Često srećem starog profesora čačanske Gimnazije. Kažem starog, a on je to samo po godinama, duhom je mlađi od mnogih koji su decenijama mlađi od njega. Pravo mi je zadovoljstvo tih par minuta koliko popričamo. Pre neki dan pomenuh mu da pišem nekakvu pripovest o mojoj ulici Kneza Miloša, „Rekvijem za Ivanjički sokak”. Sa oduševljenjem izgovori reč koja me momentalno vrati u detinjstvo: ćuprijica.
Kasnih pedesetih godina prošlog veka tu se završavao grad, do tog mesta ulica je bila pokrivena onim čuvenim granitnim kockama. Odatle prema Dragačevu vodila je prašnjava makadamska džada. Na tom mestu postojao je most preko kanala kojim se površinska voda, gore od tadašnjeg Lazovića parka, slivala ka gradu. Kanal je postojao sa obe strane gornjeg dela ulice. Levi, nizvodni kanal se posle prolaska ispod mosta spajao sa desnim i nastavljao put sve do Lozničke reke, koja je tekla obodom Avladžinice. Dva kanala su se spajala baš kod našeg dvorišta, tako da su dve njegove strane stajale na njihovoj obali.
U susedstvu
U ćošku dvorišta, baš na sastavu kanala, stajala je velika kruška koja je izdašno rađala svake godine. Nisu to bili neki naročito ukusni plodovi, ali su bili primamljivi za mangupariju iz kraja, jer su mogli da joj priđu sa strane ulice. Razgranata krošnja je počinjala vrlo nisko i bila je prava blagodet za sticanje prvih iskustava u pentranju po drveću.
Mostić, kako smo ga u to vreme češće zvali, sa strane našeg dvorišta imao je metalnu ogradu. Vazda je bila prašnjava ili blatnjava, tako da smo izbegavali da je dodirujemo. S druge strane mostića, na svakom kraju, stajao je po jedan putni kamen, koji su nekada imali funkciju branika. Petkom je u Čačku pijačni dan; neretko se na ovim kamenovima mogao videti umorni seljak iz Dragačeva kako sedi i svodi račune trgovine na pijaci.
Kod Vitomira i Janka
Sa gradske strane prvi objekat bila je prodavnica kolonijalne robe, kako se tada govorilo, preduzeća „Stjenik”. Valjda se i zvala „Kolonijal”. U vreme mog ranog detinjstva tu su radila dva trgovca, Vitomir Matijašević i Janko Dolović.
I danas se sećam kraja svakog meseca, kada mama primi platu, i skoro ritualnog odlaska u prodavnicu, gde su se po prethodno napravljenom spisku kupovale namirnice. Pet kilograma šećera, kilogram soli, brašno, začini… Na kraju spiska uvek sam pokušavao da ubacim i dve štangle čokolade, naravno one za mešenje, jer su mlečne čokolade tada još uvek bile luksuz.
Sve se uglavnom kupovalo na meru. Šećer i brašno su se velikim limenim kašikama zahvatali iz drvenih sanduka i pakovali u sive papirne kese. Bombone su stajale u položenim staklenim teglama i sličnim, samo malim kašikama sipale se u male papirne kesice. Najpopularnije su bile „Kraševe” bombone „505 sa crtom”, koje su se mogle nabaviti i u limenim kutijama. Prodavale su se i mentol bombone, kao i one takozvane svilene, koje meni baš nisu bile omiljene.
Prodavnicu sam zapamtio i po velikim kutijama sa mešanom marmeladom, koju mi je baka retko kupovala, jer, kako je govorila, kod kuće ima mnogo bolji džem od kajsija i šljiva, koji je kuvala moja majka. Sećam se i sarage nanizane na vrbove prutiće. Nekoliko puta sam uspeo da nagovorim baku da mi je kupi. A pošto je morala da se zagreje pre jela, kuća je neprijatno mirisala. Zbog toga smo oboje bili predmet kritike kad bi se mama i tata vratili sa posla.
Novo vreme
Onda su došla neka nova vremena, novi trgovci i nova roba. U Čačku su se pojavile prodavnice sa boljim asortimanom, pa je prodavnica mog detinjstva polako gubila kultni značaj. Ipak, ponešto od novina stizalo je i u našu radnju, kako smo je često zvali.
Sećam se kada su se pojavila jaja snežno bele ljuske, pričalo se da su uvezena iz Izraela. Pa kad se pojavio ananas, i nešto kasnije kokosov orah. Naravno da bih naterao baku da mi ih kupi. A onda je nastajao problem kako se to seče i jede.
I konačno, jednog dana i kod nas se pojavio švepс, koji se reklamirao na televiziji. Društvo sa Beloševe kapije skupi 1,60 dinara, koliko je koštala flašica i razočarasmo se. Bilo je gorko, a po ukusu je ličilo na tek zametnute jabuke.
Odavno u tom zdanju više nije prodavnica. Objekat je u međuvremenu menjao namenu, da bi danas tu bila jedna od najpoznatijih pečenjara u Čačku.
Za sve je kriv kanal
Onih dana kada je padala kiša, oba kanala su se punila vodom što se slivala sa padina Jelice. Jedna od glavnih zanimacija dečaka iz kraja bilo je puštanje čamaca. Bilo je tu svakojakih plovila, od onih najjednostavnijih, napravljenih od lista papira, do pravih malih remek-dela. Pamtim da se u tome posebno isticao šest godina stariji Vlade Smiljanić.
Posebno je zanimljivo bilo puštanje čamaca u levom kanalu, jer su morali da prođu ispod mostića. Vladalo je pravo uzbuđenje dok smo uz metalnu ogradu iščekivali čiji će se čamac prvi pojaviti. Neki su, naišavši na prepreku, tamo ostajali sve do nailaska sledeće velike vode.
Kraj šezdesetih doneo je potrebu da se duž kanala postave betonske cevi, kojima će površinska voda putovati prema Moravi. Više nije bilo potrebe za mostićem. U to vreme kocku u donjem delu Kneza Miloša pokriće asfalt.
Mi, koji ćemo kanal pamtiti i po obavezi da ga čistimo ispred dvorišta, kretali smo put visokih škola i fabričkih hala. Stizali su neki novi klinci, koji će imati druge preokupacije i graditi sopstvena sećanja.