Aleksa nas je odveo u restoran „Kazamat” u Kaštelu. Ali i u restoran koji je u Narodnom pozorištu držao čuveni bokser Ante Josipović. Ili na krpice u Zanatskom centru, dok su se gotovile, udarao se po stomaku i govorio: „Oho, ho, ho…”
Posle dve decenije
Banju Luku posetih ponovo posle više od dve decenije. U Tesliću, tačnije u obližnjoj banji Vrućici, 2011. godine se održavala konferencija ETRAN. Pošto smo tamo bili par dana, Nebojša Mitrović i ja odlučismo da jedan dan skoknemo do Banje Luke. Ne sećam se kojim smo putem išli; trebalo nam je nekih osamdesetak kilometara.
Javio sam se našem bivšem studentu Aleksandru Damjanoviću, koji se odlučio da se nastani u Banjoj Luci. Nađosmo se sa njim i on nas odvede u restoran u zgradi jednog od ministarstava, na vrhu višespratnice, tako da smo mogli da uživamo u pogledu na grad.
Posle ugodnog razgovora sa Aleksandrom rešismo da malo procunjamo Banjom Lukom. Usput smo hteli i da probamo čuvene banjalučke ćevape. Posle dve decenije nisam uspevao da nađem Zanatski centar, pa se zadovoljismo ćevapima u prvoj ćevabdžinici.
Upustismo se u razgovor sa nekim gospođama. Ispostavi se da je jedna od njih živela u Čačku, bila je udata za sina čuvenog čačanskog kafedžije Voja Munitlaka. Izreziliše nas: „Mi bosanski Srbi više volimo vas u Srbiji nego vi nas.”
Dok sam čekao Neša da u pošti kupi marke za razglednice, naleteh na starog kolegu iz „Pupina”, Voju Josimovića. Nismo se videli skoro dve decenije.
Bila je ovo brzometna poseta Banjoj Luci, ali sam tokom nje više upoznao grad nego dve decenije ranije.