Trebalo je da prođe punih osam godina da se ponovo nađem na Jadranu. Više to nije bilo putovanje kroz veliku državu. Sada se ona zvala Savezna Republika Jugoslavija, i od nekadašnje zemlje u njenom sastavu su ostale samo Srbija i Crna Gora. U međuvremenu se na ovim prostorima desilo mnogo toga. Nestala je jedna država koja je za nešto više od sedamdeset godina promenila nekoliko naziva, ali i epiteta kojima su je častili njeni žitelji.
Dva dana pre polaska na odmor u Bečiće, Aleksandra je napunila prvi rođendan, pa je ovo bilo njeno prvo ozbiljno putovanje. A i početak porodičnih putovanja. Smeštaj smo rezervisali preko čačanskog „Autoprevozturista”, u hotelu „Splendid”. Bio je to stari hotel iz socijalističkog perioda, prilično ruiniran, jer su tokom zbivanja devedesetih u njemu boravile izbeglice. Kasnije, kada bude napravljen novi „Splendid”, hvaliću se kako smo tamo boravili.
Biće ovo zanimljivo letovanje, jer će voda tokom celog boravka biti izuzetno hladna, tako da se neću nijednom okupati.
Čekajući novi milenijum
Pošto smo nekako uspeli da spakujemo stvari, uključujući i Aleksandrina kolica, u naš „Jugo”, mogli smo da se uputimo prema Jadranu. Prvu pauzu, radi doručka, pravimo na Zlatiboru. Posle toga počinje saobraćajna avantura: prvo treba savladati krivine dok se spuštamo niz Zlatibor, a onda i kanjon Morače i druge opasne delove puta kroz Crnu Goru. Od Titograda se vozimo dobrim putem ka Budvi. Doduše, imamo problema sa Aleksandrom, koja se na izlasku iz Titograda baš rasplakala.
U Bečiće stižemo relativno rano, tako da možemo da se smestimo i malo odmorimo pre večere. Sobe nisu neudobne, ali su nameštaj, a posebno kupatilo, baš izraubovani. Hrana u restoranu će biti prilično dobra. Konobari tokom večere prave intervju sa gostima u pogledu izbora jela za naredni dan. Doručak je na bazi švedskog stola, što je već počinjalo da bude standard i u našim hotelima.
Sve sem kupanja
Pored svakodnevnog sunčanja na hotelskoj plaži, trudimo se da napravimo izlete u okolinu, uglavnom u večernjim časovima. Tako odlazimo par puta u susednu Budvu, ali i do Kotora i Tivta. Jedan dan smo se provozali sve do Sutomora.
Tokom te šetnje svraćamo u manastir Reževiće, gde je iguman monah Mardarije, rodom iz Gojne Gore. Pošto je on bio prijatelj sa Dankinim dedom i stricem, svraćamo da ga obiđemo i pozdravimo. Danka je kao dete sa stricem i njegovom porodicom kampovala u maslinjaku pored manastira.
Da je voda bila topla, bio bi to prilično ugodan boravak.
U isto vreme, u hotelu „Alet”, letovala je i porodica Stanković, Irena, Zorica i Nebojša. Par puta smo se našli sa njima, a jedan dan sam sa njima išao i na, u to vreme čuveni, buvljak u Tuzi. Kada nismo išli van, šetali smo obalom, uz obavezno svraćanje u odmaralište „Naftne industrije” na odlične kolače.
Malu senku na boravak u „Splendidu” bacilo je skraćivanje boravka za jedan dan. Po našem računu, pretposlednjeg večera boravka, konobar nam je neočekivano saopštio da nam je to poslednja večera. Umesto da proverimo na recepciji da li je to tačno, mi smo se spakovali i posle doručka krenuli da se odjavimo. Recepcioner nas je začuđeno pitao zašto idemo kad imamo još jedan dan. Nismo hteli da se vraćamo, iako je on išao za nama sve do kola, ubeđujući nas da se predomislimo.
Bio je ovo svojevrstan oproštaj sa Jugoslavijom kao turističkom destinacijom. Jer sledeći put kada budem boravio na crnogorskom delu Jadrana, to će biti država Crna Gora. A putovanja će imati odrednicu Tour de Balkan.
