detinjstvo – RASIN PERSONAL PORTAL

September 1, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (4): Skoplje, godinu posle zemljotresa

Naredna, 1964. godina donela je promenu odredišta za letovanje. Doduše, to i neće biti pravo letovanje od dve nedelje, kao što je tada bio običaj, već par dana boravka na Ohridskom jezeru. Za moje roditelje bilo je to podsećanje na bračno putovanje, koje je upravo i bilo na Ohridsko jezero.

U to vreme uglavnom nisam učestvovao u planiranju putovanja. A nije ni bilo potrebno, jer sve što ću videti bilo je novo za mene, pa izvoljevanje tipa „hoću da vidim ovo ili ono” nije imalo mnogo smisla.

Na put smo krenuli 24. ili 25. jula, a prvo odredište bilo nam je Skoplje. Bila su to vremena kada je voz još uvek bio osnovno prevozno sredstvo u putničkom saobraćaju. Od Čačka se do Skoplja moglo stići na dva načina, preko Niša i preko Kosova Polja. U to vreme Kosovo Polje je bilo železnička stanica Prištine, glavnog grada tadašnje Autonomne oblasti Kosovo i Metohija. Priština je tada imala oko četrdesetak hiljada stanovnika i na samom prostoru Kosova i Metohije bila je po značaju iza Prizrena, Peći i Đakovice.

Kroz Dolinu kraljeva

Moji su izabrali da ka Skoplju putujemo preko Kosova Polja. Od 1955. godine Čačak je sa Kraljevom povezan prugom normalnog koloseka, tako da se njome moglo putovati i ka Beogradu i ka Raškoj, pa dalje ka Kosovu Polju, naravno, sa presedanjem u Kraljevu. Kada je 1958. godine završena pruga normalnog koloseka između Stalaća i Kraljeva, moglo se putovati i prema Nišu, pa dalje ka Vranju i Makedoniji.

Od Kraljeva pruga prati Ibar, koji je do Raške produbio klisuru kroz obronke Stolova, Željina i Kopaonika sa desne, i Čemerna, Radočela i Golije sa leve strane svoga toka. Ovaj prostor se često prepoznaje po nazivima Dolina jorgovana, Dolina vekova ili Dolina kraljeva. U vozu nije gužva, tako da imamo mesto u kupeu i moći ćemo malo da odremamo tokom noći.

Sat koji je stao

U Skoplje stižemo u rano jutro. Grad se još oporavlja od katastrofalnog zemljotresa koji ga je pogodio tačno godinu dana ranije. Dočekuje nas porušena stanična zgrada sa satom koji se zaustavio u trenutku nesreće. Na sve strane su ruševine i obeležja mesta gde su poginuli žitelji grada na Vardaru.

Odlazimo do kuće brata naše prve komšinice, tetka Jane. Zatičemo njegovu majku i babu; brat je sa porodicom otišao u tazbinu. Ponudile su nam da se malo odmorimo. U neko doba začu se lomljava. Moj otac skoči sa kreveta i krenu napolje, valjda pomislivši da je ponovo došlo do zemljotresa. Srećom, samo je kamion na ulici ispred kuće istovarao ugalj za zimu.

Pošto smo se oprostili sa ljubaznim domaćicama, ponovo smo na železničkoj stanici, gde hvatamo šinobus za Bitolj. Voz je pun putnika. Čujem razgovor vezan za nastavak putovanja prema Ohridu i saznajem da odmah ispred stanice stoji autobus koji polazi čim primi putnike i da je velika gužva. Čim je voz stao, istrčavam, ulećem u autobus i zauzimam tri mesta. Kroz prozor uspevam da obavestim moje gde se nalazim, i u rane jutarnje sate možemo da krenemo ka krajnjem odredištu.

Iako smo u Ohrid stigli vrlo rano, lako nalazimo smeštaj u ulici koja iz centra i sa obale vodi ka Samuilovoj tvrđavi. Tačno preko puta crkve Svete Sofije.

Biljana platno beleše

Ne sećam se koliko smo dana ostali u Ohridu. Ali se dobro sećam kupanja na gradskoj plaži, penjanja sa ocem do Samuilove tvrđave i izleta brodom do manastira Svetog Nauma, na samoj granici sa Albanijom.

Sećam se i da sam ovde u Ohridu prvi put probao bozu. Nije mi se tada svidela, pa sam uveče tokom šetnji gradom pio limunadu, a moj otac bozu.

U to vreme manastir Svetog Nauma je bio muzej i naplaćivala se ulaznica. Ali su mog oca, sa panama-šeširom i tašnom u ruci, smatrali nekom važnom osobom, samo su ga odmerili i nisu mu naplatili ulaznicu. Celodnevni izlet u Sveti Naum omogućio nam je i kupanje na lepoj peščanoj plaži u blizini izvora Crnog Drima. Jednoga dana gazdarica nam je za ručak spremila čuvenu ohridsku pastrmku.

Sveti Naum — Panorama manastira Sv. Naum

September 1, 2026September 1, 2026

Tour de Yugoslavia (2): Kajmak na zagrebačkom kolodvoru

Split od pre šest decenija ostaće mi u sećanju po penjanju na Marjan. Šestogodišnjaku je sve bilo zanimljivo. Široke stepenice, prekrasan pogled na grad i luku. I naravno gajdaš, koji je svojom muzikom uveseljavao mnogobrojne turiste.

Sledilo je ukrcavanje na znatno veći brod, „Partizanku”, i celonoćno putovanje do Rijeke, koja nas je sačekala kišom i poplavljenim pristaništem. Odlazak u Opatiju iskoristili smo da se poslednji put tog leta okupamo na moru. Spavali smo u Rijeci, u privatnom smeštaju nađenom preko turističke agencije, i sledećeg dana nastavili put za Postojnu.

Rijeku, Opatiju i Postojnu više sam doživljavao kroz priče moje bake, koja je ovde bila deset godina ranije. Zato sam sve vreme pokušavao da prepoznam ona obeležja o kojima mi je pripovedala. Bio je to neki novi svet za mene. Blještaviji od onoga na koji sam navikao.

Dolazak u Postojnsku jamu i njen obilazak pamtim i danas. Vožnja električnim vozićem, lepota krečnjačkih figura, čovečja ribica, sve se to urezalo u pamćenje dečaku naviknutom do tada samo na čačansku prašinu. Sve mi je bilo čudno, posebno onaj ogromni parking ispred jame, krcat automobilima koji su blještali na julskom suncu.

Neobični povratak kući

Tada sam na železničkoj stanici u Postojni prvi put video električnu lokomotivu. Dovde su međunarodne vozove vukle italijanske lokomotive, a odavde prema Beogradu „jurile” su one velike parnjače, koje su postizale brzinu i preko sto kilometara na sat.

Voz je bio pun, tako da smo stajali u hodniku. Putnici iz kupea ispred koga smo stajali, videvši dete, pozvali su mamu i mene da uđemo kod njih, tako da ću ostatak puta spavati sa glavom u maminom krilu i nogama u krilu jedne od putnica. Ispostaviće se da su to američki profesori koji putuju po Jugoslaviji, konkretno do Zagreba. Jedan od njih je znao ruski, pa ih je tata, koristeći svoje znanje ruskog, upoznao sa nekim osnovnim našim rečima i izrazima. Na rastanku su mi dali bombone i grisine, koje sam tada prvi put probao.

A onda su krenula putovanja

Putovanje na Jadran iz 1959. godine bilo je početak moje „ture po Jugoslaviji”, koja i danas traje, iako Jugoslavije više nema.

Posle trogodišnje pauze, zbog izgradnje kuće, na putovanje smo se ponovo odlučili 1962. godine. Nekako sam još bio mali da bih bio aktivni učesnik u odlučivanju kuda i kada ćemo putovati. Opet je bio jul kada smo se uputili za Beograd, a onda noćnim vozom za Zagreb. Ne sećam se kako smo putovali do Beograda; čini mi se autobusom preko Topole.

Na zagrebački kolodvor stigli smo u jutarnjim časovima i prva misao je bila nešto pojesti. Moji su naručili juhu, ali iako su me ubeđivali da je to ovdašnji naziv za supu, ja se nisam dao nagovoriti. Mama je pozvala konobara i pitala da li imaju kiflu, želeći da mi na nju namaže kajmak koji smo poneli sa sobom. Iz torbe je izvadila teglu i pripremila mi doručak.

Stolu je prišao konobar i, uz izvinjenje, pitao da li bi mogao da donese svoju kiflu da mu se namaže kajmak. Pri tome je, čini mi se, čak izgovorio pretpostavku da smo verovatno iz Čačka. Kada se vratio iz kuhinje, iza njega su na kuhinjskim vratima bile poređane glave osoblja, koje je želelo da vidi te putnike namernike što se slade nadaleko čuvenim čačanskim kajmakom.

Jugoslavija — jedan mali krug

Koliko se sećam, nismo se dugo zadržali u Zagrebu. Malo smo prošetali okolinom Kolodvora, koji se nalazi takoreći u centru grada, pa se u blizini nalaze mnoge znamenite zagrebačke građevine. Na primer hotel „Esplanada”, koji mu je prvi susjed.

Naše dalje odredište bile su Vrhovine, jer smo želeli da posetimo Plitvička jezera. Do Vrhovina se stiže vozom preko Karlovca, Ogulina i Otočca; od Vrhovina se preko Gospića stiže u Knin, i to je takozvana Lička pruga. Alternativna veza od Zagreba do Knina i dalje do Splita je takozvana Unska pruga, koja prolazi i kroz Bosnu i Hercegovinu.

Dok smo stajali na stanici u Karlovcu, tata je kupio sladoled na štapiću, bilo je to moje prvo probanje takozvanog industrijskog sladoleda. U Vrhovine stižemo u večernjim časovima i nalazimo prenoćište kod jedne starije žene. Naravno, to podrazumeva samo spavanje. Ranimo, a jutarnju higijenu obavljamo na železničkoj stanici. Iako je jutro, hladno je kao da je zima. Pogotovu voda sa česme na peronu.

August 29, 2026September 4, 2026

Ćuprijica

Često srećem starog profesora čačanske Gimnazije. Kažem starog, a on je to samo po godinama, duhom je mlađi od mnogih koji su decenijama mlađi od njega. Pravo mi je zadovoljstvo tih par minuta koliko popričamo. Pre neki dan pomenuh mu da pišem nekakvu pripovest o mojoj ulici Kneza Miloša, „Rekvijem za Ivanjički sokak”. Sa oduševljenjem izgovori reč koja me momentalno vrati u detinjstvo: ćuprijica.

Kasnih pedesetih godina prošlog veka tu se završavao grad, do tog mesta ulica je bila pokrivena onim čuvenim granitnim kockama. Odatle prema Dragačevu vodila je prašnjava makadamska džada. Na tom mestu postojao je most preko kanala kojim se površinska voda, gore od tadašnjeg Lazovića parka, slivala ka gradu. Kanal je postojao sa obe strane gornjeg dela ulice. Levi, nizvodni kanal se posle prolaska ispod mosta spajao sa desnim i nastavljao put sve do Lozničke reke, koja je tekla obodom Avladžinice. Dva kanala su se spajala baš kod našeg dvorišta, tako da su dve njegove strane stajale na njihovoj obali.

U susedstvu

U ćošku dvorišta, baš na sastavu kanala, stajala je velika kruška koja je izdašno rađala svake godine. Nisu to bili neki naročito ukusni plodovi, ali su bili primamljivi za mangupariju iz kraja, jer su mogli da joj priđu sa strane ulice. Razgranata krošnja je počinjala vrlo nisko i bila je prava blagodet za sticanje prvih iskustava u pentranju po drveću.

Mostić, kako smo ga u to vreme češće zvali, sa strane našeg dvorišta imao je metalnu ogradu. Vazda je bila prašnjava ili blatnjava, tako da smo izbegavali da je dodirujemo. S druge strane mostića, na svakom kraju, stajao je po jedan putni kamen, koji su nekada imali funkciju branika. Petkom je u Čačku pijačni dan; neretko se na ovim kamenovima mogao videti umorni seljak iz Dragačeva kako sedi i svodi račune trgovine na pijaci.

Kod Vitomira i Janka

Sa gradske strane prvi objekat bila je prodavnica kolonijalne robe, kako se tada govorilo, preduzeća „Stjenik”. Valjda se i zvala „Kolonijal”. U vreme mog ranog detinjstva tu su radila dva trgovca, Vitomir Matijašević i Janko Dolović.

I danas se sećam kraja svakog meseca, kada mama primi platu, i skoro ritualnog odlaska u prodavnicu, gde su se po prethodno napravljenom spisku kupovale namirnice. Pet kilograma šećera, kilogram soli, brašno, začini… Na kraju spiska uvek sam pokušavao da ubacim i dve štangle čokolade, naravno one za mešenje, jer su mlečne čokolade tada još uvek bile luksuz.

Sve se uglavnom kupovalo na meru. Šećer i brašno su se velikim limenim kašikama zahvatali iz drvenih sanduka i pakovali u sive papirne kese. Bombone su stajale u položenim staklenim teglama i sličnim, samo malim kašikama sipale se u male papirne kesice. Najpopularnije su bile „Kraševe” bombone „505 sa crtom”, koje su se mogle nabaviti i u limenim kutijama. Prodavale su se i mentol bombone, kao i one takozvane svilene, koje meni baš nisu bile omiljene.

Prodavnicu sam zapamtio i po velikim kutijama sa mešanom marmeladom, koju mi je baka retko kupovala, jer, kako je govorila, kod kuće ima mnogo bolji džem od kajsija i šljiva, koji je kuvala moja majka. Sećam se i sarage nanizane na vrbove prutiće. Nekoliko puta sam uspeo da nagovorim baku da mi je kupi. A pošto je morala da se zagreje pre jela, kuća je neprijatno mirisala. Zbog toga smo oboje bili predmet kritike kad bi se mama i tata vratili sa posla.

Novo vreme

Onda su došla neka nova vremena, novi trgovci i nova roba. U Čačku su se pojavile prodavnice sa boljim asortimanom, pa je prodavnica mog detinjstva polako gubila kultni značaj. Ipak, ponešto od novina stizalo je i u našu radnju, kako smo je često zvali.

Sećam se kada su se pojavila jaja snežno bele ljuske, pričalo se da su uvezena iz Izraela. Pa kad se pojavio ananas, i nešto kasnije kokosov orah. Naravno da bih naterao baku da mi ih kupi. A onda je nastajao problem kako se to seče i jede.

I konačno, jednog dana i kod nas se pojavio švepс, koji se reklamirao na televiziji. Društvo sa Beloševe kapije skupi 1,60 dinara, koliko je koštala flašica i razočarasmo se. Bilo je gorko, a po ukusu je ličilo na tek zametnute jabuke.

Odavno u tom zdanju više nije prodavnica. Objekat je u međuvremenu menjao namenu, da bi danas tu bila jedna od najpoznatijih pečenjara u Čačku.

Za sve je kriv kanal

Onih dana kada je padala kiša, oba kanala su se punila vodom što se slivala sa padina Jelice. Jedna od glavnih zanimacija dečaka iz kraja bilo je puštanje čamaca. Bilo je tu svakojakih plovila, od onih najjednostavnijih, napravljenih od lista papira, do pravih malih remek-dela. Pamtim da se u tome posebno isticao šest godina stariji Vlade Smiljanić.

Posebno je zanimljivo bilo puštanje čamaca u levom kanalu, jer su morali da prođu ispod mostića. Vladalo je pravo uzbuđenje dok smo uz metalnu ogradu iščekivali čiji će se čamac prvi pojaviti. Neki su, naišavši na prepreku, tamo ostajali sve do nailaska sledeće velike vode.

Kraj šezdesetih doneo je potrebu da se duž kanala postave betonske cevi, kojima će površinska voda putovati prema Moravi. Više nije bilo potrebe za mostićem. U to vreme kocku u donjem delu Kneza Miloša pokriće asfalt.

Mi, koji ćemo kanal pamtiti i po obavezi da ga čistimo ispred dvorišta, kretali smo put visokih škola i fabričkih hala. Stizali su neki novi klinci, koji će imati druge preokupacije i graditi sopstvena sećanja.

August 28, 2026August 28, 2026

Pečati na podlaktici

Tragajući za simbolima Čačka koga više nema, opet posegnuh za školskim danima, za vremenom kada smo iz geografije učili gde se sve Čačak u Jugoslaviji nalazio pri vrhu. Iako sebe nikada nisam smatrao lokalpatriotom, kolege sa fakulteta, a pogotovu kasnije iz Instituta, stalno su mi prebacivale kako sam sa Čačkom dosadio i „Bogu i narodu”. Jednostavno sam se trudio da nađem ona obeležja po kojima, ako nismo bili ispred drugih, onda smo bar bili ravnopravni.

Tranzicija, koja i dalje traje, mnogo toga je promenila. Mnogih obeležja mog detinjstva i mladosti više nema. Pojavila su se neka nova, a nove generacije imaju i drugačije prioritete. Ja ću se za sada držati onih koja su me lično dotakla, a poneko je imalo i značajan uticaj na moj život.

Puni doživljaj sveta oko sebe počeo sam da stičem nekako u vreme kada je moja majka prešla da radi u tadašnju Komunalnu banku, 1957. godine. Banka je osnovana prethodne godine i, dok je nije preuzela, da ne kažem kupila, turska Halkbanka, bila je, sa povremenim prekidima, čačanski brend. Uostalom, poslednje ime koje je nosila bilo je ime grada. Imala je tada pedesetak zaposlenih; koliko ih je živih, ne znam. Ali čak i najmlađi koji su se te godine zaposlili, posle okončanja srednje škole, sada imaju dobrano preko osamdeset godina.

Svi putevi vode u banku

Prostorije banke bile su na početku tadašnje ulice Ratka Mitrovića, u zgradi koje danas više nema. Pošto je porušena cela leva strana ulice između Trga i Kasine, sagrađene su nove zgrade, od kojih baš taj početni blok pomalo podseća na one iz pedesetih godina. Na samom uglu bila je prodavnica konfekcije „Varteks” iz Varaždina, do nje prodavnica nameštaja, a onda je sledila Komunalna banka.

U nju se ulazilo kroz vrata koja su po načinu otvaranja ličila na ona iz saluna u kaubojskim filmovima. Pravo sa ulice ulazilo se u šaltersku salu, gde su se obavljali poslovi sa građanima. Ne znam šta je tada tačno radila moja majka, ali se sećam da je na njenom stolu stajao onaj stalak za pečate, na kome je visilo pet-šest pečata.

Jednom sam dobio batine zato što sam pečate izlupao po podlaktici. Kancelarije su bile na spratu, a banka je imala i izlaz u dvorište koje je pripadalo Pivarskoj ulici. E, upravo u tom dvorištu dobih po turu, posle bezuspešnih majčinih pokušaja da vodom sa česme spere pečatno mastilo.

Ima tu nešto sudbinsko

Pošto nije imala gde da me ostavi kada je obavljala poslove u gradu, baka me je uvek vodila sa sobom. Tako sam već sa tri godine počeo da upoznajem Čačak. Valjda se zato i sećam mnogih gradskih detalja kojih, nažalost, više nema.

Moja baka, seljanka iz Jezdine, preseljenjem u Ivanjički sokak nije se odrekla držanja stoke. Pa smo, sve dok gradski propisi to nisu zabranili, imali i kravu, koju je naravno povremeno trebalo odvesti u Veterinarsku stanicu, koja se nalazila, a nalazi se i dan-danas, na kraju Hajduk Veljkove ulice, preko puta Klanice.

U Klanici, tačnije preduzeću „1. maj”, radila je moja majka pre nego što je prešla u Komunalnu banku. Dok je baka završavala poslove kod veterinara, ja sam obično čekao kod mame u kancelariji. Tu naviku ću praktikovati i kasnije, kad god bih se našao u gradu sa bakom, obavezno sam morao da svratim kod mame. Za ta svraćanja u banku vezane su neke od najzanimljivijih dogodovština mog detinjstva.

Sve ima rok trajanja

Banka je postojala pedeset devet godina. U tom periodu doživela je više preobražaja.

Prvi se desio kada je u Čačku formirana filijala Narodne banke, pa je deo službenika Komunalne banke prešao u novoosnovanu ustanovu. Novo poglavlje došlo je sa promenom imena u Komercijalna banka. Tih godina banka počinje masovnije da zapošljava mlade ekonomiste. Stariji službenici, pogotovu na rukovodećim položajima, počinju da se osećaju ugroženima i traže načine da steknu više i visoko obrazovanje.

Pošto to nije bio samo problem naše sredine, dolazi do liberalizacije visokoškolskog obrazovanja, pa više škole, a često i fakulteti iz republičkih centara, počinju da otvaraju svoje obrazovne centre širom Jugoslavije. Tih godina udareni su temelji univerziteta u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Prištini. U Čačku su tada bili popularni Ekonomski fakultet u Prilepu i Viša škola za organizaciju rada iz Novog Sada. Ono što se dešavalo na kraju dvadesetog veka u visokom školstvu u Srbiji imalo je, dakle, svoju predistoriju u šezdesetim godinama.

Posle privredne reforme iz 1965. godine Jugoslaviju je zahvatio talas integracija, pa je Komercijalna banka ušla u sastav Privredne banke Beograd. Kada su se 1971. godine Privredna banka i Beogradska udružena banka spojile u Beogradsku banku, čačanska banka je 1973. godine postala deo novog sistema. Od 1991. godine posluje kao Beogradska banka, Čačanska banka d.d., a od 2000. godine postaje samostalna, pod nazivom Čačanska banka a.d.

Konačno, 2015. godine, moguće idući tragom Evlije Čelebije, koji je Čačak i moravsku dolinu video kao rajsku baštu, ovde stiže turska Halkbanka. Time se završilo jedno poglavlje bankarstva u Čačku.