Dubrovnik, a mi u njemu
U to vreme je u Dubrovniku bilo aktuelno novosagrađeno turističko naselje „Babin kuk”. Pored hotela, u naselju se nalazio veliki broj restorana i trgovina, u kojima su se prodavali čak i brendirani uvozni proizvodi. Što je još uvek bila prava retkost u tadašnjoj Jugoslaviji.
Tokom našeg boravka u Cavtatu, na brdima iznad Plata i Mlina izbio je požar. U jednom trenutku izgledalo je da će se spustiti do samih mesta na obali. Ljudi su se uzdali da će Jadranska magistrala sprečiti širenje vatre. Ali Vladimir i ja smo se uverili da put nije nikakva prepreka, dok smo prolazili magistralom, preko nje su preletale užarene šišarke, šireći požar i na rastinje ispod puta.
Tada sam prvi put uživo video specijalne avione „kanadere”, namenjene gašenju požara. Na ozbiljnost situacije ukazivali su i pozivi lokalnih vlasti turistima da se kao dobrovoljci uključe u gašenje. Ipak, posle dva-tri dana borbe sa stihijom, požar je bio lokalizovan.
Nastavljamo sami
Pošto su se Milena i njena drugarica Beka vratile za Beograd, Vladimir i ja smo proveli par dana uglavnom u kupanju. I u druženju sa bračnim parom kolega koji su u međuvremenu pristigli u Cavtat. Milenina drugarica Jelica je takođe ostala, ali sa nekim svojim društvom.
Jutra smo počinjali kafom u kafiću „Amor” u centru Cavtata. Jednog jutra se za susednim stolom vodio otprilike ovakav razgovor između Beograđana, jednih koji su tu već letovali, i drugih koji su tek pristigli nekim od jutarnjih autobusa iz Ćilipa ili Ploča. Na pitanje pridošlica kako je u Cavtatu, „domorodac” je odgovorio:
„Tu smo mi, tu je Zoran Radmilović, Vuk Vučo iz Pariza, Dimitrijevići iz Lozane.”
I zaista, u to vreme su se u Cavtatu mogle videti poznate ličnosti, pa i pomenute. Za goste Cavtata porodica Dimitrijević bila je prava atrakcija. Vladimir Dimitrijević, poznati izdavač iz Lozane, doplovio je sa porodicom na Jadran jahtom „Doldi”, što je bila skraćenica od imena njegove supruge Dolores i prezimena. Zapravo, gospođa Dolores je bila atrakcija, jer je znala da izađe na palubu u providnom velu i da se tu malo proteže pred znatiželjnim pogledima.
Vreme je za povratak
Za povratak izabrasmo pravac preko Mostara, Sarajeva, Romanije, Zvornika i Šapca. Na putu nam se pridruži i Jelica. Nismo žurili, tako da nas noć uhvati već oko Šapca.
Bilo je to vreme kada se benzin kupovao na bonove. Negde pre Šapca počela je da gori lampica, upozoravajući me da vozim na rezervi. Kada smo izašli na auto-put, svraćam da kupim gorivo na pumpi u Pećincima. Tek tada shvatam da mi je ostao samo jedan bon od deset litara, što je bilo nedovoljno da stignem kući u Čačak.
Ali posluži me sreća. Pošto sam benzin plaćao čekom, točilac me uputi u kućicu da predam i ček i bon. Radnik kome sam predao ček upita me da li sam bon dao kolegi koji toči. Bez razmišljanja odgovorih, da. Požurih u kola, da se ova moja mala prevara ne bi otkrila.
Sada se već drugačije disalo. Pošto ostavih Vladimira, produžih za Železnik, gde svratih kod Jelice na kafu i kraći predah. Na pumpi u Lipovici potroših poslednji bon i bez problema stigoh kući nešto posle ponoći.
