Nekoliko kratkih vesti i video-zapisa prenu me iz letargije. „Čačanska banka” je otišla u istoriju i svoje mesto ustupila „Halk” banci. Za trenutak nisam mogao da nađem prave reči ni smer u kome bih uputio svoje misli.
Zgrada nekadašnje “Čačanske banke”
Već četvrt veka me proganja pomisao koliko nismo svesni da je istorija ipak učiteljica života. Nažalost, mi joj više dođemo kao ponavljači, ili su nas, ono malo slobodno mislećih, ućutkali kao što se ućutkuju školski štreberi.
Sudbina „Čačanske banke” podseti me na ovih gotovo šezdeset godina koliko sam sentimentalno vezan za tu ustanovu. Jer dobre dve decenije jeo sam hleb plaćen delimično njenim novcem. A i neki zanimljivi događaji mog detinjstva vezani su za njena zdanja, u koja sam svraćao kao dete njenog službenika.
Kako mogu zaboraviti riku naše Šarulje, koja je u banku krenula za babom. Ili gakanje guske koja je izvila svoj dugi vrat iz kotarice što je baba gurnula pod klupu. Bilo je tu batina koje sam dobio zato što sam ispečatirao ruke, i prekora da kod kuće „ima i baba i banka”.
Uhvati me neka seta, jer je Čačak izgubio još jedan od svojih simbola. Znam da ništa nije večito i da točak istorije mora da ide napred. Možda je tako moralo da bude.
A onda me misli vratiše na Fabriku reznog alata, „Cer”, Fabriku hartije, PKS-Lateks, „1. maj”, Grafopromet, PIK „Čačak”… Bojim se da je premnogo primera da bismo sve to morali da pravdamo sa „možda je tako moralo da bude”.
Put u Honduras
Ponekad mi se učini da je sve čega smo se dotakli u poslednjih četvrt veka, „otišlo u Honduras”, kako vrcavo govori naš slavni sugrađanin.
Neću ni pokušati da nađem opravdanja, niti da bilo koga optužujem. Jer je krug gotovo zatvoren i skoro ništa više se ne može spasiti ili povratiti. Samo bi ovaj lament nad rodnim gradom imao više gorčine.
Ovako, neka ove reči budu mali podsetnik onima koji ostaju ili dolaze posle nas, nauk za budućnost, šta im valja činiti da i oni ne bi za koju deceniju pisali svoje lamente.
Tragajući za simbolima Čačka koga više nema, opet posegnuh za školskim danima, za vremenom kada smo iz geografije učili gde se sve Čačak u Jugoslaviji nalazio pri vrhu. Iako sebe nikada nisam smatrao lokalpatriotom, kolege sa fakulteta, a pogotovu kasnije iz Instituta, stalno su mi prebacivale kako sam sa Čačkom dosadio i „Bogu i narodu”. Jednostavno sam se trudio da nađem ona obeležja po kojima, ako nismo bili ispred drugih, onda smo bar bili ravnopravni.
Tranzicija, koja i dalje traje, mnogo toga je promenila. Mnogih obeležja mog detinjstva i mladosti više nema. Pojavila su se neka nova, a nove generacije imaju i drugačije prioritete. Ja ću se za sada držati onih koja su me lično dotakla, a poneko je imalo i značajan uticaj na moj život.
Puni doživljaj sveta oko sebe počeo sam da stičem nekako u vreme kada je moja majka prešla da radi u tadašnju Komunalnu banku, 1957. godine. Banka je osnovana prethodne godine i, dok je nije preuzela, da ne kažem kupila, turska Halkbanka, bila je, sa povremenim prekidima, čačanski brend. Uostalom, poslednje ime koje je nosila bilo je ime grada. Imala je tada pedesetak zaposlenih; koliko ih je živih, ne znam. Ali čak i najmlađi koji su se te godine zaposlili, posle okončanja srednje škole, sada imaju dobrano preko osamdeset godina.
Svi putevi vode u banku
Prostorije banke bile su na početku tadašnje ulice Ratka Mitrovića, u zgradi koje danas više nema. Pošto je porušena cela leva strana ulice između Trga i Kasine, sagrađene su nove zgrade, od kojih baš taj početni blok pomalo podseća na one iz pedesetih godina. Na samom uglu bila je prodavnica konfekcije „Varteks” iz Varaždina, do nje prodavnica nameštaja, a onda je sledila Komunalna banka.
U nju se ulazilo kroz vrata koja su po načinu otvaranja ličila na ona iz saluna u kaubojskim filmovima. Pravo sa ulice ulazilo se u šaltersku salu, gde su se obavljali poslovi sa građanima. Ne znam šta je tada tačno radila moja majka, ali se sećam da je na njenom stolu stajao onaj stalak za pečate, na kome je visilo pet-šest pečata.
Jednom sam dobio batine zato što sam pečate izlupao po podlaktici. Kancelarije su bile na spratu, a banka je imala i izlaz u dvorište koje je pripadalo Pivarskoj ulici. E, upravo u tom dvorištu dobih po turu, posle bezuspešnih majčinih pokušaja da vodom sa česme spere pečatno mastilo.
Ima tu nešto sudbinsko
Pošto nije imala gde da me ostavi kada je obavljala poslove u gradu, baka me je uvek vodila sa sobom. Tako sam već sa tri godine počeo da upoznajem Čačak. Valjda se zato i sećam mnogih gradskih detalja kojih, nažalost, više nema.
Moja baka, seljanka iz Jezdine, preseljenjem u Ivanjički sokak nije se odrekla držanja stoke. Pa smo, sve dok gradski propisi to nisu zabranili, imali i kravu, koju je naravno povremeno trebalo odvesti u Veterinarsku stanicu, koja se nalazila, a nalazi se i dan-danas, na kraju Hajduk Veljkove ulice, preko puta Klanice.
U Klanici, tačnije preduzeću „1. maj”, radila je moja majka pre nego što je prešla u Komunalnu banku. Dok je baka završavala poslove kod veterinara, ja sam obično čekao kod mame u kancelariji. Tu naviku ću praktikovati i kasnije, kad god bih se našao u gradu sa bakom, obavezno sam morao da svratim kod mame. Za ta svraćanja u banku vezane su neke od najzanimljivijih dogodovština mog detinjstva.
Sve ima rok trajanja
Banka je postojala pedeset devet godina. U tom periodu doživela je više preobražaja.
Prvi se desio kada je u Čačku formirana filijala Narodne banke, pa je deo službenika Komunalne banke prešao u novoosnovanu ustanovu. Novo poglavlje došlo je sa promenom imena u Komercijalna banka. Tih godina banka počinje masovnije da zapošljava mlade ekonomiste. Stariji službenici, pogotovu na rukovodećim položajima, počinju da se osećaju ugroženima i traže načine da steknu više i visoko obrazovanje.
Pošto to nije bio samo problem naše sredine, dolazi do liberalizacije visokoškolskog obrazovanja, pa više škole, a često i fakulteti iz republičkih centara, počinju da otvaraju svoje obrazovne centre širom Jugoslavije. Tih godina udareni su temelji univerziteta u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Prištini. U Čačku su tada bili popularni Ekonomski fakultet u Prilepu i Viša škola za organizaciju rada iz Novog Sada. Ono što se dešavalo na kraju dvadesetog veka u visokom školstvu u Srbiji imalo je, dakle, svoju predistoriju u šezdesetim godinama.
Posle privredne reforme iz 1965. godine Jugoslaviju je zahvatio talas integracija, pa je Komercijalna banka ušla u sastav Privredne banke Beograd. Kada su se 1971. godine Privredna banka i Beogradska udružena banka spojile u Beogradsku banku, čačanska banka je 1973. godine postala deo novog sistema. Od 1991. godine posluje kao Beogradska banka, Čačanska banka d.d., a od 2000. godine postaje samostalna, pod nazivom Čačanska banka a.d.
Konačno, 2015. godine, moguće idući tragom Evlije Čelebije, koji je Čačak i moravsku dolinu video kao rajsku baštu, ovde stiže turska Halkbanka. Time se završilo jedno poglavlje bankarstva u Čačku.
Detinjstvo i mladost proveo sam pomalo osećajući da sam „Slobodino” dete. Bilo je to zahvaljujući činjenici da je moj otac bio zaposlen u tada najvećem čačanskom preduzeću. Ali i zato što je fabrika podignuta na imanju majčine porodice. Njihova kuća se nalazila možda na najlepšem delu fabričkog kruga, tamo gde su se spajale Jezdinska i Pridvorička reka praveći rečicu Lupnjaču. Taj prostor će biti pretvoren u park, u kome će godinama rađati voćke koje je posadio moj deda Milisav.
Prvi susret
Ulaz u kompaniju “Sloboda”
Moj prvi neposredni susret sa „Slobodom” desio se uoči nove 1958. ili 1959. godine, kada me je otac odveo na dodelu novogodišnjih paketića. Tom prilikom me je odveo i na svoje radno mesto magacionera, u magacin gotove robe. Do njega je dolazio industrijski kolosek, kojim su vozovi koji su svakog dana u 16 časova stizali u fabriku odvozili „Slobodine” proizvode, širom Jugoslavije, a kasnije bogami i sveta.
Red vožnje ću upoznati desetak godina kasnije, kada budemo kupili plac u Beljini, baš iznad pomenutog magacina, gde ćemo posaditi vinograd. Odatle ću videti i učinak bombe koja će za vreme bombardovanja 1999. godine pogoditi tačno sredinu magacina. Tamo gde se nekada nalazila očeva kancelarija.
„Sloboda” je bila puno toga
Zbog osnovnog proizvodnog programa, o „Slobodi” se tih pedesetih godina nije mnogo pričalo. A ja sam bio suviše mali da bi me takvi detalji zanimali. Ali kada su iz proizvodnih hala počeli da izlaze i proizvodi namenjeni širokoj potrošnji, „Sloboda” je postala prepoznatljiva. Bila je mesto gde se proizvode emajlirani sudovi, frižideri po licenci čuvenog italijanskog „Ignisa”, usisivači i električni šporeti. Bilo je tu i pokušaja da se proizvode mašine za pranje veša i sudova.
Neki od tih proizvodnih programa biće preneti u druge firme i gradove: posuđe je otišlo u „Metalac” iz Gornjeg Milanovca, a frižideri u „Obod” na Cetinju. Da li su takve odluke donošene na višim forumima, ili je tako širok proizvodni program bio preveliki zalogaj za „Slobodu”, znaju samo oni koji su tada bili na rukovodećim položajima. A njih je sve manje, ako ih uopšte i ima među živima.
Usisivač proizveden u “Slobodi”
Tokom šezdesetih i sedamdesetih „Sloboda” će u Jugoslaviji postati sinonim za električne šporete i usisivače. U doba kada se išlo na ukrupnjavanje privrednih subjekata došlo je do takozvane integracije, pa je u sistem „Slobode” uključen niz malih fabrika iz drugih gradova. Jednog trenutka došlo je i do integracije sa drugom značajnom čačanskom fabrikom, „Cerom”, koja je pored procesne opreme bila vodeći jugoslovenski proizvođač termoakumulacionih peći, čuvenih „cerovki”.
Sedamdesetih godina, kada je počeo proces digitalizacije Jugoslavije, tačnije, kada se počelo sa uvođenjem računara za obradu podataka u velikim privrednim i državnim sistemima, „Sloboda” je bila vodeći proizvođač klima-jedinica za hlađenje računarskih postrojenja. Proizvodile su se i jedinice za klimatizaciju radnog i stambenog prostora.
U Jugoslaviji i svetu
O značaju i kvalitetu „Slobodinog” proizvodnog programa govori činjenica da fabrika nije bila samo puki korisnik licenci, imala je i sopstveni razvoj. Zahvaljujući tome, proizvodila je elektromotore koji nisu svi ugrađivani u usisivače, već su išli i u izvoz. „Sloboda” je prodavala i svoju tehnologiju; tako je u marokanskom gradu Fesu izgrađena fabrika plinskih rešoa.
Nije bila samo fabrika
Značaj „Slobode” za Čačak je nemerljiv. Ne sme se zaboraviti da je gradski vodovod počeo da se razvija zahvaljujući njoj: iz reni-bunara u Beljinskom polju voda se pumpala u „kacu” na Beljinskom brdu, odakle je slobodnim padom stizala do čačanskih domova. Zahvaljujući „Slobodi” grad je dobio i prvo stambeno naselje, Veliku koloniju, a uz nju i Malu. Pored njih će 1953. godine nići i samački hotel, koji će ubrzo postati pravi ugostiteljski simbol Čačka, hotel „Morava”.
Ne treba zaboraviti ni društveni doprinos. U Velikoj koloniji i danas postoji fudbalsko igralište, napravljeno kao prateći sadržaj stambenom naselju. Šta je taj stadion značio za žitelje ovog kraja Čačka, najbolje znaju oni koji su poterali loptu njegovim zelenim tepihom. U okviru preduzeća postojalo je i sportsko društvo „Sloboda”; neke sekcije imale su uspehe na nacionalnom nivou, pre svega atletičari. Društvo je 1971. godine organizovalo i bokserski meč između kragujevačkog Radničkog i rumunske ekipe, u kome su kao gosti u ekipi Radničkog nastupili već tada veliki šampioni Mate Parlov i Marijan Beneš. Polovinom osamdesetih osnovan je i teniski klub, sa terenima pored fudbalskog igrališta, koji je bio organizator zapaženih juniorskih turnira.
Na kraju treba se osvrnuti i na zaposlene, čiji će broj tokom sedamdesetih dostići preko sedam hiljada. To je „Slobodu” činilo najvećim čačanskim kolektivom, i značilo da fabrika obezbeđuje egzistenciju najvećem broju Čačana. Treba zamisliti šta je za čačanske trgovine, i uopšte za život u gradu, značilo kada se svakog desetog u mesecu na ulici našla milionska suma koju su „Slobodini” radnici dobili kao platu.
Jubilej koji je prošao tiho
Pre nekoliko dana „Sloboda” je proslavila sedamdeset pet godina postojanja. Te 1948. godine u Jugoslaviji se desilo puno toga; mi stariji je uglavnom pamtimo po Rezoluciji Informbiroa i „raskidu” sa Sovjetskim Savezom. Osnivanje „Slobode” verovatno je vezano za tu rezoluciju.
Obeležavanje ovog jubileja prošlo je nekako tiho. Što ni sama fabrika, ili kompanija, kako je danas nazivaju, ni grad nisu zaslužili. Jer je Čačak rastao sa „Slobodom”.
Mnogo je onih širom ove zemlje, ali i sveta, koje je odškolovao „Slobodin” dinar. Mnogi su odlazeći na studije bili viđeni kao budući radnici fabrike. Mnogi mladi ljudi koji ovde nisu rođeni zahvaljujući „Slobodi” su svili svoje porodično gnezdo u Čačku, jer su bili njeni stipendisti ili ih je privukao proizvodni program.
Bio sam i sam jedan od onih „viđenih”. Upisujući studije elektrotehnike, na neki način sam bio predviđen da se vratim u Čačak i zaposlim u „Slobodi”. Ali putevi su me odveli na drugu stranu. Kada sam ponovo postao žitelj Čačka, „Sloboda” je, kao i druge čačanske fabrike, počinjala da posustaje. Ali to je već tema za neku drugu priču.
Amblem kompanije “Sloboda”
Amblem, štit sa slovom S, nije podsećao samo na fabriku, već i na grad u kome je bilo njeno sedište. Zato je neopravdano što je sedamdeset pet godina postojanja prošlo gotovo nezapaženo. Grad je trebalo da učini više. „Sloboda” zaslužuje da je se sećamo češće i trajno, a ne samo povodom loših vesti.
