za mene bila vrlo bremenita događajima. Neposredno pred odlazak u Moskvu bio sam na jedrenju; događaji su se odvijali kao na traci. Trebalo je još obezbediti vizu za putovanje u Sovjetski Savez, koji je tada još postojao. Olako sam pomislio da ću to moći da uradim u Čačku, ali se ispostavilo da, pošto mi je pasoš izdat u Beogradu, to moram da uradim tamo, u stanici milicije u Ljermontovljevoj ulici, i to po mogućstvu istog dana kada smo trebali da putujemo. Pošto me je srce još vuklo u „Pupin“, u miliciju sam stigao kada je već prošlo vreme za predaju zahteva. Opet me je poslužila sreća: poslali su me kod šefa, koji se smilovao, i skoro nepremostiva prepreka bila je preskočena. Mogli smo da krenemo u novu avanturu.

U Čačku, 29. decembra 2018.

Sreda, 4. jul 1990. Beograd – Moskva

Nisam siguran da je baš to bio dan polaska, ali pošto o boravku neću pisati hronološki, nije ni mnogo važno. Preskočivši prepreku zvanu viza za SSSR, mogao sam da se pojavim na železničkoj stanici u Beogradu. Od devet studenata, sedmoricu sam odlično poznavao. Trebalo je da znam i Zorana Radonjića i Bogoljuba Marinovića, ali ću se u to uveriti tek na peronu. Bogoljub je kasnio i stigao u pratnji Dragana Stošića, čuvenog Sliška. Obojica su bili malo nakićeni.

Organizator putovanja bio je Budimir Đaković, tada student-prodekan. Karte je obezbedio preko asistenta iz matematike Milenka Ćojbašića, koji je tada živeo na relaciji Čačak – Moskva – Čačak, na specijalizaciji na jednom od moskovskih univerziteta. Kao i mnogi u to vreme, koristio je blagodeti perestrojke i otvaranja Sovjetskog Saveza da donosi robu traženu na našem tržištu: svilu, parfeme, razne tehničke sprave, pa i medicinske instrumente i pribor.

Čekalo nas je putovanje dugo oko 44 sata, kroz Mađarsku, Ukrajinu i Rusiju. Tokom puta mučila me je misao kako „sačuvati“ devet momaka kojima Moskva može pružiti šansu da budu „pušteni s lanca“. Pri kraju putovanja odlučio sam da pustim stvari da idu svojim tokom: da ništa formalno ne zabranjujem, ali da budno pratim šta se dešava.

U Sovjetski Savez ulazimo kod Čopa, u Ukrajini. Pošto se širina koloseka u Evropi i Sovjetskom Savezu razlikuje, ovde se menja donji stroj vagona. Za to vreme putnici mogu da se prošetaju gradićem od manje od deset hiljada stanovnika. Sa druge strane Tise je Zahonj, u Mađarskoj; Tisa je na ovom mestu granica između Mađarske i Sovjetskog Saveza.

Čop pripada Zakarpatskoj oblasti Ukrajine. Do 1920. bio je u sastavu Mađarske, odnosno Austrougarske, a zatim je po Trijanonskom ugovoru pripao Čehoslovačkoj. Za vreme Drugog svetskog rata ponovo je bio u sastavu Mađarske, a posle rata pripao je Sovjetskom Savezu. Pruga dalje ide obroncima Karpata, preko Užgoroda, Lavova, Šepetovke i Žitomira do Kijeva, a odatle kroz Černigov, Brjansk i Kalugu do Kijevske železničke stanice u Moskvi.

U Moskvu sam ponovo stigao posle četiri godine, sa željom da vidim drage prijatelje sa Instituta problema upravljanja, ali i da se podsetim nekih dragih mesta. A možda i da upoznam nove ljude i mesta koja su mi ostala skrivena tokom prethodnih boravaka. Na stanici nas je dočekao kolega Aleksandar, docent na Institutu MASI, koji će tokom boravka biti naš domaćin. Moji momci brzo će ga prozvati Lekso, i tako ćemo ga interno zvati narednih dvadesetak dana.

← Tour d'adieu (2): Još uvek bliska Italija

Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (1): Neka nova Rusija

Prolog

Čudna je bila ta 1990. godina. Činilo mi se da sam dosegao one životne ideale: živeti opušteno, slobodno, putovati. U Čačku sam boravio između dva putovanja, makar to bilo i samo do Beograda. Kao na traci smenjivali su se Moskva, Dombaj, Venecija, Padova, Firenca, Kornati, opet Moskva, Lenjingrad, Krf, Atina… Sve je pomalo ličilo na bajku, bilo je toliko nestvarno da sam se vrlo brzo morao suočiti sa stvarnošću. Jer došle su 1991, 1992. i 1993, godine preispitivanja i traganja za onim što je odavno prohujalo. Da li danas osećam nostalgiju ili tugu što pripadam jednoj od mnogih „izgubljenih“ generacija, nije predmet ovog pisanija. Beležim samo ono što mi se u jednom trenutku činilo kao ostvaren san.

Neka nova Rusija

Posle punih jedanaest godina nalazim u prašnjavom podrumu sveščicu sa zabeleškama o zimovanju u Dombaju, ili, kako to obično kažem, o zimovanju na Kavkazu. Istovremeno u novinama pročitah belešku da su u toj oblasti uhvaćeni ljudi koji su pokušavali da podignu ustanak. Kako je malo vremena potrebno da se iz jednog, uslovno rečeno, uređenog sistema dođe na ivicu haosa. Utoliko ove zabeleške dobijaju na aktuelnosti. Zaturena sveščica svedok je jednog vremena koje je izgledalo kao početak ostvarenja sna, a bilo je samo labudova pesma jedne mladosti.

U Čačku, 14. avgusta 2001.

Uvek sam voleo da zapisujem, iako nisam imao visoko mišljenje o svojim spisateljskim veštinama. Činilo mi se da sam negde napravio i zabeleške o tom zimovanju na Kavkazu. Dok ih nisam našao, morao sam da se zadovoljim pokušajem da povratim nešto od sećanja na te januarsko-februarske dane 1990. godine. I eto, danas nađoh to pisanije i mogu da dopunim ono što sam već napisao. Za sada ostaju neispisane stranice posvećene jedrenju na Jadranu i boravku u Sovjetskom Savezu sa studentima tokom jula.

U Čačku, 12. novembra 2018.

Ponedeljak, 12. februar 1990. Beograd

Otvaram još jednu knjigu putopisa, istina, da pokušam da se setim onoga što se desilo proteklih desetak dana; živelo se suviše brzo da bih mogao sve neposredno da beležim. Po običaju, na kraju je ostala seta što je sve tako kratko trajalo, ali i nada da su stvorena neka nova prijateljstva, koja oplemenjuju naše življenje.

Kada mi je Vladimir pomenuo mogućnost da idemo na skijanje na Kavkaz, nisam se dvoumio. Pri tome sam zaboravio da nemam pasoš, koji mi je ukraden u jesen 1989, kada su mi obijena kola na Cvetnom trgu. Pretpostavljao sam da će biti problema sa vađenjem novog, pa sam pokušao da stvar ubrzam preko prijatelja. Naravno, ispostavilo se da to i ne ide tako lako, mislim na prijatelje. Rešio sam da izdavanje novog pasoša zatražim redovnim putem. Neću u tančine prepričavati događaje i razgovor sa načelnikom pasoškog odeljenja u Ljermontovljevoj ulici; tek, pasoš sam dobio neočekivano brzo i na vreme, pa smo mogli da krenemo put Dombaja.

Dok sam se pripremao za put, tabanje po Beogradu nanese me na Cvetni trg, gde konačno upoznah čuvenog beogradskog advokata Velimira Cvetića, mog nekadašnjeg teču. Kad sam mu se predstavio, upitao me je da li su Rada i Slobodan živi.

Kako je lepo i teško kad se vraćaš na mesto ljubavi. Toliko bih stvari želeo odjednom da učinim, toliko ljudi da vidim, toliko znanih mesta da obiđem. Znao sam, duboko u sebi, da će na kraju dana ostati samo tuga što ništa od toga nisam uradio. Upravo tako je i bilo.

Po običaju, poneo sam mnogo više stvari nego što mi je zaista trebalo, dakle mnogo prtljaga, upravo ono čega se ježim. Ali čekalo nas je prijatno iznenađenje: o prtljagu je maksimalno brinula agencija.

Sreda, 31. januar 1990. Beograd – Moskva

Na put smo krenuli u sredu, 31. januara, podnevnim avionom za Moskvu. Nastavak puta bio je predviđen za sutradan, pa nas je čekalo noćenje u Moskvi, u hotelu „Beograd 1“ na Smolenskom trgu. Pošto je Rusiju posle devedesetih zahvatio talas promena i udaljavanja od socrealizma, ovim hotelima su promenjena imena, pa se danas zovu „Azimut“ (nekadašnji „Beograd 1“) i „Zlatni krug“ (nekadašnji „Beograd 2“).

U Moskvi sam se ponovo našao posle punih osam godina. Kad se saberu svi moji boravci u Moskvi, ispadne gotovo dve godine, pa sam se osećao nekako sentimentalno. Prosto nisam znao na koju stranu da krenem, jer sam želeo da se podsetim mnogo čega. Ovim putovanjem boraviću u Moskvi u svakom mesecu u godini; nedostajali su mi upravo januar i februar. Putem od aerodroma uporno tražim promene, kao da se one mogu uočiti jednostavno kroz prozor autobusa.

Smeštaju nas, kao što rekoh, u hotel „Beograd 1“, još jedno novo mesto za mene u Moskvi. Večera nije bila iznenađenje, mogli smo je preskočiti a da ništa ne izgubimo. Od Arbata sam očekivao više; ovako: blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to jer bih voleo da je lepše. Ipak volim Moskvu.

Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski park, zidine Kremlja i, naravno, Crveni trg, sa onom svetlošću utisnutom u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili…

Idući Ulicom Gorkog, kojoj će kasnije biti vraćen stari naziv Tverska, jer je vodila ka gradu Tveru, srećemo ljude sa zastavicama Mekdonaldsa. Pa naravno, danas je svečano otvaranje prvog takvog restorana u Sovjetskom Savezu. Setih se da sam u našim novinama pročitao da se 31. januara na Puškinovom trgu otvara prvi Mekdonalds. Radi šale odlučujemo da uđemo. Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost“ stranaca i ulazimo preko reda. Ja ipak ostajem napolju sa Mirom i Vesnom i pomalo se smrzavamo dok čekamo Jecu, Jovanku, Radovana i Vladimira. Pojavljuju se baš kada smo, izgubivši strpljenje, krenuli. A onda pravac hotel, jer nas i sutra čeka naporan dan. Čim smo stigli u hotel, javio sam se Rubenu. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.

Četvrtak, 1. februar 1990. Moskva – Mineralne Vode

Posle doručka Vladimir i ja krenusmo da vidimo šta ima da se kupi u Moskvi. Zbog kratkoće vremena stigli smo samo do Kalinjinskog prospekta, i to sve u trku. Mora se reći da su radnje znatno praznije nego pre tri godine, ili se to odnosi samo na robu koja je nama zanimljiva. Ipak, dva sata nisu dovoljna za dijagnozu.

Vreme je suviše kratko da bih se javio nekom od prijatelja ili otišao do Instituta problema upravljanja. Da bismo se domogli Kavkaza, treba da avionom stignemo do Mineralnih Voda, jedne od kavkaskih banja.

Toliko puta sam bio u Moskvi, čini mi se da znam svaku stopu Kalinjinskog prospekta od Arbata do hotela „Prag“, a tek sada sam prvi put ušao u onu, spolja gledano ogromnu, prodavnicu „Hleb“. Kupili smo kolače slične princes-krofnama. Neprijatno me je iznenadilo to što je Moskva preplavljena automatima za kockanje; ima ih čak i u onom velikom Gastronomu na Kalinjinskom prospektu.

Malo smo zakasnili na ručak u hotelu, ali ne mari. Kupismo dve flaše konjaka i dve flaše votke, jer nam je ruski vodič Jugo rekao da je čuo da u Dombaju teško ide sa alkoholom. Zaboravio sam da kažem: vodič „Jugotursa“ bio je Sloba Bulatović, a ruski vodič Jugo, pola Rus, pola Srbin.

Posle ručka uputismo se na aerodrom „Vnukovo“, na jugozapadu Moskve, nekadašnji službeni sovjetski aerodrom, sa koga su poletale sovjetske delegacije i na kome su dočekivani strani državnici. Do aerodroma vodi Lenjinski prospekt, pa imam priliku da još jednom bacim pogled na „Centralni dom turista“, hotel u kome sam proveo najviše vremena tokom boravaka u Moskvi. Danas se zove „Astrus“. Naravno, nije išlo bez čekanja u aerodromskom restoranu. Naiđe i prethodna grupa iz Dombaja, pa odmah: „Kako je?“, „Ima li snega?“ i slično. Sretoh i onu trojicu Čačana, nesuđenih Erićevih saputnika; opet ista pitanja.

Putovanje na Kavkaz bilo je prilika da prvi put letim džambo-džetom IL-86. Još je važilo staro pravilo da u avion prvo ulaze stranci, pa nam se učinilo da će avion biti poluprazan. Međutim, kada smo se smestili, nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog sve prtljaga tu nije bilo, i sve se unosilo u kabinu. Iz današnje perspektive to izgleda bezazleno: moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.

Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da zapale. Tada se pojavila postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u ruci i upitala: „Kto eto kurit?“ Nastala je strka: gašenje cigareta, podvlačenje pod sedišta, mahanje rukama da se rastera dim.

Let do Mineralnih Voda trajao je oko dva sata. Po dolasku odlazimo na večeru u aerodromski restoran. Posle večere Vladimir i ja služimo kolače koje smo prepodne kupili u Moskvi. Ti kolači pokazaće se kao kobna greška, jer ćemo vrlo brzo ožedneti i spoznati šta znači nedostatak vode. Do Dombaja nas je čekalo oko 200 kilometara autobusom. Nismo očekivali da ćemo brzo stići, jer put verovatno nije dobar, a zima je, pa na putu sigurno ima snega.

Kao što rekoh, vrlo brzo smo osetili žeđ, a vode nismo imali. Konačno smo stali pored nekih kuća gde je bila pumpa. Ali da bi se do nje došlo, trebalo je preći preko zaleđene bare, čiji led nije bio baš tvrd, pa su se oni najnestrpljiviji i izblatili. Pošto smo nekako utolili žeđ, nastavili smo. Zatim smo stali na kraću pauzu zbog pušenja; naši saputnici pušači bili su toliko agresivni, bez osnovne obzirnosti, kao da su sami na svetu. Ovu pauzu ne pominjem zato što želim da zabeležim svaki detalj puta, već zbog zanimljivog susreta.

Taman smo se spremali da krenemo kada se pored našeg autobusa zaustavila „lada samara“, iz koje je izašla petorica momaka, očigledno pod gasom. Jedan od njih je navodno dobio sinovca, pa su hteli da nas časte. Čast se ne odbija, pa smo probali „stražiment“, nešto poput votke sa travama. Zaista nije bilo loše. Posle toga nas je ta lada, sa sva četiri upaljena migavca, pratila sve do Dombaja, a to ipak nije bilo tako blizu.

U Dombaj smo stigli sat posle ponoći, mrtvi umorni, i smestili se u hotel „Dombaj“. Dobili smo sobu 525, a i ostali su bili na petom spratu.

Petak, 2. februar 1990. Dombaj

Tog jutra trebalo je krenuti na skijanje, a bili smo neispavani. Kad smo se probudili, pogled kroz prozor nas je oduševio: vrhovi planina, kao da izrastaju iz naših prozora, bili su okupani veličanstvenim Suncem.

Posle doručka krenuli smo na žičaru. Gužva, a ja nenaviknut na svu tu opremu na sebi. Moram priznati da sam se malo uplašio visine ovdašnjih žičara. Ipak smo se nekako domogli tih 2.500 metara, gde su glavne staze. Više sam se sunčao nego što sam skijao. Vreme nije brzo prolazilo, pa sam jedva čekao povratak u dolinu. Posle ručka malo spavanja, a onda smo se nas četvoro, Jeca, Jovanka, Smiljac i ja, prošetali po Dombaju. Pokušali smo da uđemo u jedan privatni restoran, ali nije bilo mesta. Uveče smo dugo sedeli u hotelskom restoranu, uz čistu zezanciju.

Subota, 3. februar 1990. Dombaj

Ne mogu da se setim da li sam drugog ili trećeg dana boravka u Dombaju išao sa Mačkom u Teberdu; biće ipak da je to bilo trećeg dana. Tek sada vidim koliko je teško setiti se detalja od pre samo par meseci. Najbolje bi bilo kada bih sve zapisivao „u realnom vremenu“, ali problem su uslovi za pisanje. Nažalost, ne umem da pišem na kolenima, uza zid ili na sličnim mestima neprikladnim za pisanje. Ti zahtevi mogu izgledati preterano, ali čovek najbolje sam oseća šta mu odgovara i šta mu treba da bi bio uspešan.

Za ozbiljno bavljenje sportom, pa tako i skijanjem, treba kondicija, a nju ja tada, kao ni sada, nisam imao. Zato su moji izlasci na stazu bili uglavnom rekreativni.

Moram odmah reći da je društvo uglavnom bilo dobro, mada izuzetaka uvek ima. Sprijateljili smo se sa nekoliko zaista odličnih momaka: Lakijem, Ivanom, Stoletom, Dragoljubom i Radovanom, za koga se ispostavilo da je Čačanin na privremenom radu u Beogradu, i to vrlo uspešan „gastarbajter“, budući doktor ekonomskih nauka (u međuvremenu je i doktorirao).

Nedelja – sreda, 4–7. februar 1990. Dombaj

Kao što već rekoh, ne mogu više uspešno da se setim svih detalja sa tih kavkaskih prostora. Od neprijatnih, samo Ivanova povreda i manji nesporazumi sa pojedinim članovima grupe, mislim na onu lekarsku ekipu, što je dovelo gotovo do fizičkog obračuna između pukovnika i Caneta, ili razlaz Selene i Darka, sa previše patetike u njihovom ponašanju. Jednoga dana sva ta imena skoro nikome neće ništa značiti. Biće samo spomen na malu grupu ljudi koje su čovek i njegov uticaj na sudbinu spojili u jednom trenutku između Šumadije, umalo zaboravih one koji stigoše sa Alpa, Mačka, ali i Lalu i njegovog ortaka, i belih vrhova Kavkaza.

Posle svih tih dana osećam suzu u oku. Znam da povratka nema i ne treba mu se nadati; ostaće samo bol. Treba tražiti i očekivati nove ljude, nove prostore, prepustiti se talasu želja da te nosi i doživeti novu suzu, koja će značiti: bilo je lepo, ali avaj, možda sledeći put.

Povratak

Sada, posle skoro dvanaest godina, prisetiću se ponekog detalja sa tog putešestvija. Na povratku smo svratili u gradić Pjatigorsk, gde je u dvoboju poginuo Ljermontov. Lep gradić, okupan Suncem, na obroncima Kavkaza, nedaleko od Mineralnih Voda. Ako me sećanje ne vara, na aerodromu smo čekali da stigne trudnica koju je trebalo prevesti u Moskvu. Usledio je povratak u Moskvu i još jedna noć u njoj. Ne mogu da se setim da li sam sutradan skoknuo do Instituta problema upravljanja. A onda povratak u Jugoslaviju, nad kojom su se nadvijali crni oblaci.

A meni je ta 1990. godina ličila na početak ostvarenja sna: putovati, putovati…

U Čačku, 19. avgusta 2001.

← Tour d'adieu

Tour d'adieu (2): Još uvek bliska Italija →

15. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (12): Glas sa radija

U Moskvi smo boravili u drugoj polovini oktobra, pa se setih da kolega Ruben Asratjan dvadesetog ima rođendan. Ne pamtim da je ikada kiša padala kao te večeri. Ulice su bukvalno bile pod vodom.

Kod Rubena sam upoznao njegovu majku i brata. Majka je lekar, brat doktor fizike. Iznenadio sam se koliko slabo poznaju stanje u Jugoslaviji. Rubenov otac je bio Jermenin, doktor biologije i akademik Akademije nauka Jermenije; kao dete je preživeo pogrom koji su Turci izvršili nad Jermenima 1915. godine.

Glas sa radija

Tokom tog boravka počela su ratna dejstva na teritoriji Hrvatske. Najveće borbe vodile su se oko Vukovara.

Bio sam u Domu naučno-tehničke knjige kada je sa radija dopro glas spikera koji je obaveštavao o ratu u Jugoslaviji. Odmah sam otišao u telefonsku govornicu i pozvao kuću.

Moji su o dešavanjima kod nas znali manje nego svet.

Povlastica u Čopu

Napuštali smo Moskvu koja više nije ličila na onu u koju smo stigli samo desetak dana ranije.

Oproštaj sa Sovjetskim Savezom završio se povlasticom koju smo nas četvorica dobili na stanici u Čopu. Neposredno pre stizanja u taj pogranični grad, Sreten je zaštitio domaćicu vagona od jednog siledžije. Kada se voz zaustavio, pogranična policija je obavestila putnike da ne napuštaju vagone. Izuzetak smo bila nas četvorica.

Posle trideset jedne godine

Prošla je trideset i jedna godina od mog poslednjeg boravka u Moskvi. Poslednja decenija prošlog veka donela je ogromne promene i Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Obe države su prestale da postoje. Na njihovim razvalinama nastala je dvadeset jedna nova država. Svi su se nadali da će im to doneti blagostanje. Da li se to desilo, verovatno svako od nas ima svoje mišljenje.

Pokušavajući da se setim boravaka u Moskvi, konsultovao sam današnje karte. Ali mnogih ulica koje su mi bile znane više nema. Novo doba je donelo promenu imena; uglavnom su vraćena ona stara, iz doba carske Rusije. Bio je to svojevrstan lament nad nekom umišljenom sjajnom prošlošću. Moguće da je bila sjajna, ali pitanje je koliko je ljudi uživalo u tom sjaju.

Prema fotografijama i snimcima, nova moderna zdanja su promenila vizuru ruske prestonice. Ne ostaje ništa drugo nego se lično uveriti šta se promenilo za tri decenije.

15. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (11): Oproštaj

Studentski dom u kome smo bili smešteni nalazi se na severozapadu, u blizini Lenjingradskog prospekta, ulice koja se nastavlja na nekadašnju ulicu Gorkog, kojoj je u međuvremenu vraćen stari naziv Tverska.

Pored prospekta, u blizini Himkija, nalazi se spomen-obeležje u vidu tenkovskih zapreka. Ono označava mesto do koga su Nemci 1941. najbliže prišli centru Moskve, devetnaest kilometara.

Tu su i tereni dva velika kluba, Dinama i CSKA. Setih se da sam 1985. u dvorani CSKA gledao utakmicu protiv zagrebačke Cibone. Cibona je pobedila sa dva koša razlike; bila je tada prvak Evrope i u njoj je igrao Dražen Petrović. Dejan Srđević i ja smo navijali za Cibonu, a Vesko, Sloba, Rade i Ljubiša za CSKA.

Tek iz sadašnje perspektive vidi se koliko sam toga propustio da vidim u Moskvi. Naravno, sve nadajući se da će biti vremena.

Vernisaž na ledini

Tokom ovog boravka upoznao sam „Vernisaž” u Izmailovu, začetak svojevrsne buvlje pijace, koja će kasnije postati svetski poznat sajam umetničkih proizvoda. U vreme kada smo je posetili tek je počinjala sa radom; faktički se nalazila na ledini. Uglavnom su se prodavale slike, suveniri i vojna oprema. Veoma popularne bile su vojničke šapke i šubare.

Novo za mene bila je i poseta Kljazminskom vodohranilištu, gde MADI ima centar za odmor. Do centra smo išli brodovima; tamo nas je čekao celodnevni odmor, kupanje i sportske aktivnosti.

Na kraju treba pomenuti i večeru u restoranu „Piloti”, gde su nam domaćini priredili divno veče uz muziku i bogatu trpezu.

Nekoliko dana po našem odlasku iz Moskve pokušan je državni udar i smenjivanje Gorbačova. Slamanje puča faktički je značilo kraj Sovjetskog Saveza, jer su pored pribaltičkih i neke druge republike, pre svega Ukrajina, proglasile nezavisnost.

Sve isto, a sve drugačije

U Moskvu se vratih posle dva meseca. Spolja je delovalo sve isto. A sve je bilo drugačije.

Putovali smo Zvonko Jugović, Žiko Karović, Sreten Dragutinović i ja. Zvonko i ja pravo za Moskvu, dok su se Žiko i Sreten iz Kijeva uputili u Aluštu na Krimu, na konferenciju o fizičkoj kulturi.

U samo dva meseca život se drastično promenio. Postale su vidljive sve promene koje su ranije bile skrivene. Sve što je do juče bilo gotovo nemoguće sada je postalo stvarnost. Preko noći se razmahao privatni sektor. Počelo se trgovati svim i svačim. Na crnom tržištu pojavila se i takozvana „crvena živa”, za koju se tvrdilo da je ključni sastojak nuklearnog oružja, vrlo brzo će se pokazati da je reč o velikoj prevari. Ali „preduzetnici” koji su počeli da vode glavnu reč videli su u tome šansu za veliku zaradu.

Restorani su postali veliki biznis. Činilo mi se da su u poslednja dva meseca nikli kao pečurke posle kiše.

Prstom da ne taknete

Dok smo čekali da Sreten i Žiko stignu sa Krima, obilazili smo MADI. Zanimljivo je da su napravili prilično velik iskorak u korišćenju savremene računarske opreme, videli smo 3D skener, ali i CAD programe za projektovanje puteva. Posebno su bila zanimljiva istraživanja o dobijanju građevinskih materijala od zgure, pepela i drugih otpadnih materijala.

Nažalost, tokom obilaska imali smo i jedan neprijatan susret sa starijim profesorom. U to vreme su već bile krenule borbe po Hrvatskoj. Interesujući se za dešavanja u Jugoslaviji, u jednom trenutku je podigao kažiprst i, mrdajući njime, rekao:

„Vi ne smete ni prstom da taknete Dubrovnik.”

Bili smo pomalo zatečeni.

Magacin pun frižidera

Jedno veče otišli smo na večeru u hotel „Moskva”. Tamo je još uvek važilo pravilo da se mora podmititi livrejisani portir na ulazu. Nekada je za to trebalo izdvojiti dve-tri rublje; sada je cena bila dvadeset pet.

Jedno popodne kolege nas odvedoše u svoju privatnu firmu. Magacin je bio pun japanskih frižidera i televizora. Za nas je ostala zagonetka ko je svu tu robu uvezao i kako su relativno siromašni sovjetski građani mogli da je kupe. Kasnije ću čuti da su građani za nju uglavnom davali privatizacione vaučere, pa nije iznenađujuće kako su „uticajni” i „preduzimljivi” drugovi ubrzo postali vlasnici velikih fabrika.

Tu smo isprobali rusku banju, masažu i kupanje u hladnoj vodi. Pošto se domaćini nisu mogli dogovoriti oko restorana, na kraju smo ručali u samoj firmi, bilo je sušene ribe i ribe iz konzervi, a to u Rusiji nikada ne može biti pogrešan izbor.

14. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (10): Samo da nam niko ne dira u Jugoslaviju

Poseta Fabrici kugličnih ležajeva podsetila me je na praksu nekadašnjih socijalističkih preduzeća, pored osnovnih proizvoda, u fabrikama su se pravile i stvari za opšte potrebe. Ovde smo videli fenove, rešoe i posuđe od aluminijuma.

Ponešto starog, ponešto novog

Domaćini su se zaista potrudili da nam boravak učine prijatnim. Jedan dan smo imali izlet u Zagorsk. Za razliku od one posete iz 1980, sada je bilo leto; dok smo tada uživali u pravoj zimskoj idili, ovoga puta nam je preko bilo potrebno osveženje. Nalazili smo ga i u svetoj vodici.

Krajem boravka proveli smo par dana u Lenjingradu. Novo za mene bile su bele noći i prisustvo podizanju mostova na Nevi. Zbog podignutih mostova nismo mogli da se vratimo u dom, pa smo vreme do ponovnog spuštanja proveli na Moskovskoj železničkoj stanici, uspeli smo da nađemo parkirane vagone, pa je bilo i spavanja.

Muzej koji sam zaboravio

Pišući o svojim boravcima u Sovjetskom Savezu, zaboravih na jedno od najzanimljivijih mesta, Puškinov muzej likovnih umetnosti, najveći muzej evropske umetnosti u Moskvi. Nalazi se preko puta hrama Svetog Spasitelja. Osnivač je bio Ivan Cvetajev, otac pesnikinje Marine Cvetajeve; građen je od 1898. do 1912. godine.

Pored galerije kopija čuvenih skulptura, tu su originali italijanskog, holandskog, flamanskog, španskog i francuskog slikarstva, kao i arheološki eksponati iz Starog Egipta, Grčke, Rima i Male Azije. Među najznačajnijima je Prijamovo blago. U susednoj zgradi je Galerija umetnosti Zapadne Evrope i Amerike, sa delima impresionista i postimpresionista.

Muzej je jedno od najposećenijih mesta u Moskvi. Zbog ogromnih redova skoro da je bilo nemoguće posetiti ga regularno. Moja prva poseta ostvarila se zahvaljujući „starom triku”, pokazivanjem pasoša i objašnjenjem da smo samo jedan dan u Moskvi, a toliko bismo želeli da vidimo tako značajan muzej. Ovoga puta to nije bilo potrebno, jer neočekivano nije bilo gužve.

Crkva pod tamnim oblacima

Posebno bih istakao posetu Kolomenskom, nekadašnjem carskom posedu na jugoistoku Moskve. Odavde se pruža prekrasan pogled na strmu obalu reke Moskve, koja ovde pravi veliki luk.

Ovde je 1532. veliki knez Vasilije Treći sagradio Vaznesenjsku crkvu, kao zahvalnost što su on i supruga Jelena posle dugog braka dobili sina. Kada smo je posetili, dan je bio tmuran, a tamni oblaci nadvili se nad rekom. Crkva je delovala sablasno. Baš kao i onaj u čiju je slavu podignuta, car Ivan Grozni.

Ipak je ovde lepše leti

Jednog vikenda uputili smo se na kupanje na veštačko jezero u parku Srebrni bor, na severozapadu Moskve. Popodne smo proveli u kupanju i igri. Pomalo neobičan doživljaj za nekoga kome su Moskva i Rusija sinonimi zime.

Setih se komentara naše vodičke Rite iz 1972. godine, kada je jedna od saputnica rekla da je ovde sigurno predivno zimi, a ona odgovorila: „Ipak je ovde lepše leti.” Ovaj jul 1990. godine podsetio me je na onaj iz 1972. godine, Ako ništa drugo, i tada i sada bilo je lepo vreme.

Tokom ovog boravka prvi put sam bio u čuvenom moskovskom Cirkusu, na Prospektu Vernadskog. Dok sam boravio u Moskvi zbog PMO projekta, često sam prolazio tom ulicom i bacao pogled na zdanje građeno po uzoru na cirkusku šatru.

Prvi put sam bio i u Parku kulture i odmora Gorki, pored reke Moskve.

Vetrovi rata

Vratismo se kući puni utisaka. Relativno brzo u uzvratnu posetu dođoše kolege sa Instituta MASI i naš dragi Lekso, kako smo interno zvali kolegu Aleksandra.

U povratku sam kupe delio sa jednim Bosancem i njegovom suprugom Ruskinjom. Radio je preko neke bosanske firme u Sovjetskom Savezu i tamo se oženio; sada je vodio ženu prvi put u Jugoslaviju. Često je u kupe dolazio i njegov kolega. Kroz razgovor je sve vreme provejavao njihov stav:

„Samo da nam niko ne dira u Jugoslaviju.”

Slušajući ih, nisam mogao da se otrgnem utisku da počinju da duvaju vetrovi rata.

14. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (9): Ko to puši

Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost” što smo stranci i ulazimo preko reda. A onda pravac hotel, jer nas sutra očekuje naporan dan. Čim smo stigli, javio sam se Rubenu, starom prijatelju iz Instituta problema upravljanja. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.

Sutradan Vladimir i ja skitamo po Kalinjinskom prospektu, koji se danas zove Novi Arbat. Posle ručka upućujemo se ka aerodromu Vnukovo, da bismo odleteli za Mineralne Vode u podnožju Kavkaza. Bila je to prilika da bacim pogled na svoj omiljeni Centralni dom turista na Lenjinskom prospektu.

Ko to puši

Putovanje na Kavkaz bilo je prilika da prvi put letim džambo-džetom Il-86. Još uvek je važilo nekadašnje pravilo da u avion prvo ulaze stranci, pa nam se učinilo da će biti poluprazan. Međutim, kad smo se smestili, nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog tu sve prtljaga nije bilo, unetog u sam avion. Kako to iz današnje perspektive izgleda bezazleno, moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.

Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da puše. Međutim, pojavila se postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u rukama i zapitala: „Ko to puši?” Nastala je strka, podvlačenje pod sedišta, gašenje cigareta, mahanje rukama da se rastera dim.

Po povratku u Moskvu prenoćismo u onom istom hotelu „Beograd 1” i sutradan se vratismo u Beograd. Čini mi se da sam prepodne uspeo da skoknem u Institut i vidim se sa kolegama sa projekta PMO.

Studentska praksa

U Moskvu se vratih brže nego što sam pretpostavljao, već u julu 1990. godine. Više se i ne sećam kako je došlo do toga da vodim grupu studenata Tehničkog fakulteta na stručnu praksu u Institut MASI. Na Fakultetu sam zvanično počeo da radim tek prvog aprila te godine. Grupa se sastojala od devet studenata sa Odseka za elektroenergetiku; većinu sam poznavao, pošto sam honorarno bio angažovan od januara 1989.

Pri odlasku ponovo je došlo do problema, ovoga puta sa vizom. Ispostavilo se da to moram da uradim u Beogradu, jer mi je pasoš izdat u tamošnjem organu unutrašnjih poslova. Uputio sam se dan pre puta, ali sam zakasnio da zahtev predam do deset sati. Tako da sam ponovo morao kod načelnika službe, i opet se sve dobro završilo.

Putovali smo vozom poznatim kao „Puškin”. Od Beograda do Moskve treba četrdeset četiri sata. Bio je to jedan od poslednjih polazaka sa Glavne železničke stanice, izgrađene davne 1884. godine; danas je prestala da služi svojoj nameni.

Prvi put odgovoran za druge

S obzirom na to da prvi put u životu odgovaram za druge, narednih skoro dva dana provodim u razmišljanju kako da se odnosim prema saputnicima. Jer dobro mi je bilo poznato kakva nas iskušenja očekuju u Moskvi. Pogotovu što je posle rušenja Berlinskog zida došlo do značajnih promena, a ta nova situacija u Sovjetskom Savezu nije bila poznata ni meni.

Jednostavno sam zaključio da treba sačekati i videti kako će se stvari same od sebe razvijati.

Na Kijevskoj stanici sačekao nas je kolega Aleksandar, profesor na MASI, Moskovskom automobilsko-drumskom institutu, obrazovno-razvojnom centru u okviru velike fabrike ZiL. Institut ima svoj studentski dom, u kome ćemo boraviti narednih dvadeset pet dana, između stanica metroa Južnaja i Praška. Dobijamo dva stana sa po tri dvokrevetne sobe, zajedničkom kuhinjom i kupatilom.

Plan boravka obuhvata posetu fabrici ZiL, Institutu MASI, Fabrici kugličnih ležajeva i još nekim institucijama. Pored toga, predviđen je i kulturno-zabavni program, obilazak znamenitosti Moskve, odlazak u Zagorsk i poseta Lenjingradu.

Šverc u suprotnom smeru

Za tri i po godine puno se toga promenilo. Na prvi pogled oseća se određena doza liberalizma. U prodaji ima stvari koje su nekada bile nedostupne, ili su se mogle nabaviti preko sindikata i ispod ruke. Ograničena prodaja alkohola se nekako održala, ali onoga čega nema legalno, dostupno je na crnom tržištu.

U međuvremenu je došlo do otvaranja Sovjetskog Saveza prema svetu, pa je šverc počeo da cveta. Samo je promenjen smer kretanja robe. Nekada smo ovamo donosili moher i farmerke; sada odavde stižu svila i parfemi. A oni preduzimljiviji počeli su da trguju i na veliko, drvnom građom, metalnim proizvodima.

Što se samog grada tiče, nema uočljivih promena. Metro i dalje dobro funkcioniše, kao i drugi oblici prevoza. Reklo bi se da život teče normalno. Ali sve vreme se u vazduhu osećalo da nešto nije kao ranije.

Do doručka nekako i rade

Tokom boravka hranili smo se u restoranu fabrike ZiL. Tačnije, tamo smo imali samo ručak, dok smo umesto doručka i večere dobijali novčanu naknadu, čini mi se desetak rubalja dnevno.

U okviru prakse posetili smo Fabriku kamiona ZiL. Uočili smo da na proizvodnoj traci radi dosta Vijetnamaca; učinilo nam se da su prilično neodgovorni radnici. To će nam kasnije potvrditi i kolega Aleksandar: „Do doručka nekako i rade. A onda se razbeže, pa ih je teško naći.”

Posetili smo i fabriku automobila „Moskvič”. Aktuelni model je bio „Aleko”, za čiju su izradu korišćeni roboti nabavljeni od „Renoa”. Automobil se počeo praviti 1986. i bio je kopija francuske Simke 1307.

U Fabrici kugličnih ležajeva videli smo proizvodnju ležajeva prečnika i do metar, kakvi se koriste kod turbina električnih centrala.

14. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (8): Istina u “Pravdi”

Ne sećam se da je bilo neke obavesti na televiziji. Na dan praznika, prvog maja, u Kijevu je održan prolog čuvene biciklističke trke Varšava–Berlin–Prag. Kijev, obasjan suncem, bio je sav u prazničnoj atmosferi. Ogromna masa naroda prisustvovala je tom događaju. Najviše dece.

Istina u „Pravdi”

Posle prvog maja članci u „Pravdi” počeše da bivaju sve duži. Stigoše i alarmantni pozivi iz Beograda. Havarija u Černobilju postade vest i u samom Sovjetskom Savezu.

U Moskvi ostadoh do polovine maja i tek tada postadoh svestan razmera katastrofe koja je pretila Evropi. Zanimljivo je da posle one kišne subotnje večeri svi ostali dani protekoše bez kiše. Bilo je to pomalo neobično za proleće u Moskvi.

Patrijaršijski prudi

Pošto su procesori koliko-toliko sređeni, primopredaja bi zakazana za jun. Dužnost da to obavim pripala je meni. Pošto su bile iscrpljene pare predviđene za troškove, hotel je platio „Pupin”, a rezervisao „Progres”. Bio je to oproštaj sa Centralnim domom turista.

Smestiše me u hotel bez imena u Spiridonjevskom pereulku, skoro u samom centru Moskve, u reonu Presnja, u doba Sovjetskog Saveza zvanom Crvena Presnja, jer su u njemu bili organizovani najžešći proleterski protesti. U neposrednoj blizini je jezerce Patrijaršijski prudi, koje je Bulgakov ovekovečio u „Majstoru i Margariti”.

Nažalost, ovaj boravak se završi neuspešno. Komisija za primopredaju zaključi da procesori ne zadovoljavaju kriterijume da bi bili proglašeni završenim.

Dobrovoljno u Sibir

Vesko i ja se ponovo uputismo u Moskvu početkom septembra i uspesmo da završimo posao. Vreme smo provodili u Institutu, tako da sam Moskvu viđao samo na putu od hotela, onog istog u Spiridonovskom pereulku, do stanice metroa. Uveče smo se vraćali vrlo kasno, pa često nismo nalazili prodavnicu gde bismo kupili večeru. A za restorane smo bili suviše umorni.

Konačno dođe vreme da se projekat okonča. Opet se uputih sam na primopredaju. Tog oktobra 1986. u Moskvi se održavala velika jugoslovenska privredna manifestacija, pa su moskovski hoteli bili okupirani Jugoslovenima. Jedva mi nađoše smeštaj u hotelu izvan Velikog kruga, praktično van Moskve.

Na primopredaji se nađe i zamenik ministra trgovačke mornarice, koja je bila finansijer projekta. Kad je pritisnuo dugme za start sistema, ništa se ne desi. Tužno pogledah u predstavnika „Progresa” i rekoh: „Odmah da se prijavimo dobrovoljno za Sibir.”

Međutim, ispostavi se da ovog puta krivac nije bio PMO, nego računar na koji se priključivao.

Tako se završi deo mog života tokom koga sam više od dve godine proveo u Moskvi. Neko će pomisliti da je to sasvim dovoljno da se upozna taj veliki grad. Međutim, čak i da sam imao više vremena, Moskva je grad koji je teško upoznati, makar u njemu proveo ceo život.

Pasoš za dva dana

Pomalo neočekivano dođoh u priliku da se ponovo nađem u Sovjetskom Savezu. Povod je bilo skijanje na Kavkazu; kada mi je drugar nagovestio tu mogućnost, bez razmišljanja sam prihvatio.

A onda sam se setio da nemam pasoš. Par meseci ranije na parkingu u centru Beograda obijen mi je automobil i iz njega ukradena tašna, u kojoj je bio i pasoš. Odmah sam ga proglasio nevažećim, ali nisam krenuo u postupak dobijanja novog.

To sam uradio tek pošto smo uplatili aranžman. Očekivao sam da će trajati, pa sam pokušao da vidim može li neko od prijatelja da pomogne. Ali nije bilo vajde, pa sam normalno podneo zahtev. Službenica u Stanici milicije u Ljermontovoj ulici rekla mi je da dođem na razgovor 2. februara 1990. godine, jer je pasoš ukraden, pa je trebalo objasniti okolnosti.

Nažalost, drugog februara je trebalo da budem već na Kavkazu. Kada sam rekao da mi pasoš treba do trideset prvog januara, uputila me je kod načelnika pasoškog odeljenja. Dočekao me je mlađi čovek i veoma ljubazno saslušao. Upitao me je kad putujem; rekoh, u sredu, trideset prvog. Kratko je odgovorio: „Vaš pasoš će biti gotov u ponedeljak dvadeset devetog, dođite da ga podignete.”

Kad sam ga preuzeo, video sam da je kao datum izdavanja unet dvadeset šesti januar.

Otvaranje Mekdonaldsa

Na put krenusmo 31. januara popodne. Bio je to moj prvi let avionom od poslednjeg boravka u Moskvi u oktobru 1986. Smestismo se u hotel „Beograd 1”.

Od ulice Arbat sam više očekivao, jer su je već počeli nazivati boemskom četvrti. Ovako nas dočekaše blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to, jer bih voleo da je bilo lepše, ipak volim Moskvu. Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski sad, zidine Kremlja i naravno Crveni trg, sa onom svetlošću utisnutom u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili…

Idući ulicom Gorkog, kojoj će kasnije biti vraćen naziv Tverska, srećemo ljude sa zastavicama Mekdonaldsa. Pa naravno, danas je svečano otvaranje prvog takvog restorana u Sovjetskom Savezu, na Puškinovom trgu.

14. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (7): Mala havarija

Pošto nisam znao za restoran u kome bismo mogli da popijemo pivo, odveo sam ih na VDNH. Pokazalo se da tamo prodaju točeno pivo, i to sa mogućnošću ispijanja napolju, iako je bila zima i veliki sneg. Uskoro ćemo otkriti da se u hotelu može kupiti veoma kvalitetno „Moskovsko” pivo u bocama od trećine litra, po pedeset dve kopejke.

PMO stiže sa perestrojkom

Konačno 11. marta 1985. sanduci sa računarima stigoše u Institut. Brzo raspakovasmo stvari, postavismo računare na postolja i pripremismo se za rad.

Oko jedan sat Nataša Dagurjeva dođe po nas da nas vodi na ručak. Usput reče da je preminuo predsednik Sovjetskog Saveza Konstantin Černjenko. Nas trojica se pogledasmo i prasnusmo u smeh. Moradoh da se izvinim Nataši; objasnih joj da smo u tom trenutku videli našeg šefa Veska kako čupka obrvu na aerodromu, jer je bilo za očekivati da putnicima saopšte kako tog dana nema leta za Moskvu.

Međutim, oko četiri sata Nataša nam reče da su kolege stigle i smestile se u hotel.

Tog istog 11. marta novi vođa Sovjetskog Saveza postao je Mihail Gorbačov. Počelo je vreme perestrojke.

Udarnički

Opisivanje boravka u Moskvi tokom marta i aprila 1985. pretvorilo bi se u opisivanje realizacije projekta PMO. Jer radilo se udarnički. Od deset sati, kada je počinjalo radno vreme u Institutu, najčešće do devetnaest. Po povratku u hotel odlazili smo na večeru u bife na drugom spratu. Posle večere nastavljali smo sa radom, jer je trebalo ispraviti dokumentaciju ili naći rešenje za uočeni problem. Posle toga bismo često otišli u bife na trideset trećem spratu na piće.

Obično smo radili i subotom, tako da je za razonodu ostajala samo nedelja, a tada smo uglavnom išli u kupovinu.

Restoran u Mosfilmovskoj

Pored ambasade Jugoslavije u Mosfilmovskoj ulici postojao je i Komercijalno-tehnički biro, koji je okupljao firme sa predstavništvima u Moskvi. U njegovom okviru beogradski PKB je otvorio restoran u kome su se hranili zaposleni u ambasadi i predstavništvima. Sredom i subotom restoran je otvarao vrata i drugima; najčešći gosti bili su Jugosloveni koji žive u Moskvi, ili naši državljani koje je posao doveo ovamo. Bila je to prilika da se pojede nešto domaće i popije neko od naših pića.

Jedne subote i mi odlučismo da tamo večeramo. Nažalost, izbor pića više nije bio kao nekada.

Nije uvek dobro znati ruski

U Boljšoj teatru retke su bile prilike da nastupaju najveće baletske zvezde. Ali nama se pružila prilika da pogledamo „Žizelu” sa Natalijom Bessmertnovom u glavnoj ulozi. Jedini koje je to zanimalo bili smo Dejan Srđević i ja.

Otišli smo iako karata više nije bilo u prodaji, uzdajući se u kupovinu na crno. Bili smo spremni da platimo i deset puta veću cenu. Pokušao sam da nađem kartu pitajući prolaznike ima li ko suvišnu. Niko nam nije ponudio i vratili smo se neobavljena posla.

Sutradan nas je Nataša u Institutu dočekala pitanjem kako je bilo. Odgovorismo da nismo našli karte. Ona upita ko je tražio. Rekoh, ja. Nasmeja se i reče: „Trebalo je da traži Dejan. Čim si ti progovorio, mislili su da si Rus. Bojali su se da nisi provokator.”

Pokazalo se da nije uvek dobro znati ruski.

Kad nestane votke

Do konačnog završetka projekta u Moskvi sam boravio sedam puta. Posle dva meseca provedena tamo tokom marta i aprila, vratismo se početkom juna. Boravak smo morali da skratimo zbog Igara dobre volje, svojevrsnog sportskog pomirenja sveta posle uzajamno bojkotovanih olimpijada u Moskvi i Los Anđelesu.

U Moskvi su se polako počeli osećati rezultati perestrojke. Pre svega, iz radnji je počeo da nestaje alkohol. Umesto velikog broja marki votke pojavila su se neka egzotična pića, ali je sve ličilo na čišćenje magacina.

Tokom junskog boravka privedosmo kraju realizaciju oba primerka procesora, ali ostade par problema. Zato se u Moskvu ponovo uputismo u septembru. Tada je već bilo gotovo nemoguće naći flašu votke u slobodnoj prodaji; za jednu flašu sibirske išao sam na drugi kraj Moskve.

Ni ovog puta nismo uspeli da otklonimo sve nedostatke. Problem je bio u opciji koja nije bila obuhvaćena osnovnim zadatkom, ali je ušla u ugovor. Ophrvani radnim problemima, nismo imali preteranu želju za susrete sa Moskvom.

A onda i Černobilj

Prošlo je pola godine pre nego što je odlučeno da se još jednom pokuša sa završetkom projekta. Zato u Moskvu ponovo odosmo u aprilu 1986. godine.

Vreme smo uglavnom provodili u Institutu. Tokom tog boravka prisustvovali smo susretu reditelja Nikite Mihalkova sa saradnicima Instituta. Jednog vikenda odosmo u posetu starom prijatelju Jevgeniju Čeglakovu, poznatijem kao Ženja, koji je živeo na kraju Moskve, u blizini velikog Bicevskog parka.

Krajem aprila u Moskvu stiže jedan od direktora Instituta, Georgi Konstantinov. Ostade sedam dana i za Beograd krenu u subotu, 26. aprila 1986. godine. Sa njim je putovao i Rade Tatalović; pratio ih je Ruben. Pošto je u kolima bilo mesta, ponudih se da im pravim društvo. Let je bio rano, pa smo na aerodrom pošli nešto posle četiri ujutru. Vozač nije hteo da nas čeka, pa se Ruben i ja sa Šeremetjeva vratismo autobusom do prve stanice metroa, a onda svako svojim putem.

Uveče odosmo do grada. Kad smo se vraćali, kiša je lila kao iz kabla, dovoljno da pokisnemo na tih par stotina metara od metroa do hotela.

U ponedeljak ili utorak se na poslednjoj strani „Pravde” pojavi, jedva primetna, vest: na Černobiljskoj atomskoj elektrani došlo je do male havarije.

13. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (6): Sto ne radi

Hotel „Južnaja”

Cilj mog sledećeg putovanja bilo je prikupljanje informacija za magistarski rad. Put i boravak plaćao je Institut, pa nisam mogao da računam na skupi Centralni dom turista. Zamolili smo kolege iz Moskve da mi rezervišu smeštaj u hotelu „Južnaja”, takođe na Lenjinskom prospektu, ali bliže centru.

Od tada je prošlo četiri decenije. Pošto sam bio sam i nisam imao sa kim da se podsećam na te dane, mnogo toga je izbledelo. Ipak, zahvaljujući internetu, osvežih pamćenje.

Hotel se nalazi na broju 87, na uglu sa ulicom Garibaldi, ali više ne radi. Nađoh čak i fotografiju iz 1963, kada je bio nov, na njoj zaista izgleda impozantno. Dvadeset godina kasnije izgledao je prilično zapušteno. Verovatno je bio namenjen domaćim gostima; izgleda da su sami spremali hranu, jer se osećao miris zaprške, pre svega luka.

Čerjomuška pijaca

Deo Moskve između Lenjinskog prospekta i Profsojuzne ulice zove se Novi Čerjomuški. Ovde je poznata Čerjomuška pijaca, gde su se tada mogli kupiti proizvodi sa malih seoskih poseda, mnogo kvalitetniji nego u prodavnicama, ali i znatno skuplji. Jedan dan sam iz Instituta svratio na pijacu, što je za mene bio poseban doživljaj.

Sto ne radi

Jedno veče sam otišao na baletsku predstavu u Boljšoj. Tu sam upoznao neke naše turiste. Pošto su me pitali gde se može dobro večerati u Moskvi, predložio sam „Aragvi” i otišao sa njima. Tu sam pokazao svoje „umeće” da sa tri rublje umilostivim livrejisanog vratara da nas pusti u restoran, koji je inače bio poluprazan.

Setih se one priče kada su Boško, Meda i još neke kolege svratili u „Aragvi” na večeru. Vratar im je rekao da mesta nema. Ali oni su i pored toga ušli i zatekli praznu salu. Seli su za sto, a onda su došla dvojica konobara i ispred njih odnela sto, uz komentar: „Sto ne radi.”

Gluvi prozori

Jedno veče me Ruben Asratjan pozva na večeru kod njega. Iz Instituta odosmo u nabavku, riba, jaja, pečurke i pivo. Pored Rubena i mene, na večeri su bili Aleksej Makarov i Serjoža Sverdlov.

Dok smo mezetili i ispijali pivo, gledali smo zanimljiv kviz Šta, gde, kada. Pitanja su postavljali gledaoci, a odgovarale grupe takmičara; za tačan odgovor dobijale su knjige. I danas se sećam tri pitanja.

Šta povezuje pesnika Žukovskog, slikara Brjulova i pesnika Tarasa Ševčenka? Šta znači reč mir u naslovu Tolstojevog romana? I zašto se prozori na krovu Manježa zovu „gluvi prozori”?

Odgovori su bili više nego zanimljivi. Žukovski je na zabavi koju je organizovao Brjulov skupljao novac za oslobađanje Ševčenka iz kmetstva. Reč mir u naslovu odnosi se na svet, a ne na mir, pa bi se naslov mogao razumeti kao Rat i svet u kome se on dešava. A kad je napravljen Manjež, ispostavilo se da se plafon ugiba; pozvali su poznatog majstora, koji je utvrdio da se usled hermetizacije tavanskog prostora stvara natpritisak, i dao da se na tavanici otvore prozori. Nazvani su „gluvim”, jer su majstor i cela njegova porodica bili gluvi.

Dvonedeljni boravak brzo prođe. Projekat je i dalje bio na ledu i proći će skoro dve godine do ponovnog susreta.

Andropovka

Početkom 1985. završismo prvi primerak procesora PMO i počesmo se spremati za put. Januara te godine u Beogradu pade veliki sneg; ponekad je bilo teško probiti se do Instituta, ali radilo se udarnički. Krajem februara spakovasmo opremu u dvanaest sanduka i otpremismo je za Moskvu.

Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja uputismo se 4. marta da raspakujemo sanduke i sačekamo ostatak ekipe. Ali, kao što obično biva, sanduci ostadoše na carini sve do sledećeg ponedeljka. Za to vreme imali smo praktično slobodno vreme; odlazili smo svaki dan u Institut, ali se nismo zadržavali do kraja radnog vremena.

Pomalo je bilo iznenađujuće sa kojom su brzinom majstori iz Instituta napravili postolja za računare i kakav su kvalitetan materijal pri tome koristili.

U prethodne dve godine mnogo toga se izdešavalo. Posle osamnaest godina na vlasti, krajem 1982. preminuo je Leonid Brežnjev. Nasledio ga je Jurij Andropov, ali će se on zadržati nešto više od godinu dana. Iako je na to mesto došao sa čela tajne službe, pokušao je da sprovede određene reforme. Zanimljivo je da se u njegovo vreme pojavila jeftina votka od četiri rublje i sedamdeset kopejki, sa jednostavnom zelenom etiketom, u narodu prozvana „andropovka”.

Iz kog je veka ova

U to vreme tržište alkoholnih pića bilo je prilično liberalizovano. U specijalizovanim prodavnicama, ali i u gastronomima, mogle su se kupiti najrazličitije vrste votki i vina, čak i neke koje su ranije bile dostupne samo u deviznim „Berjozkama”. Formalno, prodaja pića bila je dozvoljena od deset do devetnaest sati; ali se, ljubaznim odnosom sa prodavačicama, votka mogla kupiti i posle toga.

Prvi vikend iskoristih da Rada i Ljubišu provedem kroz Moskvu. Prvo se uputismo u Kremlj. Sve vreme su se pomalo bunili, stavljajući mi do znanja da bi radije išli na pivo. U Arhangelskom saboru pokazivah im ikonu Svetog Georgija iz dvanaestog veka. Pokazujući na staricu koja je čuvala ikonu, Ljubiša me upita: „Iz kog je veka ova?”

Bila mi je to jasna poruka da treba potražiti pivo.

13. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (5): U jesen se ne čeka da kiša prestane

Kolja

Da bismo ipak imali dovoljno novca za svaki slučaj, pribegavalo se nošenju robe i njenoj prodaji. Radilo se o takozvanoj deficitarnoj robi, farmerke, moher vuna, žvakaće gume, gramofonske ploče. Možda danas to izgleda pomalo blesavo, ali je bilo tako. Farmerke su prodavane za sto dvadeset rubalja, kilogram moher vune za šezdeset, kutija žvaka za šezdeset, a ploče dvadeset pet po komadu.

Veza za trgovinu bio je čuveni Nikolaj, poznatiji kao Kolja. Upoznao ga je neko od kolega koji je pre nas bio u Moskvi, pa smo od njega dobili broj telefona.

Razgovor je tekao normalno: „Mi smo doputovali iz Beograda, kada možemo da se vidimo.” Rekli bismo mu svoju lokaciju, a on nama vreme kada će doći do hotela. Radilo se o mlađem čoveku koji je vozio „ladu” i bio obučen u crni kožni mantil. Pošto bismo seli u kola, odvezao bi nas na neko skrovito mesto, gde ima drveća i šiblja, što u slučaju našeg hotela nije bilo teško. Mi bismo mu rekli šta imamo, on bi rekao svoju cenu. Bilo je malo cenkanja, ali se posao brzo završavao. Jer smo se i mi i on plašili da nas ne zaskoči milicija.

Dom tehničke knjige

Boravak u Moskvi nisam video kao priliku za kupovinu. Međutim, pokazaće se da ipak ima šta da se kupi.

I ranije sam u Beogradu imao naviku da kupujem knjige na ruskom, pre svega iz matematike i fizike. Kada sam počeo da se bavim računarskom tehnikom, otkrio sam da postoje ruski prevodi mnogih značajnih knjiga iz te oblasti, neuporedivo jeftiniji od originala. U Moskvi sam, pored čuvenog Doma knjige na Kalinjinskom prospektu, otkrio i Dom tehničke knjige na Lenjinskom. A u njima sam našao i originalne stručne knjige iz računarstva na engleskom. Doduše, cena je bila desetak puta veća od ruskih prevoda, ali bila je to jedinstvena prilika da se dođe do dragocene literature.

U robnoj kući CUM otkrih da se prodaju originalni francuski parfemi. Kupih „Fidži” od Gija Laroša, a kasnije i Lankom; cena je bila oko trideset rubalja. Nađoh i kvalitetne pamučne majice iz Perua, i to velike brojeve, što je za mene bio najveći problem. Iz razgovora sa kolegama shvatih da je sve to stavljeno u prodaju tokom Olimpijskih igara, a da se sada iznose preostale zalihe.

Kupih i kvalitetne lanene stolnjake, i konačno veći broj gramofonskih ploča sa klasičnom muzikom. Mesec dana brzo prođe. U Beograd se vratismo uoči Nikoljdana.

Kutuzov

Kolega Saša Tjurin nam je pokazao samoposlugu u blizini hotela. Pošto u hotelu nismo imali doručak, nije bilo naodmet imati u frižideru sir, nešto suhomesnato i kefir.

Jedno popodne krenusmo da proverimo Sašine tvrdnje. Kad smo izašli napolje, počela je kiša. Stadosmo da većamo da li da sačekamo ili da idemo i malo pokisnemo. Bora odlučno reče: „U jesen se ne čeka da kiša prestane.”

Kad smo posle stotinak metara stigli do Lenjinskog prospekta i krenuli ka hotelu, počela je prava oluja. Vetar je duvao tako jako da se moglo ići samo natraške. Naravno, kiša je žestoko lila. Kad smo stigli naspram hotela, sve je najednom utihnulo i kiša i vetar.

Tri dana sam sušio kaput na radijatoru u kupatilu. Posle toga je Vesko nazvao Boru, Kutuzov.

oskva — *Spomenik knezu Juriju Dolgorukom, osnivaču Moskve*

Njih su četvorica

Zanimljiv slučaj desio se i u Gastronomu u Stolešnikovom pereulku. Otkrili smo da imaju odličan tvrdi sir i zatražismo kilogram. Prodavačica reče da ne možemo da kupimo toliku količinu. Ali nam pomože jedna starija gospođa, koja joj reče: „Njih su četvorica.”

Tako ipak dobismo željeni kilogram sira.

Sigurno je bilo još zanimljivih detalja iz tih novembarsko-decembarskih dana. Ali prošlo je više od četiri decenije. Sećanja su pomalo izbledela, a i odavno se nisam sećao tih dana, jer su se Dule i Bora preselili u večnost, a sa Veskom se nisam video desetak godina.

Nastavak putovanja

U Moskvu se ponovo uputismo krajem marta 1981. godine. Ekipi se pridružio i Jovan Đorđević, koji se početkom godine vratio sa doktorskih studija iz Mančestera i postdoktorskih sa Karnegi Melona u Pitsburgu.

Sve je uglavnom bilo isto kao prvi put, isti hotel, isti okvir rada. Samo smo se ovoga puta malo približili konkretnim rešenjima procesora. Pošto nas je bilo petorica, sada su po nas dolazile dve crne „volge” umesto jedne.

Mala novina bili su naši interni radni sastanci po povratku u hotel, na kojima smo razmatrali projektne sastanke i ideje iznete na njima. Posle toga smo obično odlazili u bar na najvišem spratu.

Kada smo stigli, Moskva je još bila okovana snegom i ledom. Ali sa svakim danom se osećao dolazak proleća, istina spor.

Boravak smo iskoristili i da jednog vikenda odemo do Lenjingrada. Po karte za avion otišli smo u kancelariju Aeroflota u hotelu „Metropol”. Dok smo se dogovarali ko će da kupuje karte, s obzirom na znanje ruskog, nismo ni primetili da se ka šalteru uputio Dule Velašević. A u našoj grupi jedino on nije znao ni da bekne ruski.

U Beograd se vratismo sa manje-više jasnim stavovima šta treba isprojektovati. Ali aktivnosti na projektu se nekako usporiše. Kolege iz Moskve došle su u Beograd tek posle godinu i po dana. Do sledećeg boravka u Moskvi proći će pune četiri godine.