Osamdesete godine prošlog veka, rad OOUR-a Računska tehnika, ali i celog Instituta, obeležilo je rukovođenje Dragoljuba Milićevića, Draška. Uzimajući u obzir i vreme koje je proveo kao rukovodilac odeljenja 202, taj period se skoro poklapa sa vremenom koje sam i ja proveo u Institutu.
Posle Titove smrti izgledalo je da neke stege socijalističkog perioda popuštaju. Ali to je bilo samo na prvi pogled. Državna i partijska nomenklatura je istovremeno pokušavala da iznađe pristup kojim će zaštititi sistem, a time i samu sebe. Dotadašnja sprega Partije i privrednih subjekata dignuta je na viši nivo. Dok je ranije Partija imala punu kontrolu nad privredom, preko direktora koji su bili njeni članovi i preko partijskih komiteta u preduzećima, sada je došlo do promene smera uticaja. Pošto je iza direktora stajala finansijska moć preduzeća, po njihovom mišljenju je sazrelo vreme da na osnovu toga steknu i politički uticaj. A ne da budu samo objekti za sprovođenje tuđeg.
Upravo je delovanje Draška Milićevića tokom te decenije najbolji primer tih promena.
Ko je bio
Za bolje razumevanje njegovog uticaja potrebno je dati par podataka. Otac Nikola je najpoznatiji kao ambasador SFRJ, između ostalog u Nemačkoj Demokratskoj Republici; u drugoj polovini sedamdesetih bio je predsednik jugoslovenskog dela Fulbrajtovog komiteta. Majka je bila poreklom Splićanka, zbog čega je Draško, pošto su roditelji boravili van zemlje, studije elektrotehnike završio u Splitu. Ima mlađeg brata Miroslava, uglednog hirurga i profesora Medicinskog fakulteta.
Inženjersku karijeru započeo je u Institutu „Mihajlo Pupin”, u laboratoriji za Automatiku, u grupi koja se bavila merenjem električne energije. Iz Instituta je prešao u Institut za mere i dragocene metale, a onda se vratio, ali u OOUR Računska tehnika, za rukovodioca odeljenja 202. U međuvremenu je magistrirao i doktorirao na Elektronskom fakultetu u Nišu. Mentor za magistarski rad bio mu je profesor Dobrivoje Jovanović, a za doktorat pokojni profesor Bogosav Kovačević. Obojica Čačani i nekadašnji istraživači upravo u Digitalnoj laboratoriji, koja je bila preteča našeg OOUR-a.
Kasnije, kada budem nezadovoljan onim kako je radio, pomalo sa setom sam komentarisao: „Krivo mi je što su ga Čačani napravili naučnikom.”
Kako sam ga video
Nisam pripadao Draškovom krugu ako je takav krug u OOUR-u i postojao. Delilo nas je mnogo toga. Ali putevi su nam se, tokom te decenije i više zajedničkog bitisanja u istoj firmi, često ukrštali. Po pravilu su to bile službene situacije, ali je bilo i onih, možda i više, kada sam bio posmatrač njegovog delovanja.
Uglavnom mi se ti njegovi nastupi nisu sviđali. Ali u početku sam cenio jednu njegovu osobinu: nije pokazivao osvetoljubivost. Ljude koji su mu se suprotstavljali, pogotovu argumentovano, nije bio sklon da „precrta”. Kasnije, kada je njegova poslovna i politička zvezda počela jače da sija, kao da se i na tom planu promenio. Ili je ranije to samo vešto prikrivao. Bio je impulsivan i delovao je na prvu loptu.
Izbor koji nije prošao kako je zamišljeno
Prilika da ga bliže upoznam pružila mi se već početkom 1978. godine, kada se u „Pupinu” biralo rukovodstvo takozvane Akcione konferencije Saveza komunista. Kandidati za predsednika bili su pokojni Đorđe Rosić iz OOUR-a Telekomunikacije i Draško.
Pošto sam radio tek mesec-dva, bio sam samo posmatrač. Nisam poznavao ljude ni odnose unutar Instituta. Čini mi se da je iz prethodnog saziva došla preporuka ili je bar stvorena takva atmosfera, da novi predsednik treba da bude Rosić. Tome se Draško oštro suprotstavio, koristeći prilično oštre i, slobodno se može reći, za to vreme anahrone argumente. U suštini je Rosiću spočitavao da se, kao ratno siroče poslato sa dvanaest godina na školovanje u Sovjetski Savez, tamo formirao, a posle 1948. mu je povratak u Jugoslaviju bio onemogućen sve do 1956. godine.
Takvom Draškovom stavu se na sastanku Osnovne organizacije principijelno suprotstavio Aca Đorđević. I meni je njegov stav bio neuporedivo bliži.
Posle svega, Đorđe Rosić je izabran za predsednika. A posle desetak godina doći će do pomalo paradoksalne situacije: kada Draško bude postao direktor Instituta, Rosić će kao jedan od pomoćnika direktora postati njegov najbliži saradnik.
Kasnije ću saznati da je Aca zbog svojih stavova bio šikaniran. Nažalost, posle par meseci će se ozbiljno razboleti, tako da u proteklih više od četiri decenije nisam bio u prilici da sa njim o tome razgovaram.
Priču o „Draškovoj deceniji” ipak treba ispričati, jer je ona deo zajedničke istorije nas iz OOUR-a Računska tehnika. A na kraju te decenije i celog Instituta „Mihajlo Pupin”, u kome je u jednom trenutku bilo više od hiljadu dvesta zaposlenih.