Obilazak Marakeša počinjemo srednjovekovnim vrtom Menara, sagrađenim u dvanaestom veku. Paviljon sa malom zelenom piramidom i veštačkim jezerom nalazi se usred plantaže voća i maslina. Jezero je snabdevano vodom starim hidrauličnim sistemom koji je dovodi iz planina tridesetak kilometara daleko, a služilo je za navodnjavanje plantaže kroz mrežu podzemnih kanala.
Stepenice za mujezina na konju
Odatle odlazimo do džamije Kutubije, najveće u Marakešu. Njen minaret, visok šezdeset devet metara, dovršen je krajem dvanaestog veka i poslužio je kao uzor za Hiraldu u Sevilji i Hasanov toranj u Rabatu. Ime džamije potiče od trgovaca knjigama čije su se tezge nekada nalazile na trgu pred njom.
Unutar minareta nisu stepenice nego blaga rampa, da bi se mujezin mogao popeti čak i na konju.
Palata i grobnice
U medini, okruženoj sa šesnaest kilometara bedema, obilazimo palatu El Bahiju, koju je krajem devetnaestog veka za sebe sagradio vezir Si Musa. Ima prelepu baštu i unutrašnja dvorišta sa stablima banana, fontanama i mozaicima; plafone krase oslikane kedrove daske, a prozore vitraži. Tokom kolonijalnog doba u njoj je stanovao francuski guverner.
Posećujemo i grobnice dinastije Sadi, sagrađene na prelazu iz šesnaestog u sedamnaesti vek. Posle smene dinastija kompleks je bio zatrpan i ponovo otkriven tek 1917. godine. Sale su ukrašene rezbarijom, a nadgrobne ploče izrađene od mermera iz Karare.
Prodavci vode
Popodne provodimo obilazeći sukove oko trga Džema el Fna. Trgom dominiraju tezge sa pomorandžama, na kojima se za sitne pare dobija sok isceđen pred tobom. Odmah upadaju u oči prodavci vode u živopisnoj odeći, sa tradicionalnim mešinama i mesinganim šoljama.
Trg je sa jedne strane oivičen sukovima, a sa druge hotelima i kafeima čije terase gledaju na vrevu. Ne tako davno, u aprilu 2011, bomba postavljena u jednom od tih kafea ubila je sedamnaest ljudi. Taj podatak stoji tiho pored sve te vreve, kao podsetnik da je i najživlje mesto ranjivo.
Trg koji eksplodira
Posle predaha vraćamo se na Džema el Fna u sumrak. Trg koji je i preko dana bio pun ljudi kao da je eksplodirao. Na sve strane okupljene su grupe oko akrobata, žena koje proriču sudbinu, majstora tetovaže, krotitelja zmija. Šire se dimovi sa roštilja, a ljudi u đelabijama pozivaju da se proba njihov specijalitet.
Posle muvanja kroz taj ljudski mravinjak, odlučujemo da dešavanja posmatramo sa terase restorana, uz kafu na magrebski način. Kupujemo urme i, uz još jedan prolazak kroz uzavreli trg, polako se opraštamo od Marakeša.
Bio je to oproštaj sa gradom u kome se dodiruju Orijent i Evropa, gde je lako zaboraviti da si na afričkom tlu, a opet dovoljno je doći na Džema el Fna pa da se osetiš vraćen u vreme velikih marokanskih vladara.
