Sve smo bili bliže odredištu, Prčnju. Usput svratismo u Dubrovnik i konačno stigosmo u Boku. Ovde sam poslednji put bio tokom maturske ekskurzije 1971. godine.
U Prčanj stigosmo u vreme popodnevnog odmora. Pošto je Raco znao gde je odsela Dušica, relativno brzo je nađosmo. Njihov susret je bio napet, pa sedoh na obalu malo dalje, da im ne bih smetao.
Put nastavismo relativno brzo. Cilj nam je bio da nađemo Veljoviće, koji su letovali u Rafailovićima. Nađosmo ih na ručku. Obezbediše nam smeštaj za naredna dva dana, jer se pojavila slobodna soba. Čak smo imali i bonove za hranu.
Vreme provedosmo obilazeći Budvansku rivijeru, Pržno i Sveti Stefan. Večeri smo provodili u Budvi, koja je polako postajala jedan od novih centara turizma na Jadranu.
Osmog dana od polaska krenusmo nazad. Standardni put kroz Moraču i preko Zlatibora. Vozim poslednju deonicu, i to noćnu. Još uvek nisam navikao na noćnu vožnju, jer me zaslepljuju farovi dolazećih vozila. Usput natočismo gorivo, tako da se u Čačak vratismo gotovo punog rezervoara.
Time se završi jedno pomalo neočekivano i prilično neobično letovanje. A možda je to ipak bilo samo putovanje.
Jadran, ali ne i Gradac
Posle tri sedmice, krajem jula 1983. godine, ponovo sam vozio pored modrozelene Drine. Treći put u samo godinu dana.
Ovoga puta smo Vladimir i ja putem Čačak–Višegrad–Tjentište krenuli put mora. Tačnije, put Cavtata, gde nas je čekala moja sestra od ujaka Milena sa dve drugarice. Pošto su otišle par dana ranije, dogovor je bio da nam nađu smeštaj.
Istim ovim putem prošao sam dvadesetak dana ranije, vozeći kolege iz Instituta problema upravljanja da upoznaju južni Jadran. Tada nam je odredište bilo Srebreno, gde smo u hotelu „Orlando” imali bazu; novo odredište bilo je samo par kilometara južnije.
U to vreme se još uvek prelazilo kolima preko čuvene ćuprije u Višegradu. A dalje prema Ustiprači išlo se putem koji je prelazio s jedne strane Drine na drugu. Koja još uvek nije bila zaustavljena branom za potrebe hidroelektrane „Višegrad”.
Tako obično biva
Ne zadržavamo se u Višegradu i prvi odmor pravimo na Tjentištu. Sedimo na obali, čak i u ovo doba godine hladne, Sutjeske i jedemo sendviče koje nam je spremila moja majka.
Put dalje vijuga dolinom Sutjeske. A posle uspona na čuveni prevoj Čemerno spuštamo se ka Gacku i dalje Bileći. U kafanici između Bileće i Trebinja pravimo pauzu radi osveženja. Odatle nam do Cavtata preostaje još nekih sedamdesetak kilometara.
Na odredište stižemo oko pet sati. Nalazimo se sa Milenom i njenim drugaricama i saznajemo da nam nisu našle smeštaj. Naoružani optimizmom u pogledu njegovog nalaženja, odlučujemo da veče provedemo u hotelu „Kroacija”.
Optimizam se pokazao opravdanim i nalazimo smeštaj, doduše, samo za tu noć. U to ime mogli smo da naručimo tatarski biftek. Sutradan nalazimo stalni smeštaj, tako da možemo da se prepustimo uživanju, kupanju i sunčanju.
Cavtat je, pored Rovinja, omiljeno letovalište Beograđana. Svako jutro stižu autobusi sa aerodroma Ćilipi ili iz Ploča. Postoji velika verovatnoća da se u nekom od kafića u centru mesta spazi poznato lice. Uglavnom se kupamo na plaži Ključice, sa koje pogled puca na Plat, Mline i Kupare. Uveče obično skoknemo do Dubrovnika, što iskoristimo i za večeru. Jedno veče odlazimo i na jagnjetinu u „Konavoske dvore” u Konavlima, a jedno popodne na kafu u Herceg Novi. Vladimir i ja koristimo priliku da posetimo i moje prijatelje Ujdure u Gradcu, koji je odavde udaljen nekih sto dvadeset kilometara.